Stogodišnji sukob Arapa i Jevreja u Palestini prerastao je od lokalnog konflikta u rat civilizacija. U početku su obe strane nastupale s pozicija sekularnog nacionalizma, da bi nakon 1967. godine stvari u svoje ruke počeli da preuzimaju mesijanski cionisti kod judaista, a od 1979. godine islamski fundamentalisti kod Arapa. Levičarske cioniste Ben Gurionovog tipa zamenili su aškenaski i sefardski ultraortodoksni rabini koji imaju neograničenu vlast nad svojom pastvom, baš kao što su naserizam i PLO-ov nacionalizam zamenili Hamas, Islamski Džihad i Hezbolah. Tako se nacionalni rat oko sporne teritorije pretvorio u borbu političkog islama sa jedne, i koalicije mesijanskih cionista i proizraelskih hrišćanskih fundamentalista sa druge strane.

Promene su se odigravale postopeno, deceniju po deceniju, dok se oba društva nisu profilisala. .

Od 1967. godine traje proces ubrzane judaizacije Izraela, koji se manifestuje sve većim procentom ultra-ortodoksnih judaista u stanovništvu, kao i rastućim političkim uticajem njihovih religijske partije. Kroz nekoliko decenija će postati većina zbog nataliteta i procesa emigracije sekularnijih elemenata kao i useljavanja judaističkih fundamentalista iz raznih delova sveta. S tim u vezu, sistematski se ruše hrišćanski i muslimanski spomenici kako bi Palestina dobila judaistički karakter.

Hamasov uspon se mogao pratiti od početka devedesetih do propasti mirovnih pregovora 2000. godine i početka Druge Intifade. Davno pre 2006. godine bilo je jasno da će islamisti zameniti korumpirani Arafatov aparat jer uživaju podršku širokih narodnih slojeva. Arafatov delimično socijalistički i otvoreno nacionalistički pokret potisnuli su islamisti čiji politički cilj nije stvaranje dvadeset i neke arapske države već povraćaj “ islamskog vakfa“, a pod tim se podrazumeva ne samo Palestina u svojim istorijskim granicama( pre cionističke kolonizacije početkom 20. veka) već i delovi Balkana, Iberijskog poluostrva, Kavkaza i drugih teritorija koje su nekada bile pod muslimanskom vladavinom. Jer kada muslimani jednom vojno osvoje neku teritoriju ona je u njihovim glavama uvek muslimanska, makar bili isterani sa nje pre petsto ili hiljadu godina.

U prvoj fazi arapsko-izraelskog neprijateljstva, cionisti su bili suočeni s panarabizmom koji je težio nacionalnoj emancipaciji i ujedinjenju arapskih država.

Panarabizam je potučen do nogu u Šestodnevnom ratu 1967. godine, izgubio glavnu figuru Naserovom smrću 1970. godine, a doživeo potpuni slom u dva Zalivska rata 1991. godine i 2003. godine. Njegov konačan poraz je obeležilo svrgavanje Sadama Huseina i kasnije pogubljenje. U međuvremenu su arapske države morale da prihvate faktičko stanje te su Egipat i Jordan potpisali primirje s Izraelom.

Danas niko ni ne pominje jedinstvenu arapsku državu i ta politička opcija ima manje pristalica nego pedesetih godina prošlog veka.

Ipak, na mesto arapskog nacionalizma spremno je uskočio politički islam, kao faktor mobilizacije ne samo Arapskog sveta već i svih muslimana ma gde bili i ma kojoj naciji pripadali. Iako se Izrael povukao iz južnog Libana, to Hezbolahu nije bilo dovoljno pa je nastavio vojne akcije čiji je cilj potpuna anihilacija Izraela jer je to “ verska dužnost“. Isto važi i za Hamas, uprkos stalnim primirjima i pregovorima kojima obe strane kupuju vreme.

Međutim, Arapsko proleće i građanski rat koji se godinu dana vodi u Siriji izbacio je na scenu sunitsko-šiitske podele. Te razlike postoje kroz čitavu istoriju islama i obeležene su krvavim verskim ratovima koji po svemu liče na sukobe različitih hrišćanskih denominacija u Evropi. Hamas, koji od kraja devedesetih uživa gostoprimstvo Asadovog režima, distancirao se od svojih domaćina, prećutno podržavajući sunitsku pobunu protiv alauitske klike. Sirijska grana Baat partije najveću podršku ima u manjinama, hrišćanima i alauitima( šiitska škola islama), dok Muslimansko bratstvo računa na sunitsku većinu kao protivnike aktuelne vlasti. Sličan ustanak se odigrao 1981. godine ali ga je stariji Asad u krvi ugušio. Ako ne bude strane intervencije sva je prilika da će i ova islamistička pobuna biti savladana.

U trenutnom konfliktu, Iran direktno podržava sirijsku vlast jer preko nje dotura pomoć Hezbolahu u Libanu, dok Saudijska Arabija i različiti ogranci Muslimanskog bratstva aktivno rade na smeni vlasti u Damasku.

Ukoliko bi suniti srušili Asadov režim, Hezbolahov uticaj bi značajno oslabio na libanskoj političkoj sceni, gde su već dugo država u državi. Hariri, koji je njihov glavni unutrašnji protivnik, direktno je instaliran od Amerikanaca i Saudijaca( kao i njegov pokojni otac).

Svrgavanje Asada olakšalo bi poziciju u regionu Izraelu i SAD, te bi onda mogli da vrše dalje pritiske na Iran. Svaki napad Hezbolaha na severnu granicu Izraela bio je pažljivo pripreman i usaglašen s Iranom i Sirijom. Iran, čiji je nuklearni program stalni izvor regionalnih tenzija i zapadnih pretnji, ne beži ni od totalne kataklizme nuklearnog sukoba jer bi taj scenario doveo do „smaka sveta i dolaska dvanaestog imama na kraju vremena“.

Ali, to nije sve.

Pored pomenutih organizacija, s vremena na vreme se oglasi i čedo CIE-Al Kaeda, koja ne sme da dozvoli da uticaj teheranskih mula preovlada među bliskoistočnim muslimanima, naročito ne među sunitima. Ovakva situacija borbe za prevlast nad pastvom podseća pomalo na period kada je Rimokatolička crkva imala dvojicu papa, u Rimu i Avinjonu, ili kada su se SSSR i Kina takmičili u uticaju na levičarske revolucionarne pokrete.

Doktrina političkog islama

S tim u vezi još od polovine prošle decenije strateški centri razrađuju opciju uspostavljanja “ umerenih“ islamskih partija na vlast umesto pro-zapadnih ili anti-zapadnih diktatura. Postavlja se opravdano pitanje da li uopšte postoji „umerena“ stranka ili pokret koji svoju ideologiju crpi iz verske doktrine? Islam kao religija nije prošao kroz proces reformacije tako da je nerealno uklapanje islama i demokratije zapadnog tipa. Zapad je tokom tzv. Arapskog proleća ponovo izvukao radikalne islamiste kao osamdesetih i devedesetih kad su se njihovi teroristi politički i vojno pomagali u destabilizaciji Centralne Azije, Balkana i Kavkaza.

Kako bismo definisali političko delovanje islama u najkraćim crtama? Iz kojih teoloških izvora muslimani crpe smernice za svakodnevni život, političko delovanje, međukonfesionalne odnose, ekonomiju, organizovanje porodice, vaspitanje novih generacija?

Ukratko-osnove se nalaze u Koranu i Suni. Ova dva spisa osvetljavaju Mohamedov život i period ranog islama dok religija nije kodifikovana. Pored njih značajni izvori su Haditi i Sira: prvi su spisi Mohamedovih savremenika o njemu, dok je drugo njegova biografija.

Veliki deo islamske doktrine bavi se politikom te se islam može posmatrati kroz prizmu političke teorije, a ne samo religijskog pogleda na svet.

Islam jasno deli ljude na muslimane i nemuslimane koje pre ili kasnije treba konvertovati. Politički islam uvek postupa na dva načina sa nemuslimanima:kada su muslimani većina onda se religija nameće nemuslimanima kroz razne forme pritisaka koje sežu do kulturocida i fizičke eliminacije; kada su muslimani manjina na nemuslimanskoj teritoriji nemuslimani se tretiraju kao dobre komšije i potencira se suživot. Nemuslimani se na koncu moraju povinovati muslimanima, a njihov način života, vrednosti i pogled na svet moraju se prilagoditi muslimanskom načinu života, vrednostima i pogledu na svet.

Politički islam se može opisati u pet principa-izvori vere, političko delovanje, odnos prema nemuslimanima, dualizam i predavanje. Uočavanje i definisanje ovih principa olakšava sagledavanje i razumevanje političkog islama, njegove teorije i prakse. Ukoliko bi se islam pokušao tumačiti samo čitanjem Korana, mnoga pitanja i nedoumice bi ostale nerazjanjene jer je knjiga sama po sebi puna kontradikcija. Na jednoj stranici se poziva na suživot sa nemuslimanima, a na drugoj se poziva na otvoreni sukob s njima. Kada se vidi na kom principu funkcioniše politički islam stvari postaju mnogo jasnije i sistematičnije. Kompleksnost postaje jednostavnost, a haos sistem.

Izvori vere

Nju čine dve knjige koje smo prethodno spomenuli- Koran i Suna.

Za Koran se veruje da ga je Mohamedu govorio anđeo Gabrijel i da je on direktno poslat od Boga da preda novu i zadnju objavu čovečanstvu dok Isus ne dođe ponovo na zemlju, kao musliman. Na više mesta Koran upućuje da svet treba da sledi Mohameda u svemu. Mohamedova dela i reči se zovu Suna, a ona je zapisana u Siri i Haditima. Prvi izvor o Mohamedovom životu je Sira, koja je njegova biografija. Najautoritativnija je Ibn Ishakova verzija. Drugi izvor Sune su Haditi, tradicionalno predanje o Mohamedu od kojih je prisutno nekoliko verzija, a najcitiraniji su Muslim i Buhari.

