Postoji jedan grad u toj Srbiji, gde se na taj način srpski narod može napasti. Ma, znamo: Preševo, Vučitrn, Novi Pazar, Senta… Ma, jok, bre – Beograd.

Ah, da, to govore pijandure po beogradskim kafanama? Ma, jok, bre, to govori narodni poslanik! Pa, valjda, i narodni poslanik može da ide u kafane? Može, ali on to ni pet-ni šest, izjavljuje na televiziji grada Beograda u centralnoj političkoj emisiji. Pa, verovatno je urednik–voditelj reagovao na takvu gnusnu optužbu?! Ma, jok, bre, ritmičko poskakivanje stomačića dežmekastog voditelja, ukazivalo je na to da mu se ta izjava neobično dopada. Njegov „govor tela“ jasno je poručivao: „To, Meho, tooo, to“!

U Srbiji deca bojažljivo otvaraju voćni sok, plašeći se da iz boce ne iskoči bradati čika sa ružnim osmehom Iznoguda (Is-No-Good), čiji je imenjak znao da proguta Crvenkapu sa sve babom, i koji je nešto i prasiće maltretirao. Sveprisutni čika kome su sve televizije ovoga sveta tesne otkako se preokrenuo, pa će još malo početi i iz praznih frižidera da nam iskače. Čika, kome su otklon od đenerala Mihailovića i priklanjanje đeneralu Kapičiću, omogućili da postane miljenik naših medija, takvih kakvi su.

Neposredno pred pisanje ovog teksta jedan od eminentnijih naših novinara slatko se ismejao za vreme emisije posvećene aktuelnim dešavanjima na Kosovu. Šta je u kosovskoj drami toliko smešno, da se jedan glavni urednik vodećeg dnevnog lista tako lepo zabavi?

Da li je smešno to, što stotine srpskih porodica ne zna šta se sa njihovim najbližima desilo, nakon što su ih terorističke šiptarske bande kidnapovale?

Da li je smešno to, što 250.000 izbeglih Srba nije ni blizu povrataka svojim domovima?

Da li je glavnom uredniku vodećeg dnevnog lista smešno to, što nam državu najmoćnije sile ucenjuju uslovima, čijim ćemo ispunjavanjem dobrano dovesti u pitanje budućnost naše dece? Pretpostavljam (u stvari, verujem) da mu to nije smešno. A šta je onda?

Ovakvo medijsko jednoumlje omogućilo je i analitičaru Milanu Nikoliću da pre neku nedelju u udarnom talk-show-u B-92 preporuči „humano preseljenje“ Srba sa Kosova u druge delove Srbije, koji su iz nekog razloga opusteli. Sad će se Prizrenci pozdravljati sa „dogodine u Knjaževcu“. Šalu na stranu, na ovako gnusan i čak fašistički, rekao bih, predlog, niko ne reaguje!? Ni novinar, ni uredništvo dotične televizije, ni državni organi, a ni EU čija su usta puna slobode i ljudskih prava.

I konačno, javio se i gradonačelnik prestonice, Dragan Đilas, koji je u emisiji „Oko“ na javnom servisu sasuo lavinu optužbi na račun Srba sa Kosova. Te kako nam oni sprečavaju put ka Evropi, te kako oni moraju da slušaju šta im Borko kaže, da bi na kraju sve začinio otrcanom frazom, kako na Kosovo ide ne znam već koliko miliona, te kako zaposleni na Kosovu primaju duple plate, a što je ordinarna laž, na koju – pogađate, novinar-voditelj ne reaguje.

Optužiti Srbe za antisemitizam, rasizam, neonacizam (mada ne znam otkud, neo, kao da su Srbi izmislili nacizam, a ne Nemci), u Srbiji je danas vrlo popularno, profitabilno i moderno. Evropski, rekao bih. Braniti Srbe i Srbiju na tim istim medijima je gotovo nemoguće. Zašto? Zato što istina i čast više ne vrede, osim kod onih koji se opredele da ostanu van političkih tokova. Za one koji su IN, istina i čast nisu bitni.

Još u 19. veku novinarstvo je nazvano „sedmom silom“ (nakon: Engleske, Francuske, Rusije, Austrije, Nemačke i Italije). Taj termin umnogome ukazuje na moć koja je još tada prepoznata kao potencijal novinarstva. Danas je taj potencijal dokazan i razvijen, te usavršen novim medijskim sredstvima i režijama.

Kako je novinarstvo kod nas evoluiralo? Junaci političkih emisija na našim medijima su isključivo glasnogovornici „druge Srbije“,koji se vrte kao lutke na pokretnoj traci. Povremeno se, ikebane radi, pozivaju i ljudi svesni značaja očuvanja naroda, države, jezika, pisma, ali se strogo vodi računa da budu u manjini, pa da im se ako ništa drugo, barem usled „kratkoće vremena“, ili emitovanja reklama ne dozvoli da razobliče ovo medijsko ponižavanje Srbije . Baš nekako u tim trenucima „moramo ići na reklame“ ili moramo „završiti jer sledi neka omiljena serija“, i tako dalje. Takvom medijskom tehnologijom postiže se privid slobode medija, a suštinski se afirmišu krajnje antidržavni principi, na krajnje totalitaran način. Ova haranga se vodi na gotovo svim elektronskim medijima, korisnicima nacionalnih frekvencija.

Šta se to sa nama zbiva, da čak i očigledne činjenice zamenjujemo ordinarnim glupostima, samo ako ih mediji plasiraju? Možda ne bi bilo čudo da se to dešava drugim narodima. Drugi narodi možda nisu imali takve eklatantne primere medijskih manipulacija, kao što su višedecenijske manipulacije kojima smo mi izloženi. Drugi narodi su ih možda osetili, ali im se nisu ponavljale. Zabrinjavajuće je to što se nama ponavljaju. Mi smo plodno tlo. Kod nas se svaki kalem laži prima.

Neko će reći da je najteže vreme kada smo mi bili izloženi medijskim manipulacijama prošlo, a to je ono ratnohuškačko novinarstvo iz „devedesetih“. Drugi će, pak, reći da je prošlo vreme manipulacija a-la CNN, kada su Srbi zaista predstavljeni kao crni đavoli, a koje su opravdale najezdu „milosrdnih anđela“. Ma koliko grubo zvučalo, za obe manipulacije se može naći opravdanje. Za prvu: radilo se o ratu, novinari nisu imali iskustva, narod je iz straha usvajao čak i laži kao istinu, jer su u strahu velike oči. Druga, pak, lansirana je iz najjače svetske fabrike manipulacija, medijske logistike Pentagona, koja je imala jasnu svrhu, i koju barem većina nas nije usvajala kao istinu.

Međutim, ono što se danas u medijskoj sferi dešava znatno je opasnije, jer je postalo pravilo. Nema danas Mile Štule ili Kristijane Amanpur, ali su tu naše perjanice novinarstva, Dragani, Zorani, Olivere, za koje se ne može reći da su neobavešteni i neinteligentni. Naprotiv. Kako je onda moguće, da pored takvih vrsnih novinara, bude uspešno plasirana teza da su Srbi sa severa Kosova napali vojnike KFOR-a? To je smešno, ali istovremeno i tragično. Ne razumem ikoga ko može da poveruje u takvu zamenu teza. Razumem da novinari vole vesti poput: „Čovek ujeo psa“, ali onda treba i saopštiti koji čovek kog psa (na primer: vodoinstalater Žika iz Borče ujeo psa Džekija…).

Umesto toga, mi dobijemo saopštenje NATO i to je istina. Čime nas je to NATO toliko zadužio da mu slepo verujemo: Markalama, Račkom, Milicom Rakić?

A šta se, zapravo, desilo: nemački vojnici u ponedeljak uklanjaju nasilno barikadu na potpuno za njih nevažnom pravcu. Nasilno, upotrebom vatrenih, hemijskih i tehničkih sredstava. Za dva dana svi mediji (mislim na naše) optužuju narod da je napao NATO i da će nas to eliminisati da postanemo kandidati za EU. U četvrtak Angela Merkel jasno saopštava da Nemačka neće dozvoliti Srbiji da postane kandidat. I krug je zatvoren.

Kad smo već kod Nemačke, baš bih voleo da neki naš medij istraži, otkud tako žestoko angažovanje Bundesvera na severu Kosova, koji je inače francuska okupaciona zona?

Mogao bih i sam to razjasniti, ali sada kao svaki pravi Srbin moram prekinuti rad, jer počinje omiljena serija, u kojoj ćemo videti da li je Ajša zaista prevarila Mehmeda ili je to opet neki Fatimin marifetluk. Nakon toga, moram hitno u kladionicu da proverim kvote za Drugu lihtenštajnsku ligu. Pa ćemo o ozbiljnim temama, čim se steknu uslovi.

Aleksandar B. Đikić

Izvor: NSPM

U rumunsko-srpskim analima nešto novo. Poznati stručni, ali veoma popularni rumunski mesečnik „HISTORIA” u svom novembarskom broju, posle mnogih decenija ćutnje među rumunskim istoričarima i publicistima, punim glasom je progovorio o jednom izuzetnom spomeniku srpske vojničke slave koji se nalazi na rumunskom tlu. Po svemu sudeći, ovo znamenje spada među najveće, ako nije i najveći takav spomenik izvan srpskih granica. O njemu se već 85 godina pažljivo brinu –pravoslavni Rumuni.

Mnogo šta se dešavalo sa tim skoro neverovatnim belegom zajedničke srpsko-rumunske istorije o kome se, nažalost, i kod nas malo zna, a koji je pokazao da ponekad i mrtvi Srbi mrse svetske račune.

U rubrici posvećenoj jednom davnom događaju časopis se na cele četiri stranice, sa mnoštvom autentičnih ilustracija, osvrće na „manje poznatu epizodu iz Prvog svetskog rata” i piše kako su se srpski dobrovoljci našli na rumunskom frontu, u Dobrudži, koju zapljuskuje Crno more.

„Tokom vekova, od svih suseda Rumunije, jedini sa kojima naša zemlja nikada nije bila u oružanom sukobu, bili su –Srbi. Narodna mudrost veli: ‘Rumuni imaju samo tri prijatelja – Dunav, Crno more i Srbe’. Naravno, kao i među svim komšijama, dolazilo je povremeno do manjih ili većih nesporazuma, ali do ratova – nikada. Naprotiv, u velikim nevoljama, dva naroda nisu oklevala da se late oružja i da se uzajamno ispomažu. Još 1389, prilikom velike Kosovske bitke Srba sa Otomanima, vojvoda Mirča Stari poslao je svoju vojsku u pomoć knezu Lazaru. Pola milenijuma kasnije, za vreme Prvog svetskog rata, Srbi su pritekli u pomoć Rumunima sa jednom svojom dobrovoljačkom divizijom, koja je, u žestokim bitkama na dobrudžanskim poljima, dala teške žrtve u krvi”. Autor ove studije Romulus Kaplesku se oslanja na mnoštvo istorijskih činjenica i dirljivo opisuje „neverovatnu odiseju hrabrih srpskih ratnika”…

Maja 1916. u ruskoj Odesi, u prisustvu cara Nikolaja Drugog, tadašnji srpski premijer Nikola Pašić uručuje borbeni steg Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji (18.868 oficira, podoficira i vojnika), sastavljenojod Južnih Slovena, uglavnom Srba, koji su živeli u Austro-Ugarskoj i bili mobilisani u njenu vojsku. Oni su na Ruskom frontu mahom dezertirali ili bili zarobljeni. Zadojeni rodoljubivim osećanjima, dobrovoljno se svrstavaju pod steg srpske vojske. Komandni sastav sačinjavalo je 200 srpskih oficira i podoficira, koji su prebačeni u Rusiju sa Solunskog fronta nakon nezamislivo smelog dugog putovanja kroz minska polja i zamke nemačkih podmornica po Egejskom i Sredozemnom moru, kroz Kanal Lamanš, Severno more, sve do ruske luke Murmansk. A odatle – železnicom – na jug, do Odese.

