Српски Интернет парламент Форуми Српски Интернет парламент

 
 FAQ/УпутствоFAQ/Упутство   ТражиТражи   Листа члановаЛиста чланова   Корисничке групеКорисничке групе   Региструј сеРегиструј се 
 Профил Профил    Провери приватне порукеПровери приватне поруке   ПриступиПриступи 

Поштовани посетиоци, да бисте остављали поруке на нашем форуму, претходно се морате регистровати. Хвала!

Умро Драгош Калајић
Иди на страну Предходни  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Следећи
 
Напиши нову тему   Одговори на поруку    Српски Интернет парламент Форуми -> Најбоље дискусије
Погледај предходну тему :: Погледај следећу тему  
Аутор Порука
Neba
Посланик


Придружио: 08 Феб 2005
Поруке: 2657
Локација: Србија

ПорукаПослао: Уто Авг 30, 2005 11:04 am    Наслов: Одговорити са цитатом

Пре неки дан сам у једној дискусији споменуо проблем беле куге. У Србији је све мање деце (на пр. у Војводини сваке године умре 8000 више него што се роди, значи једни Сремски Карловци мање сваке године), све мање је склопљених бракова, Срби и Српкинје у брак ступају све касније...Ако се томе дода и велики број младих које би да напусти земљу (мада многи имају магловите представе о ''западу'', па кад стигну у иностранство, разочарани се враћају ), затим проблеми као што су широко распрострањено конзумирање наркотика, затим велик број становништва напушта бављење пољопривредом и одлази да живи у градове, а села се празне итд. – Србији се не пише добро. Ако неко има неке идеје, размишљања, предлоге или искуства у погледу неког од ових проблема, могао би да отвори нову тему (Спартаче, ти си написао да би имао нешто да кажеш о овоме, а сигурно и други би могли нешто да додају, нарочито они мало старији који имају породице). Наравно, то је све за нову тему, а не за ову која је посвећена Драгошу Калајићу. Ово сам написао овде, јер сам прекуцао један одломак из његовог последњег романа ''Српска деца царства'' у коме се он дотиче ових тема.

Главни јунак романа, Александар који је 20-ак година живео у САД, враћа се у Србију на прославу 25 година матуре.То наравно није главна тема романа. У овом поглављу ('' У средишту урагана''), Александар (који није ожењен и нема деце) је у посети код свог пријатеља из младости Владимира и његове жене Весне који имају сина и ћерку. Ево краћег одломка из овог поглавља.
----------------------------


...
Весна враћа ведрину у круг обасјан пријатељством.
,,Пре неки дан Светлана ме пита:Мама, да ли је постојала телевизија кад сте ти и тата били деца? Дошла је на помисао да нисмо имали телевизију опазивши како је наше покољење дружељубиво и причљиво, за разлику од њеног, које је постало ћутљиво и особењачко, да не кашем аутистичко, даноноћно зурећи у телевизију или екран компјутерских игрица. Ми смо морали сами себи да стварамо забаву.''

Твоју свест нагло обасјава јарка светлост која ти омогућава да сагледаш, у магновењу, као с висине, дом у коме си се обрео. Видиш да су ту мир, спокојствои ведрина налик стању у средишту урагана. Ипак, добро видиш да је то заправо тешко освојени инепоколебљиво брањени простор људске слободе.То двоје људи предузело је запањујуће смелу, неравноправну борбу како би спасли своју децу од обмана, порока и отрова наопаке вицилизације. Помишљаш како они сами можда нису свесни размера сила којима се супротстављају, јер би им таква свест заувек заледила осмех на лицу. Осматраш их с неком неверицом,из њујоршке перспективе и океанске удаљености, као неко чудо опстајања живости и топлине живота упркос све теже сенке смрти што се над светом надноси. Сад знаш зашто си се истрајно трудио да што даље од средишта свести одбацујеш све спознаје прогресивног изопачавања и урушавања човека под сенком Запада. Зато што таква свест не да мира савести и изискује смели устанак против наопакости. Изискује, надасве одбрану оних, преосталих врлина и вредности које заслужују труд преноса.

''А кад ћеш ти да нам се жениш? Знаш ли ти колико ти је година? Кад мислиш да правиш децу?''
Шириш руке на крст неке немоћи.
''У Њујорку...нисам до сада наишао на особу способнуда ми пробуди жеље ни да будем муж, а поготово не отац. То није место за породицу већ за singles...управо по налогу либерализма,који је Владимир поменуо. У моралном домену либерализам налаже крајњи егоизам...и јаловост. Тамо где је живот сведен на бесомучну и безобзирну утакмицу јединки – брак с обавезама несебичних узајамности прети да знатно умањи способности за постизање успеха.''

Последњу реченицу изговараш тетураво, изненађен што такво опажање прелази прекотвојих усана. Прати га друго, о Њујорку и ти га полажеш на сто као духовитост ради разблажавања сете, претходно утврдивши да деца нису у близини.
''Према искреном признању њујоршког писца и педераста Трумана Кепота, ако би у Њујорку умукла свакодневна бука саобраћаја и сирена, чуло би се само свеопште зујање ручних вибратора на батеријски погон.''
...

---------------------------------------------

Још од Калајића:
http://www.ji.lviv.ua/n15texts/kalajich.htm

Има и других српских аутора на истом сајту:
http://www.rastko.org.yu/rastko-ukr/o_ukr/webkatalog_zn.html
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку
Odmetnik
Гост





ПорукаПослао: Уто Сеп 13, 2005 12:07 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

...

Последњи изменио Odmetnik дана Уто Сеп 18, 2007 5:16 pm. измењено укупно 1 пута
Назад на врх
Vid
Посланик


Придружио: 31 Дец 2002
Поруке: 5514
Локација: Београд

ПорукаПослао: Уто Сеп 13, 2005 4:35 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

Интересантна анализа. Што се мене тиче комотно може да се постави на Коментару. Има и пар сувислих коментара, као и једно лепо опажање на крају.
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку Посети сајт аутора
Milos
Посланик


Придружио: 01 Јан 2003
Поруке: 3180

ПорукаПослао: Сре Сеп 14, 2005 12:26 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

Dobro srocen tekst, bez nepotrebne patetike i svrstavanja na jednu ili drugu stranu. I meni se zakljucak najvise svideo, pogotovo sto su mnogi koji se izdaju za " gradjane" i " kosmopolite" teski malogradjani.
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку
Neba
Посланик


Придружио: 08 Феб 2005
Поруке: 2657
Локација: Србија

ПорукаПослао: Пон Окт 24, 2005 3:32 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

Иако тренутно на форуму има још једна тема посвећена Калајићу, ипак сам његов ''нови'' текст поставио овде, јер је ово главна тема посвећена Драгошу Калајићу. Кад се саберу сви његови текстови који су овде постављени, затим одломци из његових књига, интервјуи са њим и различити чланци о њему, има их укупно 41, значи права мала интернет библиотека Драгоша Калајића, а ускоро ћу овде поставити још два текста које верујем да је мало ко прочитао.


Овде је реч о тексту ''Устајте на десну ногу'' из 1990. године, који је поново објављен после 15 година у септембарском броју часописа ''Погледи.''
Поред њега ставио сам овде и текст који је Боро поставио у Читаоници – ''Уједињени победићемо звер'', као и два одломка из романа''Српска деца царства'' да не би били заборављени, а и да би све од Драгоша било овде на једном месту.



ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

УСТАЈТЕ НА ДЕСНУ НОГУ!


Премда се данас и овде странке опозиције удружују због заједничког непријатеља - извесно је да ће се у будућем парламенту поделити на леву и десну страну, према неписаном протоколу који траје од времена Француске револуције. У почетку таквих подела посланици верни идеалима монархије и "старом режиму" седели су на десној страни Парламента а представници "трећег сталежа" и заговорници буржоаске револуције на левој. Током два столећа, силом светске превласти демоније економије и материјализма, лева страна се проширила скоро до краја првобитне десне стране, сатеравши носталгичаре будућности обнове племениташке традиције на маргину политичке сцене. Савремена граница између деснице и левице заправо раздваја два блока ближих или даљих потомака првобитне, буржоаске-либералне левице.
Ако изузмемо комунистичке и "нео-фашистичке" партије или покрете, савремене разлике између левице и деснице у парламентима Запада могу се изразити процентима пореске политике и ступњевима сензибилности спрам питања националног суверенитета и интегритета. Левица се увек и свуда залаже за знатна повећања пореских стопа, односно за богатије државне буyете те издашније јавне сервисе и помоћи "угроженим" мањинама. Посланици деснице обично сматрају да таква повећања пореских обавеза обесхрабрују предузетништво, због чега се капитал сели изван земље, ка повољнијим зонама профита, што прети повећањем незапослености, рецесијом те општим осиромашењем. Зато се десница залаже за смањење пореских обавеза, исправно тврдећи да таква мера охрабрује предузетништво, повећава обим унутрашњих инвестиција капитала, отвара нова радна места, смањује обим незапослености и доприноси општем благостању. Наравно, изложена стратегија подразумева смањење државног буyета, сужавање јавних сервиса те ускраћивање или умањење помоћи многим "угроженим" мањинама.
Пораст незадовољства мање способних слојева друштва помаже левици да дође до власти а пропадање привреде под теретом раскалашног левичарског буyета ствара нову врсту незадовољства које враћа власт десници. Историјско искуство система парламентарних демократија Запада осведочава изванредне таленте левице да троши или траћи капитале пореских обавезника, док се десница доказала као штедљив, шкрт или мудар администратор друштвеног богатства. Први период власти левице карактерише еуфорија и оргија благостања и расипништва: тада се немилице троши оно што је десница на власти марљиво уштедела. Када се залихе стечене политиком деснице потроше - наступа криза и масе призивају у помоћ десницу, ускраћујући поверење левици.