Političko delovanje

Politički islam se intenzivno bavi odnosom muslimana i nemuslimana, kako politeista, tako i monoteista( tzv. vernici u svete knjige). Da bi ušao u Raj a izbegao Pakao musliman mora da se striktno drži svojih verskih propisa koji isključuju bilo koju vrstu slobodne i ravnopravne saradnje sa drugim verama. Ne samo da teološka literatura zastupa muslimansku superiornost u odnosu na nemuslimane, već nalaže verniku da kad god je u prilici sprovodi političku i kulturnu vlast nad nevernicima. Ova dominacija nije verska, koliko politička. Zbog toga postoje građani prvog reda( muslimani) i građani nižih kategorija( nemuslimani).

Islam sprovodi ekspanziju( pre svega) političkim i vojnim sredstvima: Mohamed je pre nego što je postao priznat prorok i vođa preveo na islam manje od dvesta sledbenika. Kada je prestao da bude lokalni čudak i postao politička figura islam se veoma brzo proširio po regionu. Islam ima razrađenu doktrinu postupanja sa nemuslimanima i to je na više mesta objašnjeno u pomenutoj literaturi.

Odnos prema nemuslimanima

Nemuslimani su veoma bitni u islamskoj teologiji te potpadaju pod različite grupe, a shodno tome imaju i različita imena. Jedno su politeisti, a drugo hrišćani i judaisti. Izraz mušrik se odnosi na politeiste, a hrišćani i judaisti su narodi Knjige, što može da se tumači neutralno, međutim, pravi stav o nemuslimanima stiče se iz načina na koji se oni tretiraju i kako verski spisi govore o njima. Koran deli svet na muslimane, koji veruju da je Mohamed Božiji poslanik, i nemuslimane koji ne veruju u njegovu objavu čovečanstvu.

Dualizam

Dualizam je tipičan za islam, što će se videti iz sledećih citata:

Kafirun-Nevernici

109:2

“ Reci-O vi nevernici, ja se neću klanjati onima kojima se vi klanjate, a ni vi se nećete klanjati Onome kome se ja klanjam; ja se nisam klanjao onima kojima ste se vi klanjali, a i vi se niste klanjali Onome kome se ja klanjam, vama-vaša vera, a meni-moja. “

Ništa sporno, na prvi pogled se može reći( sa religijske tačke) tolerantna poruka. Sledeći stih šalje drugačije uputstvo muslimanu:

Tauba-Pokajanje

9:5

“ Kada prođu sveti meseci, ubijajte mnogobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte ih i na svakom prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zakat davali, ostavite ih na miru, jer Bog zaista prašta i samilostiv je. “

Ovde imamo otvoreno neprijateljstvo i poziv na nasilje nad nemuslimanima; na prvi pogled ove poruke deluju protivrečno, međutim, obe se primenjuju u zavisnosti od konkretnog događaja. Pošto je Bog savršen, a Koran kao njegovo delo je takođe savršeno, onda su oba stiha tačna, ali se primenjuju u zavisnosti od date situacije. Slično je i sa jedenjem svinjetine, laganjem i drugim temama koje ove knjige obrađuju.

Predavanje

Islam znači predavati se, a muslimani su oni koji su se predali Bogu. U islamskoj literaturi se jasno govori o potrebi uništenja nemuslimanske civilizacije i uspostavnjanju islamske prevlasti nad celom planetom. Mohamedov uspeh se zasnivao na nasilju kojim je prevodio nemuslimane na islam, a tu politiku su nastavili i kasniji muslimanski vladari o čemu svedoče brojna osvajanja nemuslimanskih teritorija koja su uvek imala karakter džihada. Predavanje je kako versko, tako i političko, jer Bog, u muslimanskoj interpretaciji, ne toleriše nemuslimanski svetonazor, kulturu i društveno ustrojstvo. Pitanje je samo vremena i načina na koji će se uspostaviti muslimanska dominacija, međutim, krajnji epilog je izvestan.

nastaviće se…

Stefan BRANISAVLjEVIĆ

Dame i gospodo,

Čast mi je da Vas u ime Centra za razvoj međunarodne saradnje i drugih organizatora ovog Skupa, pozdravim i da Vam se zahvalim što ste se odazvali pozivu da učestvujete na međunarodnoj konferenciji: „Rusija i Balkan – prošlost i perspektive“.

Svi ćemo se verovatno složiti oko toga da su u vekovima i decenijama koja su iza nas, narodi Rusije i Balkana prošli kroz brojne slične a često i istovetne izazove, ali su i u tim okolnostima odnosi Rusa i balkanskih nacija, po pravilu, bili prijateljski. Oni su bili takvi kroz istoriju a neosporno je da su takvi ostali i danas. To pruža dobar osnov za razvoj aktuelne interesne saradnje na brojnim poljima, od politike, ekonomije do kulture.

Na nama je da sagledamo kakve su perspektive za to, pa i da pokušamo da pružimo što veći i celovitiji doprinos da one budu, koliko god je moguće, i gde god je moguće, bolje. Ne moramo i ne treba uvek da se slažemo oko konkretnih načina kako da do toga dođemo, ali važno je da konstruktivno diskutujemo o bitnim problemima iz domena odnosa Rusije i država Balkana. Već iz toga će se izroditi bar neka rešenja.

Zato su se danas okupili, i tokom ovog i sutrašnjeg dana posvećeno će raditi, istaknuti eksperti iz različitih oblasti kako iz Rusije i Srbije, tako i drugih država regiona, relevantni predstavnici državnog i političkog života Srbije i Republike Srpske, najvećih rusko-srpskih kompanija, diplomatskog kora i medija.

Kako stoji u Bibliji: „U početku beše reč“. Od toga, nesumnjivo, počinju sva velika kolektivna ovozemaljska dela. Otuda, diskutujući i pokrećući važne teme koje danas i nisu tako često u fokusu javnosti, postupamo stvaralački. Međutim, u našem konkretnom slučaju, prvo moramo sebi, pa tek onda i drugima, da damo jasan, nedvosmislen odgovor na pitanje: ko smo i kuda idemo? Tek tada ćemo krenuti ka produktivnom cilju umesto da se iscrpljujuće vrtimo u zatvorenom krugu.

To se prevashodno odnosi na moju Srbiju, ali mislim da bi o tome trebalo da razmisle i drugi narodi Balkana. Samo u slučaju da umesto da kao nojevi zabijamo glave u pesak, istinski sagledam realnost, i zatim smognemo snage da se sa njom pragmatično ali hrabro suočimo, bićemo u stanju istinski da kreiramo koncept svestranog nacionalnog razvoja i u skladu sa njim planiramo i dosledno realizujemo svoje državne aktivnosti.

U tome svakako može da nam pomogne Rusija, koja je za razliku od nas već izašla iz mračnog razdoblja u kome je i sama bila, i bez obzira na globalnu krizu, sigurnim korakom ide napred. Rusija je sada ponovo jedan od centara svetske moći i nosilaca razvoja, pa je u stanju da svom bližem i daljem okruženju, i samim time naravno i Balkanu, ponudi energetske i druge značajne razvojne projekte, efektivne aranžmane u oblasti kolektivne bezbednosti, pa i krupne integracione mogućnosti od geopolitičkog značaja.

Sve to je u interesu Rusije a ne samo nas na Balkanu. No, o željama i težnjama Moskve ali i drugih balkanskih prestonica ipak nije na meni da mnogo govorimo. Zato ću dati sebi pravo da još nešto kažem u vezi sa Srbijom.

Vreme je da odlučimo da li smo zemlje bez autentične spoljne politike ili smo država koja je u stanju da se promišljeno, aktivno i dugoročno bori za svoje nacionalne interese. Ako poslednje bude slučaj – a iskreno se nadam da će i pored svih naših dosadašnjih lutanja ipak biti tako – onda je između ostalog uputno da, naravno na način koji je u skladu sa našim nacionalnim interesima ali i prihvatljiv za okruženje, razvijemo i zatim susednim zemljama ponudimo ideju o istinskoj regionalnoj saradnji, koja je Balkanu sada potrebna, možda, i više nego ikad ranije.

Naš princip mora da bude: „Balkan balkanskim narodima“. On ostavlja veliki prostor za saradnju sa Rusijom i svakom drugom dobronamernom zemljom van našeg regiona. No, da bi tako bilo, moramo sami da se izborimo za stabilnost Balkana, odnosno da naše države budu svoje na svome a ne tek bilo čiji privesci. Takav pristup ne isključuje, niti sam po sebi nameće, članstvo u EU ili nekim drugim međunarodnim organizacijama, ali neizostavno znači da mislimo svojim glavama i racionalno branimo sopstvene interese.

Bar na ovom okruglom stolu svakako ćemo tako raditi. Kako god bilo u širom okvirima, ovde ćemo sigurno razmišljati svojim glavama. I to je već za početak nešto.

Hvala Vam što ste danas ovde, i želim Vam uspešan rad!

Uvodna reč doc. dr Stevice Deđanskog (predsednika Centra za razvoj međunarodne saradnje) na Međunarodnom okruglom stolu „Rusija i Balkan: prošlost i perspektive“, održanom u Beogradu 14-15. marta 2012. godine.

Američki ambasadori mešaju se u sastavljanje Vlada od evropske Ljubljane preko secesionističke Prištine do mnogo udaljenijih meridijana. Takvu „diplomatsku“ praksu i mi smo bolno osetili na svojoj koži 2008. godine. Da li ćemo ponovo dopustiti da nam se slično desi?