Te iste godine, posle dužih oklevanja, Rumunija stupa u rat na strani saveznika. Ali, nemačke trupe, pod komandom maršala Makenzena, brzo probijaju front i nadiru u rumunsku teritoriju. Naročito teška situacija nastaje na južnom, Dobrudžanskom krilu fronta, gde Nemci prodiru zajedno sa razjarenim Bugarima. Rumunima u pomoć pristiže jedan ruski korpus, a sa njim i Prva srpska dobrovoljačka divizija. U krvavim bitkama, često u jurišima na bajonet pod vrelim dobrudžanskim suncem, Srbi, rame uz rame sa Rumunima, ispoljavaju neverovatnu hrabrost i izdržljivost. Preko 3.000 njih polažu svoje živote na dobrudžanskom ratištu. Šest hiljada ih je ranjeno i obogaljeno. Na stotine nestalo…

Deset godina kasnije, 7. septembra 1926., u znak duboke zahvalnosti i pošte prema žrtvama srpskih ratnika palih za slobodu na rumunskom tlu u bitkama od 26. avgusta do 12. oktobra 1916, rumunski kralj Ferdinand i njegov zet Aleksandar Prvi Karađorđević (oženjen 1922. rumunskom princezom Marijom) na najsvečaniji način otkrivaju u Meddžidiji „Belu piramidu”, veličanstvenu spomen-kosturnicu, sagrađenu od Venčačkog mermera, a u kojoj počivaju posmrtni ostaci viteških srpskih ratnika sa svih dobrudžanskih bojišta. Spomenik se nalazi na pravoslavnom groblju, na jednoj uzvišici do koje vodi „Aleja srpskih junaka”.

Od tada rumunske vlasti brižno održavaju taj naš veliki beleg. O „Beloj piramidi” stara se i Liga rumunsko-srpskog prijateljstva. Na podnožju spomen obeležja svake godine se održavaju dirljive manifestacije, polažu venci, drže pomeni, evocira rumunsko-srpsko bratstvo po oružju. S pravom Romulus Kaplesku piše danas o „simbolu iz Meddžidije”. „Nije preterano govoriti o postojanju meddžidijskog duha”.

Autor teksta u HISTORIJIu taj duh uključuje čuvenu Malu antantu, činjenicu da kada je Hitler 1941. rasparčavao okupiranu jugoslovensku teritoriju, i pored vršenog pritiska, Rumunija nije htela da uzme nijedno njeno parče. Pominje, takođe i gigantske Đerdapske hidroenergetske čvorove, kao i stav Rumunije da ne prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. „Naša zemlja ne namerava da prizna novi entitet sve dok ne dođe, kako je rekao predsednik Basesku, do direktnog sporazuma između Beograda i Prištine”.

Godinama smo odlazili do „Bele piramide”. Prisustvovaliodavanju vojničkih počasti, sviranju državnih himni dveju zemalja,molebanima, polaganju venaca, održavanju prigodnih govora. Rumunski medijio tome nisu obaveštavali javnost. Ne samo poslednjih godina. Već odavno. Posle tridesetih godina 20. veka naša spomen-kosturnica našla se u potpunoj senci ovdašnje javnosti. Reči o njoj se nikako nisu uklapale umeđunarodne igre.

Kada je u godinama pred Drugi svetski rat Rumunija stavljena na Hitlerovu orbitu, nikako nije bilo zgodno da se pominje da su se u Dobrudži 1916. Rumuni borili protiv nemačkih osvajača. Posle rata, pak, a naročito u Čaušeskuovo „antisovjetsko” vreme, nije bilo „poželjno” da se govori o tome da su se Rumuni „nedavno” u Dobrudži zajedno borili sa onim istim Rusima koji su im oduzeli Besarabiju. Da se ne bi govorilo o Nemcima i Rusima u dobrudžanskim bitkama, nije se govorilo ni o Srbima. U takvim političkim okolnostima glavni junaci iz Meddžidije, pali srpski ratnici, izbegavani su kao nešto što remeti razne računice.

Posle toliko godina, evo sada, jedan ugledni bukureštanski istorijski časopis skida koprenu sa velikog i slavnog belega srpskog slobodarskog junaštva. Ispada da se „duh Meddžidije” najzad spaja sa onim evropskim, da se on glasno priznaje.

U takvim okolnostima umesto da se vladajući blok i najveća opoziciona partija prilagode situaciji, oni i dalje, iako dobro znaju da je to nemoguće, nastavljaju sa politikom „I Kosovo, i EU“. Opozicioni prvaci o kojima se radi u manipulacijama čak idu toliko daleko da odlaze u Brisel da razgovaraju o evrointegracijama i po povratku nam slavodobitno saopštavaju da EU od nas neće tražiti priznanje Kosova.

Time su nam u ogoljenom vidu pokazali ko su i šta su. Ako je neko do tada i mislio da ne shvataju situaciju i da se stvarno nadaju da sa Zapadom možemo da nađemo „kompromis“ te uz minimum očuvanja nacionalnih interesa nastavimo kretanje putem ka članstvu u EU, sada je jasno da nisu ništa bolji od žutih. Iz opozicionih redova, kritikujući ih, „napredni“ opozicionari rade isto što i režimlije jer su i njima isti nalogodavci kao i Tadiću. Naravno, isti su im i zadaci samo se razlikuje taktika za njihovu realizaciju.

Vlast i veliki deo opozicije nije briga za naše nacionalne interese. Kako god bilo, njima će biti dobro. Pametni i dobronamerni građani ove zemlje već su svesni kakvi su i jedni i drugi. Zato se ovim tekstom neću šire baviti njima. Želim da ukažem na nešto što može da se desi u narednom periodu i na šta nas upozorava naša ne tako davna prošlost.

MRAČNO SVEDOČANSTVO

U prošlom tekstu („Geopolitička izdaja našeg režima“) rekao sam da će se krenuti sa antiruskom kampanjom jer je ona neophodna da bi se opravdalo izdajstvo režima i dela opozicije, tako što bi Rusija bila nabeđena da nam ne pomaže. Tako je i bilo.

Svedoci smo skupa o globalnoj bezbednosti u organizaciji proameričkih NVO i slično opredeljene „naše“ vlasti, gde se pričalo o svemu osim o stvarnim problemima sa kojima se suočava Srbija. Gde je u fokusu pažnje bio arapski svet a ne aktuelno otimanje dela naše zemlje (Kosova i Metohije) i priprema za otcepljenje Vojvodine i Raške oblasti. A uvredljive reči su upućivane ne onima koji nam čine zlo već našem jedinom savezniku – Rusiji.

Svedoci smo rezigniranog nastupa ruskog ambasadora koji ne može da veruje šta se radi i priča u Srbiji dok se njom širi smrtonosni antisrpski plamen. I svedoci smo reakcije prozapadne javnosti i medija koji satanizuju ruskog ambasadora jer je ne verujući šta se dešava rekao istinu i pitao da li ima Srba na tom skupu (pa i šire), i da li neko sem Rusa još hoće da brani Srbe na Kosovu?

Ali videli smo i reakciju običnog naroda koji u ogromnom broju podržava Konuzina. Dosta mu je poniženja i poniznosti naših političara. Oni su uništili gotovo sve i zemlju doveli na rub propasti a narod ugurali u vrtlog strašne bede, a i dalje nastoje da nas besomučno lažu.

POSLEDNjI KRUG IZDAJE

Posle posete Putina, Srbija je imala veliku šansu da svestrano pojača odnose sa Rusijom, i da na tim osnovama ekonomski i na svaki drugi način napreduje. Štaviše, i da strateško-partnerski povezana sa Rusijom i ekonomski i vojno-politički ojačana, sačuva one nacionalne interese koji su nam još ostali i ojača stubove nezavisnosti.

Uslov za veliku rusku finansijsku podršku bio je mali, i potpuno u skladu sa našim interesima. Od nas je traženo da se potpuno distanciramo od politike tihog ulaska u NATO, te da omogućimo ruskom kapitalu da ima samo ravnopravne (a ne privilegovane) uslove za dolazak na srpsko tržište. To, a ne bilo šta više od toga, Tadić je u Moskvi trebalo da potpiše u maju, pa kada je „bio sprečen“ da tada tamo otputuje, u junu … I tako u nedogled sa izgovorima, dok nije došlo vreme da u vezi sa nezaštićenom Srbijom pokrene poslednji krug izdaje.

Sada je, izgleda, došao trenutak za realizaciju najgoreg dela njegovog scenarija. Pošto Srbi sa Kosova znaju sa kim imaju posla, dobro su se samoorganizovali i tako su onemogućili Šiptare i zapadne prijatelje naše vlasti kao i dela opozicije, da završe prljav posao i dovedu čak i sever Kosova pod Tačijevu vlast. Zato se priprema veliki udar na Srbe na severu Kosova. Uz to, pošto su Rusi  ostali dosledni u odbrani integriteta Srbije, sada je planirano i da se pojača satanizacija Moskve.

REPRIZA RUŠENjA SRPSKE KRAJINE

Sada se sem standardnih optužbi na račun Rusa da nam, navodno, nikada nisu pomogli ili onih druge vrste, da nam pomažu samo zbog svojih interesa, plasira i opasna teza da se među srpskim stanovništvom na severu Kosova nalazi 250 dobro naoružanih ruskih specijalaca. Time se plasiranjem opake laži stvara propagandni preduslov da za sve ono negativno što može da se desi kao krivci budu prikazani kosovski Srbi i Rusi, a da Tači i NATO budu amnestirani.

Poznavajući metode rada naše države i naših bezbednosnih službi – čiji smisao postojanja je, na žalost, da čuvaju vlast bilo kog režima a ne zemlju i narod, što znači da sada  brane „žute“ i služe interesima njima prijateljskih NATO država te hapse branioce srpskih zemalja iz 90-ih godina – a sećajući se šta su uradili Srpskoj Krajini koja je pala za par dana a tamošnji srpski narod mogao je da je brani više godina da nije bilo srpskih službi koji su potkopale njen borbeni moral i vojni potencijal, moram Srbe na Kosovu i našu javnost da upozorim da je velika verovatnoća da se udbaška izdaja sprema i na severu naše južne pokrajine.

Režimu nije problem niko sem Srba na severu Kosova i Rusije. Da njih nema oni bi mogli da daju šta se od Srbije traži bez otpora, i mirno počnu da se bave za njih važnijim stvarima kao što su tenderi, vakcine, putevi, mostovi … Razume se, ne da bi narodu bilo bolje, već da bi režimski švajcarski računi na osnovu velikih provizija bili još veći.

SUDBONOSNI IZBOR

Ne dajmo se prevariti i ne dajmo da nas „naše“ službe ponovo prevare i daju zapadnim agresorima i njihovim balkanskim (ovaj put šiptarskim) pulenima još jedan deo srpske teritorije zarad EU fantazija. Ne dajmo da nas posvađaju sa našim stvarnim ruskim prijateljima zarad „evropske budućnosti“ Srbije koja nikada neće doći ili koja će možda i nastupiti, ali ako se to desi, sigurno neće biti dobra za Srbe. Umesto famoznih evropskih fondova dobićemo kolonijalnu eksploataciju. Ma koliko mi bili mali ipak imamo snage i potencijalne saveznike da se odupremo. Tokom istorije to smo mnogo puta dokazali!

Pitanje je jedino: da li to hoćemo? Ova vlast i najveća opoziciona stranka očito to ne žele. Sada smo mi na redu. Da ih oteramo ili da opijeni iluzijama mirno gledamo kako zbog njihove izdaje tone naš nacionalni brod! Ako nastavimo skrušeno i apatično da sedimo kod svojih kuća i trpimo rušenje države sami ćemo za to biti krivi! Zato glave gore. Pređimo sa kukanja na spasonosna dela.

Doc. dr Stevica Deđanski

predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje

Na miting, koji je organizovala Srpska radikalna stranka u znak protivljenja saradnji sa Haškim tribunalom i kao podršku generalu Ratku Mladiću prve grupe počinju da stižu oko 18 časova, mahom članova SRS iz različitih opštinskih odbora. Nose zastave SRS, majice sa likom Šešelja i tek po neko obeležje generala Ratka Mladića. Razmišljam, dobro je, izgleda da neće biti incidenata, ovo je stranačka „vojska“ koja ne izaziva nerede. Oni odgovaraju za ponašanje predsedniku opštinskog odbora koji ih predvodi i neće ugroziti svoj stranački status izazivajući sukobe. Međutim, takvi demonstranti se vrlo često pretvaraju u publiku, čemu smo bili svedoci kada je proteste organizovala Srpska napredna stranka. Ti protesti su prošli bez ijednog incidenta, ali posle njih su se mnogi pitali zašto smo dolazili u Beograd? I što su nas uopšte i zvali?

Vraćam se dešavanjima na mitingu radikala. Oko 18 časova primećujem nekoliko stotina policajaca iza Skupštine, nekoliko stotina kod Predsedništva, raspoređeni su oko svih ambasada, pored kojih i nije bilo moguće proći. Oni, prema sopstvenom nahođenju, zaustavljaju i pretresaju građane, krajnje neljubazno, može se reći i grubo. Zbog čega nas tretiraju kao nižu vrstu? Pitam se, ali odustajem od traženja odgovora na to pitanje koje me godinama muči.