НАДНАЦИОНАЛНИ КАПИТАЛ ПОМАЖЕ ЛЕВИЦУ
Левичари себе рекламирају као поборнике друштвене правде и једнакости, хуманизма и солидарности са угроженима, оптужујући десничаре за егоизам и аморализам, у корист богатијих и на штету сиромашнијих слојева. Међутим, у свим скандалима политичке корупције и лоповлука, на оптуженичким клупама скоро редовно седе посланици партија левице. У последњем овогодишњем скандалу велепљачке, који је карактерисао политичку сцену Француске, левичарска већина у Парламенту је безочно и бесрамно заштититла имунитетом своје посланике, социјалисте, оптужене за корупцију.
Неупућене може изненадити чињеница да наднационални капитал маде ин УСА у Европи подржава и помаже партије левице. Многи су разлози такве, само привидно парадоксалне, опције. Пре свега, левица је углавном или потпуно равнодушна спрам интереса националног политичког, културног и економског суверенитета. Левица је обично спремна да изда националне интересе у корист "интернационализма" или масонског "новог поредка" односно светске псеудо-империје капитала, по формули масонског симболизма са основне новчанице прве и највеће масонске творевине, Сједињених америчких држава: "Из Мноштва Једно". Реч је о идеалу стапања свих раса, етнија и нација у једно једнообразно, "сиво" човечанство. По истом програму, све религије ваља ујединити у једну једину, наравно масонску.
Успешно избегавајући пореске ступице у земљама где наднационално делује, одговарајући капитал увек и свуда настоји да превлада отпоре националних привреда поткупљујући савезништво државне администрације. Најефикаснија помоћ државне администрације наднационалном капиталу је тамо где она располаже великим овлашћењима интервенције у домену привреде. Таква овлашћења тражи и преузима левица освајајући власт, док десница није погодан сарадник наднационалног капитала јер се залаже за смањење обима државних интервенција у привреди. Отуда и предузетништво националних или мањих размера, осећајући се угроженим од офанзиве наднационалног капитала - тражи и налази најбољу одбрану у партијама деснице. Осим тога, десница показује свуда сензибилност спрам интереса националног и политичког, економског и културног суверенитета. У савременим условима инвазије гладних маса Трећег света на Европу, крајња десница поприма све већи значај и снажнију улогу јер садржи највећу националну самосвест и одговарајућу вољу одбране и националног суверенитета и идентитета.

"ОБАЗРЕТИ СЕ НА ДЕСНО"
Излишно је истицати да речи левица и десница означавају вредносне појмове али их је упутно осветлити. Медији условљавања и производње "јавног мњења" у служби разноврсних "интернационала" наднационалног капитала, усадили су у масама предоyбу да је левица све добро а десница све лоше. Зато су протагонисти партија деснице (изузев екстремних) до скора истрајно и застрашено одбијали такво одређење, трвдећи да у парламенту заузимају заправо место "центра". Ретки су били примери смелости издвајање из дресиране масе, попут оне са којом се велики писац Чарлс Буковски исповедио: "Кад год чујем за неког да је десничар - поуздано знам да је то чеовек који мисли својом главом".
Очевидност слома и наказности многих левих пројеката - почевши од комунистичких или социјалистичких - изазвала је актуелни процес превредновања вредносних значења левице и деснице. Стара значења истрајавају само по инерцији, попут оне коју опажамо у терминолошким одређењима позиције Горбачова и Лигачова, на политичкој сцени СССР. Медији прву позицију означавају као леву а у другу као десну, зато што Горбачова сматрају заступником добра а Лигачова заступником зла. Међутим, такво одређење потпуно проотивуречи класичној терминологији, јер је "перестројка" покрет ка десници политичког хоризонта, док су њени комунистички ортодоксни противници, остали верни левој оријентацији.
Занимљиво је и упутно спознати традиционално значења левице и деснице, јер су она управо потпуно супротна модерним. Одлазећи, велики Немањић је српском народу завештао суштину својих сазнања у формули савета за будућност: "За путеве на десној страни зна Бог а на левој су ђаволови". По биографу Теодосију, свети Сава је пошао "десним (правилним) путем". Хришћанску основу изложеног наслеђа осведочавају бројни библијски искази негативног одређења левице и позитивног одређења деснице. По хришћанској предаји, десни пут води рају а леви паклу. Псалм 142,5 упућује вернике да се Судњег дана "Обазру на десно" јер је тамо престо Заштитника. По Јеванђељу светог Матије (ХХХВ, 31), "тада ће Краљ рећи онима који се налазе на његовој десној страни: дођите ви благословени од Оца мога и преузмите Краљевство за вас припремљено од стварања света. Тада ће рећи онима који су на његовој левој страни: бежите од мене проклетници у вечну ватру која је припремљена за ђавола и његове анђеле".
Неопходно је додати да је немањићко упутство почивало и на српској те словенској паганској традицији. Према Српском митолошком речнику (издање "Нолит" Београд, 1970) лева страна је "слабија, назадна и несрећна" а десна је "јача, напредна и срећна". Лево је свет смрти а десно је свет живота. У неким српским крајевима још истрајава обичај путника да се на раскрсници прекрсте три пута те пљуну на леву страну, где се купе вештице и ђаволи. У питању је средство беле магије којим се одбијају коби, демонске силе и несреће са левице. Истом поретку припадају и многи други обичаји, од сипања вина десном руком (јер лева нагони на опијање) преко забране храњења детета левом руком (јер привлачи болештине и слабости), до свадбеног ритуала, где се на венчање полази и у младожењину кућу ступа десном ногом. Зато и дан-данас, када видимо зловољна, свадљива или поремећена човека кажемо да је "устао на леву ногу".
Раскриливши поглед широм континента индо-европских култура, опазићемо да је изложени симболизам левице и деснице универзално распрострањен. У латинском језику реч десно (деxтер) је синоним "срећног", повољног", "доброг", "честитог" "исправног", те "праведног" док лево (синистер) означава све супротно, дакле "несрећно", "неповољно", "зло", "искварено", "погрешно" и "кобно". Изложена значења подразумева Тацит када пише "сиц синистра фама ет румор синистер" (Анали, ВИ, 32, 1. 2). Знатан део наведених значења сачуван је у савременим изравним или посредним, наследницима латинског језика. Примерице, према Ларусовом речнику француског језика синистре означава све што је "мрачно, страшно, ужасно" те "најаве несрећа".

ЛЕВА И ДЕСНА РУКА
У римским и хеленским визијама "живота после живота" опажа се раскршће душа. Левим, широким путем одлазе зли, ниски и искварени а десним, уским путем се упућују добри, племенити и врли. Слични симболизам осведочава и најдаља индо-европска традиција, у Индији, разликујући путеве "Леве руке" и "Десне руке". У овом животу пут "Десне руке" (Дакшиникара) предузимају људи склони реду и закону, мудрости и знању, правди и суверенству ума над страстима животиње у човеку. Пут "Леве руке" (Ваманакара), предузимају изрод Арија и припадници најнижих каста. То је пут хаоса и анархије, беззакоња и подложности демонима те најнижим страстима. Таквом људском материјалу преостаје једино сексуалност као једина могућност самостварења те су школе "Леве руке" углавном посвећене одговарајућим упућивањима. Неке школе "Леве руке" чак и данас препоручују канибализам и сексуална општења са лешевима, узимање измета и испијање мокраће, ритуална силовања и убиства.
Продорнијим спознајним погледима може бити занимљива истина да изложени симболизам левице и деснице карактерише не само људски већ и биолошки те космички амбијент. Примерице, логаритамске спирале најстаријих, сачуваних, шкољкастих заштита живота су десносмерне у нашој хемисфери. Истраживања модерне биологије су недавно открила да је и спирална структура генетског материјала такође десносмерна. Сви опажени случајеви левосмерности спиралне структуре генетског материјала осведочавају аномалију, болести или дегенерацију. Коначно, и спиралне структуре покрета свемирских галаксија су десносмерне.
Како објаснити тај свемир осведочења правила да су живот, ред и срећа десносмерни а смрт, хаос и несрећа левосмерни? Питање превазилази оквире нашег задатка али ћемо назначити пут сазнања. Мислимо да је за изложену запитаност савршено погрешна или левичарска она оптика која све ствари и појаве своди на материјалистички режим и одговарајућу механику узрока и последица. Примерице, ако симболизам деснице и левице у култури покушавамо објаснити чињеницом да је десна људска рука обично вичнија од леве, она отвара ново питање: зашто је десница способнија од левице? Зашто су људи углавном дешњаци? То је чињеница која припада свемиру као мајушни део његових десносмерних осведочења те га не може објаснити већ изискује објашњење. Неопходно је да се изврши обрт спознајне перспективе, да се преузме управо онај систем оптика који је својствен традицији десне мисли Европе. Дакле, неопходно је физички свет сагледати из метафизичке перспективе, како је препоручивао наш највећи учитељ, Платон. Смисао левосмерности и десносмерности почива у метафизичким исходиштима и одређењима овог света ствари и појава.
Срспко историјско искуство трагично потврђује традиционални симболизам левице. Све големе несреће, трагедије, лишавања, пљачке, помори и страдања - дошли су са леве стране, изазвани силама и идеологијама леве оријентације, од масонерије до комунизма. Такво искуство ваља имати у виду приликом првих послератних слободних избора за Скупштину. Партије левице лако је препознати већ по називима, по њиховој склоности да се представљају као "демократе", "социјалисти" или "реформске снаге".