Predsednica Narodne skupštine Republike Srbije Slavica Đukić Dejanović, nedavno je najavila da je izvesno da će dugo očekivani parlamentarni izbori biti raspisani 11. marta, i to za neki datum između 22. aprila i Đurđevdana. Tom izjavom ona nas je podsetila da se približilo vreme kada će još jednom građani Srbije imati mogućnost da izaberu vlast koja će voditi zemlju u naredne, recimo, četiri godine. A da li je to zaista tako? I da li punoletni građani naše Republike zaista imaju pravo da biraju, kao što to piše u Ustavu?

SLOVENAČKO (ANTI)IZBORNO ISKUSTVO

Evo šta se desilo u nekada nam bratskoj Sloveniji: pre nekoliko meseci tadašnja Vlada pokušala je da putem referenduma izvede reforme penzionog sistema. Referendum je pokazao rezultate kakvi se slovenačkom režimu nisu svideli (čitaj: Vladin predlog nije prošao). To je shvaćeno kao da Vlada nema poverenje građana, pa su ministri podneli ostavke i raspisani su vanredni parlamentarni izbori.

Mala digresija: neverovatno zvuči za naše uslove ali u normalnom svetu sasvim je logično da kada Vlada po nekom svom programu doživi neuspeh, uslede izbori. Kod nas sve i da državu rasparčaju do atoma, Vladi (bar ovoj sadašnjoj) ne bi palo na pamet da se liši svojih dragocenih fotelja. Elem, u Sloveniji su raspisani izbori na kojima je Zoran Janković, Srbin iz Smedereva, napravio iznenađenje i pobedio, i to kao predvodnik stranke koju je osnovao svega mesec dana pred izbore. Međutim, šta se onda desilo?

Ko pobedi na izborima treba i da formira Vladu, rekli bi naivni. U praksi, međutim, nije baš uvek i svuda tako. Prvo je usledila izjava. I to nikog drugog do američkog ambasadora u Sloveniji, Džozefa Musomelija. Nešto pred Novu godinu, prilikom „prijateljskog“ obilaska Boruta Pahorja u bolnici, Musomeli je u kameru slovenačke POP Televizije mrtav ‘ladan rekao da je, prema njegovom razumevanju matematike, slovenačko društvo veoma podeljeno i da im je zato „potreban neko, ko će ih združiti u širu koaliciju, koja ne bi ignorisala volju skoro polovine stanovništva“. Jasno je na koga je i na šta mislio. Ali za one kojima nije bilo jasno, usledilo je objašnjenje.

ALPSKA AMBASADORSKA KOMBINATORIKA

Ubrzo nakon novogodišnjih praznika, Musomeli je pokušao da realizuje „svoju“ ideju obišavši pojedine parlamentarne stranke i razgovarajući sa njihovim najvišim predstavnicima o sastavu nove Vlade Slovenije. I sve bi ostalo u strogoj tajnosti, da se slučajno pred medijima o tome nije „izletela“ Ljudmila Novak, predsednica jedne od stranaka sa kojima je Musomeli razgovarao.

Ne treba posebno napominjati da je postupak ambasadora SAD oko „pomoći“ pri formiranju nove Vlade Slovenije totalno suprotan uobičajenoj diplomatskoj praksi, čak toliko suprotan, da je odmah nakon „istupa“ gospođe Novak reagovala ambasadorka Francuske u Ljubljani, rekavši da je neprimereno da se predstavnici stranih sila mešaju u formiranje drugih Vlada. Mislite da je to zaustavilo Musomelija? Greška.

Iako je trpeo kritike od predstavnika slovenačke države, između ostalih i od predsednika republike Danila Tirka, on je nastavio po svome. Istovremeno, slovenački ambasador u Vašingtonu dobio je protest Stejt departmenta, zbog navodne „hajke“ protiv njihovog ambasadora Musomelija. Na taj način, Stejt department je otvoreno stao iza postupaka svog ambasadora, što je jasno pokazalo da nije reč o ishitrenim aktivnostima čoveka čije je prethodno nameštenje bilo u Avganistanu (gde je verovatno i navikao da kroji vlade kako mu se ćefne), već da je reč o akciji za koju Stejt department ne samo da je znao, već ju je i odobrio.

SAD I PRIŠTINSKI PARTIJSKI MARŠ

Da je iskustvo Slovenije usamljen slučaj, možda i ne bi bilo razloga za sumnju i zabrinutost. Međutim, nije tako. Nakon poslednjih izbora koje su na Kosovu i Metohiji organizovale takozvane „vlasti u Prištini“, tamošnje albanske stranke ušle su u ono što se u žargonu naziva „prazan hod“, pokušavajući da se dogovore oko novog predsednika takozvane „države Kosovo“.

Kandidat sa najviše izgleda tada je bio Bedžet Pacoli, dotadašnji predsednik. Ali, kako duže vreme albanske političke stranke nisu uspevale da nađu rešenje, mislilo se da u tome uopšte neće ni uspeti. Situacija se naglo promenila kada je, kako je procurela informacija, „američki ambasador u Prištini“ Kristofer Del doneo kovertu sa jednim jedinim imenom: Atifete Jahjaga. Pacoli je posle toga momentalno povukao svoju kandidaturu.

Momentalno su i tri do tada zakrvljene albanske stranke istakle Jahjagu kao svog zajedničkog kandidata i sve je rešeno u rekordnom roku. Inače, Atifete Jahjaga do tada je bila apsolutno nepoznata, radila je kao zamenica generalnog direktora Policije Kosova, ali je imala odlične privatne veze sa državnim sekretarom SAD, Hilari Klinton, što je možda i presudno uticalo na njen izbor.

PREDSTOJEĆI SRPSKI (POST)IZBORNI IZAZOV

Da mešanje Sjedinjenih Američkih Država nije mimoišlo ni Beograd, shvatićete ukoliko se prisetite uloge tadašnjeg ambasadora Kamerona Mantera nakon izbora 2008. godine, u vezi sa pravljenjem do tada nezamislive koalicije između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. I to u trenutku kada je već bila izvesna Vlada koja bi bila sastavljena od kadrova SRS-a, DSS-a i koalicije oko SPS-a. No, socijalisti su gotovo preko noći izigrali sve prethodne dogovore i ušli u Vladu sa demokratama i G-17 plus.

Koliko je takva koalicija doprinela boljitku Srbije najbolje smo osetili i osećamo na sopstvenoj koži. A ako se za „slučaj“ Prištine i može reći da u pitanju nije prava država, pa bi se zbog toga moglo i zažmuriti na to šta američka administracija radi sa svojim albanskim političkim marionetama, primer Slovenije, koja je nesporno uređena, demokratska zemlja pa i članica Evropske unije, nešto je sasvim drugo. O domaćim iskustvima i da ne govorimo.

Zato se sa punim pravom postavlja pitanje sa početka ovog teksta: da li će na parlamentarnim izborima u Srbiji ove godine odlučivati građani, ili će novu Vladu izabrati Stejt department pre/posle izbora? Tačnije: da li će im to sa naše strane biti dozvoljeno ili ne? Jer, ne treba ni da sumnjamo: oni će svakako pokušati da nam nametnu svoju volju.

Milorad JANKOVIĆ

Postoji jedan grad u toj Srbiji, gde se na taj način srpski narod može napasti. Ma, znamo: Preševo, Vučitrn, Novi Pazar, Senta… Ma, jok, bre – Beograd.

Ah, da, to govore pijandure po beogradskim kafanama? Ma, jok, bre, to govori narodni poslanik! Pa, valjda, i narodni poslanik može da ide u kafane? Može, ali on to ni pet-ni šest, izjavljuje na televiziji grada Beograda u centralnoj političkoj emisiji. Pa, verovatno je urednik–voditelj reagovao na takvu gnusnu optužbu?! Ma, jok, bre, ritmičko poskakivanje stomačića dežmekastog voditelja, ukazivalo je na to da mu se ta izjava neobično dopada. Njegov „govor tela“ jasno je poručivao: „To, Meho, tooo, to“!

U Srbiji deca bojažljivo otvaraju voćni sok, plašeći se da iz boce ne iskoči bradati čika sa ružnim osmehom Iznoguda (Is-No-Good), čiji je imenjak znao da proguta Crvenkapu sa sve babom, i koji je nešto i prasiće maltretirao. Sveprisutni čika kome su sve televizije ovoga sveta tesne otkako se preokrenuo, pa će još malo početi i iz praznih frižidera da nam iskače. Čika, kome su otklon od đenerala Mihailovića i priklanjanje đeneralu Kapičiću, omogućili da postane miljenik naših medija, takvih kakvi su.

Neposredno pred pisanje ovog teksta jedan od eminentnijih naših novinara slatko se ismejao za vreme emisije posvećene aktuelnim dešavanjima na Kosovu. Šta je u kosovskoj drami toliko smešno, da se jedan glavni urednik vodećeg dnevnog lista tako lepo zabavi?

Da li je smešno to, što stotine srpskih porodica ne zna šta se sa njihovim najbližima desilo, nakon što su ih terorističke šiptarske bande kidnapovale?

Da li je smešno to, što 250.000 izbeglih Srba nije ni blizu povrataka svojim domovima?

Da li je glavnom uredniku vodećeg dnevnog lista smešno to, što nam državu najmoćnije sile ucenjuju uslovima, čijim ćemo ispunjavanjem dobrano dovesti u pitanje budućnost naše dece? Pretpostavljam (u stvari, verujem) da mu to nije smešno. A šta je onda?

