Kako je došlo do promene tih, ne tako davnih izjava i stavova sa Zapada? I zašto? Ako stalno dajete političke ustupke da bi dobili ekonomske ustupke, a oni vam obezbeđuju kakav-takav socijalni mir, a on vam opet obezbeđuje vlast, onda je to deo odgovora. Ako vam MMF diktira i plate i penzije, ako smo jako zabrinuti što u Tursku sada zbog naših malih kapaciteta ne možemo da izvezemo više od 600 tona govedine, onda je i to deo odgovora. Ako, pak, imate neusklađenost sredstava i cilja, pri čemu je cilj opstanak Kosova u granicama Srbije, a unapred saopštavate koja ćete sredstva koristiti, a koja nikako nećete koristiti, i to je deo odgovora. Ako niste „slučaj Račak” isterali do kraja i pokazali zapadnim prijateljima kako je taj okidač agresije na Jugoslaviju 1999. bila obična nameštaljka, ako se nije na tome i sa državne strane posle 5. oktobra 2000. insistiralo, ako niste na vreme procesuirali sve zločine protiv Albanaca učinjene na Kosovu pre marta 1999. i tokom bombardovanja, onda je i to deo odgovora. Na svetskom ekonomskom forumu u Davosu 1999. britanski premijer Toni Bler nije prekoreo Beograd zbog načina na koji upravlja Kosovom, već zbog toga što nije širom otvorenih ruku prihvatio „privredne reforme”. Za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. nije gađan nijedan objekat čiji su vlasnici stranci ili privatnici. Deo odgovora?

Koliko smo insistirali na tome da se posle 1999. do hiljadu srpskih vojnika i policajaca vrati na Kosovo? Da li je Zapad iz odsustva naše zainteresovanosti za taj povratak mogao da izvuče neke zaključke? Naravno. Da li insistiramo na povratku našeg civilnog radara na Kopaonik? Amerikanci ne dozvoljavaju. Naša reakcija? Nema je.

Uvek treba preispitivati politiku, pa i samog sebe. U žestokoj smo krizi duhovnih, kulturnih, moralnih i političkih vrednosti. Defetizam poprima razmere epidemije. Delimo se na zapadnjake i slavenofile, na progresivne i reakcionarne, na nedužne i krivce, ušli smo u eru bezgrešne politike i bezgrešnih političara. Nije možda moralno, ali je po zakonu. Tako kažu…

Sve je to deo odgovora. Priroda svakog sukoba obično se menja ako on potraje duže nego što je predviđeno. Kakva će biti naša strategija povodom Kosova posle 9. septembra? Koncepcija? Jalova? Realna politika, ili kako je to Kant nazivao „beščasna strategija”? Je li Srbija dobrovoljno i za budućnost izgubila monopol sile? Naravno, neki će da poskoče: „Ha, tu smo, opet bi rat”. A na Balkanu Srbija više nikada neće ratovati. Tako kažu. A ako Sandžak pokuša secesiju? Ni tada? Razumem prosvećene pacifiste, ali ne i religioznost pacifizma kod nas. Bezuslovno odbijanje sile nije racionalno odbranjiv stav, jer se ne poziva na neke norme koje se mogu uopštiti, već na dogme koje prihvataju samo vernici. Tačno je da mi resurse sile sada nemamo. A zašto nemamo? Ko je odgovoran za to? To nije došlo iznenada, duži je to proces. Kako mislimo da će Srbija u vezi sa pitanjem Kosova biti ozbiljno tretirana ako joj treba godinu dana da nabavi gume za desetak borbenih aviona? Mali smo, slabi i ne možemo protiv imperije? Da li to znači da ako imperija zaključi da nam amputira još koji deo, da će ista logika objašnjenja važiti i tada? Ili ćemo to sprečiti ako uđemo u NATO? A oni nas ne primaju dok izričito ne priznamo nezavisno Kosovo. Deo dogovora?

Kada je 1974. došlo do najozbiljnije krize oko Trsta između SFRJ i Italije, Jugoslavija je na granicu s Italijom, članicom NATO-a, izvela tri divizije. Tito je obukao maršalsku uniformu i otišao na komandno mesto u Vinicu, u Sloveniju. Vašington nas je molio da ne napadnemo Italiju. Godinu dana kasnije potpisani su Osimski sporazumi. Onda je na Brione u goste maršalu stigla Sofija Loren.