-------------


УЈЕДИЊЕНИ ПОБЕДИЋЕМО ЗВЕР!

У Москви, почетком фебруара 1992.
Драгош Калајић

Предмет нашег огледа су разлози виталне неопхдонoсти стварања органске културно-политичке, војне и привредне заједнице словенских народа, способне да предузме сопствени и самобитни пут развоја, који ће ослободилачки сломити претеће обруче »новог светског поретка«, што затварају хоризонте људске мисије у овој арени универзума и што човека своде у кострети економске животиње. Овде ће бити реч о могућностима словенског одговора на изазове мамонскомасонског новог светског поретка«, о потенцијалима словенских народа и њихове идеалне заједнице да отворе перспективу новог и препородилачког циклуса Европе, са оне стране »сумрака Запада« и све очигледнијег те ближег краја "модерног света илузија" (Рене Генон), односно смака наказне, лихварске и тровачке псеудоцивилизације и одговарајуће антикултуре.
Неопходно је, пре свега, сагледати наше стање и расположиве државотворне енергије. Ми живимо у рушевинама квазикомунистичког система који је дебилни брат а не противник либералкапиталистичког система, абортиран од исте мајке, демоније економије псеудоцивилизације Запада. У тим рушевинама буде се огромне и деценијама затомљаване енергије, које попримају облике националослободилачких покрета, што теже успостављању одговарајућих, независних и суверених држава. Свесно или несвесно, стварно или потенцијално, сви ти покрети словенских народа и државотворне жудње противурече пројектима новог светског поретка« и интересима његових жреца. Начелно, они су стога позитивне појаве и снаге које ваља подржати свуда где не штете словенском јединству.
На жалост, оставштина квазикомунистичких режима и одговарајућих анти националних политика, по формули »завади па владај« — често усмерава националослободилачке и државотворне покрете словенских народа једне против других, на штету јединства и могућег савеза а у корист »новог светског поретка«, чији агенти већ отворено подстичу и злоупотребљавају братоубилачке ратове. Реч је о сукобима и ратовима око арбитрарних разграничења, мотивисаним територијалним ревандикацијама, што трагично обележавају ово време interregnumа и почетак епохе посткомунизма, од пропале Југославије до разореног СССР. Погубни и пречесто катастрофални учинци међунационалних сукоба и ратова пружају најпожељније и бесплатне аргументе агентима »мондијализма«, који засењују простоту поукама да је драговољно подвргавање народа свевлашћу "новог свет ског поретка", уз одрицање од права на слободу, независност и државни те економски суверенитет — једино разумна и спасоносна алтернатива или бар најмање зло.


Три испита националних покрета

На овом месту нашег излагања неопходно је осветлити основна начела позитивног одређења и усмерења националних покрета. Историјско искуство нас учи да сваки национални покрет, свуда и увек, стварно или потенцијално, полаже три битна и хијерархијски узлазна испита ваљаности. Прво и темељно питање гласи: да ли национални покрет доноси добробит сопственом народу? Главно пита ње другог, вишег испита гласи: да ли на ционални покрет пружа срећу и благодети широј геополитичкој зони, дакле, и другим народима? Највише питање трећег испита гласи: да ли национални покрет садржи врлине и вредности, воље и енергије који могу ваљано учествовати у стварању новог културноцивилизацијског органона и циклуса? Другим речима речено, на том врхунцу, национални покрет полаже испит своје способности да превазиђе сопствена ограничења те да са другим, сличним или сродним покретима саучествује у изградњи заједничке империје.Није потребно образлагати правило реченог искуства да пука сила добрих па чак и најбољих намера није довољна гаранција да ће одговарајући национални покрет положити први и најлакши испит. У историји Европе новог доба ретки су национални покрети који су успели пре владати препреке првог испита али су скоро редовно падали на другом испиту. Добар пример таквог неуспеха пружа велики, сложени и противуречни немачки покрет, Dautsche Bewegung, који је препородилачки извео немачки народ из амбиса ратног пораза и очајања. Ипак. од мноштва струја и опција Dautsche Bewegung — Немачком је овладала само једна и најгора, »националсоцијалистичка«, кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа. што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови, још страшнији и дубљи амбис пораза и катастрофе.
Из збира свих историјских искустава можемо извести закључак да највеће могућности за постојани успех имају они национални покрети који већ од самог почетка право и превасходно стреме ка врховима трећег и коначнго испита вредности. Већ и сама спремност, вољност и способност за суочавање највиших и најтежих провера вредности — имплицира поседовање врлина и својстава који отварају широки пут успона, ка највишим обзорјима могућности самоостварења. Дакле, најбоље перспективе развоја отварају се пред оним националним покретима где су национална самосвест и воља пружања добробити сопственом народу само полазишта а не крајњи циљеви мобилизације енергија и снага.
Квалитативни домети националних покрета — на путевима предочене хијерархије — савршено су пропорционални димензијама и магнитудама продубљења националне самосвести. Ту важи »златно правилo": што је далекосежнији продор светлости спознаје кроз трезоре традициjе и националног памћења — то су виши узлети духовне самосвести. Ваља знати да традиција, по дефиницији, значи »пренос«. Јасно је да традиција, као Позитивна делотворност, подразумева пренос вредности које заслужују памћење и постварење, дакле, вечност. Следећи истрајно и доследно белеге традиције, правцима, прошлости, идеално ка праисторијском хоризонту, национална самосвест мора превазићи сопствени национални простор и време, односно историју те суочити и предузети перспективе што воде јединственом, "хиперборејском" исходишту и празавичају свих индоевропских те дакле и словенских народа. Национална самосвест која је спремна и способна да пређе предочени пут самоспознаје неминовно мора превазићи и сва сопствена ограничења те превладати одговарајућа искушења што подстичу међунационалне сукобе и ратове.
По закону коенциденције и међузависне спреге супротности. тај пут самоспознаје ка примордијалном хоризонту прошлости води и ка идеалном хоризонту будућности, ка великом испуњењу најдревније жеље народног бића, дакле ка обнови првобитног заједништва, у новим облицима живота. И управо је то примордијално, индоевропско јединство најпостојанија основа и највише надахнуће те врхунска легитимација предузећа стварања заједнице словенских народа, као језгра новог окупљања и уздизања Европљана, са оне стране »сумрака Запада« и краја његове псеудоцивилизације те антикултуре. Славни позив инспирисаног и инспиративног Фридриха Ничеа је много дубљи него што је мишљен: »Погледајмо се у лице — ми смо Хиперборејци! С оне стране севера, леда, смрти — тамо је наш живот, тамо је наша радост!”.
Савремени словенски народи нису вечни ентитети већ су створени деобама јединственог словенског ethnosa, изведеног из индоевропског првобитног органона, на историјским и разностраним путевима миграција и освајања. На тим многоструким путевима суочавали смо разноврсне изазове и стицали различита искуства и својства те особености. Дакле, задатак је препородити словенску заједницу и ујединити богатства различитих искустава, удружити капитале разнородних својстава и особености. Нови и неупоредиво већи историјски изазови рд свих које смо искусили изискују велико окупљање словенских народа и уједињење снага и енергија, моћи и талената.
Изложени задатак нема алтерантиве јер управо величина изазова »новог светског поретка« и агоније квазицивилизације Запада изискује уједињење словенских народа као једину могућност ваљаног самоодбранбеног одговора и препородилачког противпокрета. Ако желе макар само опстати и преживети — словенски народи се морају ујединити те створити своју културно-политичку, војну и привредну заједницу. У противном, одговарајући појединачно и неповезано на изазове »новог светског поретка« — сви словенски народи ће страдати и нестати са историјске сцене, услед огромних несразмера између планетарних размера снага модерног нихилизма и мајушних моћи отпора. Да би постигли егзистенцијални, биолошки »минимум« опстанка — словенски народи морају предузети заједнички пут ка »максималним« циљевима и највишим врховима метафизичког самоостварења.
На овом месту нашег излагања можемо спознајно суочити битне изазове “новог светског поретка” и његове силе нихилизма, као и свет могућности словенских, самобитних одговора.(...)