Ovakvo medijsko jednoumlje omogućilo je i analitičaru Milanu Nikoliću da pre neku nedelju u udarnom talk-show-u B-92 preporuči „humano preseljenje“ Srba sa Kosova u druge delove Srbije, koji su iz nekog razloga opusteli. Sad će se Prizrenci pozdravljati sa „dogodine u Knjaževcu“. Šalu na stranu, na ovako gnusan i čak fašistički, rekao bih, predlog, niko ne reaguje!? Ni novinar, ni uredništvo dotične televizije, ni državni organi, a ni EU čija su usta puna slobode i ljudskih prava.

I konačno, javio se i gradonačelnik prestonice, Dragan Đilas, koji je u emisiji „Oko“ na javnom servisu sasuo lavinu optužbi na račun Srba sa Kosova. Te kako nam oni sprečavaju put ka Evropi, te kako oni moraju da slušaju šta im Borko kaže, da bi na kraju sve začinio otrcanom frazom, kako na Kosovo ide ne znam već koliko miliona, te kako zaposleni na Kosovu primaju duple plate, a što je ordinarna laž, na koju – pogađate, novinar-voditelj ne reaguje.

Optužiti Srbe za antisemitizam, rasizam, neonacizam (mada ne znam otkud, neo, kao da su Srbi izmislili nacizam, a ne Nemci), u Srbiji je danas vrlo popularno, profitabilno i moderno. Evropski, rekao bih. Braniti Srbe i Srbiju na tim istim medijima je gotovo nemoguće. Zašto? Zato što istina i čast više ne vrede, osim kod onih koji se opredele da ostanu van političkih tokova. Za one koji su IN, istina i čast nisu bitni.

Još u 19. veku novinarstvo je nazvano „sedmom silom“ (nakon: Engleske, Francuske, Rusije, Austrije, Nemačke i Italije). Taj termin umnogome ukazuje na moć koja je još tada prepoznata kao potencijal novinarstva. Danas je taj potencijal dokazan i razvijen, te usavršen novim medijskim sredstvima i režijama.

Kako je novinarstvo kod nas evoluiralo? Junaci političkih emisija na našim medijima su isključivo glasnogovornici „druge Srbije“,koji se vrte kao lutke na pokretnoj traci. Povremeno se, ikebane radi, pozivaju i ljudi svesni značaja očuvanja naroda, države, jezika, pisma, ali se strogo vodi računa da budu u manjini, pa da im se ako ništa drugo, barem usled „kratkoće vremena“, ili emitovanja reklama ne dozvoli da razobliče ovo medijsko ponižavanje Srbije . Baš nekako u tim trenucima „moramo ići na reklame“ ili moramo „završiti jer sledi neka omiljena serija“, i tako dalje. Takvom medijskom tehnologijom postiže se privid slobode medija, a suštinski se afirmišu krajnje antidržavni principi, na krajnje totalitaran način. Ova haranga se vodi na gotovo svim elektronskim medijima, korisnicima nacionalnih frekvencija.

Šta se to sa nama zbiva, da čak i očigledne činjenice zamenjujemo ordinarnim glupostima, samo ako ih mediji plasiraju? Možda ne bi bilo čudo da se to dešava drugim narodima. Drugi narodi možda nisu imali takve eklatantne primere medijskih manipulacija, kao što su višedecenijske manipulacije kojima smo mi izloženi. Drugi narodi su ih možda osetili, ali im se nisu ponavljale. Zabrinjavajuće je to što se nama ponavljaju. Mi smo plodno tlo. Kod nas se svaki kalem laži prima.

Neko će reći da je najteže vreme kada smo mi bili izloženi medijskim manipulacijama prošlo, a to je ono ratnohuškačko novinarstvo iz „devedesetih“. Drugi će, pak, reći da je prošlo vreme manipulacija a-la CNN, kada su Srbi zaista predstavljeni kao crni đavoli, a koje su opravdale najezdu „milosrdnih anđela“. Ma koliko grubo zvučalo, za obe manipulacije se može naći opravdanje. Za prvu: radilo se o ratu, novinari nisu imali iskustva, narod je iz straha usvajao čak i laži kao istinu, jer su u strahu velike oči. Druga, pak, lansirana je iz najjače svetske fabrike manipulacija, medijske logistike Pentagona, koja je imala jasnu svrhu, i koju barem većina nas nije usvajala kao istinu.

Međutim, ono što se danas u medijskoj sferi dešava znatno je opasnije, jer je postalo pravilo. Nema danas Mile Štule ili Kristijane Amanpur, ali su tu naše perjanice novinarstva, Dragani, Zorani, Olivere, za koje se ne može reći da su neobavešteni i neinteligentni. Naprotiv. Kako je onda moguće, da pored takvih vrsnih novinara, bude uspešno plasirana teza da su Srbi sa severa Kosova napali vojnike KFOR-a? To je smešno, ali istovremeno i tragično. Ne razumem ikoga ko može da poveruje u takvu zamenu teza. Razumem da novinari vole vesti poput: „Čovek ujeo psa“, ali onda treba i saopštiti koji čovek kog psa (na primer: vodoinstalater Žika iz Borče ujeo psa Džekija…).

Umesto toga, mi dobijemo saopštenje NATO i to je istina. Čime nas je to NATO toliko zadužio da mu slepo verujemo: Markalama, Račkom, Milicom Rakić?

A šta se, zapravo, desilo: nemački vojnici u ponedeljak uklanjaju nasilno barikadu na potpuno za njih nevažnom pravcu. Nasilno, upotrebom vatrenih, hemijskih i tehničkih sredstava. Za dva dana svi mediji (mislim na naše) optužuju narod da je napao NATO i da će nas to eliminisati da postanemo kandidati za EU. U četvrtak Angela Merkel jasno saopštava da Nemačka neće dozvoliti Srbiji da postane kandidat. I krug je zatvoren.

Kad smo već kod Nemačke, baš bih voleo da neki naš medij istraži, otkud tako žestoko angažovanje Bundesvera na severu Kosova, koji je inače francuska okupaciona zona?

Mogao bih i sam to razjasniti, ali sada kao svaki pravi Srbin moram prekinuti rad, jer počinje omiljena serija, u kojoj ćemo videti da li je Ajša zaista prevarila Mehmeda ili je to opet neki Fatimin marifetluk. Nakon toga, moram hitno u kladionicu da proverim kvote za Drugu lihtenštajnsku ligu. Pa ćemo o ozbiljnim temama, čim se steknu uslovi.

Aleksandar B. Đikić

Izvor: NSPM

U rumunsko-srpskim analima nešto novo. Poznati stručni, ali veoma popularni rumunski mesečnik „HISTORIA” u svom novembarskom broju, posle mnogih decenija ćutnje među rumunskim istoričarima i publicistima, punim glasom je progovorio o jednom izuzetnom spomeniku srpske vojničke slave koji se nalazi na rumunskom tlu. Po svemu sudeći, ovo znamenje spada među najveće, ako nije i najveći takav spomenik izvan srpskih granica. O njemu se već 85 godina pažljivo brinu –pravoslavni Rumuni.

Mnogo šta se dešavalo sa tim skoro neverovatnim belegom zajedničke srpsko-rumunske istorije o kome se, nažalost, i kod nas malo zna, a koji je pokazao da ponekad i mrtvi Srbi mrse svetske račune.

U rubrici posvećenoj jednom davnom događaju časopis se na cele četiri stranice, sa mnoštvom autentičnih ilustracija, osvrće na „manje poznatu epizodu iz Prvog svetskog rata” i piše kako su se srpski dobrovoljci našli na rumunskom frontu, u Dobrudži, koju zapljuskuje Crno more.

„Tokom vekova, od svih suseda Rumunije, jedini sa kojima naša zemlja nikada nije bila u oružanom sukobu, bili su –Srbi. Narodna mudrost veli: ‘Rumuni imaju samo tri prijatelja – Dunav, Crno more i Srbe’. Naravno, kao i među svim komšijama, dolazilo je povremeno do manjih ili većih nesporazuma, ali do ratova – nikada. Naprotiv, u velikim nevoljama, dva naroda nisu oklevala da se late oružja i da se uzajamno ispomažu. Još 1389, prilikom velike Kosovske bitke Srba sa Otomanima, vojvoda Mirča Stari poslao je svoju vojsku u pomoć knezu Lazaru. Pola milenijuma kasnije, za vreme Prvog svetskog rata, Srbi su pritekli u pomoć Rumunima sa jednom svojom dobrovoljačkom divizijom, koja je, u žestokim bitkama na dobrudžanskim poljima, dala teške žrtve u krvi”. Autor ove studije Romulus Kaplesku se oslanja na mnoštvo istorijskih činjenica i dirljivo opisuje „neverovatnu odiseju hrabrih srpskih ratnika”…

Maja 1916. u ruskoj Odesi, u prisustvu cara Nikolaja Drugog, tadašnji srpski premijer Nikola Pašić uručuje borbeni steg Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji (18.868 oficira, podoficira i vojnika), sastavljenojod Južnih Slovena, uglavnom Srba, koji su živeli u Austro-Ugarskoj i bili mobilisani u njenu vojsku. Oni su na Ruskom frontu mahom dezertirali ili bili zarobljeni. Zadojeni rodoljubivim osećanjima, dobrovoljno se svrstavaju pod steg srpske vojske. Komandni sastav sačinjavalo je 200 srpskih oficira i podoficira, koji su prebačeni u Rusiju sa Solunskog fronta nakon nezamislivo smelog dugog putovanja kroz minska polja i zamke nemačkih podmornica po Egejskom i Sredozemnom moru, kroz Kanal Lamanš, Severno more, sve do ruske luke Murmansk. A odatle – železnicom – na jug, do Odese.