Miroslav LAZANSKI

Izvor: Politika

A.P.: Aleksandre Aleksandroviču, danas je Vidovdan, srpski narodni praznik. Rusima to može izgledati čudno – slaviti sopstveni poraz u Kosovskom boju. Kako se taj fenomen može objasniti?
A.K.: Zaista, Srbi Vidovdan ne samo da prosto obeležavaju, već upravo proslavljaju. Tu imamo dva aspekta. Prvi je bogoslovski, pravoslavni. Uistinu, to je bio poraz srpske vojske od turskih zavojevača, ali je to ipak praznik, što je retko kome shvatljivo, pogotovo nepravoslavnom, čoveku zapadne kulture. Taj praznik se zasniva na predanju i narodnom sećanju. Predanje glasi da je knezu Lazaru, koji je predvodio srpsku vojsku, ponuđen izbor između zemaljskog i nebeskog carstva. Poraz bi značio Carstvo nebesko za njegove ratnike i čitav srpski narod, pobeda bi značila zemaljsko carstvo – jaku državu do kraja Lazarevog života, ali bez nebeskog carstva. Knez Lazar je odabrao Carstvo nebesko. Ali to nije značilo da više ne treba izaći na bojno polje. Obrnuto, trebalo je sve učiniti za pobedu, uložiti krajnji napor i unapred znati da će vojska pretrpeti poraz. Tako je i bilo. Sam knez je zarobljen i potom mu je odrubljena glava. Ali je u svesti srpskog naroda Vidovdan, dan poraza srpske vojske, ostao dan kada je narod stekao mogućnost ulaska u Carstvo nebesko. Nacionalni lider je načinio izbor za čitav narod, i taj se izbor već vekovima u pesmama i predanjima smatra ispravnim, te se zato Vidovdan i proslavlja.
Taj je praznik vrlo simvoličan. Danas je Kosovo okupirano, od Srbije se zahteva da prizna njegovu nezavisnost, postavlja se uslov – priznavanje Kosova kao ulaznica za Evropsku uniju. U suštini je to izbor između materijalnog i duhovnog, to jest izbor između Evropske unije i potonjih materijalnih blaga, i nacionalne samosvesti i jedinstva naroda i zemlje. Zašto mi, Rusi, proslavljamo Vidovdan? Zato što su nam Srbi vrlo bliski. Ali mi želimo da pridamo tom prazniku opštepravoslavno obeležje, kako bi taj dan nadahnjivao ne samo Srbe, već i ostale pravoslavce. On nam pruža izvanredan primer pobede duhovnog nad materijalnim, što je pogotovo aktuelno danas, kada ljudi streme materijalnom blagu, zaboravljajući pri tome na ono što ih čini ljudima, na nacionalne i duhovne ideje, što je krajnje nužno za skladan razvoj čoveka. Zato mi aktivno propagiramo taj praznik među pravoslavnim narodima, kako bi on postao naša zajednička tradicija.
Drugi je aspekt politički. Kosovo je danas u jako teškom položaju, i naš je, ruskog pravoslavnog naroda, zadatak da mu pružimo podršku.

A.P.: Kako se po Vašem mišljenju u Rusiji prihvata taj praznik?
A.K.: Mnogi u Rusiji za taj praznik znaju. Pre svega oni ljudi koji su na neki način vezani za Srbiju. A takvih je ljudi sve više i više. Srbi jako vole Ruse, verovatno im je to na genetskom nivou usađeno. Osnovni je problem u tome što u Rusiji nema jedinstvenog organizacionog odbora za proslavu Vidovdana, te ga svako proslavlja po svome. Ali što više Srbi i Rusi budu dolazili u dodir, tim će taj praznik biti aktuelniji za ruski pravoslavni narod.