Ка препороду Словенске културе

... Непревазиђеном спознајом и дефиницијом човека као »мешавине« животињског и божанског елемента (zeon пое tikon), Платон нам је пружио посредно објашњење успеха нихилизма. Својства те »мешавине« св. Августин описује речима меланхоличног искуства: »душица, лабилна, поводљива, ташта.« Та »мешавина« је обично неупоредиво подложнија инфериорним и негативним утицајима него супериорним и позитивним. Према Платоновој доктрини, гашење светлосног формативног и информативног принципа ума уклања све препреке пред навалом сила из инфериорне сфере човека те изазива прво психичку, потом егзистенцијалну и коначно друштвену анархију.
Ми управо живимо у добу планетарног размаха те анархије, која је крајњи учинак вековног процеса нихилизма демоније економије. Ипак, већина људи још увек нема потпуну свест о катастрофалним размерама растројства и деградације људског елемента, услед поступности нихилистичких процеса, на које се човек свикава. Сличном поступношћу се шири нека болест у телу, тако да оболели не опажа нарушавање свог здравља, све до слома последње одбране. Додуше, просечни савремени становник планете већ уме да опажа, са ужасом, геофизичке манифестације нихилизма, незадрживо ширење његових пустиња и агонију природе, флоре и фауне. Нажалост, тај човек још увек живи у заблуди да су дејства нихилистичких сила половична, да оне погађају само спољни а не и унутрашњи свет, свикавају ћи се на сопствена обездушења и понижења.
Да би се ефикасно људским очима показала опустошеност унутрашњег света човека, неопходно је предочавати педагошке поредбе узорака неког давно прошлог и савременог живота. У свим доменима живота, све такве поредбе предочавају нам поларне супротности, попут оних између лепоте и ружноће, светла и таме, добра и зла. Паметном човеку и један пример је довољан: поредба валцера, последње игре монархијске Европе, обасјаног кристалном светлошћу, у дворанама племениташких магнитуда — и главног плеса афро-америчког сенилног варварства, у подземним дискотекама, под сабласним муњама light-show, што истичу тмину, плеса чији назив синтетише нихилистички програм демолирања човека: »rock and roll«, односно »клати се и ваљај«. Остатак нихилистичког посла обављају дум-дум позиви на самоуништење, рекламе первертираности, сатанизма и синтетичких дрога.
Жреци и стратези »новог светског поретка« добро знају да је култура основа сваког веродостојног народа те су стога културне вредности, врлине и традиције битна мета вековног нихилистичког solvе. Лишени сопствене културне основе, народи постају лак плен условљавања и уцењивања те се податно преображавају у безобличну масу. Огромна већина народа света је већ неповратно искорењена и декултурисана. Уместо активног живљења, стварања и развијања сопствених култура — ти народи, преображени у безличне масе, постали су пасивни потрошачи »интернационалних« сурогата изгубљених врлина и вредности, односно антикултуре made in USA. Наравно, са људских лица нестали су знаци радости, искре среће, руменила живости, уступивши места сенкама меланхолије, равнодушности и умора. Сви сурогати које производе фабрике такозване »масовне културе« осведочавају свуда и увек општи наум њихових изумитеља да људско буде сведено на подљудско, уз тотални преокрет вредности и врлина. Субверзија »мондијалиста« циља да посредством »масовне културе« људски порив ка племенитости изокрене ка нискости, да потребу за лепотом изопачи у склоност наказности, да жудњу за звуцима и мелодијама убије буком ритмова поживотињења, да тежљу ка божанском просветљењу преокрене ка мраку подемоњености, да осећање љубави затоми и човека претвори у сексуални механизам, да херојску и метафизичку установу брака те брачне верности сруши и као узор наметне колективни промискуитет...
»Мондијалистичи« програм уништења класичног европског система васпитања и образовања се изводи под ауторитетом одговарајућих установа, у служби »новог светског поретка«, попут УНЕСКО-а. Почевши од 1945. године, широм планете та установа непосредним или посредним акцијама уништава класични, диференцирани и »вертикални« систем васпитања и образовања а намеће једнообразни и »хоризонтални«, према програму стварања једноличног човечанства, односно »сиве расе«. Посебна мета удара биле су наставе латинског и старогрчког језика, који су углавном избачени из европских програма обавезног образовања, под исприком да су то "мртви језици" те дакле неупотребљиви. Наравно, прави разлог такве чистке почива у чињеници да су ти језици живљи од живих управо зато што су »мртви«, односно у чињеници да су они вечни и непроменљиви те стога идеални и непоколебљиви оријентири.
Уосталом, довољно је латинским и старогрчким изворницима привести значења кључних појмова модерне цивилизације, попут »демократије«, »револуције« и »пролетаријата« или »реакције«, »конзервације« и »традиције« — па схватити куда смера злонамерност »мондијалистичких« фалсификатора. Избацивањем класичних језика из обавезног образовања — Европљани су били отргнути од корена. Осим тога, класични језици су били непожељни због давно уочених педагошких врлина, као најбоља средства подстицања интелектуалног и етичког развоја слободоумне личности. Тако је отворен пут систему који вештачки продужава инфантилни стадијум, где дете учи само и једино посредством опонашања. Док је диференцирани и »вертикални« систем образовања стварао самосталне и независне личности — овај »мондијалистички«, једнообразни и »хоризонтални« систем производи послушне и зависне индивидуе, према потребама »новог светског поретка«.
У Европи, завршни ударац класичном систему образовања задала је вештачки подстакнута "студентска револуција" 1968. године, од чијих се разарања европски универзитети још увек тешко опорављају. На другој страни Атлантика, субверзија удара већ и на саме врхове универзитетског образовања, од Принстона до Стенфорда, где је на неделу систематски и отворени прогон капиталих дела европке културе из наставних програма. Великани европске културе, од Платона и Аристотела, преко Дантеа и Шексипира, до Ничеа и Достојевског су избачени као политички некоректни« аутори, као главни стожери »евроцентризма«, »белачког расизма«, »сексизма« и »елитизма«. Могли бисмо шаљиво закључити да се из Европе прогнани Карл Маркс, са својом необузданом мржњом према веродостојној европској традицији и култури — преселио у САД и тамо нашао нове поклонике. Наравно, са више и ретроспективне тачке гледишта, могли би закључити да се »марксизам« заправо вратио тамо одакле је наметнут Европи, првенствено Русији, силом капитала који је лихварска интернационала уложила у Октобарску револуцију.
Планетарни размах антикултурног и заправо антиљудског нихилизма изискује тотлану мобилизацију свих расположивих снага и средстава ради одбране словенских култура и словенског човека. Историјско искуство таквих одбрамбених предузећа — премда пред неупоредиво мањим изазовима — сведочи да она пропадају ако су само и једино конзервативне природе. И пуки спас остатака културних вредности изискује мобилизацију стваралачких, односно препородилачких моћи. Није довољно само чувати културне трезоре већ их је неопходно истрајно обогаћивати. Конзервативну акцију мора пратити и револуционарна, управо у из ворном смислу тог појма, дакле у смислу повратка првобитности.
Овде под »првобитношћу« подразуме вамо вечно и надисторијско врело стваралачких начела. Дакле, од пресудног је значаја избећи стрампутице носталгије за прошлошћу врлина и вредности културе, која редовно осведочава своју јаловост. Ваља спознати прави смисао споменика културе наших трезера: они су манифестације вечног и надисторијског врела стваралачких начела у одређеном простору и времену. Залудно их је обнављати и опонашати већ их ваља користити као путоказе ка вечној првобитности". Веродостојна културна револуција врши културни препород управо превазилазећи све споменике прошлости, суочавајући, непосредно, вечно врело првобитности. Све оно што је у таквом препороду створено ново спрам старог, само је нови израз древне, вечне жеље стваралачких моћи за постварањем.
Свако веродостојно уздизање културе изискује виталну основу, дакле животност народне културе. Није довољно само памтити и чувати митове и легенде, игре и обичаје, ткања и везове народне културе као ствари прошлости, већ је неопходно пробудити и подстаћи стваралачке моћи народа да се постварују у савремености, да се отварају ка хоризонтима будућности. Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле и успаване јер им је одузето самопоштовање, које је основни темељ самопоуздања, битне енергије само остварења.
Истина је да су неповратно изгубљени стари амбијенти живота и његове древне структуре, који су скупа подстицали стваралачке моћи на остварења. Ипак, у инструментаријуму модерне цивилизације постоје многа средства која могу бити ваљано употребљена за добро, за успостављање нових и чак погоднијих услова живота народа, превасходно ратарског народа, који ће поново подстицати његове стваралачке потребе и моћи. Наравно, културну револуцију није могуће извести без неопходне политичке моћи и одгова рајуће, свестране подршке. Само једна одлучна и просветљено словенска политичка акција може освојити просторе и средства који су неопходни културној револуцији Словенства.
То освајање ваља почети од електронског неба, које је данас премрежено телевизијским канализацијама што на словенске народе избацују, непрекидно, смеће »интернационалне« или »мондијалне« антикултуре. Најближи и најстрашнији пример те узурпације од стране непријатеља словенских народа и словенске културе пружа (тобоже) »Руска телевизија«, која је скоро потпуно у власти и под контролом отворених русофоба. Отуда у програмима те »Руске телевизије« доминирају поруке и ритмови подљудских условљавања, док су садржаји веродостојне руске и словенске те европске културе систематски одсутни, дакле забрањени. И на овом месту нашег разматрања је очигледна нужност предузимања великог и ослободилачког јуриша руских патриотских снага. За такав јуриш је касније него што смо склони мислити али није прекасно.