Te iste godine, posle dužih oklevanja, Rumunija stupa u rat na strani saveznika. Ali, nemačke trupe, pod komandom maršala Makenzena, brzo probijaju front i nadiru u rumunsku teritoriju. Naročito teška situacija nastaje na južnom, Dobrudžanskom krilu fronta, gde Nemci prodiru zajedno sa razjarenim Bugarima. Rumunima u pomoć pristiže jedan ruski korpus, a sa njim i Prva srpska dobrovoljačka divizija. U krvavim bitkama, često u jurišima na bajonet pod vrelim dobrudžanskim suncem, Srbi, rame uz rame sa Rumunima, ispoljavaju neverovatnu hrabrost i izdržljivost. Preko 3.000 njih polažu svoje živote na dobrudžanskom ratištu. Šest hiljada ih je ranjeno i obogaljeno. Na stotine nestalo…

Deset godina kasnije, 7. septembra 1926., u znak duboke zahvalnosti i pošte prema žrtvama srpskih ratnika palih za slobodu na rumunskom tlu u bitkama od 26. avgusta do 12. oktobra 1916, rumunski kralj Ferdinand i njegov zet Aleksandar Prvi Karađorđević (oženjen 1922. rumunskom princezom Marijom) na najsvečaniji način otkrivaju u Meddžidiji „Belu piramidu”, veličanstvenu spomen-kosturnicu, sagrađenu od Venčačkog mermera, a u kojoj počivaju posmrtni ostaci viteških srpskih ratnika sa svih dobrudžanskih bojišta. Spomenik se nalazi na pravoslavnom groblju, na jednoj uzvišici do koje vodi „Aleja srpskih junaka”.

Od tada rumunske vlasti brižno održavaju taj naš veliki beleg. O „Beloj piramidi” stara se i Liga rumunsko-srpskog prijateljstva. Na podnožju spomen obeležja svake godine se održavaju dirljive manifestacije, polažu venci, drže pomeni, evocira rumunsko-srpsko bratstvo po oružju. S pravom Romulus Kaplesku piše danas o „simbolu iz Meddžidije”. „Nije preterano govoriti o postojanju meddžidijskog duha”.

Autor teksta u HISTORIJIu taj duh uključuje čuvenu Malu antantu, činjenicu da kada je Hitler 1941. rasparčavao okupiranu jugoslovensku teritoriju, i pored vršenog pritiska, Rumunija nije htela da uzme nijedno njeno parče. Pominje, takođe i gigantske Đerdapske hidroenergetske čvorove, kao i stav Rumunije da ne prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. „Naša zemlja ne namerava da prizna novi entitet sve dok ne dođe, kako je rekao predsednik Basesku, do direktnog sporazuma između Beograda i Prištine”.

Godinama smo odlazili do „Bele piramide”. Prisustvovaliodavanju vojničkih počasti, sviranju državnih himni dveju zemalja,molebanima, polaganju venaca, održavanju prigodnih govora. Rumunski medijio tome nisu obaveštavali javnost. Ne samo poslednjih godina. Već odavno. Posle tridesetih godina 20. veka naša spomen-kosturnica našla se u potpunoj senci ovdašnje javnosti. Reči o njoj se nikako nisu uklapale umeđunarodne igre.

Kada je u godinama pred Drugi svetski rat Rumunija stavljena na Hitlerovu orbitu, nikako nije bilo zgodno da se pominje da su se u Dobrudži 1916. Rumuni borili protiv nemačkih osvajača. Posle rata, pak, a naročito u Čaušeskuovo „antisovjetsko” vreme, nije bilo „poželjno” da se govori o tome da su se Rumuni „nedavno” u Dobrudži zajedno borili sa onim istim Rusima koji su im oduzeli Besarabiju. Da se ne bi govorilo o Nemcima i Rusima u dobrudžanskim bitkama, nije se govorilo ni o Srbima. U takvim političkim okolnostima glavni junaci iz Meddžidije, pali srpski ratnici, izbegavani su kao nešto što remeti razne računice.

Posle toliko godina, evo sada, jedan ugledni bukureštanski istorijski časopis skida koprenu sa velikog i slavnog belega srpskog slobodarskog junaštva. Ispada da se „duh Meddžidije” najzad spaja sa onim evropskim, da se on glasno priznaje.

U takvim okolnostima umesto da se vladajući blok i najveća opoziciona partija prilagode situaciji, oni i dalje, iako dobro znaju da je to nemoguće, nastavljaju sa politikom „I Kosovo, i EU“. Opozicioni prvaci o kojima se radi u manipulacijama čak idu toliko daleko da odlaze u Brisel da razgovaraju o evrointegracijama i po povratku nam slavodobitno saopštavaju da EU od nas neće tražiti priznanje Kosova.

Time su nam u ogoljenom vidu pokazali ko su i šta su. Ako je neko do tada i mislio da ne shvataju situaciju i da se stvarno nadaju da sa Zapadom možemo da nađemo „kompromis“ te uz minimum očuvanja nacionalnih interesa nastavimo kretanje putem ka članstvu u EU, sada je jasno da nisu ništa bolji od žutih. Iz opozicionih redova, kritikujući ih, „napredni“ opozicionari rade isto što i režimlije jer su i njima isti nalogodavci kao i Tadiću. Naravno, isti su im i zadaci samo se razlikuje taktika za njihovu realizaciju.

Vlast i veliki deo opozicije nije briga za naše nacionalne interese. Kako god bilo, njima će biti dobro. Pametni i dobronamerni građani ove zemlje već su svesni kakvi su i jedni i drugi. Zato se ovim tekstom neću šire baviti njima. Želim da ukažem na nešto što može da se desi u narednom periodu i na šta nas upozorava naša ne tako davna prošlost.

MRAČNO SVEDOČANSTVO

U prošlom tekstu („Geopolitička izdaja našeg režima“) rekao sam da će se krenuti sa antiruskom kampanjom jer je ona neophodna da bi se opravdalo izdajstvo režima i dela opozicije, tako što bi Rusija bila nabeđena da nam ne pomaže. Tako je i bilo.

Svedoci smo skupa o globalnoj bezbednosti u organizaciji proameričkih NVO i slično opredeljene „naše“ vlasti, gde se pričalo o svemu osim o stvarnim problemima sa kojima se suočava Srbija. Gde je u fokusu pažnje bio arapski svet a ne aktuelno otimanje dela naše zemlje (Kosova i Metohije) i priprema za otcepljenje Vojvodine i Raške oblasti. A uvredljive reči su upućivane ne onima koji nam čine zlo već našem jedinom savezniku – Rusiji.

Svedoci smo rezigniranog nastupa ruskog ambasadora koji ne može da veruje šta se radi i priča u Srbiji dok se njom širi smrtonosni antisrpski plamen. I svedoci smo reakcije prozapadne javnosti i medija koji satanizuju ruskog ambasadora jer je ne verujući šta se dešava rekao istinu i pitao da li ima Srba na tom skupu (pa i šire), i da li neko sem Rusa još hoće da brani Srbe na Kosovu?

Ali videli smo i reakciju običnog naroda koji u ogromnom broju podržava Konuzina. Dosta mu je poniženja i poniznosti naših političara. Oni su uništili gotovo sve i zemlju doveli na rub propasti a narod ugurali u vrtlog strašne bede, a i dalje nastoje da nas besomučno lažu.

POSLEDNjI KRUG IZDAJE

Posle posete Putina, Srbija je imala veliku šansu da svestrano pojača odnose sa Rusijom, i da na tim osnovama ekonomski i na svaki drugi način napreduje. Štaviše, i da strateško-partnerski povezana sa Rusijom i ekonomski i vojno-politički ojačana, sačuva one nacionalne interese koji su nam još ostali i ojača stubove nezavisnosti.

Uslov za veliku rusku finansijsku podršku bio je mali, i potpuno u skladu sa našim interesima. Od nas je traženo da se potpuno distanciramo od politike tihog ulaska u NATO, te da omogućimo ruskom kapitalu da ima samo ravnopravne (a ne privilegovane) uslove za dolazak na srpsko tržište. To, a ne bilo šta više od toga, Tadić je u Moskvi trebalo da potpiše u maju, pa kada je „bio sprečen“ da tada tamo otputuje, u junu … I tako u nedogled sa izgovorima, dok nije došlo vreme da u vezi sa nezaštićenom Srbijom pokrene poslednji krug izdaje.

Sada je, izgleda, došao trenutak za realizaciju najgoreg dela njegovog scenarija. Pošto Srbi sa Kosova znaju sa kim imaju posla, dobro su se samoorganizovali i tako su onemogućili Šiptare i zapadne prijatelje naše vlasti kao i dela opozicije, da završe prljav posao i dovedu čak i sever Kosova pod Tačijevu vlast. Zato se priprema veliki udar na Srbe na severu Kosova. Uz to, pošto su Rusi  ostali dosledni u odbrani integriteta Srbije, sada je planirano i da se pojača satanizacija Moskve.

REPRIZA RUŠENjA SRPSKE KRAJINE

Sada se sem standardnih optužbi na račun Rusa da nam, navodno, nikada nisu pomogli ili onih druge vrste, da nam pomažu samo zbog svojih interesa, plasira i opasna teza da se među srpskim stanovništvom na severu Kosova nalazi 250 dobro naoružanih ruskih specijalaca. Time se plasiranjem opake laži stvara propagandni preduslov da za sve ono negativno što može da se desi kao krivci budu prikazani kosovski Srbi i Rusi, a da Tači i NATO budu amnestirani.

Poznavajući metode rada naše države i naših bezbednosnih službi – čiji smisao postojanja je, na žalost, da čuvaju vlast bilo kog režima a ne zemlju i narod, što znači da sada  brane „žute“ i služe interesima njima prijateljskih NATO država te hapse branioce srpskih zemalja iz 90-ih godina – a sećajući se šta su uradili Srpskoj Krajini koja je pala za par dana a tamošnji srpski narod mogao je da je brani više godina da nije bilo srpskih službi koji su potkopale njen borbeni moral i vojni potencijal, moram Srbe na Kosovu i našu javnost da upozorim da je velika verovatnoća da se udbaška izdaja sprema i na severu naše južne pokrajine.