A.P.: Kažu da je novi naraštaj Srba više okrenut Zapadu. Da li je tako?
A.K.: Ako govorimo o novom naraštaju, o omladini, to je naraštaj odrastao tokom rata, to je naraštaj koji je video kako avioni NATO-a bombarduju Srbiju. Taj je naraštaj odlučno za kosovski zavet kneza Lazara. Prirodno, okrenuti su Rusiji. Većina njih zna i shvata da je bez Rusije nemoguće rešiti kosovsko pitanje. To je očigledno, zato što su Albanci to pitanje rešili pozvavši u pomoć blok NATO. U novom naraštaju zri ideja revanša za nacionalno poniženje. To pokolenje nikako nije okrenuto Zapadu.
A prethodni naraštaj, odrastao u socijalističkoj Jugoslaviji, ipak je rastao u evropskoj udobnosti. Sećanje na to i deli srpski narod. Ipak je po anketama svega 30% Srba za ulazak u Evropsku uniju.

A.P.: Kakav je odjek u Srbiji imala Miloševićeva ostavka?
A.K.: Milošević nije jednoznačna figura. S jedne strane, istupao je kao nacionalni lider koji je vodio ka objedinjavanju zemlje i naroda, ali je, s druge strane, na političkoj pozornici istupio kao izdajnik Srbije, zato što su njegove odluke dovele do toga da je republika Srpska Krajina prestala da postoji, deo Republike Srpske je pripao neprijatelju. Milošević je izgubio i Kosovo, premda to nije sasvim njegova krivica. On je pristajao na kompromise i ustupke po pitanju Kosova. Bez obzira na bombardovanje, nijedan strani vojnik nije stupio na kosovsku zemlju. Srbi su hrlili u boj, bili spremni da se do poslednjeg bore. Milošević je imao ogromnu podršku srpskog naroda. Kada je potpisao Kumanovske sporazume – svakako, pod Černomirdinovim pritiskom – i dobio neverovatna obećanja, koja naravno nisu bila ispunjena, izgubio je poverenje većine srpskog stanovništva. To je i bilo uzrok njegovog poraza, odlaska sa političke pozornice, a potom i isporučivanja Hagu.
Ja sam iz Srbije otišao u vreme kada je Milošević bio uklonjen sa vlasti. Srbi nisu imali rusko iskustvo, mislili su da će, svrgnuvši Miloševića, stići u svetlu budućnost. Međutim, sve je ispalo obrnuto. Još tada sam ih upozoravao kako će oni koji su umesto njega došli na vlast u najboljem slučaju biti nimalo bolji od njega.

A.P.: Kako ste se obreli u Srbiji?
A.K.: Kada se rasplamsavao rat u Jugoslaviji, imao sam 20 godina i upravo se bio vratio iz vojske. Osećao sam da sam tamo potreban. Rusija tada nije bila na strani Srbije, čak je i podržala sankcije protiv nje. Odlučio sam da, pošto moja država ne učestvuje, odem sam kako bih pokazao da Jeljcinova vlada nije čitava Rusija, nije ruski narod. U to vreme se razvijao ruski dobrovoljački pokret: upravo se završio rat u Pridnjestrovlju, kozaštvo je bilo u usponu. Tako da je bilo prilično lako dospeti u Srbiju i učestvovati u borbenim dejstvima na njenoj strani u svojstvu dobrovoljca. Po zvaničnim podacima je od 1991. do 1999. godine u Srbiji bilo oko hiljadu ruskih dobrovoljaca, od čega je njih oko 50 poginulo. Ali je realno tamo otišlo 10 puta više. Meni se čini da je za 90-e godine takva dobrovoljačka aktivnost bila jedinstvena. Ljudi su odlazili – bez obzira na poteškoće oko dobijanja pasoša, poteškoće u samoj Rusiji, finansijske troškove. To je bilo i nešto poput čarobnog štapića za nacionalnu samosvest: u tako teška vremena je bilo ljudi koji su s oružjem u ruci posvedočili svoje rodoljublje i vernost ideji slovenskog jedinstva. Dobrovoljački pokret svedoči o tome da ta ideja nije prazna fraza, ona je živa i realno se ovaplotila na bojnom polju. Među nama je bilo Rusa, Bugara, Slovaka, Čeha. Sami Srbi nisu delili Ruse na Ukrajince, Beloruse i Ruse, za njih smo bili i jesmo jedna nacija. Bilo je čak predstavnika ukrajinskih nacionalističkih pokreta poput UNA-UNSO, ali su i oni ulazili u sastav ruskih dobrovoljačkih odreda. Uostalom, Rusima su, kako među Srbima tako i u samoj dobrovoljačkoj sredini, smatrani čak i ljudi iz Gruzije i Osetije.