Kа православном капитализму

Снаге »мондијализма«, под исприком флоскула попут »закони тржишта«, »слободна конкуренција« или »интеграциони процеси«, свуда намећу неоколонијални и псеудоимперијални систем експлоатације природних и привредних богатстава словенских народа. Агенти »мондијализма« се свуда жестоко опиру сваком покушају одбране економске независности, проказујући такве тежње као последице незнања, јер је у савременом свету тобоже немогуће очувати економски суверенитет. Ако би веровали доктринарим демоније економије, сви народи би морали капитулирати пред насиљем «новог светског поретка» те одустати од сваке воље за управљањем сопственом економском судбином. Морали би уклонити пред »мондијалистичким« пљачкашима све од бране и препустити им сва своја природна и привредна богатства.
»Мондијалистичку« догматику разобличила је управо вашингтонска политика, реагујући на растући и већ катастрофални спољнотрговински дефицит спрам Јапана, захтевајући обеснажење свих »закона тржишта«, начела »слободне конкуренције« и »отвореног тржишта«, захтевајући постављање заштитних царинских баријера уместо »интеграционих процеса«, јер је, наводно, Јапанска привредна експанзија »посебни случај«. Са становишта интереса словенских земаља, тај »посебни случај« је добра поука за одбране економске независности, у оквирима оптималних могућности и по мерама сопствених интереса. Уосталом, економска историја модерног света убедљиво показује и доказује, низом примера, да су сви успешни изласци из криза и сви привредни препороди извршени уз помоћ одлучних одбрана унутрашњег тржишта, дакле, уз помоћ знатних ограничења и условљавања. Сви ти примери великих економских успона и усправљања осведочавају такође начело примата политике над економијом. Под утисаком погубних утицаја наопаке »реалсоцијалистичке« политике на економију, ми смо пречесто склони да зазиремо од сваке помисли субординације економске сфере политичком одлучивању те стога постајемо лак плен сугестија либерал-капиталистичког модела. И у том погледу ваља умети разликовати средство од начина коришћења. Под утицајем просвећене и прагматичне политике доживеле су препород многе земље, од Немачке до Јапана и од Чилеа до Јужне Кореје.
Огромне размере потенцијалног тржишта економски уједињених словенских држава, као и комплементарности националних привреда, уз ванредна природна богатства и радне потенцијале омогућују таквој заједници чак потпуно аутархију, у случају крајње потребе.
Стога свеопшта субверзија и пропаганда агената »мондијализма« на власти у словенским државама, превасходно циља да онемогући покрете словенских народа ка стварању културно-политичке, војне и привредне заједнице, како би словенски народи, одвојени или разједињени те чак сукобљени, један по један или скупа поново запали у ропство, под господарима »новог светског поретка«.
Истој стратегији припада и силовито наметање либерал-капиталистичког модела, који је, према одређењима његовог најутицајнијег теоретичара, Фридриха фон Хајека, сушта супротност слободи и одговарајућој власти народа, као и темељним људским поривима ка правди и солидарности. У питању је модел који леги тимише и легализује најгоре људске или подљудске пориве као и безобзирну превласт снажнијих над слабијим економијама. По искреном признању фон Хајека, синтагма »слободна конкуренција« је само елегантна исприка за превласт снажнијих над слабијим, јер ту заправо и нема никакве конкуренције: унапред се зна да ће већи капитал победити мањи, да ће без државне помоћи национално предузеће бити прождрано од наднационалне компаније и њене планетарне мреже. Конкретна вредност производа нема великог значаја у тој »конкуренцији«, јер ће снага капитала уложена у рекламирање најгорег производа успети да га наметне масама уместо најбољег, ако овај последњи нерасполаже одговарејућим моћима.
За нас је битно саз
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку
VoiD
Посланик


Придружио: 30 Дец 2002
Поруке: 4795

ПорукаПослао: Пон Окт 24, 2005 4:03 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

Небо, на Коментару је отворен посебан део посвећен Драгошу Калајићу (http://www.komentar.co.yu/kalajic/). Чланке немој да постираш овде, већ их шаљи на редакцијски мејл (komentar@mail.ru), а ми ћемо их објављивати на Коментару.
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку Пошаљи Е-маил Посети сајт аутора
VoiD
Посланик


Придружио: 30 Дец 2002
Поруке: 4795

ПорукаПослао: Чет Окт 27, 2005 9:37 am    Наслов: Одговорити са цитатом

На редакцијски мејл је стигло доње писмо као реакција на текстове о Драгошу. Морам признати да ме стил неодољиво подсећа на Боканов (а и ставови изречени у писму). Текст сам задњих пола сата сређивао, да бисте уопште могли да га прочитате (што такође подсећа на "три прасета").


"Последња одбрана Београда


Читам чланке који су написани поводом Драгошеве смрти и питам се, зар је то све што имају да кажу? Чини се да пишу само да би се похвалили да су га познавали.

Драган Јовановић у његовом Лаптопу само понавља Ја па Ја. Знам да има ту и других речи, али само чујем запомагање ја, ја, ја. Барем такав утисак на мене оставља. Пошто се похвалио да не може да изађе на крај ни са обичном машином, па прижељкује лапот, ево му једног решења: нека све понови по традицији, а на главу уместо погаче нека стави спорни лаптоп па нек удари из све снаге. Мислим да ће бити задовољан резултатом. Зашто је ту уплетен Драгош, није ми јасно. Тек стил писања, стварно Човек да му позавиди. Повод наводно Драгош, али није стварно. Можда је Драгошева похвала прави повод? Хајде да је чујемо још једном.

Следећи чланак, Момо Капор, шта ће он ту? Зар га нисам препознала у једном од ликова из књиге Српска деца царства, у једном од оних који траже паре од дијаспоре, чак и да сам погрешила уклапа се у милиметар. Сигурно би могао бити он. Познати преписивач се нашао позваним. Дошао да затвори круг, али не Драгошев већ свој. Речи просто штипају за очи колико љубоморе из њих извире. Покушава да сакрије, али не иде. Шта значи то римски сан? То је Момин сан, а Драгошева стварност. Шездесет две године дуг круг звучи као "и то му је било много".

И још један: Саша Гајић са насловом "Драгош Калајић - идеолог српске или европске деснице?" Гомила података и танко провучена нит сумње. Подсећа ме на бубалице из средње школе који брзо понављају напамет научено све док не остану без даха. Пошто се онесвесте, долази хитна помоћ и наравно петица до краја године. Чини се да смисао чека иза ћошка али никако да искрсне и он тако иде од ћошка до ћошка, али ништа. Број страница не помаже. Не схвата да је то друга димензија. И шта значи то или у наслову? Мало се ишчашио чини ми се. Србија нема десницу, нити левицу, Србија нема политику. Србија има оно што је увек имала, борце, појединце који сав терет носе на својим леђима док се други улизују или потурају ногу, најчешће и једно и друго у исто време. Занимљиво је и то да управо ти појединци никад себе тако строго не дефинишу у једну реч, већ им то други прилепе успут. Европа је за разлику од Србије мало шири појам. Србија је једна, Европа има много под именом једног континента. Европа је заменила мноштво богова за једног толико упрошћеног да сада више личи на човека, док се Србија не одриче ничега. Чак и кад заборавља она увек осећа и одатле упорно извире истина. Нема ту или, може бити само и, под условом да нас Европа признаје, а не да нас доживљава као слепо црево које у савременом човеку наизглед нема више никакву функцију. Тим пре, жељна је да нас превентивно одстрани, да случајно не дође до упале. Ми за узврат да имамо политичку свест и политичку елиту, али ништа од тога. Сам наслов постаје научна фантастика.

Умро је Драго Калајић, за мене последња одбрана Београда, прерано. Показао је да се може бити Србин и грађанин света, без потернице. Уверљив, непоткупљив, свој. Никад се није уклапао у замишљене слике других који су тада, као и сада, покушавали да га сврстају, попишу и опишу као појаву и ставе тачку. Ако баш хоће дефиницију он више подсећа на светлост, праволинијски се креће, а не у круг како неки прижељкују, и није баш условљен овдашњим ограниченим опажањима. Исто тако је недодирљив као и истина, узалуд покушавају да га повреде на најпримитивније начине, док му се наводно диве. Неуништив, као и сама енергија.

Сада када је све завршено неки треба да схвате да није више у моди враћати се на место злочина."
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку Пошаљи Е-маил Посети сајт аутора
Milos
Посланик


Придружио: 01 Јан 2003
Поруке: 3180

ПорукаПослао: Чет Окт 27, 2005 7:16 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

Hvala na lektorskom trudu Laughing .
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку
Neba
Посланик


Придружио: 08 Феб 2005
Поруке: 2657
Локација: Србија

ПорукаПослао: Пет Нов 04, 2005 1:30 am    Наслов: Одговорити са цитатом

Mad
anonimni ::
Следећи чланак, Момо Капор, шта ће он ту? Зар га нисам препознала Laughing у једном од ликова из књиге Српска деца царства, у једном од оних који траже паре од дијаспоре, чак и да сам погрешила уклапа се у милиметар. Сигурно би могао бити он.


Лик из романа ''Српска деца царства'' би могао бити Брана Црнчевић,а никако Момо Капор, јер га Калајић описује као 'дебљег човека и писца сатира који је и пијан, наравно не тим речима, али књига ми није при руци па не могу да прекуцам тих неколико редова. Ово за пиће може да прође, али Момо није ни дебео нити је писао сатире, а чисто сумњам да је он за потребе социјалиста скупљао паре од наших људи из дијаспоре. Rolling Eyes Веома ниско од стране анонимног пошиљаоца поруке који је наравно знао да није реч о Капору али је хтео да га на овај начин увреди.
Из поштовања према Капору (једном од мени најомиљенијих писаца)прекуцаћу кад будем стигао(после 2 Калајићева текста које сам најавио) неколико његових сјајних(и веома кратких)приповедака из књиге ''Смрт не боли – приче из последњег рата''.
Занимљиво је да неке ратне догађаје и анегдоте понављају и Капор и Јеврић и Калајић у својим делима, али на свој начин, уз одређене,чак велике разлике.
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку
Vid
Посланик


Придружио: 31 Дец 2002
Поруке: 5514
Локација: Београд

ПорукаПослао: Пет Нов 04, 2005 7:53 am    Наслов: Одговорити са цитатом

Цитат:
Занимљиво је да неке ратне догађаје и анегдоте понављају и Капор и Јеврић и Калајић у својим делима, али на свој начин, уз одређене,чак велике разлике.


Као Момчило Селић. Њих четворица су у пар наврата заједно ишли на ратишта као репортери и новинари недељника Дуга.
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку Посети сајт аутора
Neba
Посланик


Придружио: 08 Феб 2005
Поруке: 2657
Локација: Србија

ПорукаПослао: Пон Нов 07, 2005 6:27 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

Ево тих Калајићевих текстова које сам најавио. Сасвим сигурно не спадају у његове најбоље текстове, али су веома занимљиви и верујем да их је мало ко прочитао, а пошто има још људи који цене Драгоша Калајића – потрудио сам се да их прекуцам. Овде сам их поставио, уместо да их пошаљем на мејл редакцији (надам се да Воид неће гунђати Wink ), па ако мислите да су довољно квалитетни објавите их на Коментару, ако нису (а мислим да нису) – сви посетиоци форума ће моћи да их прочитају овде. Прекуцао сам их из једног часописа кога сам сасвим случајно набавио. Реч је о ''Јефимији'' бр.10. Други чланак има наставак у следећем броју овог листа (бр.11), али њега нажалост немам.