Oko 18.30, pola sata pre početka mitinga, vraćam se na plato ispred Skupštine na kome je bilo prisutno oko 3.000 ljudi. Očekivao sam mnogo više, a prema raspoloženju prisutnih, očekivali su i oni. Sa razglasa se emituje patriotska muzika, pesme posvećene Šešelju i srpskim radikalima. Oko 18.45 dobijamo informaciju da je stotinak pripadnika pokreta NAŠI 1389 zaustavljeno u Resavskoj ulici i da im je onemogućeno dalje kretanje. Odlazimo tamo i, zaista, policija ih redom legitimiše i zadržava više od 15 minuta, više njih privodi, a ostale pušta da odu ka platou ispred Skupštine.

POČETAK TUČE

Miting počinje oko 19.25 a, prema mojoj proceni, prisutno je oko 12.000 ljudi. Kada su mi prijatelji javili da je RTS izvestio o 10.000 prisutnih, a da je B92 priznao da je na ulici više hiljada demonstranata, znajući koliko su objektivni pomenuti mediji, zapitao sam se da li sam isuviše umanjio broj okupljenih.

Na govornici se smenjuju Dragan Todorović, Ivana Žigon, Kosta Čavoški i niz funkcionera SRS i niko ne govori ništa posebno novo, čak sam uspevao da, uz pomoć prijatelja, određene rečenice završim pre govornika, sa velikim procentom tačnosti. Darko Mladić, burno pozdravljen, insistira na tome da je njegov otac nevin, ali i teško bolestan. Ovo bi, prema njegovom shvatanju, moralo da spreči vlast da izruči Mladića, ali njegovo shvatanje ljudskih prava nije jednako sa onim u koja veruju pripadnici srpske vlasti, a svode se na pravo jačega.

Oko 20.15, dok govori profesor Mirko Zurovac, počinje agresivnije pevanje pesama uperenih protiv Borisa Tadića. Vrlo brzo se pali nekoliko baklji da bi, posle desetak minuta, počeli i sukobi sa policijom u Kneza Miloša iz grupe koja se izdvojila i otišla sa mitinga. Iako funkcioner SRS Milorad Mirčić poziva na mir, podseća da je na to apelovao i general Mladić, grupa od oko hiljadu ljudi ga ne sluša i kreće da gađa policiju kamenjem, bakljama i flašama.

U tim momentima govornike malo ko i sluša, ali sam ipak uspeo da zapamtim da je jedan od njih poručivao da je današnji skup demantovao najave da je ovo skup visokog rizika, rekavši da je ovo skup velikog dostojanstva. Zatim slede poruke da nas niko neće isprovocirati i da ćemo ostati dostojanstveni. Toliko sam se iznervirao takvim odsustvom sagledavanja realnosti da bi bolje bilo da ni ja nisam slušao.

Nekoliko minuta posle toga, počinje najveći sukob. U ulici Kneza Miloša policija kreće u protivudar, juri demonstrante koji se povlače ka mirnim učesnicima mitinga koji još uvek traje. Policija dolazi do samog ruba platoa na kome se nalaze i mirni demonstranti i prebija nekoliko ljudi. U tom momentu, posle kojeg je postojala mogućnost da situacija izmakne kontroli, Milorad Mirčić reaguje na najbolji mogući način i poziva sve okupljene da odmah sednu i dokažu da ne žele sukobe. To je i učinio najveći broj okupljenih, što je bio znak i za policiju da stane sa intervencijom. Nekoliko minuta posle toga predstavnici SRS proglašavaju kraj mitinga uz poziv na protestnu šetnju do Terazija, što mislim da je učinjeno kako bi se demonstranti udaljili od mesta dotadašnjih sukoba. Kolona kreće ka Terazijama, ali je policija vrlo brzo zaustavlja jer se verovatno plašila da demonstranti ne skrenu levo, ka predsedništvu, mestu gde se donose sve odluke u Srbiji.

Kreće gađanje kamenicama, koje traje desetak minuta, posle čega na ulicu izlaze borbena vozila sa početka ovog teksta, a nakon njih i konjička jedinica MUP, koje vrlo brzo preuzimaju kontrolu nad situacijom u gradu.

Išao sam na mitinge i pre i posle 2000. godine i opet sebi postavljam brojna pitanja. Ko izaziva nerede na ovakvim skupovima? Ako su to „desničari“, „huligani“, zbog čega oni to čine? Da li je iko razgovarao sa uhapšenima zbog čega to čine, zbog čega se osećaju poniženo, isfrustrirano? Kome nasilje ide u prilog? Da li su ikada istraženi eventualni naručioci nasilja? Da li je ikada odgovarao neki policajac zbog prekoračivanja svojih ovlašćenja? Zbog čega se ne znaju ubice Ranka Panića?

KRUNSKA JE PRIORITET

U razmišljanju me prekida gospodin koji se dere govoreći svom podređenom: „Jel’ sam rekao da se svim ekipama kaže da je prioritet da se počisti Krunska ulica?“ (sedište Demokratske stranke). Zaista, da li je vreme da se „počisti“ Krunska ulica, pre svega od ljudi po kojoj je postala tako poznata i važna?

Ovaj kratak izveštaj napravljen je u cilju istinitog obaveštavanja javnosti. Nažalost, incidenti koje je izazvala grupa huligana iznova će zaslepiti građane i poslati lažnu sliku o događajima u Beogradu od četvrtka, kada je Ratko Mladić  uhapšen, do danas. Policijska netolerancija, kršenje ljudskih prava i prava na slobodno kretanje običnih građana bez ikakve potrebe, potvrda su da živimo u policijskoj državi. Još u četvrtak uveče, kordoni policije patrolirali su ulicama, čuvajući određene „strateške tačke“ poput česme ispred hotela „Moskva“. Zaustavljali su obične i nedužne građane, a mahom su im se suprotstavljale žene u želji da ih tretiraju kao ljudska bića. Bio sam svedok kako su četiri policajca jurila momka od Zelenog venca do parke kod Autobuske stanice. Kada su ga sustigli, umesto da ga privedu, ako je učestvovao u neredima, oni ga udaraju nekoliko puta pendredkom (i nogom) i nakon toga odlaze. Zbog čega policija kada sustigne demonstranta, njega ne hapsi, nego ga bije čak i kada on leži na zemlji? Nakon toga demonstrant ustaje i beži, pa se postavlja pitanje da li je cilj policije prebijanje i osveta zbog toga što je neko napao njihove kolege ili je njihov zadatak da izgrednike privedu nadležnim organima koji treba da ih procesuiraju?

Niz nemilih događaja koji se desio ovih dana iznova potvrđuje da ne živimo u normalnom demokratskom društvu. Strašno je i pomisliti da se oni koji su se borili protiv policijske represije devedesetih sada koriste istim metodama, čime su pokazali da jedino vlast u Srbiji nema alternativu.

Dragan Marković

Već čujem i druge glasne poruke vlasti, propraćane medijskim talambasanjem: Investicioni bum se sprema. Svi nas sada vole, podržavaju, nude pomoć, obećavaju prosperitet ….

Srbi, prijatelji, braćo i sestre!!!!

Da li im još uvek verujete BILO ŠTA od onoga što govore?????

Da li vidite kakve ljude dovode u medije da nam objasne kako je dobro ono što na svoj koži osećamo da nije?.

Da li čujete da isto govore i likuju i Zukorlić i Čeda Jovanović?

Da li opažate da se seire i Nenad Čanak i Nataša Kandić?

Da li primećujete da se smeju i Đukanović i Tači, i Josipović i Karleuša?

Da li zapažate da isto misle i NATO i Ekrem?

Da li vam se čini da su u svojim komentarima istovetni i pedofili i homoseksualci i B92?

Da li imate utisak da su isti i Tadić i Dačić. i Dinkić i Drašković, ali i gotovo svi ostali pripadnici „političke elite“?

Kako to da Vučić sada ne ide da se slika dok brani Mladića, kao ranije dok se borio za Šljivančanina, i dok je lepio natpise „Bulevar Ratko Mladića“?

Kako to da Koštunica nije obavešten da patriotizam ne podrazumeva samo sedenje u kabinetu i davanje „opasnih“ saopštenja?

Da li se sećate svega što su nam pričali poslednjih 10 godina i uvek, ali baš uvek, nas lagali? Posledica toga je sve manja i manja, i sve siromašnija i siromašnija Srbija. Verujete li da će sada pritisci prestati i da će nas voleti kao svoje oni koji nas već decenijama kinje?

Da li vidite da prodaju zemlju? Prodaju Kosovo i Metohiju. Prodaće i Vojvodinu i Rašku. Prodaće sve što im se traži ….. Preko noći će zaboraviti „strateško partnerstvo“ sa Rusijom i Kinom i uvešće nas u NATO. Gde je kraj tog antinacionalnog i antidržavnog lanca?????

Žalosno je da hoćemo da postanemo ozbiljna zemlja, i da mislimo da smo na putu koji do toga vodi, dok nas Hilari Klinton hvali! Hvali nas ona i svi drugi srpski dokazani neprijatelji. Da li to znači da radimo dobre stvari za sebe?

U redu. Možda nismo mogli da izbegnemo „saradnju“ sa Hagom. Možda …. Ali nemojmo da se radujemo čak ako bi hipotetički od toga imali korist. Poniženje a pogotovo samoponižavanje jedne nacije nije smešno …. Prihvatajući ovo što nam govore gore navedeni mi prihvatamo da smo onakvi kakvog prikazuju Ratka Mladića. Da smo zli, da smo oholi, da nismo branili svoje nego otimali tuđe. Time na sebe preuzimamo krv male, nevine Milice Rakić, Sanje Milenković iz Varvarina, dvogodišnjeg Marka Simića, jedanaestomesečne Bojane Tošović, brata i sestre Stefana i Dejane Pavlović i drugih žrtava „Milosrdnog Anđela“. Preuzimamo na sebe krv krvnika žute kuće … Jer, ako prihvatamo da je Mladić ono što nam govore, onda smo mi 1999. godine, ali i pre i posle toga, dobili ono što zaslužujemo.

Zašto to sebi da uradimo?

Zbog boljeg života? Zar se zbog puteva i automobila prodaje duša? I da nam sve to neko nudi ne bi smeli da prihvatimo laži o našoj krivici, i ne bi smeli da trgujemo zemljom koju su nam ostavili preci. Tim pre što nam bolji život niko i ne nudi, već nas samo lažu.

Da li smo mi isti kao ONI? Da li smo postali nalik zlotvorima koji su ubili Milicu? Uveren sam da još nismo. Mi smo skoro izgubili nadu i postali demoralisani, apatični … Ali nismo još ostali bez duše. A oni su izgubili dušu. Oni su dušu prodali jer su počeli da veruju da duša i ne postoji. Da je ona samo mit.

Nećemo valjda i mi uskoro tako da postupimo?

Da li je cena ulaska u EU da prodamo dušu? I koliko nas je spremnih da to uradimo ako realno sagledamo cenu „boljitka“?

To je pitanje svih pitanja danas. Ako nas je puno koji nećemo da prodamo dušu onda ONI ne mogu mirno da spavaju, a ako nas nema dovoljno onda ….

Setimo se pesme Vladislava Petkovića Disa, „Naši dani“ (1910):

Mesto svetle istorije i grobova,

Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,

Od nesrećne braće naše, od robova,

Zatvorismo svoje oči i džepove.

Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,

K’o jedina uspomena na džinove,

Sad svu slavu pronađosmo u partiji,

Pir poruge dohvatio sve sinove.

Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,

Ne čuju se ni protesti ni jauci,

Pod sramotom živi naše javno mnenje,

Naraštaji, koji sišu k’o pauci.

Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,

Ne vidi se jadna naša zemlja huda,

Al’ kad požar poduhvati na sve strane,

Kuda ćemo od svetlosti i od suda!

Pomrčina pritisnula naše dane.

doc. dr Stevica Deđanski

predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje

U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva. U jednu ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe ubili su Momčilove oca i majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo zaždio je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaj Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao: „Čiko, sve su mi ubili…“. Major Tucović ga je pitao: „Znaš li da bacaš bombe?“ Mali Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje. Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao: „Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?“

Cela četa iskoračila je napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno s malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, zatim drugu, treća nije bila potrebna. Tog trenutka mali Momčilo je postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakog dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako sveti svoju braću i svoje sestre.

Došlo je povlačenje preko Albanije. Miloš Mišović uzeo je Momčila pod svoju brigu. U Podgorici kupio mu je za poslednje pare jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu: „Sinko, ako hoćeš da ostaneš živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš“. Momčilo ga je poslušao, a onda već kada su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage. Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu: „Sinko, bojim se da i ja neću moći više. Uhvati me za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage…

Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje“. Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao, teturao… Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu… Momčilo stade i dade mu ruku… „Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene…“ Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke: „Čika Mišo, ja neću dalje… Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom“. Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Miloš Mišović skupi snage, uspravi se… Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa. Kasnije na Krfu malom Momčilu prišili su po jednu zvezdicu na naramenicama… Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.

- Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika. Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. Upoznao sam ga 1987, kada je prisustvovao otvaranju Muzeja Jadra u Loznici, gde se u stalnoj postavci nalaze i njegove dve vojničke fotografije – kaže za naš list istoričar u ovom muzeju Goran Vilić.

Vilić kaže da kad poseticima muzeja govori o Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju uvek posveti priči o Momčilu Gavriću. U Beogradu je živeo sve do smrti, 1993. godine. Njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.

Nažalost, danas nijedna od oko 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, nijedna škola ili ustanova se ne zove po njemu, a nema ni spomenik. Najmlađi kaplar na svetu je u njegovom zavičaju i svojoj državi nezasluženo zaboravljen.

Izvor: „Dan Veterana 28. jun“

U svemu tome postoji i jedno pitanje koje se nameće samo po sebi i koje može da unese određenu političku dimenziju: da li jedno obeležavanje, odnosno događaj, može da zaseni onaj drugi i samim tim omalovaži ga, obezvredi i navede u drugi plan. I, što je još nepovoljnije, da se to čini prikriveno ali sa providnim namerama da bi se zatamnile istorijske činenice ili u najmanju ruku određeni istorijski događaji prikazali u drugačijem svetlu.

Za Rusiju nema nikakve dileme: deveti maj je Dan pobede nad fašizmom, jedan od najvećih, najsvetlijih državnih i nacionalnih praznika i ona ga tako obeležava. Dan Evrope u Rusiji gotovo niko ne pominje, ili pominje samo u kontekstu događaja na međunarodnom planu.

Da sasvim ukratko konstatujem. Na Crvenom trgu u Moskvi i ovog devetog maja održana je vojna parada kojoj su prisustvovali predsednik Dmitrij Medvedev, premijer Vladimir Putin i drugi najviši državni rukovodioci. Obraćajući se veteranima, učesnicima parade i građanima, Medvedev je rekao da što više vreme odmiče, to jača uverenje u značaju Dana pobede. Njega pamtimo i obeležavamo mi, a pamtiće ga i buduće generacije. Dug je budućih pokolenja da čuvaju mir dostignut rezultatima pobede nad fašizmom. Medvedev je pozdravio veterane i drugih zemalja koji su se borili protiv fašizma rekavši da je deveti maj bio i ostao naš zajednički praznik.

Prilikom susreta sa veteranima, prethodnog dana, Medvedev je rekao da vojne parade povodom Dana pobede treba da se održavaju svake godine. One imaju ogroman vaspitni značaj. Povremeno čujem da nije baš uputno trošiti novac na ovakve događaje, da bi bilo bolje da ga damo veteranima. Ali, gledajući paradu, ljudi vide da imamo borbeno sposobnu armiju koja može da izvrši sve zadatke u odbrani zemlje. ,,Bez patriotskog vaspitanja država može da se pretvori u običnu krpu’’ – rekao je Medvedev. On je sa veteranima popio legendarnih frontovskih 200 grama votke i zakusio kašu od heljde. To se ratnih godina sledovalo na svim frontovima.

U jednoj izjavi, uoči Dana pobede, Medvedev se dotakao i nekih pitanja koja zadiru u neke oseljive političke teme, što mi je u stvari bio povod da napišem ovaj tekst.

Medvedev je jasno stavio do znanja da se o Drugom svetskom ratu, njegovom početku i rezultatima, pa samim tim i o Danu pobede, ne razmišlja svugde isto i da ima tendencioznih, nedobronamernih stavova i ocena, pa i pokušja revizije istorijskih činjenica. Rekao je da rukovodstvo Nemačke zauzima ,,dostojnu poziciju,, što se tiče događaja oko Drugog svetskog rata, ali da ima i ,,drugačijih shvatanja’’. Nemačka kancelarka Angela Merkel došla je u Moskvu prošle godine na obeležavanje 65-godišnice pobede nad fašizmom ,,iako je svi u tome nisu podržavali’’. ,,Nije joj bilo baš jednostavno da dođe za takav događaj u Moskvu’’ – rekao je Medvedev.

O pokušajima prekrajanja istorije moskovski mediji pišu već godinama a pojedini komentatori i političari pozivaju na uzbunu. Povod je nastojanje pojedinih krugova na zapadu da na tendenciozan način prikažu događaje iz Drugog svetskog rata koji je odneo desetine miliona ljudskih života, prebace odgovornost u jednakoj meri na Nemačku i Sovjetski Savez, da minimiziraju ulogu Crvene armije i sovjetskih vojskovođa u pobedi nad fašizmom, da Sovjetski Savez predstave kao imperiju zla, podsećajući pri tome da je Rusija zemlja- naslednica i da se ni od nje ništa dobro ne može očekivati.

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev potpisao je maja 2009. dekret o suprotstavljanju falsifikovanja istorije na štetu Rusije, a poznati političar Sergej Šojgu javno je predložio da se lica koja negiraju odlučujuću ulogu Sovjetskog Saveza u pobedi nad fašizmom pozovu na krivičnu odgovornost.

List ,,Komsomolska pravda’’ je još 2009. godine postavio pitanje: zašto je istina o Velikom otadžbinskom ratu često bespomoćna pred lažima? Šta treba uraditi da se to spreči?

Poznati ruski vojni komentator Viktor Baranec kaže da su ,,klevete o našoj pobedi dostigle takve razmere da se naše vlasti moraju ozbiljno razmisliti’’. ,,Davno je došlo vreme da se država umeša u taj problem. Treba tu tematiku zakonom regulisati. Po prestoničnim knjižarama se mogu naći memoari nacističkih vojskovođa fon Boka, Manštajna i Guderijana, ali ne i Vasiljevskog, Rokosovskog, Konjeva i drugih sovjetskih vojskovođa. To je prosto smešno’’.

Pojedini komentatori ukazuju na još jednu činjenjcu. Tek od pre par godina, deveti maj se prvi put masovnije obeležava kao Dan Evrope. ,,Izmislili su Dan Evrope da bi potisnuli sećanje na Dan pobede koji bi u doglednoj budućnosti trebalo i sasvim zaboraviti. To se ni po koju cenu ne sme dozvoliti –  kažu zvaničnici.

Zvaničnu Moskvu svojevremeno je ozbiljno ne samo zabrinulo, nego i naljutilo to što je Parlamentarna skupština Saveta Evrope tokom leta 2009. usvojila dokumenat kojim se praktično poistovećuju nacizam i staljinizam. Član Komiteta pri Predsedništvu Rusije za suzbijanje falsifikovanja istorije, doktor istorijskih nauka, Natalija Naročnickaja, nazvala je ovu odluku skandaloznom. Ona smatra da njeno donošenje nije samo izlaženje ususret bivšim sovjetskim baltičkim republikama, nego ima i političku pozadinu.

To je isto kao kada bismo izjednačili gusenice i koale zato što se i jedni i drugi hrane listovima eukaliptusa – kaže Naročnickaja. Zadatak je očigledan: želja je bila da se umanji pobeda Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu, koja pojedinim zemljama nikako ne da mira. One su već odavno počele da falsifikuju smisao tog rata i prestale da gledaju na Hitlerovu teoriju o nejednakosti ljudi. Neki na zapadu žele da ubede svet da je staljinizam bio isto što i hitlerizam, odnosno da je Sovjetski Savez bio isto što i Hitlerom Treći rajh.

Time se ne samo falsifikuje istorija, nego i odluke velikih državnika zapada tog vremena. Ni De Gol ni Čerčil nisu izjednačavali Staljiuna sa Hitlerom.

Odluka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope nema pravnu snagu, ali za Rusiju ona je zvono na uzbunu koje govori da Rusija mora da brani svoju istoriju ne samo na nivou istoričara nego i na državnom nivou – kaže Naročnickaja.

A o pokušaju prekrajanja istorije i njenom naopakom izučavanju ima veoma mnogo dokaza. Ruski mediji preneli su pre par godina rezultate ankete među britanskim učenicima srednjeg uzrasta (od 9 do 15 godina) na osnovu kojih se vidi da se u britanskim školskim programima nedovoljna pažnja posvećuje istorijskim činjenicama iz vremena Drugog svetskog rata. Jedan nedopustivo veliki procenat đaka odgovorio je da je Hitler bio – selektor nemačke fudbalske reprezentacije. Ako ne žele, neka decu ne uče da je Hitler napao Sovjetski Savez i izazvao Drugi svetski rat – kaže ruski komentator. Ali britanska deca treba bar da znaju da je Hitler bombardovao London i pokušao da Britaniju ,,potopi’’ u Atlantik.

Više nego bilo koja druga zemlja, Rusija ima razloga da obeležava deveti maj kao Dan pobede. To joj daju za pravo ogromne žrtve koje je tokom rata podnela. Oko dvadeset sedam miliona žrtava, desetine hiljada razrušenih gradova i sela, ogromne patnje naroda, kao i odlučujuća uloga u pobedi nad fašizmom. ,,To nam niko ne može oduzeti i to se niti može niti sme zaboraviti’’ – kažu u Moskvi.

Ja lično, imam o svemu tome ne samo više razumevanja od običnog nedovoljno upućenog čoveka, već i na sve gledam sa više emocija. Zbog profesije kojom se bavim, bio sam na svim područjima velikih bitaka tokom Drugog svetskog rata u Evropi: nadomak Moskve gde se u kasnu jesen 1941. vodila odlučujuća bitka za sovjetsku prestonicu; na području Lenjingrada koji je ratnih godina bio u blokadi poreko 900 dana, kod Kurska, gde se vodila najveća tenkovska bitka u istoriji ratova, u Staljingradu gde je posle višemesečnih borbi slomljena kičma nemačkog Vermahta, u Murmansku u čiju je luku stizala pomoć u oružju i vojnoj tehnici od saveznika.

Sećam se epizode na širokom polju kod sela Prohoprovka između Kurska i Bjelgoroda gde je vođena tenkovska bitka. Iz Moskve sam otišao tamo na godišnjicu te bitke, negde krajem devedesetih godina. Nasred polja podignut je monumentalni spomenik, a u selu, Prohorovki, crkva svetog Petra i Pavla u slavu palim borcima. Podalje od mesta gde su bile zvanične ličnosti, jedna baka iznela je nasred polja stočić, zastrla ga čaršavom i postavila nekoliko kolačića i po koju voćku. U pokoj duše dvojici sinova koji su u bici poginuli – izgoreli u tenkovima tako da ni ostaci nisu mogli biti pokupljeni. A imali su samo osamnaest, odnosno devetnaest godina. Baka gleda daleko, u prazno, usahlim očima. Suze su davnim – davno istekle, plušapatom kaže baka. Sada čeka da se na nebesima pridruži sinovima.

Onaj ko je bio na Piskarjevskom memorijalnom groblju u Lenjingradu, na Mamajevom Kurganu kod Staljingrada, ko se upozna sa događajima tamo ratnih godina – ne može da ostane ravnodušan.

Imam mnogo prijatelja, poznanika i drugova u Moskvi i Rusiji. Ogromna većina njih izgubila je tokom ratnih godina nekog od predaka: deku, baku, ili nekog drugog rođaka.

Vladimir Putin je u jednoj prilici objasnio zašto ljudi koji su preživeli ratne strahote skupljaju mrvice sa stola posle obeda da se ne bace. Bilo je perioda kada su i takve mrvice bile dragocenost. Nije onda ni čudo što je kod starije generacije stalno prisutna krilatica: ,,samo da rata ne bude’’ – kaže Putin.

Zato se u Rusiji Dan pobede ne zaboravlja i obeležava se na dostojan način. Tako je bilo, tako je sada i tako će biti u budućnosti.U Moskvi kažu da nemaju ništa protiv Evrope. Naprotiv: Rusija je deo Evrope – i geografski i kulturno i istorijski i na svaki drugi način. Želi da ima najbolje moguće odnose sa svim zemljama kontinenta, a nema ništa ni protiv obeležavanja Dana Evrope – ako to obeležavanje znači afirmaciju jedinstva, demokratije, slobode i drugih civilizacijskih vrednosti. Moskva se međutim ne može saglasiti da Dan Evrope potisne iz sećanja jedan istinski praznik ne samo za Rusiju nego i za druge narode u Evropi i u svetu – Dan pobede; dan kada je praktično završen najveći ratni sukob u istoriji civilizacije i slomljena kičma najvećem zlu čovečanstva – fašizmu. Takvi pokušaji koji se mogu nazreti nisu dobronamerni, politički korektni i – što je suštinski značajno – vode reviziji istorije.