A.P.: Koliko vremena ste proveli u Srbiji?
A.K.: Rat je započeo 1991. godine u Hrvatskoj, potom je prerastao u bosanski rat, a završio se 1995. godine. Zatim je bilo 3-4 godine zatišja, pa onda 1998. godine sukob na Kosovu i 1999. godine – bombardovanja NATO. Tamo sam bio od 1992. do 2000. godine.

A.P.: Koji rat ste najviše zapamtili?
A.K.: Ja sam aktivno učestvovao upravo u Bosanskom ratu, tamo sam bio teško ranjen i odlikovan. On je i najduže trajao – 3,5 godine, to je bio složeni rat. Ostale su mi vrlo jarke uspomene: tada sam bio sasvim mlad. Kao da dospevaš u drugi svet koji je sišao sa filmskog ekrana. To je i neobična lepota bosanskih planina; to su i ljudi koji žive u tradicionalnom društvu, što je za nas, građane bivšeg SSSR, bilo neobično; to je i polet borbenog duha, rodoljubivi poriv… Ali najviše su mi se u sećanje urezala bombardovanja. Ja do poslednjeg trenutka, do marta 1999. godine nisam verovao da je nešto slično moguće u savremenom svetu. Realno nije bilo nijednog bitnog razloga za bombardovanje Srbije, Srbi su pravili kompromise, pravili ustupke, bili spremni da pregovaraju. Ali se nekome jako htelo da pusti krv. Posle tih bombardovanja je nešto puklo u meni, čak nisam mogao ni da nastavim studije na Beogradskom univerzitetu.

A.P.: Koje su Vaše najživlje uspomene iz učešća u borbenim dejstvima?
A.K.: Najživlje se sećam prve borbe. Nije bilo dovoljno to što je prva borba uvek jako teška u psihološkom pogledu, sticajem određenih okolnosti smo se i našli u okruženju, iz koga smo se morali izvlačiti kroz planine, po neravnom terenu. Lovili su nas, pokušavali da nas opkole, uhvate. A mi čak nismo znali ni kud da idemo i gde se nalazimo. Sećam se kako smo 2 sata sasvim nepomično ležali, neprijatelj se nalazio bukvalno na 30 metara od naše grupe, otprilike je znao gde se nalazimo, tražio nas ali nas nije mogao otkriti. Da bi se to shvatilo, treba zamisliti: planine, padine, čestari koji čak i zimi pružaju skrovište… Ja sam ležao u vrlo neudobnom položaju – na padini sa glavom nadole, i čekao da me svakog trena nagazi neprijateljska čizma. Nisam mogao ni da mrdnem, nisam video šta se gore dešava. A gore se nalazio neprijatelj. U jednom trenutku smo – bilo je to oko 12 sati – začuli crkvena zvona i shvatili kamo treba da se povlačimo. Lično sam to smatrao višnjim znakom.
Najzad smo se uspešno izvukli. Pri tome želim da napomenem da su Srbi iz rovova (u srpskoj vojsci je postojala podela na jedinice koje sede u rovovima, i jedinice koje se kreću planinama – takozvani interventni odredi), saznavši da je ruski odred dospeo u takav položaj, krenuli da nas traže. Premda su imali sasvim drugu namenu i čisto ljudski su se jako plašili. Rusi iz drugog dela našeg odreda, koji se ranije vratio, nisu krenuli da nas traže – uostalom, ne osuđujem ih zbog toga – već su Srbi krenuli. Smatram da su mi u prvoj borbi Srbi spasili život.