Režimu nije problem niko sem Srba na severu Kosova i Rusije. Da njih nema oni bi mogli da daju šta se od Srbije traži bez otpora, i mirno počnu da se bave za njih važnijim stvarima kao što su tenderi, vakcine, putevi, mostovi … Razume se, ne da bi narodu bilo bolje, već da bi režimski švajcarski računi na osnovu velikih provizija bili još veći.

SUDBONOSNI IZBOR

Ne dajmo se prevariti i ne dajmo da nas „naše“ službe ponovo prevare i daju zapadnim agresorima i njihovim balkanskim (ovaj put šiptarskim) pulenima još jedan deo srpske teritorije zarad EU fantazija. Ne dajmo da nas posvađaju sa našim stvarnim ruskim prijateljima zarad „evropske budućnosti“ Srbije koja nikada neće doći ili koja će možda i nastupiti, ali ako se to desi, sigurno neće biti dobra za Srbe. Umesto famoznih evropskih fondova dobićemo kolonijalnu eksploataciju. Ma koliko mi bili mali ipak imamo snage i potencijalne saveznike da se odupremo. Tokom istorije to smo mnogo puta dokazali!

Pitanje je jedino: da li to hoćemo? Ova vlast i najveća opoziciona stranka očito to ne žele. Sada smo mi na redu. Da ih oteramo ili da opijeni iluzijama mirno gledamo kako zbog njihove izdaje tone naš nacionalni brod! Ako nastavimo skrušeno i apatično da sedimo kod svojih kuća i trpimo rušenje države sami ćemo za to biti krivi! Zato glave gore. Pređimo sa kukanja na spasonosna dela.

Doc. dr Stevica Deđanski

predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje

Na miting, koji je organizovala Srpska radikalna stranka u znak protivljenja saradnji sa Haškim tribunalom i kao podršku generalu Ratku Mladiću prve grupe počinju da stižu oko 18 časova, mahom članova SRS iz različitih opštinskih odbora. Nose zastave SRS, majice sa likom Šešelja i tek po neko obeležje generala Ratka Mladića. Razmišljam, dobro je, izgleda da neće biti incidenata, ovo je stranačka „vojska“ koja ne izaziva nerede. Oni odgovaraju za ponašanje predsedniku opštinskog odbora koji ih predvodi i neće ugroziti svoj stranački status izazivajući sukobe. Međutim, takvi demonstranti se vrlo često pretvaraju u publiku, čemu smo bili svedoci kada je proteste organizovala Srpska napredna stranka. Ti protesti su prošli bez ijednog incidenta, ali posle njih su se mnogi pitali zašto smo dolazili u Beograd? I što su nas uopšte i zvali?

Vraćam se dešavanjima na mitingu radikala. Oko 18 časova primećujem nekoliko stotina policajaca iza Skupštine, nekoliko stotina kod Predsedništva, raspoređeni su oko svih ambasada, pored kojih i nije bilo moguće proći. Oni, prema sopstvenom nahođenju, zaustavljaju i pretresaju građane, krajnje neljubazno, može se reći i grubo. Zbog čega nas tretiraju kao nižu vrstu? Pitam se, ali odustajem od traženja odgovora na to pitanje koje me godinama muči.

Oko 18.30, pola sata pre početka mitinga, vraćam se na plato ispred Skupštine na kome je bilo prisutno oko 3.000 ljudi. Očekivao sam mnogo više, a prema raspoloženju prisutnih, očekivali su i oni. Sa razglasa se emituje patriotska muzika, pesme posvećene Šešelju i srpskim radikalima. Oko 18.45 dobijamo informaciju da je stotinak pripadnika pokreta NAŠI 1389 zaustavljeno u Resavskoj ulici i da im je onemogućeno dalje kretanje. Odlazimo tamo i, zaista, policija ih redom legitimiše i zadržava više od 15 minuta, više njih privodi, a ostale pušta da odu ka platou ispred Skupštine.

POČETAK TUČE

Miting počinje oko 19.25 a, prema mojoj proceni, prisutno je oko 12.000 ljudi. Kada su mi prijatelji javili da je RTS izvestio o 10.000 prisutnih, a da je B92 priznao da je na ulici više hiljada demonstranata, znajući koliko su objektivni pomenuti mediji, zapitao sam se da li sam isuviše umanjio broj okupljenih.

Na govornici se smenjuju Dragan Todorović, Ivana Žigon, Kosta Čavoški i niz funkcionera SRS i niko ne govori ništa posebno novo, čak sam uspevao da, uz pomoć prijatelja, određene rečenice završim pre govornika, sa velikim procentom tačnosti. Darko Mladić, burno pozdravljen, insistira na tome da je njegov otac nevin, ali i teško bolestan. Ovo bi, prema njegovom shvatanju, moralo da spreči vlast da izruči Mladića, ali njegovo shvatanje ljudskih prava nije jednako sa onim u koja veruju pripadnici srpske vlasti, a svode se na pravo jačega.

Oko 20.15, dok govori profesor Mirko Zurovac, počinje agresivnije pevanje pesama uperenih protiv Borisa Tadića. Vrlo brzo se pali nekoliko baklji da bi, posle desetak minuta, počeli i sukobi sa policijom u Kneza Miloša iz grupe koja se izdvojila i otišla sa mitinga. Iako funkcioner SRS Milorad Mirčić poziva na mir, podseća da je na to apelovao i general Mladić, grupa od oko hiljadu ljudi ga ne sluša i kreće da gađa policiju kamenjem, bakljama i flašama.

U tim momentima govornike malo ko i sluša, ali sam ipak uspeo da zapamtim da je jedan od njih poručivao da je današnji skup demantovao najave da je ovo skup visokog rizika, rekavši da je ovo skup velikog dostojanstva. Zatim slede poruke da nas niko neće isprovocirati i da ćemo ostati dostojanstveni. Toliko sam se iznervirao takvim odsustvom sagledavanja realnosti da bi bolje bilo da ni ja nisam slušao.

Nekoliko minuta posle toga, počinje najveći sukob. U ulici Kneza Miloša policija kreće u protivudar, juri demonstrante koji se povlače ka mirnim učesnicima mitinga koji još uvek traje. Policija dolazi do samog ruba platoa na kome se nalaze i mirni demonstranti i prebija nekoliko ljudi. U tom momentu, posle kojeg je postojala mogućnost da situacija izmakne kontroli, Milorad Mirčić reaguje na najbolji mogući način i poziva sve okupljene da odmah sednu i dokažu da ne žele sukobe. To je i učinio najveći broj okupljenih, što je bio znak i za policiju da stane sa intervencijom. Nekoliko minuta posle toga predstavnici SRS proglašavaju kraj mitinga uz poziv na protestnu šetnju do Terazija, što mislim da je učinjeno kako bi se demonstranti udaljili od mesta dotadašnjih sukoba. Kolona kreće ka Terazijama, ali je policija vrlo brzo zaustavlja jer se verovatno plašila da demonstranti ne skrenu levo, ka predsedništvu, mestu gde se donose sve odluke u Srbiji.

Kreće gađanje kamenicama, koje traje desetak minuta, posle čega na ulicu izlaze borbena vozila sa početka ovog teksta, a nakon njih i konjička jedinica MUP, koje vrlo brzo preuzimaju kontrolu nad situacijom u gradu.

Išao sam na mitinge i pre i posle 2000. godine i opet sebi postavljam brojna pitanja. Ko izaziva nerede na ovakvim skupovima? Ako su to „desničari“, „huligani“, zbog čega oni to čine? Da li je iko razgovarao sa uhapšenima zbog čega to čine, zbog čega se osećaju poniženo, isfrustrirano? Kome nasilje ide u prilog? Da li su ikada istraženi eventualni naručioci nasilja? Da li je ikada odgovarao neki policajac zbog prekoračivanja svojih ovlašćenja? Zbog čega se ne znaju ubice Ranka Panića?

KRUNSKA JE PRIORITET

U razmišljanju me prekida gospodin koji se dere govoreći svom podređenom: „Jel’ sam rekao da se svim ekipama kaže da je prioritet da se počisti Krunska ulica?“ (sedište Demokratske stranke). Zaista, da li je vreme da se „počisti“ Krunska ulica, pre svega od ljudi po kojoj je postala tako poznata i važna?

Ovaj kratak izveštaj napravljen je u cilju istinitog obaveštavanja javnosti. Nažalost, incidenti koje je izazvala grupa huligana iznova će zaslepiti građane i poslati lažnu sliku o događajima u Beogradu od četvrtka, kada je Ratko Mladić  uhapšen, do danas. Policijska netolerancija, kršenje ljudskih prava i prava na slobodno kretanje običnih građana bez ikakve potrebe, potvrda su da živimo u policijskoj državi. Još u četvrtak uveče, kordoni policije patrolirali su ulicama, čuvajući određene „strateške tačke“ poput česme ispred hotela „Moskva“. Zaustavljali su obične i nedužne građane, a mahom su im se suprotstavljale žene u želji da ih tretiraju kao ljudska bića. Bio sam svedok kako su četiri policajca jurila momka od Zelenog venca do parke kod Autobuske stanice. Kada su ga sustigli, umesto da ga privedu, ako je učestvovao u neredima, oni ga udaraju nekoliko puta pendredkom (i nogom) i nakon toga odlaze. Zbog čega policija kada sustigne demonstranta, njega ne hapsi, nego ga bije čak i kada on leži na zemlji? Nakon toga demonstrant ustaje i beži, pa se postavlja pitanje da li je cilj policije prebijanje i osveta zbog toga što je neko napao njihove kolege ili je njihov zadatak da izgrednike privedu nadležnim organima koji treba da ih procesuiraju?