Đorđe Milošević

(Bendžamin Dizraeli)

Čedomir Jovanović nas je pre neki dan, na lukav način, podsetio na vojno-integrativne stavove njegove partije, izjavivši: „LDP kaže da će Srbija ostati večiti kandidat za EU bez donošenja odluke o ulasku u članstvo NATO-a. Za zemlju kao što je Srbija, ulazak u NATO je preduslov brzog članstva u EU. Oni koji o tome ćute, nemaju hrabrosti da građanima saopšte tu jednostavnu istinu.“

LAŽNA PREČICA

Da li je lider LDP-a u pravu? Možda bi i bio da nam je citirane reči uputio 2001. godine. Danas sigurno nije! Evropska Unija – čije članice su, i to bez izuzetka, pogođene ozbiljnom ekonomskom krizom – nije više spremna da po cenu iole većeg finansijskog tereta bude političko krilo NATO-a. U Uniju će nas primiti ako Berlin i Pariz procene da to njima iz nekog razloga odgovara, a ne da bi namirivali američke dugove.

„Zapadni saveznici“ jedni drugima i dalje hoće da učine po nešto, ali neće zbog tuđih interesa da „povuku mačka za rep“. Nije da SAD nisu priskočile u pomoć Fracuskoj i drugim državama koje su prioritetno zainteresovane za agresiju na Libiju. Ali, to su učinile samo onoliko koliko je bilo neophodno da bi rat protiv Gadafija imao šansu da uspe. A i tu se pre radilo o želji Vašingtona da spoji „lepo“ i korisno, a ne o pukoj nameri da se nađe na usluzi evropskim „prijateljima“.

Da skratim priču, NATO više nije prečica za EU. Bio je za Bugare i Rumune ali za nas neće biti. Verovatno, iz drugih razloga, to suštinski nije bio ni za Čehe, Litvance ili Poljake. Njih raznorazni evropski centri moći – od verskih do državno-nacionalnih – smatraju delom tzv. „prave evropske porodice naroda“ (čitaj: katoličko-protestantske familije). Spomenute nacije bi i bez NATO-a, možda samo malo kasnije, bile primljene u Uniju.

Štaviše, Austrija, Irska, Švedska, čak su i rado primljene u „evrounijatsko društvo“, a da nisu bile deo severnoatlantskih vojno-političkih struktura. Tu se nije radilo samo o tome da su smatrane delom civilizacijskog kruga čiji je EU izdanak. Institucionalizovano „bratstvo“ imalo je poveću interesnu senku: te zemlje su u vreme prijema delovale kao bogati rođaci koji će doprineti boljitku ostatka familije sa kojim ulaze u „državnu zadrugu“. Sada na stranu to što se, bar kada se radi o Irskoj, pokazalo da nije tako.

SABOTAŽA PARTNERSTVA SA RUSIJOM

Sve rečeno dobro zna Čedomir Jovanović. Bez obzira na to, plasira nam neistinu. Zašto? Idu izbori. OK. No, oni su još relativno daleko. Ne radi se o tome. Zec leži u rusko-srpskom grmu!

Čak i sadašnji, nekritički prozapadni režim – pošto je priteran uz zid te od svojih „prijatelja“ ostavljen da se u predizbornoj nevolji snalazi sam – okrenuo se intenziviranju veza sa Ruskom Federacijom. Dok se sa zapadne strane Srbiji isporučuju samo uslovi i ucene, sa ruskog „istoka“ nam se pruža ruka prijateljstva i saradnje! Nju je oficijelni Beograd dugo ignorisao, ali je sada rešio, bar iz taktičkih razloga, da je stisne. Posle će već videti šta će, ali „zapadu“ se diže kosa na glavi čak i od neiskrenog približavanja Beograda Moskvi.

Stvari lako mogu da se otrgnu kontroli. Samoživi režim u Beogradu, ili bar jedan njegov deo, iz lično-partijskih interesa – protivno svojim pronatovskim ideološkim korenima – iz pragmatizma može da počne da realizuje makar deo onoga što je prvo planirao samo da potpiše, tj. zašta je mislio da će ostati predizborno prazno slovo na papiru. Uz to, kada budu i formalno postavljeni temelji srpsko-ruskog strateškog partnerstva, pre ili kasnije, koliko god protiv toga evroatlantski lobisti u Srbiji radili, počeće da niče izvesna „građevina“. Ova sadašnja ili neka nova vlast, šta god načelno mislila i kakva god obećanja dala u Briselu i Vašingtonu, imaće limitiran manevarski prostor. Neće moći da okrene glavu tako da joj u vidokrugu ne bude Kremlj.

To dobro znaju u Vašingtonu ali i njemu naklonjenim briselskim kuluarima. Svesni su da onog trenutka kada Boris Tadić, ma koliko neiskreno, potpiše sporazum o „rusko-srpskom strateškom partnerstvu“, gotovo sigurno je da će biti zabijen glogov kolac u srce evroatlatnskih integracija Srbije. Nije da i posle neće biti nastavljena politika prikrivenog pridruživanju NATO-u, ali ona će biti drastično usporena. A vreme ne radi za Vašington i njegovu vojno-političku strukturu za kontrolu klijentskih i usmeravanje savezničkih država.

Kada sve to uzmemo u obzir, jasno je zašto je Čedomir Jovanović krenuo u novu pronatovsku ofanzivu. Sonja Biserko sa svojim „komitetom“ već je histerično osula paljbu po Rusima generalno, i Vladimiru Putinu ponaosob. Njihovim stopama krenuće i drugi NATO lobisti. Panično, ekstremne i, tek po formi, nešto umerenije evroatlantske snage, otpočinju opšti juriš kako bi bar pokušale da spreče totalno urušavanje politike tzv. atlantskih integracija. Ili, što je verovatnije, kako bi svojim mentorima demonstrirale da samo na njih u Srbiji mogu pouzdano da se oslone. Radi svega toga, a pre svega obezbeđivanja pozicije dobro nagrađivanih lobista i u budućnosti, „petokolonaši“ulaze u bitku za koju i same znaju da ne mogu da je dobiju.

KONSTRUKTIVNO-PATRIOTSKI ODGOVOR

Šta u takvim okolnostima treba da rade raznorazni patriotski nastrojeni činioci društveno-političkog života Srbije?  Da li treba da uzvrate istom merom? Ne! To bi bio pucanj u prazno. Već je jasno da od NATO integracija neće biti ništa. Međutim, može da se dogodi da Srbija ostane u svojevrsnom „geopolitičkom“ vakumu. Da bude ni riba, ni devojka!

Za domaće i inostrane „natovce“ to je najmanje loša opcija od onih koje su još u igri, a za Srbiju to je vrlo opasna pozicija. Stoga, potrebno je konstruktivno se suprotstaviti ofanzivi antisrpskih ešelona. Ne spavajmo na fiktivnim lovorikama (zbog poraza pronatovske politike i kakvog-takvog približavanja Rusiji)  već počnimo da radimo mnogo ozbiljnije nego do sada. Naravno, ne pljuvanjem NATO-a, već iznošenjem i delovanjem u prilog realnih mogućnosti kako da se unapredi vojno-politička, energetska i svaka druga komponenta bezbednosti naše zemlje, pa i čitavo srpskog državno-etničkog prostora.

Trenutak je za argumentovano reafirmisanje politike istinske neutralnosti, odnosno za insistiranje na njenom zaokruživanju tako što bi Skupština donela odluku o generalnoj (trajnoj) neutralnosti (dok smo sada tek uslovno privremeno neutralni), te bi posle toga od Generalne skupštine UN zatražili njenu međunarodnu verifikaciju (kao što je uradio Turkmenistan) ili bi je bar uneli u Ustav (a to su učinile npr Austrija i Moladvija). No, i to nije sve. Posle Skupštinske odluke, važno je da se o neutralnosti, na referendumu, izjasni i narod. Tako će ona biti zacementirana!

Važno je istrajati i na uspostavljanju veza, koje neutralni status dopušta, i sa Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti. Srbija je preko programa „Partnerstvo za mir“ kao i na druge načine, povezana sa NATO-om, a makar putem konstantne i formalizovane parlamentarne saradnje, morala bi da bude povezana i sa „ruskom alijansom“. Za početak. Posle treba da krenemo i dalje. Za nas je uputno da sa ODKB-om uspostavimo istovetne veze sa onima koje budu postojale na relaciji sa Severnoatlantskim paktom.

Bitno je i da se otpočne – a ne samo da se o tome govori u vetar – sa uključivanjem Srbije u razradu novog modela evropske kolektivne bezbednosti, koji je predložila Moskva, a koji pruža blagotvoran ambijent za neutralne zemlje. A i da ne govorimo o tome da je ispunjavanje svih obaveza vezanih za izgradnju „Južnog toka“ – projekta koji za nas ima prvorazredni ekonomski i geopolitički značaj – nacionalni imperativ.

PRIMENjENA DRŽAVOTVORNOST

Reči Čedomira Jovanovića moraju da podstaknu srpski nevladin sektor, nacionalno posvećene medije i stranke koje se predstavljaju kao državotvorne, da nametnu sva navedena pitanja, i to ne samo kao nezaobilazne teme, već putokaz za delovanje na zvaničnom nivou. Sada kada se Srbija, makar površno gledano, približava Rusiji a udaljava od NATO-a, bitno je da se izborimo da počne proces institucionalnog razmatranja rešenja koja će uistinu unaprediti naš geopolitički položaj, a koja su dugo od strane vlasti ignorisana.

Iz toga će, makar i ne preko noći, proizaći i rezultati. A oni treba da budu u interesu Srbije a ne nekog drugo. Ne smemo da svoje interese podređujemo bilo kome. Ni „istoku“, ni „zapadu“, već treba da težimo onome što je za nas dobro. A to je da budemo u svakom pogledu koji nam odgovara povezani i sa Rusijom, i sa tzv. zapadom, a da ostanemo vojno-politički neutralni.

Bez obzira na međusobne protivrečnosti, Moskva teži dobrim odnosima sa SAD, a ne samo sa vodećim zemljama EU. Novi „hladni rat“ ili blokovsko nadmetanje  između nje i tamošnjih centara moći – iako će povremeno dolaziti do zatezanja odnosa sa Vašingtonom – nije realno. Stoga, iako je Rusija spremna dosta da nam pomogne, te nam iskreno nudi strateško-partnerske odnose, ne treba izvoditi pogrešan zaključak da nas zove u ODKB, odnosno da će on ući u svetski rat zbog naših računa.

Međunarodni odnosi nisu crno-bele prirode. To prečesto zaboravljamo, pa šanse i pretnje sagledavamo nerealno. Olako idemo iz pesimističke u optimističku krajnost. Ipak, sada imamo osnova da se nadamo postepenom boljitku. Multipolarnost koja se rađa, već sada nam omogućava da kroz iskrenu i svestranu, ali pre svega pragmatičnu saradnju, sa prijateljskom Rusijom i razumnim faktorima na „zapadu“, mnogo bolje štitimo svoje interese nego donedavno. Ako budemo pametni, tako će, tim pre, biti u predstojećem periodu.

Dragomir Anđelković

Argumenti protiv ulaska Srbije u severnoatlansku vojnu alijansu dobro su znani. Njihovi zagovornici ukazuju da bi time Srbija legalizovala bombardovanje Srbije i Republike Srpske tokom devedesetih godina prošlog veka, kao i secesiju Kosova i Metohije, južne srpske pokrajine; da bi se stupanjem u ovaj vojni savez reskiralo uvlačenje u tuđe ratne avanture u dalekim zemljama, ugrozili svoji geopolitički pa i ekonomski interesi i pogoršali odnosi sa tradicionalno savezničkim zemljama; da bi se na taj način, zapravo, samo ugrožavala bezbednost Srbije uz izlaganje većim, bespotrebnim rizicima; da bi rast vojnih troškova usled reorganizacije po NATO standardima (uključujući kupovinu oružja i opreme od ključnih članica ovog saveza) bio prevelik, a investicije (pogotovo u vreme svetske krize čiji je epicentar upravo u srcu glavne zemlje NATO-a) ne samo neizvesne, već i krajnje iluzorne. Tu su i brojni razlozi moralne, istorijske, mirotvorne i ustavopravne prirode protiv ulaska u vojni savez koji je tokom prethodne dve decenije bio, i to neporecivo, udarna snaga kroz koju su tuđi interesi ostvarivani na štetu srpskih interesa.