A.P.: A zbog čega je postojala takva podela uloga u jedinicama srpske vojske: na one koji se kreću planinama i one koji sede u rovovima?
A.K.: Mi smo stigli kao momci neopterećeni porodicama, možda čak pomalo glupi u ponečemu, a srpska vojska se većinom sastojala iz porodičnih ljudi. Prirodno, bili su manje raspoloženi za pentranje po planinama, to im nije bilo tako lako. Zato je jedinica sedela u rovovima: izađeš iz kuće i sedneš u rov (istina, tako je bilo u početnoj etapi rata). U tu kategoriju su spadali stariji, porodični ljudi i omladinci-vojni obveznici, njih nisu upućivali u planine, čuvali su ih. A oni koji su se kretali po planinama, takozvane „interventne čete“, bili su nešto stariji od omladinaca, dobrovoljci. Ali ne bih rekao da sedeti u rovovima znači izbegavati opasnost. Ne! Sedeti u rovovima zimi po 3-4 nedelje bez ikakvog grejanja – nije laka stvar, to je maltene podvig. Interventnim odredima je bilo lakše: izađu u planinu, ratuju, pa se vrate u grad. Konačili smo u gradu u manje-više komfornim uslovima sa tušem i kuvanom hranom. Interventni odredi su ipak radili s vremena na vreme: išli u napad ili protivnapad, ili u izviđanje. U tome je i bila razlika između onih u rovovima i interventnim odredima. Ako bi negde došlo do proboja fronta, onda bi i jedni i drugi učestvovali.

A.P.: Šta je u ratu najteže?
A.K.: Najteža je psihološka adaptacija na nove uslove. Na uslove smrti. Na mene je vrlo snažan utisak ostavila smrt druga na mojim rukama. Bio je teško ranjen. Sam proces čovekovog odlaska iz života – a pri tome smo svi mi bili mladi – ostavio je strašan utisak na mene. Posle toga sam čak hteo da se vratim kući, ali sam ipak ostao, navikao se. Čak ni fizička opterećenja nisu toliko teška kao psihološka.

A.P.: Da li je bilo podviga u tom ratu?
A.K.: Bilo je podviga i to ne jednom. U prvoj etapi rata su postojali posebni ruski dobrovoljački odredi, a krajem rata su se njihovi ostaci ulili u odred „Beli vukovi“, u koji su ulazili dobrovoljci raznih nacionalnosti: Srbi, Rusi, Bugari. To je bila najelitnija jedinica vojske Republike Srpske koja je ubacivana u boj. U to vreme se, 1994-1995. godine Republika Srpska samo branila, pošto je protivnik dobijao aktivnu podršku u naoružanju. I eto, desio se proboj triju muslimanskih bosanskih brigada kod grada Trnova. Usled muslimanskog juriša su srpske jedinice sa položaja počele da se haotično povlače i napustile grad. U tim dejstvima nisam učestvovao, pošto sam bio ranjen. U susret bosanskim brigadama u nadiranju (a svaka je imala po 300-400 vojnika) upućen je deo odreda „Beli vukovi“ – 10-15 vojnika. Ono što se potom odigralo je prosto fantastika! Premda je tu odigrala ulogu i specifičnost planinskog rata, kada su jedinice prinuđene da se razvuku duž puteva i klisura. Muslimani su se, videvši bekstvo Srba, opustili, spremili za lako napredovanje, i u tom trenutku su se pojavili „beli vukovi“. Izvršili su udar na prethodnicu i svojim drskim dejstvima poremetili protivnikovo borbeno raspoloženje, tako da se zaustavio i počeo da se ukopava. Potom su prispele srpske rezerve i proboj je zaustavljen.

A.P.: Da li biste, ako opet započne rat, otišli tamo?
A.K.: Naravno da bih, ako bi to bilo moguće. To je moj narod. Uopšte, smatram da su Rusi i Srbi jako bliski, to je u suštini jedan narod. Ono što se tamo odigrava, ratovi, sukobi – to je udar na Rusiju. Srbija je samo manja smetnja u globalnoj igri i ideolozi NATO to ne kriju. Ako dođe do rata, mislim da će se ticati Kosova. Kosovo je svetinja ne samo srpskog, nego i čitavog pravoslavnog naroda, i njegova odbrana je neposredna obaveza pravoslavaca.