Niz nemilih događaja koji se desio ovih dana iznova potvrđuje da ne živimo u normalnom demokratskom društvu. Strašno je i pomisliti da se oni koji su se borili protiv policijske represije devedesetih sada koriste istim metodama, čime su pokazali da jedino vlast u Srbiji nema alternativu.

Dragan Marković

Već čujem i druge glasne poruke vlasti, propraćane medijskim talambasanjem: Investicioni bum se sprema. Svi nas sada vole, podržavaju, nude pomoć, obećavaju prosperitet ….

Srbi, prijatelji, braćo i sestre!!!!

Da li im još uvek verujete BILO ŠTA od onoga što govore?????

Da li vidite kakve ljude dovode u medije da nam objasne kako je dobro ono što na svoj koži osećamo da nije?.

Da li čujete da isto govore i likuju i Zukorlić i Čeda Jovanović?

Da li opažate da se seire i Nenad Čanak i Nataša Kandić?

Da li primećujete da se smeju i Đukanović i Tači, i Josipović i Karleuša?

Da li zapažate da isto misle i NATO i Ekrem?

Da li vam se čini da su u svojim komentarima istovetni i pedofili i homoseksualci i B92?

Da li imate utisak da su isti i Tadić i Dačić. i Dinkić i Drašković, ali i gotovo svi ostali pripadnici „političke elite“?

Kako to da Vučić sada ne ide da se slika dok brani Mladića, kao ranije dok se borio za Šljivančanina, i dok je lepio natpise „Bulevar Ratko Mladića“?

Kako to da Koštunica nije obavešten da patriotizam ne podrazumeva samo sedenje u kabinetu i davanje „opasnih“ saopštenja?

Da li se sećate svega što su nam pričali poslednjih 10 godina i uvek, ali baš uvek, nas lagali? Posledica toga je sve manja i manja, i sve siromašnija i siromašnija Srbija. Verujete li da će sada pritisci prestati i da će nas voleti kao svoje oni koji nas već decenijama kinje?

Da li vidite da prodaju zemlju? Prodaju Kosovo i Metohiju. Prodaće i Vojvodinu i Rašku. Prodaće sve što im se traži ….. Preko noći će zaboraviti „strateško partnerstvo“ sa Rusijom i Kinom i uvešće nas u NATO. Gde je kraj tog antinacionalnog i antidržavnog lanca?????

Žalosno je da hoćemo da postanemo ozbiljna zemlja, i da mislimo da smo na putu koji do toga vodi, dok nas Hilari Klinton hvali! Hvali nas ona i svi drugi srpski dokazani neprijatelji. Da li to znači da radimo dobre stvari za sebe?

U redu. Možda nismo mogli da izbegnemo „saradnju“ sa Hagom. Možda …. Ali nemojmo da se radujemo čak ako bi hipotetički od toga imali korist. Poniženje a pogotovo samoponižavanje jedne nacije nije smešno …. Prihvatajući ovo što nam govore gore navedeni mi prihvatamo da smo onakvi kakvog prikazuju Ratka Mladića. Da smo zli, da smo oholi, da nismo branili svoje nego otimali tuđe. Time na sebe preuzimamo krv male, nevine Milice Rakić, Sanje Milenković iz Varvarina, dvogodišnjeg Marka Simića, jedanaestomesečne Bojane Tošović, brata i sestre Stefana i Dejane Pavlović i drugih žrtava „Milosrdnog Anđela“. Preuzimamo na sebe krv krvnika žute kuće … Jer, ako prihvatamo da je Mladić ono što nam govore, onda smo mi 1999. godine, ali i pre i posle toga, dobili ono što zaslužujemo.

Zašto to sebi da uradimo?

Zbog boljeg života? Zar se zbog puteva i automobila prodaje duša? I da nam sve to neko nudi ne bi smeli da prihvatimo laži o našoj krivici, i ne bi smeli da trgujemo zemljom koju su nam ostavili preci. Tim pre što nam bolji život niko i ne nudi, već nas samo lažu.

Da li smo mi isti kao ONI? Da li smo postali nalik zlotvorima koji su ubili Milicu? Uveren sam da još nismo. Mi smo skoro izgubili nadu i postali demoralisani, apatični … Ali nismo još ostali bez duše. A oni su izgubili dušu. Oni su dušu prodali jer su počeli da veruju da duša i ne postoji. Da je ona samo mit.

Nećemo valjda i mi uskoro tako da postupimo?

Da li je cena ulaska u EU da prodamo dušu? I koliko nas je spremnih da to uradimo ako realno sagledamo cenu „boljitka“?

To je pitanje svih pitanja danas. Ako nas je puno koji nećemo da prodamo dušu onda ONI ne mogu mirno da spavaju, a ako nas nema dovoljno onda ….

Setimo se pesme Vladislava Petkovića Disa, „Naši dani“ (1910):

Mesto svetle istorije i grobova,

Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,

Od nesrećne braće naše, od robova,

Zatvorismo svoje oči i džepove.

Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,

K’o jedina uspomena na džinove,

Sad svu slavu pronađosmo u partiji,

Pir poruge dohvatio sve sinove.

Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,

Ne čuju se ni protesti ni jauci,

Pod sramotom živi naše javno mnenje,

Naraštaji, koji sišu k’o pauci.

Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,

Ne vidi se jadna naša zemlja huda,

Al’ kad požar poduhvati na sve strane,

Kuda ćemo od svetlosti i od suda!

Pomrčina pritisnula naše dane.

doc. dr Stevica Deđanski

predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje

U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva. U jednu ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe ubili su Momčilove oca i majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo zaždio je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaj Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao: „Čiko, sve su mi ubili…“. Major Tucović ga je pitao: „Znaš li da bacaš bombe?“ Mali Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje. Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao: „Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?“

Cela četa iskoračila je napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno s malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, zatim drugu, treća nije bila potrebna. Tog trenutka mali Momčilo je postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakog dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako sveti svoju braću i svoje sestre.

Došlo je povlačenje preko Albanije. Miloš Mišović uzeo je Momčila pod svoju brigu. U Podgorici kupio mu je za poslednje pare jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu: „Sinko, ako hoćeš da ostaneš živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš“. Momčilo ga je poslušao, a onda već kada su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage. Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu: „Sinko, bojim se da i ja neću moći više. Uhvati me za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage…

Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje“. Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao, teturao… Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu… Momčilo stade i dade mu ruku… „Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene…“ Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke: „Čika Mišo, ja neću dalje… Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom“. Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Miloš Mišović skupi snage, uspravi se… Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa. Kasnije na Krfu malom Momčilu prišili su po jednu zvezdicu na naramenicama… Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.

- Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika. Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. Upoznao sam ga 1987, kada je prisustvovao otvaranju Muzeja Jadra u Loznici, gde se u stalnoj postavci nalaze i njegove dve vojničke fotografije – kaže za naš list istoričar u ovom muzeju Goran Vilić.

Vilić kaže da kad poseticima muzeja govori o Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju uvek posveti priči o Momčilu Gavriću. U Beogradu je živeo sve do smrti, 1993. godine. Njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.

Nažalost, danas nijedna od oko 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, nijedna škola ili ustanova se ne zove po njemu, a nema ni spomenik. Najmlađi kaplar na svetu je u njegovom zavičaju i svojoj državi nezasluženo zaboravljen.

Izvor: „Dan Veterana 28. jun“

U svemu tome postoji i jedno pitanje koje se nameće samo po sebi i koje može da unese određenu političku dimenziju: da li jedno obeležavanje, odnosno događaj, može da zaseni onaj drugi i samim tim omalovaži ga, obezvredi i navede u drugi plan. I, što je još nepovoljnije, da se to čini prikriveno ali sa providnim namerama da bi se zatamnile istorijske činenice ili u najmanju ruku određeni istorijski događaji prikazali u drugačijem svetlu.

Za Rusiju nema nikakve dileme: deveti maj je Dan pobede nad fašizmom, jedan od najvećih, najsvetlijih državnih i nacionalnih praznika i ona ga tako obeležava. Dan Evrope u Rusiji gotovo niko ne pominje, ili pominje samo u kontekstu događaja na međunarodnom planu.

Da sasvim ukratko konstatujem. Na Crvenom trgu u Moskvi i ovog devetog maja održana je vojna parada kojoj su prisustvovali predsednik Dmitrij Medvedev, premijer Vladimir Putin i drugi najviši državni rukovodioci. Obraćajući se veteranima, učesnicima parade i građanima, Medvedev je rekao da što više vreme odmiče, to jača uverenje u značaju Dana pobede. Njega pamtimo i obeležavamo mi, a pamtiće ga i buduće generacije. Dug je budućih pokolenja da čuvaju mir dostignut rezultatima pobede nad fašizmom. Medvedev je pozdravio veterane i drugih zemalja koji su se borili protiv fašizma rekavši da je deveti maj bio i ostao naš zajednički praznik.

Prilikom susreta sa veteranima, prethodnog dana, Medvedev je rekao da vojne parade povodom Dana pobede treba da se održavaju svake godine. One imaju ogroman vaspitni značaj. Povremeno čujem da nije baš uputno trošiti novac na ovakve događaje, da bi bilo bolje da ga damo veteranima. Ali, gledajući paradu, ljudi vide da imamo borbeno sposobnu armiju koja može da izvrši sve zadatke u odbrani zemlje. ,,Bez patriotskog vaspitanja država može da se pretvori u običnu krpu’’ – rekao je Medvedev. On je sa veteranima popio legendarnih frontovskih 200 grama votke i zakusio kašu od heljde. To se ratnih godina sledovalo na svim frontovima.