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ
КАД ПЛЕМИЋИ ИГРАЈУ ПО РИТМУ РОБОВА

У врту римске резиденције амбасадора Норвешке, на пријему у част одговарајућег националног празника, друштву где седим неко приводи и препушта младолику, али безличну плавојку празног погледа и мрзовољног осмеха. Из океана досаде скачем на ноге и прихватам њену пуначку руку за одсечни рукољуб, како је то вероватно једнако жустро и кратко чинио и мој отац, судски официр Војске Краљевине Југославије, на баловима у Официрском дому. Док ми пружа руку, остављена гошћа сама себе поносно представља, с јаким америчким нагласком:
-Ја сам принцеза Колона !
Лако ми је закључити да је придошлица постала принцеза пуком удајом за принца Колону, чије родословно корење потиче из хумуса Римске империје. Истински племићи никада се не представљају својом титулом. Док по шпанском протоколу, полажем симболични пољубац на руку тачно сантиметар изнад површине, крајичком ока ироније тражим, те налазим, прелепи, хладномодри поглед грофице Марије Алберини, амбасадорке Берлусконијевог покрета Форца Италија у дипломатском кору Рима, и видим како ме немо моли да гошћу поштедим пропитивања о њеној титули. Неколико часака раније, када сам покушао да друштвени разговор поведем ка некаквој обали занимљивости, она ми је љупко дошапнула салонску препоруку, уз осиљени осмех:
- На оваквим местима нису упутна дубља испитивања ствари. Конверзација треба да се одржава стално на површини, једва дотичући ставри, само да би се од њих одбијала даље.

Људска права на последњу цигарету

Сместивши гошћу у баштенску столицу, предајем се поново ужитку који је покојни, али незаборавни Београђанин Александар Лончар звао ''брчкањем у плићацима океана људске глупости''. Ужитак прекида неко ружно дахтање које чујем изнад своје главе. Окрећем се и видим сувоњавог старца кога је ту привео, придржавајући га у мукотрпном ходу, млади послужитељ из редова треће светске масе имиграната. Једна старачка рука држи наслон моје столице, као бродоломник сламку спаса, а друга је ослоњена о штаку. Поново скачем на ноге и нудим умирућем најближу столицу, у коју га смештам уз помоћ црних руку с беспрекорно белим рукавицама.
Упућујем поглед учтивости лицу старца да видим има ли других потреба.Оно носи дубоке трагове измучености која као да више потиче од неког хроничног незадовољства собом него од година и болести. Носи ретку, кратку браду, што више личи на знак лењости и запарложености неког мужевности.Својим црним, наљућеним очицама лута по лицима присутних као да од њих тражи нешто што зна да неће добити. Кажем му.
- Реците чиме Вас можемо послужити?
Из безобличних уста упрљаних старачком пеном,отрже се зов у помоћ:
- Има ли неког да ми удели једну цигарету?
Спремно вадим и отварамкутију Sobranie. Она која ми сепредставила као принцеза Колона прекорно се оглашава:
- Ти знаш да ти је пушење забрањено!
Испошћена рука принца Колоне дрхти над понуђеном слажћу, не усуђујући се да је узме, али невољна да се повуче. Питам душебрижницу да ли њена забрана потиче из америчког морализма или здравствених разлога. Чујем како се она само брине о здрављу принца. Искористивши занетост своје супруге разговором са незнанцем, принц Колона граби једну цигарету из отоврене кутије и потрже коначни противразлог:
- Па и на смрт осуђени имају права да попуше бар једну цигарету!
Приносим му пламен који ми тражи машући по ваздуху кажипрстом као да је магично оцило. Док дубоко удишем први дим, он гледа супругу изазовним погледом подсмеха и мрскости, као да му је она смртни непријатељ коме је успео да умакне, пронашавши заштитника. Обарам поглед поривом неке постиђености, али га у том клижењу наниже заустављају ружне мрље од хране на светлом оделу принчевом.
- Што сте се тако загледали у моје одело? Не допада вам се?
- Не, лепо вам стоји, само сам изненађен што носите светло одело...Мислио сам да припаде ''црној аристократији''.
Принц Колона нагло се усправља из болесне погрбљености и зарива црнило свог погледа дубоко у моје очи:
- Откуд Ви то знате? Ико сте, заправо, Ви?

Носе црнину од 1870.

Мало људи данас зна да израз ''црна аристократија'' не означава римско племство које пати од крајње десносмерних, реакционарних и ''назадних'' склоности, као се то обично мисли и пише. Римско племство дели се на ''црно'' и ''бело''од времна пораза бранилаца ватиканске државе под навалом снага масонских ујединитеља Италије. Онај део свете столице који је остао веран Светој столици и начелу ''Бог је краљ!'', одлучио је тада да у знак жалости због пораза бранилаца Божије државе, 28.септебра 1870. , заувек носи црнину.
У истинско значење синтагме ''црна аристократија'' упутио ме је ,давно, принц Ђузепе Пињатели, распитујући се да ли имам да му позајмим црно одело за аудијенцију код папе Павла VI. Било гаје срамота да он, потомак славне лозе ''црне аристократије'', која је Цркви дала многе кардинале, па и папе, пред папу изађе без тог знака вечне жалости. Искрено речено, жалио није, обузет хроничном страшћу самопонижавања и самоуништења. Свој дух је кварио намерно говорећи, те и мислећи, најгорим псовачким језиком римског плебса из четврти Треставере. Своје тело и ум је разарао алкохолом, а преостали иметак траћио на издржавање прескупе играчке, ноћног клуба Blue note, на Лунготеверу, посвећеног искључиво оглашавању ритмова америчких робова из Африке.Доводио је у свој ноћни клуб и плаћао најчувеније jazz музиканте с обе стране Атлантика, али су они свирали у вазда празном или полупразном простору. Jazz је одавно био изашао из моде.
Покушавао сам да да га одвратим бар од те мазохистиче страсти, објашњавјући му да зашто су окупатори Европе настојали да наметну Европљанима jazz уместо класичне музике. И зашто је по налогу америчких окупационих власти, један jazz оркестар свирао и вршио нужду на гробу Рихарда Вагнера. Принц Пињатели упиљио би пркосно у моје очи поглед свог плаветнила,чинило ми се све блеђег и блеђег, раствараног у рекама алкохола:
- Боли ме патка за Вагнера! Заболе ме и она ствар за Јевропу!
Једино га је болело – и то сам умео да ценим као леп знак живости племениташког поноса – што је нека глумица бесправно узела и користила његово славно презиме за рекламирање својих телсних дражи и умећа. Покушао је помоћу адвоката и судског процеса да дотичну одврати од узурпације туђег, али је суд стао на становиште да тужитељ нема права да другима пречи слободу бирања уметничког псеудонима.

Принц Пињатели у аудијенцији код папе

Једне ноћи предложио сам му као последњи спас бар из финансијске пропасти да затражи аудијенцију код папе Павла VI:
- Твоја лоза задужила је Цркву не само кардиналима и папама већ и великим материјалним давањима током векова. Сада би Црква могла да ти се мало одужи. Могао би од папе да замолиш неку пригодну, почасну службу при светој столици,која вуче за собом и одређене принадлежности како би био на висини улоге, само што би се у том случају морао одрећи неприличног ноћног клуба.
Сложио се и послушао ме, али само допола. Како се разгласило да је папа заказао аудијенцију принцу Пињателију, нагрнули су разноразни комерцијалисти да му предлажу уносне послове и обећавајући велике провизије. Папа Павле VI примио га је чироко раширених руку, нашироко разлажући своје памћење великог дуга Цркве спрам лозе Пињатели. Потом је љупко упитао:
- Сине мој, шта могу учинити за тебе?...Слободно реци и жеља ће ти бити испуњена!
Принц Пињатели је силом инерције проговорио траставерским дијалектом:
- Па ето, свети оче, имам једну...као практичну идеју. Црква има много земље. Је л'тако? И она се обрађује дакако. А за то је потребно ђубриво.Е, ту Вас чекам, јербо имам једног пријатеља који има фабрику што ги производи баш вештачко ђубриво. Млого јефтино ако је за Цркву. И ,сад ево, да ги се договоримо: можете Ви да ми ги средите да Црква купује ђубриво само од мог пријатеља и тако да биднемо сви задовољни?
Према невеселом причању накнадно опамећеног принца, салушавши га – претпостављам с растућим ужасом – папа Павле VI је дао знак да је аудијенација завршена, те га је упутио да са својом понудом обрати првом секретатру, а тај га је одмах послао нижем службенику, који му је љубазно показао излаз из Ватикана.
Тек на одру, одевен у црно одело, окружен родбином налик јату тужних гавранова, принц Пињатели вратио се традицији која обавезује. Положивши једну црну ружу на одар и заставши да одам нему пошту његовој сени, помислио сам да само тај час повратка и принчева патетична одбрана свог презимена оправдавају време и труд који сам уложио у његово пријатењство.