A.P.: Kako Vi vidite budućnost Srbije?
A.K.: Ja taj narod volim, ja tu zemlju volim i želim joj svako dobro. Dobro se, kako ja to shvatam, nalazi u sferi razvoja sopstvenih nacionalnih tradicija, nacionalnih ideja, a ne u stremljenju u Evropsku uniju ili NATO. Interes ruskog naroda je u tome da Srbi budu Srbi. Želeo bih da Srbija bude snažna, dostojna država, dostojna svog naroda, svoje istorije, svojih svetaca, što isključuje njeno članstvo u Evropskoj uniji, NATO-u i ostalim antihrišćanskim, antipravoslavnim strukturama.

A.P.: Šta Rusi mogu da učine kako bi pomogli Srbiji?
A.K.: Mi smo za Srbe neki autoritet. Srbi imaju poslovicu: „Bog na nebu, Rusija na zemlji“. Čak smo i sada za njih izvesno merilo sopstvenog ponašanja. Uzgred, to se ne tiče samo Srba, prosto je kod njih to najviše izraženo. Te zato, ukazujući im zdravi put razvoja, možemo vrlo ozbiljno promeniti situaciju u Srbiji. Sem toga, jačajući u celini, ruski narod može mnogo toga učiniti za Srbe, za mnoge narode.
Da pređemo na konkretno, na primer, organizacija kao što je „Narodni Sabor“ poseduje društvene tehnologije koje srpske organizacije nemaju. Upoznavanje Srba sa njima može ozbiljno uticati na društveno-politički život savremene Srbije.

A.P.: Hvala!
A.K.: Hvala Vama!

Ne palite se bez potrebe, odlukom MSP o Kosovu nije se desilo ništa strašno, ništa što se ranije nije desilo i što već niste mogli da vidite. Strašno je ono pre i ono posle. Na primer, da svet brižljivo gaji svoje interese, a da Srbija gaji svoju inerciju. I da cela naša nacionalna politika nije formirana ni na čemu drugom osim na kompleksu žrtve, prema kome ćemo strancima dati sve što budu hteli, uvereni da će, kad dođe vreme za Kosovo, neman biti već dovoljno sita ili će joj se probuduti savest. Kada smo im dali ekonomiju, hteli su još; kada smo im dali odbranu, nije im bilo dosta; kada smo im prineli srpsku kulturu, koga može da najede srpska kultura; dali smo im da politiku premreže svojim kursistima i bilo im je malo; dali smo im medije i ceo javni život, otpili su gutljaj i nastavili da jedu; kada su došli po Kosovo, rekli smo neće valjda. Hoće. Jer neman jedino ne može dve stvari: da bude sita i da ima savest.

2.

MSP je samo pokazao dva trenda, od kojih, srećom, nijedan nema veze sa Kosovom. Prvo, da su sudije politički službenici svojih zemalja, isto onako kako to srpski političari, novinari i ljudi iz javnog sveta nisu. I, drugo, kada su elegantno zaobišli naše pitanje, pokazali su da Srbija nije samo fizički mala zemlja da bi na njenom slučaju doneli presudu koja bi mogla da odredi sudbinu sveta već i da je moralno mala da bi takvo pitanje mogli da stave na njena leđa. To će reći da su doneli presudu vođeni idejom kako je suviše rizično da pitanje sudbine čovečanstva polože na zemlji koja toliko malo radi za sopstvenu sudbinu.

3.

MSP nam nije u četvrtak oteo Kosovo, kao što nam ga Generalna skupština UN najesen neće vratiti. Kosovo je bezvredan komad zemlje za sve ono što smo preživeli za poslednjih 20 godina, pa i za ono što su proživele generacije pre nas. Njegova vrednost uvećava se tek u našoj projekciji budućnosti, i zato ne verujte onima koji vam kažu da ste, ako ne date Kosovo, talac prošlosti. To nije metafizika, već prosta politička i životna logika, i nju ne vide samo oni čiju budućnost ne projektuje ništa više od njihovog straha i njihovog dupeta. Rečju, braneći Kosovo, i ne slutite šta sve branite.

4.