Argumenti NATO lobista zato su usmereni nasuprot ovim stavovima, sa ciljem njihovog opovrgavanja ili relativizovanja. Oni navode da bi, bez obzira istorijat uloge NATO-a na Balkanu i bombardovanja Srbije i Republike Srpske, Srbija ulaskom u ovaj vojni pakt postala deo velikog sistema kolektivne bezbednosti koji dugoročno povećava sigurnost i smanjuje troškove izdataka samostalnog sistema odbrane, to jest vojnih kapaciteta u punom obimu. Zastupajući tkz. „neemotivni“, „pragmatični“ stav, zagovornici NATO integracija smatraju da članstvo u njemu ne samo da povećava bezbednost obzirom da su većina zemalja u okruženju već članice ovog vojnog saveza, već tvrde i da troškovi vojne reogranizacije dugoročno nisu ekonomski optrerećujući, jer sigurnost ovog saveza povlači sa sobom ekonomske investicije, fondove za nepovratnu pomoć i mogućnost pristupa tržištima kojima se povećava životni standard stanovništva. Oni poriču da bi pristupanje ovom savezu legitimisalo bombardovanje iz 1999. godine. Priznavanje kosovske nezavisnosti, po njima, ne bi bilo postavljano kao uslov ulaska u ovaj vojni savez, već oni zagovaraju pristup po kome „problem Kosmeta sigurno nećemo rešiti sami ili sa prijateljskim zemljama koje ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu“[1], već tek  unutar bezbednosnih struktura koje omogućavaju rešavanje spornih pitanja poput graničnih problema i prava manjina u susednim državama između njenih država članica, i to mirnim putem. Takođe, oni poriču argument da će srpska deca ratovati u dalekim zemljama činjenicom da je naša vojska od 2011. postala profesionalna, da u njoj više nema regrutacije omladine,  te da bi u misije ove vrste išli samo profesionalci, po svojoj slobodnoj volji.

Srpska javnost, apsolutnom većinom opredljenja protiv daljih NATO-integracija, argumente NATO lobista uglavnom doživljava kao zamenu teza, te smešu neistina i poluistina. Svoj negativan emotivan stav prema vojnom paktu koji ju je neštedimice bombardovao punih 78 dana, ne smatra neracionalnim – već iskustvenim i moralnim, dok navodni pragmatizam i „realizam“ zagovornika atlanskih integracija vidi kao nemoralni oportunizam sa krajnje problematičnim interesnim ciljevima. Jasno joj je da članstvo u ovom savezu koji je istrajno delovao protiv srpskih interesa u najširem smislu te reči, u pored uspostavljenih mehanizama mirnog rešavanja sporova, ne predstavlja nikakvu garanciju niti daje iole ozbiljniju mogućnost za efikasno ostvarivanje svog uticaja i ostvarivanje svojih vitalnih interesa.

Multipolarizam i atlanske perspektive

Ono što u javnoj polemici oko atlanskih integracija po pravilu nedostaje je uzimanje u obzir šire geopolitičke situacije u svetu i perspektive savremenih međunarodnih odnosa, kao i praktični i koncepcijski ćorsokak u kome se tokom poslednjih godina našao NATO savez, koji se po pravilu, prenebregavaju.

Još pre izbijanja svetske ekonomske krize međunarodni odnosi su počeli da se drastično menjaju u pravcu multipolarizma, tako da je kriza samo ubrzala ove trendove. Ekonomska moć Zapada neminovno gubi svoju prevagu, čije se težište prebacuje na Istok, u pacifički region i Evroaziju, uz stvaranje regionalnih sila koje polako prerastaju u globalne (Brazil u Latinskoj Americi, Indija itd). Za pet godina, čak i ako bi se stvari odvijale po inerciji a novi talasi krize ne bi eskalirali na Zapadu, Kina će po BDP dostignuti SAD. Za osam godina zemlje BRIK-a premašiće svojom ekonomskom snagom zbir ekonomskih potencijala Evrope i Severne Amerike. Ove zemlje od početka krize strahovito investiraju na prostore Latinske Amerike i Afrike koje su, kao vekovna kolonijalna i neokolonijana područja, predstavljale pan-oblasti na čiji su račun svoj napredak gradile kapitalističke imperije Severne Amerike i Evrope. Populaciona ekspolizija, ideološka potrošenost priča kojim se opravdavala strateška kontrola ključnih resursa (pre svega energetskih), korumpiranost kijentelističkih trećesvetskih režima i nesposobnost, čak i u najačoj komponenti zapadne moći – onoj vojnoj – da se uspešno vode „asimetrični ratovi“ u Trećem svetu (Irak, Avganistan) samo su novi momenti u prilog opadanja moći Zapada. Severnoafrički i bliskoistočni talasi pobuna za sada su samo vid pokušaja „prevetntivnog preusmeravanja“ opšteg nezadovoljstva kako bi se srednjeročno koliko-toliko očuvale pozicije Zapada sa kraja prošlog milenijuma. One u suštini ne otklanjaju dubinsku pretnju prerastanja „februarskih“ faza arapskih revolucija u „oktobarske“,  sa mogućim ishodom velikog regionalnog haosa koji bi se završio sa radikalnim ishodima u vidu potpunog „iskakanja“ ovih prostora iz sfere zapadnog uticaja.

Kako vojna moć prati ekonomsku, kulturnu i političku, ova nova, u znatnoj meri već poodmakla preraspodela svetske moći, odraziće se i na polje vojno-bezbednosnih saveza. A tu su stvari sasvim jasne: NATO je sila u opadanju, pa je malo smisleno „postati saveznik onima kojima pripada prošlost i dononekle pripada sadašnjost, ali neće i budućnost. Kada već tokom 90-tih godina, u vreme kada su SAD i NATO bili u naponu snage, nismo bili u tom društvu, nerazumno je da u njega ulazimo onda kada je odmakla faza njegovog opadanja. NATO – američki brod polako ali sigurno tone, i dok mnoge mnoge zemlje koje su na njemu bile kada je tamo vladalo izobilje smišljaju elegantan način da ga napuste, nama se predstavlja da nam se isplati da se na njega ukrcavamo.“[2]

Razmere NATO konfuzije

Opadanje moći NATO–a ogleda se u preplitanju praktične i koncepcijske kofuzije koja je tokom odmicanja prve decenije novog milenijuma postala sve očiglednija. Njegova originalna istorijska uloga bila je da služi kao odbrambeni savez zapadnoevropskih i severnoameričkih zemalja od sovjetske vojne pretnje tokom Hladnog rata, između 1949 i 1989. godine, ili, kako Briselski sporazum od 4. aprila 1949. godine određuje – da predstavlja odbrambeni savez koji reaguje jedino ako bude napadnuta jedna od njenih članica, a koji radi u skladu sa pricipima UN i mirnom pristupu rešavanju sporova. Posle sloma Varšavskog pakta i real-socijalističkog bloka predvođenog Sovjetskim Savezom, NATO je izgubio svog neprijatelja zbog koga je bio stvoren.

Na vrhuncu američkog posthladnoratovskog trijumfalizma, u Prvom zalivskom ratu protiv Sadama Huseina, NATO je po prvi put, jednoglasnom odlukom svih članica i jedini put sa mandatom SB UN, intervenisao izvan teritorija svojih članica, zanemarujući u potpunosti član 5. sopstvenog ugovora o osnivanju. Bio je to put kojim se ovaj vojni savez, retorički se zalažući za borbu za ljudska prava i demokratiju, pretvorio u silu tkz. „humanitarnog intervencionizma“ prvi put u punom obimu isprobanu protiv Srba u građanskom ratu na prostorima bivše SFRJ, a potom i na Srbiji, odnosno KiM.  Ova nova uloga NATO-a – tkz. „strategija upravljanja krizama“, njihova navodna prevencija ili kasnija pacifikacija uz uporno širenje na istok, prema granicama Ruske Federacije – doktrinarno je uobličena na pedesetogodišnjicu NATO-a, u jeku bombardovanja Srbije. Tada se NATO oslobodio svih geografskih ograničenja svog delovanja i suštinski raskinuo sa dotadašnjim principima Povelje UN[3]. „Rat protiv terora“ nakon 11.septembra 2001. opisanoj novoj nameni NATO-a dao je samo nove prioritete i doveo do  (kako se kasnije videlo kratkotrajnog) konsenzusa koji je rezultirao intervencijom u Avganistanu. Ubrzo potom, tokom vojnih i diplomatskih priprema za invaziju na Irak, SAD su izgubile podršku „stare Evrope“ (Francuske i Nemačke) koje su stavile veto na angažovanje NATO-a u Persijskom zalivu, tako da su Angloamerikanci bili prinuđeni na samostalnu vojnu akciju. Nakon ove krize u evro-američkim odnosima više ništa nije bilo isto: irački rat je duboko podrio afirmaciju nove uloge NATO-a, a kasniji samiti atlanskog vojnog saveza, poput onoga u Bukureštu 2008. godine, ostavili su otvorenim sve postojeće probleme i suštinska unutrašnja razmimoilaženja. Evropske države, ne odustajući od namere da izgrade sopstvene vojne snage (što su Angloamerikanci svakom prilikom osujećivali ili bar, koliko su mogli, usporavali), postavljale su pitanja o svrsi ovog vojnog saveza i njegovoj budućnosti. Nasuprot tome, SAD su ignorisale duboka razmimoilaženja i obezbeđivala prijem u okrilje saveza nove, istočne članove, jačale preko njih svoj uticaj, planirajući razmeštanje protivraketnog štita blizu Rusije uz istovremeno vojno primicanje njenim granicama.

Ishodi ratnih avantura na Istoku dodatno su potkopavali smisao takvog angažmana atlanskog vojnog saveza. Angloamerički unilateralizam je krajem protekle dekade bio prinuđen da se postepeno izvlači iz iračkog ratnog grotla koji guta ljude i sredstva, dok je „saveznička“ Gruzija u leto 2008. doživela ozbiljan vojni poraz od strane ruskih oružanih snaga. Situacija u Avganistanu po NATO je, ipak, najteža. NATO koncepcija se na prostoru „groblja imperija“ našla u praktičnom ćorsokaku. Sa izuzetkom britanskih, kanadskih i holandskih trupa, vojni doprinos mimo snaga SAD je puko simboličan, i, uprkos prokalmacijama o doprinosima zajedničkim naporima, u stvarnosti je bekoristan. Moge evropske NATO članice ne daju dozvolu za upotrebu svog personala u noćnim akcijama, niti u pojedinim opasnijim regijama pod kontrolom talibana. U ovom „kočenju“ daleko prednjači Nemačka, dok mnoge druge NATO-članice, u kojima je javno mnjenje u apsolutno većinski raspoloženo za povlačenje svojih trupa iz ove zemlje, sve glasnije nagoveštavaju da će se povući sa avganistanskog ratišta.

Aktuelni vazdušni udari na Libiju protiv Gadafijevog režima samo dodatno pokazuju sve novije i sve dublje praktične pukotine unutar ovog saveza. U „bombaškom intervencionizmu“ prednjače Britanija i Francuska sa zaleđem u Sjedinjenim državama, dok ostale članice NATO pakta ćutke i nerado prate ovakav razvoj situacije. Nemačka glasno negoduje, uzdržavši se od glasanja u prilog intevenciji u okvirima atlanskih struktura, svesno se pomerajući iz transatlanskog centra gravitacije ka savezništvima sa zemljama BRIK-a. I druge značajne članice pakta, poput Turske, sa zebnjom i negodovanjem prate bombardovanje Libije u strahu da se ono ne pretvori  još jedan „zapadni rat protiv muslimanske zemlje“. Konfuzno delovanje NATO-a duboko se reflektuje na stabilnost Evropske Unije. Libijska kriza je „pokazala da čak ni glavni faktori EU – Italija, uporedo sa Francuskom i Nemačkom, stajala je na izvorima unije – ne mogu da reše sve protivrečnosti postavljene u osnove prilikom njenog formiranja, rezimiraju analitičari. Interesi pojedinih zemalja i dalje prevlađuju nad zajedničkom evropskom idejom. U redovima same zapadne koalicije sazreva raskol. SAD su već obustavile aktivno učešće u vojnoj operaciji. Danas  osnovni teret snose francuske snage, uskoro  moraju da se uključe i Britanci. Međutim, glavno je da Evropa, izgleda, pokušava da nađe alternativne varijante rešenja tog konflikta..“[4]

Ništa manja od praktične je i koncepcijska konfuzija NATO-a, to jest doktrinarna postavka njenog budućeg funkcionisanja i delovanja koja se mogla videti na samitu NATO-a u Lisabonu krajem 2010. godine. Zbog dubine i ekonomske krize i krize odnosa između zapadnih članica – saveznika, novi stateški koncept NATO-a za narednu deceniju postavljen je preširoko: potvrđujući predanost zajedničkoj odbrani kao temelju evroatlanske bezbednost, uz širenje pretnji iz člana 5. osnivačkog ugovora na sve njihove moguće oblike – od nuklearnih, preko terorističkih do sajber napada – kolektivna bezbednost se sa šireg vojnog plana širi u pravcu civilnog. U isto vreme se ne samo zalaže za „resetovanje odnosa“ sa Rusijom i njenom pridruživanju najšire postavljenom konceptu kolektivne bezbednosti, već se, na rečima potpuno suprotno strateškim namerama širenja na istok tokom prethodne dve decenije, Rusija poziva da učestvuje u zajedničkom odbrambenom nuklearnom štitu i drugim oblicima strateškog partnerstva.  No, time se samo zaklanja opšta kongfuzija u kojoj se ostavlja mogućnost da svako ko je dovoljno snažan radi šta hoće i koliko hoće, u skladu sa svojim interesima, dok će drugi snositi odgovornost i moguće posledice, i sve to pod najšire postavljenim i samim time nedefinisanim doktrinarnim pristupima pod kojim sve može da se podvede[5].