Фелинијево ругање

Оно што мој поглед особити привлачи живим примерима европске аристократије, макар је симболично отелотворење две најплеменитије особености Европљана: презир несебичности спрам претњи смрти којим су стицане веродостојне титуле племства на ратиштима и херојска борба против неумољивих сила пролазности ствари и појава, најсажетије осведочавана сликама родословних стабала што пробијају талоге столећа и миленијума, повезујући оне којих више нема са онима којих још нема, растући истрајно ка сунцу истине.
Федерико Фелини није схватио суштински педагошки и андрагошки смисао аристократије, приказујући је карикатурално у филмовима ''Сладак живот'' и ''Рим''. Оденуо је све глумце римске аристократије у црно, по узору на амричке петпарачке horror филмове, само да би је нагрдио, не знајући значење те црнине. Ругајући се аристократији, он се несвесно наругао оном најбољем што је Европа пружила на поприштима етике.
Премда је био имун на левичарења, Фелини је ту поступио као типични левичар, лишен било каквог позитивног начела, опседнут садомазохистичком страшћу негације живота. Обрушио се бедном поругом на јадне остатке света који је поражен још далеке 1789. године у католичкој Европи и 1917. године у православној Европи. Већ крајем осамнаестог столећа славни мислилац Контрареволуције Антоан де Риварол је опазио:
- Данашњи племићи су само авети својих предака.
Уосталом, није неопходно бити човек истинске деснице, довољно је бити само честити човек, па знати да у полемикама и највећем противнику ваља пружити најбоље оружје самоодбране. Аристократија је у Фелинијевим филмовима лишена права на исказ своје истине, и на одговор.
Додуше, аристократи које је Фелини тада позвао да заиграју себе у ''слатком животу''- листом су се одазвали, почевши од осиромашених потомака лозе Одескалки, који су потребама снимања филма посудили и своју запуштену феудалну палату крај места Басано ди Сутри. Потом их је све одреда јавно укорио Хералдичко.родословни одбор корпуса италијанског племства. Да је писац ових редова имао прилику да их брани пред реченим одбором,истакао би,као олакашавајаућу околност да су окривљени деловали поривом племениташке великодушности,одазивајући се потребама заједнице. Нису они криви што сз рођени у добу владавине потреба за самопонишавањем човека и за негацијама живота.

У инат Американки

- Ко сте зправо Ви? –понавља принц Колона, али нагло клонуо, загледан у остатак цигарете Sobranie, додајући:
- и каква је ово...црна цигарета са златним филтром? Ништа боље до сад нисам пушио.
Кажем да сам Србин и да је то руска цигарета. Колона упиљује свој поглед у своје очи, као да је управо у том тенутку открио у мени комунистичког ''бандита'':
- Био сам за време рата у Далмацији...и Црној Гори. Хрвати су били грозни, али ни ви Срби нисте се шалили.
Баца опушак на тло, нагло мења израз лица у молећиву слабост, те, заигравши по ваздуху прстима десне, испружене руке, тражи ми нестрпљиво нову цигарету. Спремно отварам црну кутију са златним грбом руског царства и пружам му те припаљујем нови ужитак. Пожудно удахнувши дим, принц Колона гледа у супругу изазивачки, али замишљено, као да замишља још гору пакост.Потом чујем шта је смислио да напакости кћери победника Другог светског рата. Док супругу гледа право у очи из његових старачких разлабављених гласних жица извија се тихо, храпаво и немузикално певушење почетне строфе, корачнице младих фашиста:
- О младости, младости, о пролеће лепоте!


ДРАГОШ КАЛАЈИЋ О ПИСЦИМА БОГА МАРСА ( I )
МАЛИ ПРИНЦ У МАСКИРНОЈ УНИФОРМИ

- Да ли нешто пишете о овом рату? – упитао је чувени фотограф Џон Филипс много чувенијег писца и мајора француске ратне авијације грофа Антоана де Сент-Егзиперија, када га је срео у Алжиру, у зиму 1944. године.
Творац ''Малог принца'', најчитаније књиге у повести европске књижевности, завртео је тужно главом у знак немоћи.
- Немам права да ишта кажем, јер не учествујем. Само онај који учествује у рату има права да говори.
Последње ратне летове мајор Де Сент-Егзипери извео је 1940. године, током краткотрајног рата који је Француска повела против Немачке и неславно изгубила. Након пораза, између Вишија, одакле је француски Недић генерал Петен позивао на ''колаборацију'' с победницима, и Лондона, одакле је генерал Де гол поручивао да се ''рат наставља'' – Де Сент-Егзипери је изабрао неутралност и егзил у Њујорку, где је 1942. године објавио роман ''Ратни пилот'', плод свог жалосног ратног искуства. Две године касније, када су Савезници запосели Северну Африку, Антоан де Сент-Егзипери је ступио у америчку авијацију '' да би се вратио у Француску летећи''.

Последњи лет грофа де Сент-Егзиперија

Био је примљен раширених руку, али више команде нису рачунале с његовим пилотским већ са списатељским умећем. Виделе су у њему идеалног ратног извештача или пропагандисту, тим пре што је, према правилима летења, са својих четрдесет и ксур година, био престар да управља новим генерацијама ловаца.Уосталом, није знао ,нити је хтео да научи такорећи ни речи енглеског језика, неопходног за собраћај с контролним торњем и осталим пилотима ескадриле на задатку. Де Сент-Егзипери је обичавао да хвали предности свог незнања:
- У Њујорку, када бих пожелео да попијем шољу кафе, пришао бих љупкој конобарици и описао покретима руку шољу, тацну. Кашичицу, кафу, шећер и крем. То би је насмејало. Зашто бих морао да се мучим учећи енглески и да се тако лишим оног осмеха?
По свему судећи, један од задатака Џона Филипса био је и да Де Сент-Егзиперија приволи да пише за потребе ратне пропаганде. Зато се распитивао да ли нешто пише. Де Сент-Егзипери му је прикрио да пише своје најбоље, величанствено дело европског аристократицизма, епски роман ''Тврђава'', који је остао незавршен, а објављен постхумно. Ипак, мало помисливши, Де Сент-Егзипери је у том питању прозрео јединствену могућност да се ослободи Земљине теже и да поново полети. Ка жуђеној отаџбини. Загледавши се у наточену чашу, Европљанин је предложио Англосаксонцу''посао''.
- Хтео бих да нешто напишем и то ћу дати управо Вама, Вашим новинама,ако успете да ме вратите у моју ескадрилу.
Након више покушаја, Џон Филипс је коначно успео да измами од генрала Текса Маккерија званичну дозволу да мајор де Сент-Егзипери лети у ескадрили 2/33 која је била део Треће англосаксонске групе за фотографска извиђања и 31.јула 1944.године, са војног аеродрома крај Бастије, на Корзици, Антоан Де Сент-Егзипери је полетео у двомотроном ловцу P-38 Lifghtning ка обалама отаџбине. Била је то његова последња мисија из које се није вратио.

Свет добар само за роботе

Заповедник војне базе знао је да је то последња мисија Сен-Екса, како су англосаксконци звали Де Сент-Егзиперија, неспособни да му правилно изговоре презиме. Добио је налог од више команде да Сен-Екса неопозиво приземи. Остала је до данашњег дана тајна како је и где отац ''Малог Принца'' завршио свој лет. Остаци његовог авиона никад нису пронађени.
Можда га је оборила противавионска артиљерија, издаја машине или сопствена грешка? Или је он сам одлучио да се никада више не врати и да полети ка звездама где га је дочекао Мали Принц? Једно је извесно: свет цивилизације Запада доживљавао је крајње туђим, сматрајући га недостојним човека, а подобним смо за роботе.
Такође је извесно да о ратуи мају пуно право да говоре само они који су га доживели, првенствено у првим борбеним линијама. Уосталом, старо искуство учи да само будале или варалице говоре о стварима или појавама које не познају. Од свих ствари и појава с којима се човек суочава у овој арени универзума, рат је најтежи оглед и његово најпотпуније огледало. Зато су за сваку науку, па и пуку радозналост о човеку, искуства ратника најдрагоценије поље истраживања..
У том домену ратна сведочанства мислилаца и писаца имају предност врлинама њихове посвећености вештинама опажања иизражавања. О ванредном значају ратног искустава за људску самоспопзнају сведочи и чињеница да су најдубља сазнања о човеку – стечена током XX столећа, које су ужасно обележили најразорнији ратови у повести човечанства - плодови мислилаца и писаца који су искусили изазове ватрених линија. Реч је о писцима који образују врхове европске културе XX столећа, од Мартина Хајдегера и Јулиуса Еволе до Беле Хамваша, Тејар де Шардена и Андре Малроа, од Гијома Аполинера, Дрије ла Рошела, Анри де Монтерлана, Фердинанда Селина и Антоана де Сент-Егзиперија до Ернста Јингера, Ернста фон Саломона, Курција Малалпартеа, Николаја Гумиљева, Милоша Црњанског и Станислава Кракова.
На српски део европског фронта, где су се први истакли Станислав Краков и Милош Црњански, ступили су, крајем века што је за нама, писци који су имали смелости да се изравно суоче са сецесионистичким ратом против српског нарофда и Југославије, писци попут Моме Капора, Небојше Јеврића и Момчила Селића.
Наравно, рат не поклања сазнања већ се за њих ваља изборити одговарајућим способностимна ума, душе и срца. Писци просечних талената, попут Ернеста Хемингвеја, Роберта Грејвса или Ериха Марије Ремарка, који нису у стању да оду даље од пуке површине догађаја, стичу од рата најмање: само опште место, где се губе све пређашње, мирнодопске и самодопадљиве илузије, уз одговарајућу патетику самооплакивања, иначе савим нествојствену правим ратницима.
По добром сажимању књижевног историчара Генерације 1914, Роберта Вола, Ремаркови ''млади војници оплакују што ће –остали они у животу или не - заувек изгубити свој свет''.Хемингвејев јунак. Џек Барнс '' утапа у алкохолу сећање на човека какав је некад био и какав никад више неће бити'', док Роберт Грејвс '' каже збогом свему и напушта пропадајућу Енглеску за паганска задовољства Мајорке.''