U jednoj izjavi, uoči Dana pobede, Medvedev se dotakao i nekih pitanja koja zadiru u neke oseljive političke teme, što mi je u stvari bio povod da napišem ovaj tekst.

Medvedev je jasno stavio do znanja da se o Drugom svetskom ratu, njegovom početku i rezultatima, pa samim tim i o Danu pobede, ne razmišlja svugde isto i da ima tendencioznih, nedobronamernih stavova i ocena, pa i pokušja revizije istorijskih činjenica. Rekao je da rukovodstvo Nemačke zauzima ,,dostojnu poziciju,, što se tiče događaja oko Drugog svetskog rata, ali da ima i ,,drugačijih shvatanja’’. Nemačka kancelarka Angela Merkel došla je u Moskvu prošle godine na obeležavanje 65-godišnice pobede nad fašizmom ,,iako je svi u tome nisu podržavali’’. ,,Nije joj bilo baš jednostavno da dođe za takav događaj u Moskvu’’ – rekao je Medvedev.

O pokušajima prekrajanja istorije moskovski mediji pišu već godinama a pojedini komentatori i političari pozivaju na uzbunu. Povod je nastojanje pojedinih krugova na zapadu da na tendenciozan način prikažu događaje iz Drugog svetskog rata koji je odneo desetine miliona ljudskih života, prebace odgovornost u jednakoj meri na Nemačku i Sovjetski Savez, da minimiziraju ulogu Crvene armije i sovjetskih vojskovođa u pobedi nad fašizmom, da Sovjetski Savez predstave kao imperiju zla, podsećajući pri tome da je Rusija zemlja- naslednica i da se ni od nje ništa dobro ne može očekivati.

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev potpisao je maja 2009. dekret o suprotstavljanju falsifikovanja istorije na štetu Rusije, a poznati političar Sergej Šojgu javno je predložio da se lica koja negiraju odlučujuću ulogu Sovjetskog Saveza u pobedi nad fašizmom pozovu na krivičnu odgovornost.

List ,,Komsomolska pravda’’ je još 2009. godine postavio pitanje: zašto je istina o Velikom otadžbinskom ratu često bespomoćna pred lažima? Šta treba uraditi da se to spreči?

Poznati ruski vojni komentator Viktor Baranec kaže da su ,,klevete o našoj pobedi dostigle takve razmere da se naše vlasti moraju ozbiljno razmisliti’’. ,,Davno je došlo vreme da se država umeša u taj problem. Treba tu tematiku zakonom regulisati. Po prestoničnim knjižarama se mogu naći memoari nacističkih vojskovođa fon Boka, Manštajna i Guderijana, ali ne i Vasiljevskog, Rokosovskog, Konjeva i drugih sovjetskih vojskovođa. To je prosto smešno’’.

Pojedini komentatori ukazuju na još jednu činjenjcu. Tek od pre par godina, deveti maj se prvi put masovnije obeležava kao Dan Evrope. ,,Izmislili su Dan Evrope da bi potisnuli sećanje na Dan pobede koji bi u doglednoj budućnosti trebalo i sasvim zaboraviti. To se ni po koju cenu ne sme dozvoliti –  kažu zvaničnici.

Zvaničnu Moskvu svojevremeno je ozbiljno ne samo zabrinulo, nego i naljutilo to što je Parlamentarna skupština Saveta Evrope tokom leta 2009. usvojila dokumenat kojim se praktično poistovećuju nacizam i staljinizam. Član Komiteta pri Predsedništvu Rusije za suzbijanje falsifikovanja istorije, doktor istorijskih nauka, Natalija Naročnickaja, nazvala je ovu odluku skandaloznom. Ona smatra da njeno donošenje nije samo izlaženje ususret bivšim sovjetskim baltičkim republikama, nego ima i političku pozadinu.

To je isto kao kada bismo izjednačili gusenice i koale zato što se i jedni i drugi hrane listovima eukaliptusa – kaže Naročnickaja. Zadatak je očigledan: želja je bila da se umanji pobeda Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu, koja pojedinim zemljama nikako ne da mira. One su već odavno počele da falsifikuju smisao tog rata i prestale da gledaju na Hitlerovu teoriju o nejednakosti ljudi. Neki na zapadu žele da ubede svet da je staljinizam bio isto što i hitlerizam, odnosno da je Sovjetski Savez bio isto što i Hitlerom Treći rajh.

Time se ne samo falsifikuje istorija, nego i odluke velikih državnika zapada tog vremena. Ni De Gol ni Čerčil nisu izjednačavali Staljiuna sa Hitlerom.

Odluka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope nema pravnu snagu, ali za Rusiju ona je zvono na uzbunu koje govori da Rusija mora da brani svoju istoriju ne samo na nivou istoričara nego i na državnom nivou – kaže Naročnickaja.

A o pokušaju prekrajanja istorije i njenom naopakom izučavanju ima veoma mnogo dokaza. Ruski mediji preneli su pre par godina rezultate ankete među britanskim učenicima srednjeg uzrasta (od 9 do 15 godina) na osnovu kojih se vidi da se u britanskim školskim programima nedovoljna pažnja posvećuje istorijskim činjenicama iz vremena Drugog svetskog rata. Jedan nedopustivo veliki procenat đaka odgovorio je da je Hitler bio – selektor nemačke fudbalske reprezentacije. Ako ne žele, neka decu ne uče da je Hitler napao Sovjetski Savez i izazvao Drugi svetski rat – kaže ruski komentator. Ali britanska deca treba bar da znaju da je Hitler bombardovao London i pokušao da Britaniju ,,potopi’’ u Atlantik.

Više nego bilo koja druga zemlja, Rusija ima razloga da obeležava deveti maj kao Dan pobede. To joj daju za pravo ogromne žrtve koje je tokom rata podnela. Oko dvadeset sedam miliona žrtava, desetine hiljada razrušenih gradova i sela, ogromne patnje naroda, kao i odlučujuća uloga u pobedi nad fašizmom. ,,To nam niko ne može oduzeti i to se niti može niti sme zaboraviti’’ – kažu u Moskvi.

Ja lično, imam o svemu tome ne samo više razumevanja od običnog nedovoljno upućenog čoveka, već i na sve gledam sa više emocija. Zbog profesije kojom se bavim, bio sam na svim područjima velikih bitaka tokom Drugog svetskog rata u Evropi: nadomak Moskve gde se u kasnu jesen 1941. vodila odlučujuća bitka za sovjetsku prestonicu; na području Lenjingrada koji je ratnih godina bio u blokadi poreko 900 dana, kod Kurska, gde se vodila najveća tenkovska bitka u istoriji ratova, u Staljingradu gde je posle višemesečnih borbi slomljena kičma nemačkog Vermahta, u Murmansku u čiju je luku stizala pomoć u oružju i vojnoj tehnici od saveznika.

Sećam se epizode na širokom polju kod sela Prohoprovka između Kurska i Bjelgoroda gde je vođena tenkovska bitka. Iz Moskve sam otišao tamo na godišnjicu te bitke, negde krajem devedesetih godina. Nasred polja podignut je monumentalni spomenik, a u selu, Prohorovki, crkva svetog Petra i Pavla u slavu palim borcima. Podalje od mesta gde su bile zvanične ličnosti, jedna baka iznela je nasred polja stočić, zastrla ga čaršavom i postavila nekoliko kolačića i po koju voćku. U pokoj duše dvojici sinova koji su u bici poginuli – izgoreli u tenkovima tako da ni ostaci nisu mogli biti pokupljeni. A imali su samo osamnaest, odnosno devetnaest godina. Baka gleda daleko, u prazno, usahlim očima. Suze su davnim – davno istekle, plušapatom kaže baka. Sada čeka da se na nebesima pridruži sinovima.

Onaj ko je bio na Piskarjevskom memorijalnom groblju u Lenjingradu, na Mamajevom Kurganu kod Staljingrada, ko se upozna sa događajima tamo ratnih godina – ne može da ostane ravnodušan.

Imam mnogo prijatelja, poznanika i drugova u Moskvi i Rusiji. Ogromna većina njih izgubila je tokom ratnih godina nekog od predaka: deku, baku, ili nekog drugog rođaka.

Vladimir Putin je u jednoj prilici objasnio zašto ljudi koji su preživeli ratne strahote skupljaju mrvice sa stola posle obeda da se ne bace. Bilo je perioda kada su i takve mrvice bile dragocenost. Nije onda ni čudo što je kod starije generacije stalno prisutna krilatica: ,,samo da rata ne bude’’ – kaže Putin.

Zato se u Rusiji Dan pobede ne zaboravlja i obeležava se na dostojan način. Tako je bilo, tako je sada i tako će biti u budućnosti.U Moskvi kažu da nemaju ništa protiv Evrope. Naprotiv: Rusija je deo Evrope – i geografski i kulturno i istorijski i na svaki drugi način. Želi da ima najbolje moguće odnose sa svim zemljama kontinenta, a nema ništa ni protiv obeležavanja Dana Evrope – ako to obeležavanje znači afirmaciju jedinstva, demokratije, slobode i drugih civilizacijskih vrednosti. Moskva se međutim ne može saglasiti da Dan Evrope potisne iz sećanja jedan istinski praznik ne samo za Rusiju nego i za druge narode u Evropi i u svetu – Dan pobede; dan kada je praktično završen najveći ratni sukob u istoriji civilizacije i slomljena kičma najvećem zlu čovečanstva – fašizmu. Takvi pokušaji koji se mogu nazreti nisu dobronamerni, politički korektni i – što je suštinski značajno – vode reviziji istorije.

Đorđe Milošević