Tome u prilog govore i izjave najvažnijih NATO zvaničnika. „Sekretar  NATO Jens Fog Rasmunsen na nedavno okončanoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu („bezbednosni Davos“ pošto okuplja najznačajnije ličnosti u pitanjima bezbednosti) rekao da bi NATO trebalo da postane „globalni bezbednosni forum “, „ da će svoje mesto tražiti u političkim sferama, pošto su oružane intervencije postale neprihvatljive za većinu članica NATO saveza.“[6] Ideolozi poput Bžežinskog po pitanju budućnosti NATO-a upotrebljavaju maglovite termine poput „bezbednosne mreže“  i odbacuju donedavne ideje, poput one „Prinstonskog projekta o bezbednosti“, da NATO postane ideološki definisan kao „globalni savez demokratija“. Bžežinski i njegovi sledbenici danas se više zalažu u prilog realpolitičkih saveza sa evropskim i vanevropskim regionalnim silama po pojedinim pitanjima i u pojedinim, ad hoc situacijama. Zato vašingtonski stratezi, poput Čarsla Kapčana, sa pravom postavljaju pitanja da li se unutar koncepcije o pretvaranju u „globalni bezbednosni forum“ odnosno „centar globalne mreže za kooperativnu bezbednost“ kriju dva ili više potpuno različitih pristupa koji pokrivaju i unilateralne, i bilateralne i multilateralne pristupe sa međusobno suprostavljenim interesima, ili se, čak, iza ovih sveoobuhvatnih formulacija i generalizacija uloga i ciljeva budućeg atlanskog saveza, više ne krije ništa osim toga da svako gleda sebe i svoje trenutne pozicije, koje se vremenom udaljavaju.

Naznačenu koncepcijsku i praktičnu konfuziju atlanskih integracija srpski nacionalni interesi u sferi bezbednosti trebalo bi da sagledaju na pravi i potpuni način. U tom smislu, otvorena) saradnja sa svim relevantnim bezbednosnim faktorima u svetu, uključujući i one na Istoku, uz očuvanja ne samo trenutne neutralnosti, već trajne aktivne neutralnosti Srbije kao države, i manevarski i strateški predstavlja mnogo bolji pristup od formalnog i faktičkog uključivanja u jedan vojni savez. NATO  ne samo da je radio na štetu srpskih vitalnih interesa, on ne daje nikakvu realnu osnovu koja omogućava da se ovi interesi u bilo kakvom značajnije obimu unutar njega u budućnosti ostvare. I sami glavni geostratezi na Zapadu sve manje stidljivo priznaju da se više ne zna ni šta ovaj savez predstavlja, ni u kom pravcu ide. Tim pre ili više se ne zna niti šta, nošen sopstvenom konfuzijom i narastajućim unutrašnjim protivurečnostima, atlanski savez malim i siromašnim zemljama poput Sribje, osim uključivanja u ozbiljne probleme i razmirice, može uopšte da donese.

Napomene:

[1] Živulović Vladan, Interes Srbije da uđe u NATO pakt je ekonomija, Politika, 20. 01. 2010.

[2] Anđelković Dragomir, Zbog budućnosti: ne u NATO, Srbi u NATO, Vidovdan, 2010, str. 8

[3] O skraćenoj istoriji transformacije NATO vojnog saveza videti Živković Marko, Istorija NATO saveza, Dveri srpske,  br.41, Beograd 2009. str.4-11

[4] Glas Rusije, Afrički raskol Evrope, 23.04.2011

[5] Više o budućnosti NATO-a u studiji Goldgeier James, The Future of NATO, Council of Foreign  Relations, Council Special Report no 51, February 2010, Washington DC

[6] Bisenić Dragan, U susret novom strateškom konceptu NATO alijanse, Danas, Beograd, 20.02.2010

Dr Aleksandar Saša Gajić

Prvi vladar srpskog naroda, veliki župan Stefan Nemanja, iza sebe je ostavio tri sina. Najmlađi sin Rastko upoznao je 1193., u svojoj osamnaestoj godini, jednog ruskog monaha sa Svete gore. Zajedno su se uputili u manastir Svetog Pantelejmona na Atosu, gde je Rastko doneo odluku da ostatak svog života provede u službi Gospoda. Već sledećeg dana, ruski iguman manastira rukopoložio je mladog srpskog princa, dajući mu ime Sava. Ovaj svojevrsni početak naših odnosa za srpski narod ujedno predstavlja i trenutak njegovog duhovnog buđenja, jer je Sava uskoro potom osnovao Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je sve do današnjeg dana utkana u samu srž naše nacionalne svesti.

Sava je ubrzo shvatio i značaj izgradnje državnih institucija: on je autor našeg prvog pisanog ustava. Ovaj dokument, objavljen 1219. godine, Zakonopravilo, poznat i kao Nomokanon, izvršio je veliki uticaj širom slovenskog sveta. Godine 1274., Ruska pravoslavna crkva ga je na Uspenjskom saboru u Vladimiru proglasila jedinim kanonski prihvatljivim zakonikom. Obe naše crkve nastavile su da ga koriste sve do 20. veka.

Sava je jednom prilikom zapisao: „Vera nas može sačuvati samo ako je združimo sa dobrim delima kroz koje ćemo je izražavati.“ Ovaj plemenit spoj na određen način prestavlja suštinu pravoslavne slovenske duše. Ona vezuje naša dva naroda, srpski i ruski, u zajedničku kulturu koja predstavlja mnogo više od pukog stapanja tradicija. Ona je dubinska, emotivna i instiktivna; ona u sebi nosi osećajnost koja oblikuje karakter i čini trajnu osnovu na kojoj počiva samoodrživo zajedništvo veće od prostog zbira njegovih  pojedinačnih delova. To je sabornost – autohtoni slovenski pojam dobro poznat našim narodima.

Srbi i Rusi su oduvek pridavali izuzetan značaj umetnosti. Poezija, književnost, muzika, pozorište-one su za nas autentični izraz naših identiteta, trajno utkanih u naše nacionalno tkivo. To se još i pre može reći za naše Crkve, koje su trajni čuvar naših veza. Naša zajednička pravoslavna vera ojačana je činjenicom da se mi i dalje molimo na istom jeziku, koristimo iste liturgijske knjige i slavimo iste svece. Beogradska premijera Stradanja po Mateju, održana 1. aprila 2011. godine, izuzetnog muzičkog dela mitropolita volokolamskog gospodina Ilariona, predsednika Odeljenja spoljnih crkvenih veza Moskovske patrijaršije, slikovito nas je podsetila na taj bratski duh.

Naši narodi imaju dugu zajedničku istoriju. Mi u Srbiji gajimo duboko poštovanje prema našim sunarodnicima koji su doprineli razvoju Rusije. Srpski arhitekta sagradio je 1345. godine čuvenu Preobraženjsku crkvu u Kovaljevu u novgorodskoj oblasti, a srpski ikonograf ju je ukrasio 1380. godine predivnim freskama.  Nekoliko decenija kasnije, srpski monah iz Hilandara napravio je 1404. godine prvi mehanički sat u Rusiji. Više od sedam vekova prema zvonima sa ovog sata u Spaskoj kuli u Kremlju određuje se standardno centralno vreme u Rusiji.

Prisećamo se i desetina hiljada naših ljudi koji su se nastanjivali u Rusiji, počevši od vremena Velike seobe Srba 1690. godine. Jedan od njih bio je i grof Sava Lukić Vladislavić-Raguzinski. Stupio je u službu Petra Velikog kao ruski ambasador u Rimu, a kasnije u Konstantinopolju. Njemu pripada zasluga što je Puškinov predak, Ibrahim Hanibal dospeo u Sankt Petersburg. Međutim, najviše ga pamtimo po njegovom doprinosu Sporazumu iz Kijahte iz 1727. godine, koji je sve do sredine 19. veka uređivao odnose između Rusije i Kine. On je utvrdio granicu između ove dve velike države, i svojoj novoj domovini obezbedio povoljnije trgovinske aranžmane sa Srednjim kraljevstvom nego što ih je tada imala bilo koja druga evropska zemlja.

Želim da spomenem još jednog Rusa srpskog porekla – Mihajla Andrejeviča Miloradoviča, čuvenog generala iz napoleonskih ratova, koji je odigrao ključnu ulogu u nekim od najslavnijih bitaka. Kao nagradu za svoje zasluge, dobio je pravo da na ramenu nosi grb Cara Aleksandra I, čast koja do tada nikome nije bila ukazana u Rusiji. Služio je kao zapovednik Carske garde, da bi kasnije postao gubernator Sankt Petersburga. Savremenici, kao i velikani iz kasnijeg perioda poput Vladimira Nabokova, pamtili su ga kao jednog od najdarežljivijih mecena umetnika, uključujući i Puškina.

Odajemo poštovanje i ruskom svešteniku Maksimu Suvorovu koji je 1727. godine došao u Beograd da otvori osnovnu školu-prvu te vrste u našem delu sveta. Sa zadovoljstvom čitamo pesme koje je Puškin pisao u slavu Karađorđa i knjaza Miloša, vođa Prvog i Drugog srpskog ustanka. Takođe je opšte poznato da je Tolstoju za lik Vronskog kao inspiracija poslužio grof Nikolaj Nikolajevič Rajevski, veliki ruski heroj koji je poginuo boreći se 1876. godine kao dobrovoljac na strani Srbije protiv Otomanske imperije.

Rusija je tokom cele istorije zdušno podržavala Srbiju. U borbi koju smo vodili protiv Turaka, pomoć Rusije je bila od ključnog značaja. U novembru 1804. godine, princ Adam Čartorijski bio je prvi ministar inostranih poslova koji je ikada primio zvaničnu delegaciju iz naše zemlje. Kada je došlo vreme da se otpočne sa sprovođenjem mira koji smo sklopili s Portom, podrška Rusije nije izostala. Car Nikolaj I ostao je u analima zabeležen kao prvi suveren koji je 1830. godine primio srpske predstavnike-i to punih osam godina pre nego što su naše države i zvanično uspostavile diplomatske odnose.

U dva globalna konflikta u 20. veku bili smo pouzdani saveznici. Nikada nećemo zaboraviti da je Rusija u Prvi svetski rat ušla zbog agresije Austro-Ugarske na Srbiju u leto 1914. godine. Naredne jeseni, naša iznurena vojska, predvođena obolelim sedamdesetdvogodišnjim kraljem Petrom I, bila je primorana na povlačenje ka Jonskom moru preko Albanije.

Do januara 1916. godine, blizu 100.000 Srba se okupilo na pustoj i negostoljubivoj albanskoj obali. Na odluku do tada oklevajućih Britanaca i Francuza da pošanju brodove koji bi ih evakuisali na sigurno, presudno je uticao Car Nikolaj II, koji je u London i Pariz poslao telegrame identične sadržine: „Ako naši saveznici ne izbave srpske snage sa obala Albanije, Rusija će se odmah povući iz rata.“ To je donelo spas. Naša vojska je prevezena na grčko ostrvo Krf, gde se oporavila i pregrupisala, što joj je omogućilo da godinu dana kasnije krene u oslobodilački pohod na Srbiju.

U vreme boljševičke revolucije, blizu 100.000 ruskih emigranata našlo je utočište u Srbiji, uključujući generala Petra Nikolajeviča Vrangela i Mihajla Vladimiroviča Rodzianka, predsednika državne Dume od 1911. godine do njenog raspuštanja u februaru 1917. godine. Celokupan Sveti Sinod Ruske pravoslavne crkve u rasejanju, na čelu s mitropolitom kijevskim Antonijem (Hrapovickim), nastanio se u Sremskim Karlovcima na severu Srbije po pozivu srpskog patrijarha Dimitrija. Jovan (Maksimovič) Čudotvorac koji je nedavno proglašen za sveca, više od deset godina je živeo u Beogradu, gde je diplomirao na Teološkom fakultetu 1925. godine pre nego što će 1934. godine postati episkop šangajske eparhije.