Царинске баријере на фронтовима

Све то може бити дирљиво, али премало спрам дубина и висина какве отварају у човеку стварна ратна исксутва. Пред стеченим исповестима губитка илузија неки циник би могао рећи да губитници треба да буду захвални рату, јер би без његових ватри остали у заблуди, верујући да су лажи истине, снови стварност или безвређа вреднсоти.Онај ,који пред ватрама рата гледа у прошлост, себе што неповратно сагорева, пропушта прилику да види биће што се уместо изгубљеног ту рађа или може родити. Сведочи млади ратник Тејар де Шарден, будући најнадахнутији и најсмелији теолог западног хришћанства, у писму од септембра месеца 1917. године,послатоом са фронта рођаку:
- Фронт не може а да те не привлачи, јер је на неки начин крајња граница између оног што већ познајеш и оног што се управо образује. Не само да тамо видиш ствари које нигде другде ниси могао искусити, већ такође видиш како из тебе самог избија темељна струја јасности, енергије и слободе, какву би тешко било могуће открити у обичном животу...На фронту ти више не гледаш ствари на исти начин као у позадини;ако то чиниш,призори које видиш и живот који водиш постаће претешки. Одушевљење је пропраћено са извесном патњом. И поред ње – то је доиста одушевљење. И зато се фронт воли у инат свему, и прижељкује се.
Лекције живота које се предају на фронту умеју да из погледа најталентованијуих ученика озмаме и најстрожа вредносна мерила према себи, али и дургима. Сведочи једна страница ратног дневника Ернста Јингера од 17.децембра 1943, године.
- Прелистао сам дневнике браће Гонкур. Изванредне су промене које је овај рат изазвао у читаоцима и делима. Наслућује се да бескракјни број књига неће успети да пређе царинске баријере које је рат подигао. Узме се у руке нека књига и схвата да је она изгубила сваку привлачност, попут љубавнице на коју се често мислило с носталгичном жудњом, али чија лепота није издржала одређене кризе и одређене пустоловине. Досада испитује садржај сваке књиге са строгошћу која прети много више од сваке цензуре, од било каквог Index librorum prohibitorum (Индекса забрањених књига). Ипак могуће је предвидети да ће то погодовати делима првог реда, какво је надасве Свето писмо.
Рат у светоназорима оних који су га лично искусили уме да подиже те ''царинске баријере'' и спрам људи, па зато Анри де Монтерлан - како сведоче прве странице романа ''Девојка'' - читајући с гађењем новинске огласе у рубрици женидба-удаја мрзовољно закључује о стању малограђанског сталежа са исказом нечувеног цинизма:
- Баш би добро дошао један рат да растера сву ову маскараду!

Тамо где мир нрема алтернативу

Можда слутећи такве немилосрдне поразне вредносне судове о себи,грађани који су успели да избегну војну или моралну обавезу да понесу униформу гаје тешко скривану или отворену нетрпељивоаст према повратницима из ратова.
Завист и мржња коју самозвани интелектуалци из редова таквог грађанства гаје премам мислиоцима и писцима што су се смело одазвали позивима рата већ је пословична. И људски савршено разумљива. Али и заразна па се тако, примерице, овде чак и паметне медијске посленице упорно распитују код неких ретких – избројивих такорећи прстима једне руке – овдашњих писаца који су одлазили на ратишта, зашто су то чинили. Жене би то морале схватити и ценити. Паметном човеку довољна је и једна поука. Нека то буде она коју је за потребе писца ових редова пружио Момо Капор:
- Када ми данас често пребацују што сам уместо да наставим са шармантном урбаном прозом изабрао да се последњих годинама ломатам по бојиштима – а касније,након лажног мира, по земљи која се још надима и дише изнад неупокојених мртвих ,не чуди ме злурадост и мржња оних који ми то пребацују, већ ме запањује њихово лоше образовање. Хомер пева о Тројанском рату и изгнанству Одисеја. Шта су наше народне песме (најбоље што имамо у књижевности) него песме о ратовима, биткама, мегднима и јунацима?
Капор потом наводи примере својих временски најближих учитеља од Антоана де Сент-Егзиперија до Ернеста Хемингвеја и Андреа Малроа, који су умели да се одазивају чак и туђим, а камоли својим ратовима, те износи особени,битни, разлог свог одазива:
- Најпре, у опасности су били моји блиски рођаци и саплеменици с оне стране Дрине, на које су се окомили исти они злочинци што су више пута раније хтели да их затру. Тада се још нисам био ни родио или сам био дете. Овог пута сам довољно стар да им помогнем у борби за опстанак. Коначно, однекуд из таме времена посматрали су ме прекорно моји преци, који су ми поклонили гене, боју очију и презиме. А све то се дешавало на само неколико сати вожње од главног рада за који ''мир није имао алтернативу''! Како не бити тамо? Како не описати њихове судбине, њихов голи живот, крв, зноји сузе? Како бити по страни?
Узгред, ако међу читаоцима наведених редова још има оних којима ту нешто није јасно, нека прочитају и другу поуку, признање председника Хрватске Фрање Туђмана, изречено у говору на Јелачићевом тргу, 24.маја 1992. године:
- Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми водили политику преговора, а иза тих преговора смо формирали своје оружане јединице. Да тако нисмо урадили, не бисмо дошли до циља. значи, рат је било могуће избјећи само да смо ми одустали од наших циљева, то јест од самосталности наше државе.
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку
Nemanja M
Гост





ПорукаПослао: Уто Нов 08, 2005 2:38 am    Наслов: Одговорити са цитатом

На Ризницу сам поставио његов текст "Са начертанијем на прагу ХХИ века". Ризница је тренутно "замрзнута" (бесплатни сервер а десила се гужва) али очекујемо да ускоро проради. У најгорем случају 22.11.
Тај текст је уствари предговор за једно издање "Начертанија" које је изашло 1998. године.
Назад на врх
VoiD
Посланик


Придружио: 30 Дец 2002
Поруке: 4795

ПорукаПослао: Уто Нов 08, 2005 8:19 am    Наслов: Одговорити са цитатом

Neba ::
Овде сам их поставио, уместо да их пошаљем на мејл редакцији (надам се да Воид неће гунђати Wink )


гунђ гунђ
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку Пошаљи Е-маил Посети сајт аутора
Nemanja M
Гост





ПорукаПослао: Пет Нов 11, 2005 7:18 am    Наслов: Одговорити са цитатом

Πоново ради биоскоп. Laughing Ево Калајићевог текста http://www.freewebs.com/riynica16/kalajicnacertanije.htm

И не заборавите, када навратите у Ризницу, само кажите да вас је Немања послао, и нема проблема. Wink
Назад на врх
VoiD
Посланик


Придружио: 30 Дец 2002
Поруке: 4795

ПорукаПослао: Сре Дец 07, 2005 3:45 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

Је ли тачна информација објављена на Википедији да је Калајић био члан Крунског савета?

[url]http://sr.wikipedia.org/wiki/Драгош_Калајић[/url]
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку Пошаљи Е-маил Посети сајт аутора
Vid
Посланик


Придружио: 31 Дец 2002
Поруке: 5514
Локација: Београд

ПорукаПослао: Сре Дец 07, 2005 3:57 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

Наравно да није тачна. Ако се неко спрдао са Престолонаследником, онда је то био Калајић!
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку Посети сајт аутора
Neba
Посланик


Придружио: 08 Феб 2005
Поруке: 2657
Локација: Србија

ПорукаПослао: Сре Дец 07, 2005 5:01 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

VoiD ::
Је ли тачна информација објављена на Википедији да је Калајић био члан Крунског савета?

[url]http://sr.wikipedia.org/wiki/Драгош_Калајић[/url]


Воиде, не ради ти линк.
Arrow http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%88_%D0%9A%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B


Узгред, аутор текста је међу изворима које је користио за текст навео и ову дискусију са Срспког Интернет Парламента.
Коментар очигледно има све већи едукативни значај за млађе нараштаје. Smile
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку
Neba
Посланик


Придружио: 08 Феб 2005
Поруке: 2657
Локација: Србија

ПорукаПослао: Суб Феб 25, 2006 1:47 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

Фрагменти о Драгошу Калајићу (1)

http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=27074&r=240.htm

http://www.komentar.co.yu/index.php?id=234
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку
Neba
Посланик


Придружио: 08 Феб 2005
Поруке: 2657
Локација: Србија

ПорукаПослао: Суб Мар 04, 2006 10:32 am    Наслов: Одговорити са цитатом

Фрагменти о Драгошу Калајићу (2)

http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=27254&r=240.htm

http://www.komentar.co.yu/index.php?id=236
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку
AJ
Почетник


Придружио: 06 Дец 2005
Поруке: 3

ПорукаПослао: Чет Мар 23, 2006 7:43 pm    Наслов: Одговорити са цитатом

Pozdrav svima!
Gde se mogu naci audio i video zapisi Kalajicevih govora ili njegovih emisija sa televizije Palma? Hvala!
Назад на врх
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку
Прикажи поруке из последњих:   
Напиши нову тему   Одговори на поруку    Српски Интернет парламент Форуми -> Најбоље дискусије Сва времена су GMT + 1 сат
Иди на страну Предходни  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Следећи
Страна 6 од 7

 
Скочи на:  
Не можете писати нове теме у овом форуму
Не можете одговорити на теме у овом форуму
Не можете мењати ваше поруке у овом форуму
Не можете брисати ваше поруке у овом форуму
Не можете гласати у овом форуму


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group
This forum is translated in Serbian_cyrillic by: Damjanac Djordje