Veliki broj ruskih naučnika, umetnika, akademskih stručnjaka i inženjera dao je trajan doprinos Srbiji. Najupečatljiviji uticaj ruskih emigranata vidljiv je u oblasti arhitekture. Mnoge od najznamenitijih beogradskih građevina izgradili su ruski arhitekti u periodu između dva rata, uključujući Patrijaršiju, kraljevske dvorove i zgradu Generalštaba. Najtalentovaniji među njima zvao se Nikolaj Krasnov. On je projektovao zgrade Vlade i zdanje Ministarstva spoljnih poslova, koje je završeno 1929. godine.

U Drugom svetskom ratu, pomoć Crvene armije bila je od presudnog značaja u proterivanju nacista sa naše teritorije. Predsednik Medvedev je posetio Beograd 20. oktobra 2009. godine tokom proslave 65. godišnjice oslobođenja od strane naših i sovjetskih vojnika. Tom prilikom se obratio našoj Narodnoj skupštini-kao prvi strani zvaničnik kojem je ikada ukazana takva čast-i istakao značaj ovog datuma, koga je nazvao „neizbrisivim delom naše zajedničke istorije.“

Imao sam privilegiju da šest meseci kasnije, 9. maja 2010. godine, prisustvujem u Moskvi zajedno sa predsednikom Tadićem svečanoj paradi na Crvenom trgu u čast 65. godišnjice pobede nad fašizmom. Suštinska privrženost antifašističkim vrednostima trajno je utisnuta u kolektivnu svest naša dva naroda. I jedni i drugi smo bili izloženi neizrecivim patnjama tokom strašnih godina Drugog svetskog rata. Broj stradalih pripadnika oba naroda od strane sila Osovine i njihovih kolaboracionista, najbolje svedoči o tome.

Ova činjenica je isticana u mnogim prilikama, uključujući i tokom prošlomesečne posete premijera Vladimira Vladimiroviča Putina Beogradu. On i predsednik Tadić istakli su zajedničku posvećenost daljem produbljivanju naših bliskih i sveobuhvatnih odnosa u 21. veku.

Naročito je apostrofiran značaj unapređenja trgovine i ulaganja, a predsednik Tadić je izjavio da „nema granica u ekonomskoj saradnji Srbije i Rusije.“ Podsetio je i na to da nam je 200 miliona dolara ruskog kredita 2009. godine pomoglo da prebrodimo najteže dane svetske ekonomske krize. Pokazatelji naše bilateralne trgovinske razmene beleže znatan porast: za četvrtinu su veći u poređenju sa prošlom godinom, dok se nivo izvoza digao za 55 procenata.

Ovi brojevi će nastaviti da rastu. Ruska ponuda od 800 miliona dolara u povoljnim zajmovima za modernizaciju naše infrastrukture uskoro će početi da se sprovodi u fazama, na osnovu pojedinačnih projekata, s glavnim usmerenjem na poboljšanje železničke mreže.

Status Rusije kao jednog od glavnih ekonomskih partnera Srbije utemeljen je i u našem bilateralnom Sporazumu o strateškom partnerstvu u oblasti energetike. „Gasprom-njeft“ je 2009. godine postao većinski vlasnik našeg državnog naftnog preduzeća NIS. Dosada je odvojeno oko 500 miliona evra za modernizaciju postrojenja, a ruska matična kompanija nedavno je najavila da će se do kraja godine uložiti još toliko.

Važan rezultat našeg Stratekog partnerstva je učešće Srbije u projektu gasovoda Južni tok. Tokom posete premijera Putina, rukovodioci Gasproma su u Beogradu potvrdili da će on biti završen do decembra 2015. godine, uključujući i deonicu od 450 km koja će prolaziti kroz našu zemlju. Ovo će u velikoj meri zadovoljiti naše domaće energetske potrebe u narednim decenijama, što je nacionalni interes prvog reda. Osim toga, to će nam obezbeđivati i redovan prihod od nekoliko stotina miliona dolara godišnje kroz naplatu tranzitnih troškova. Šire gledano, Južni tok će diversifikovati snabdevanje centralne Evrope gasom i kroz modernizaciju prenosnih kapaciteta značajno doprineti energetskoj bezbednosti našeg kontinenta.

Još jedan projekat sa pozitivnim posledicama po sve nas u Jugoistočnoj Evropi je izgradnja Regionalnog centra za humanitarno reagovanje u vanrednim situacijama sa sedištem u Nišu, u centralnoj Srbiji.

Ministarstvo unutranjih poslova Srbije i rusko Ministarstvo za vanredne situacije će zajednički rukovoditi servisom pružanja blagovremene civilne podrške u slučaju prirodnih nepogoda, kao i onih koje izazove ljudski faktor, uspostavljajući regionalni mehanizam za saradnju i obezbeđujući spasilačke kapacitete. Osim toga, on će služiti i kao punkt za koordinaciju u pružanju pomoći, uključujući hitnu humanitarnu pomoć, operacije traganja i spašavanja, evakuaciju stanovništva i gašenje šumskih požara iz vazduha. Očekuje se da će i druge zemlje iz regiona učestvovati u radu ovog Centra, što će doprineti daljoj internacionalizaciji projekta.

Naš zajednički pristup regionalnim pitanjima logična je posledica šireg slaganja u vezi sa trenutnom situacijom u svetu. Kao što je predsednik Tadić izjavio na zajedničkoj konferenciji za štampu sa premijerom Putinom 23. marta, „naše dve zemlje imaju najviši stepen saglasnosti u svim domenima međunarodne politike.“

Srbija posvećuje posebnu pažnju inicijativi predsednika Medvedeva za uspostavljanje Sporazuma o evropskoj bezbednosti-predlogu za formiranje nedeljivog, usklađenog i sveobuhvatnog pristupa bezbednosti zasnovanog na konsensusu u Evroatlantskoj i Evroazijskoj oblasti, uz pravno obavezujuće garancije za sve. Ovo je konzistentno sa striktnom vojnom neutralnošću Srbije, koja je uspostavljena rezolucijom koju je usvojila naša Narodna skupština u decembru 2007. godine.

Naše dve zemlje imaju slične stavove i u vezi sa sistemom Ujedinjenih nacija. Za nas, Principi i Ciljevi Povelje UN daju obrise prihvatljivog ponašanja na međunarodnoj sceni. Srbija smatra da je Savet bezbednosti telo koje ima prvenstvenu odgovornost za održavanje mira i bezbednosti u svetu.

Zahvalni smo Rusiji na nepokolebljivoj podršci u vezi sa pitanjem koje je od suštinskog značaja za našu državu, a to je pokušaj otcepljenja od strane etničkih Albanaca u našoj južnoj pokrajini Kosovo i Metohija. To je bila jedna od važnih tema razgovora sa ruskim ministrom inostranih poslova Sergejom Lavrovom tokom njegove nedavne posete Beogradu.

Kao i za svaku drugu članicu Ujedinjenih nacija, vitalni nacionalni interes Srbije predstavlja očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Naš stav o jednostranom proglašenju nezavisnosti etničkih Albanaca na Kosovu 17. februara 2008. godine ostaje nepromenjen. Nemamo nameru da ni posredno niti neposredno priznamo ovaj pokušaj secesije.

U svom obraćanju našoj Narodnoj skupštini, predsednik Medvedev je bio izričit: „Rusija je spremna da i ubuduće pruža Srbiji svu neophodnu pomoć u odbrani njenih nacionalnih interesa.“ Pre nekoliko nedelja u Beogradu, premijer Putin je dao sličnu izjavu: „Mi polazimo od toga da sve što odgovara interesima Srbije je i u interesu Ruske Federacije.“

Osnovna vrednost odgovornog globalnog upravljanja u 21. veku je odbacivanje unilateralizma kao sredstva za rešavanje etničkih konflikata. Negiranjem ovog bazičnog postulata, secesionističke vlasti u Prištini su pokrenule opasan presedan koji može imati nesagledive posledice po međunarodni sistem. Da bi se ovo izbeglo, prisilu treba da zameni dogovor.

Kreativna rešenja u cilju prevazilaženja naizgled nepremostivih razlika, mogu se postići isključivo na osnovu konsensusa. U našoj politici prema Kosovu uvek smo isticali potrebu za postizanjem strateškog kompromisa. Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz jula prošle godine, koje je bilo neutralno u pogledu statusa, nedvosmisleno govori o tome da je jednostrano proglašena nezavisnost samo „pokušaj da se konačno utvrdi status Kosova.“ Ovo je navelo svet da aklamacijom podrži dijalog kao najbolji put ka miru u pokrajini.

Pregovori su nedavno otpočeli. Uz dobru volju obe strane, otvoriće se vrata za postizanje pragmatičnih aranžmana od kojih će korist imati svi stanovnici te teritorije. Sa naše tačke gledišta, dijalog takođe ima za cilj stvaranje uslova za pronalaženje sveobuhvatnog rešenja za Kosovo, prihvatljivog za sve strane, u skladu s rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 (1999).

Svaki sporazum koji bude postignut moraće da potvrdi Savet bezbednosti koji nastavlja da igra presudnu ulogu u utvrđivanju konačnog statusa pokrajine. Samo takav ishod bi istovremeno bio održiv i legitiman, otklanjajući uzrok podeljenosti između država članica UN, pritom definišući jasna ograničenja doktrine samoopredeljivanja.

Srbija nastavlja da računa na podršku Rusije u otkrivanju pune istine u vezi sa optužbama da su vodeće javne ličnosti na Kosovu bile uključene u organizovani kriminal i ratne zločine, uključujući trgovinu ljudskim organima pre, za vreme i nakon NATO bombardovanja 1999. godine. Ove uznemirujuće tvrdnje navedene su u izveštaju koji je nedavno usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope, pod nazivom Nehumano postupanje prema ljudima i nezakonito trgovanje ljudskim organima na Kosovu. Zahvalni smo Rusiji što je podržala zahtev Srbije da Savet bezbednosti osnuje ad hoc mehanizam za krivičnu istragu koja bi bila sveobuhvatna po svom obimu i jurisdikciji.

Savet bezbednosti je do sada bio uključen u istragu svih zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji, bez obzira kojoj strani su pripadali počinitelji i nezavisno od njihove političke uloge. Samo se doslednošću i delovanjem preko Saveta bezbednosti i u ovom slučaju može sprečiti utisak da u sprovođenju međunarodne pravde postoje dvostruki aršini.

Srbija je donela stratešku odluku da pristupi svom nacionalnom razvoju kroz proces evropskih integracija. Međutim, za nas termin „Evropa“ nema samo uprošćeno značenje pristupanja Uniji; ona se prvenstveno odnosi na građenje evropskog društva sa akcentom na modernizaciji i inovaciji. Kao i Rusija, Srbija je intenziviraala napore da podstakne duh reformi koje pouzdanost, transparentnost i odgovornost čine neodvojivim od dugoročnog zdravlja države.

Građenje evropskog društva je za Srbiju put ka ostvarivanju prosperiteta u miru i bezbednosti, sređivanju unutrašnjih prilika i uspešnom okončanju tranzicije. Takođe verujem da će evropski proces stvoriti okvir za uspostavljanje nove dimenzije naših odnosa. Ne samo da će Moskva imati pravog prijatelja u Briselu i proširiti svoj pristup zajedničkom evropskom tržištu, već će se doprineti i boljem razumevanju i saradnji između Rusije i Unije.

Veliki ruski pisac Fjodor Mihajlovič Dostojevski jednom prilikom je primetio: „Mi Rusi imamo dve rodine: Rusiju i Evropu.“ Slično se može reći i za nas, jer i mi Srbi imamo dve rodine: Srbiju i Evropu.

Ovakav pristup otvara značajne mogućnosti za ubrzanje našeg nacionalnog razvoja u 21. veku.

Potpuno sam uveren da će prijateljstvo koje već osam stotina godina postoji između naša dva naroda odoleti svim iskušenjima. Verovatno nema osećajnijeg svedočanstva o našim bratskim vezama do plemenitih reči koje je Dostojevski zapisao u svom dnevniku: „Veliki ruski duh će ostaviti tragove u njihovim srcima, a iz ruske krvi koja je prolivena u Srbiji izrašće i srpska slava. I Srbi će znati da je ruska pomoć bila nesebična, i da Rusi ginući za Srbiju nisu imali nameru da osvajaju.“

Bez obzira sa kakvim se promenama i potresima svet bude suočavao, specijalni odnosi koji gaje Srbija i Rusija ostaće stabilni i čvrsti, bliski kao i onog dana kada je princ Rastko postao monah Sava,rukopoložen u ruskom manastiru na obroncima Svete Gore.

(Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Republike Srbije, objavio je autorski članak u magazinu Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije „Međunarodni odnosi“)