Otuda je Kosovo Ideja, a ne teritorija. Otuda, Kosovo nije cilj, ono je sama Borba. Ako se danas borimo za Kosovo, možda ga za 10 godina još nećemo imati, ali ćemo imati elitu koja će znati da razlikuje nacionalnu politiku od nacionalne prevare; ako se danas borimo za Kosovo, možda ga za 20 godina nećemo imati, ali ćemo imati bolju privredu, bolje škole i generaciju obrazovanih klinaca; ako se danas borimo za Kosovo, možda ga ni za 30 godina nećemo imati, ali ćemo imati intelektualce i političare vrednije od 20 srebrnjaka; ako se danas borimo za Kosovo, možda ga nikada nećemo imati, ali ćemo imati Srbiju sagrađenu na toj ideji, i tako ćemo iz Ideje Kosova dobiti više nego ovi što nam ga otimaju iz njegove zemlje. Samo mi smo odgovorni za naše Ideje, i samo zato naši neprijatelji više para troše boreći se protiv naših ideja nego protiv naših teritorija.

5.

Danas znamo: da smo odmah predali Kosovo, bolje bi prošli; da smo ga branili po svaku cenu, isto. Mislite o tome i zapitajte se ima li za jednu politiku gore presude od te da su ekstremisti sa obe strane bili više u pravu od nje.

6.

Srbija koja je predala strancima sve svoje resurse – od ekonomije do kulture, od medija do politike, od odbrane do sudova – jeste kolonizovana i okupirana zemlja. Kakve to ima veze sa Kosovom? Ima, jer istorija ne pamti da je okupirana zemlja povratila deo svoje još okupiranije teritorije. Istorija ne pamti ni da je marionetska ekipa koja je neku zemlju manje-više dobrovoljno dovela u stanje okupacije na kraju uspela da je oslobodi. Ne biva, prosto.

7.

Deset godina posle Petog oktobra, Srbija ima iste prijatelje i iste neprijatelje kao što ih je imala i pre, kada je prvih imala nedovoljno, a drugih previše. Njeni prijatelji su jači nego onda, njeni neprijatelji su slabiji nego onda, a njoj nije nimalo bolje. Kada vidite jednaku rešenost i jednak učinak njenih neprijatelja danas i 90-ih, zapitajte se da li je problem u Srbiji ili u politici koju vodi. Kada vidite jednaku nemoć naših prijatelja, zapitate se da li je ključna razlika u odnosu na 90-te samo u tome što su danas naši neprijatelji ohrabreni našom nelojalnošću prema našim prijateljima, i što su naši prijatelji obeshrabreni našom lojalnošću prema našim neprijateljima.

8.

Nisu nas slagali: Kosovo i pridruženje Evropi zaista nisu ni u kakvoj vezi. Samo što smo se nadali da ćemo zadržati Kosovo i ući u Evropu, a zapravo se pokazalo da će nam oteti Kosovo i neće nas pustiti u Evropu. Istina je u tome da nam, uprkos vanrednom trudu, nikako ne polazi za rukom da postanemo toliko mali da bi nam dozvolili da se dižemo. Da, taj zaključak jeste moja paranoja, samo što je u tu paranoju uloženo 20 godina iskustva.

9.

Istorija ne pamti okupaciju koja je trajala večno. Čak i kada isključite iz javnog života sve protivnike okupacije, kada ih sklonite sa televizija i iz novina, čak i kada ih sve pobijete, oni jednoga dana dođu po vas, makar i kao kosturi iz ormana. Mislite o tome dok vam govore kako je ovde sve u redu i kako Srbija ide napred. Od vas će za sada biti dosta samo da, zbog toga što se plašite, ne prezirete one koji se ne plaše.

10.

Razlikujte prijatelje od neprijatelja. Prvi će vam raditi dobro i i neće vam reći ništa. Drugi će vam raditi zlo uveravajući vas kako vam time čine dobro. Zadatak vaših neprijatelja je da vam objasne kako nema razlike između dobra i zla. I kraj priče, ostatak je na vašoj inteligenciji, i pukom opredeljenju da li više volite da vam se događa dobro ili zlo. Oni koji vam kažu da će Srbiji bez Kosova biti bolje, nisu vaši prijatelji jer vam kažu da je zlo zapravo dobro. Ali to nije najvažnije. Važnije od toga je da ste, ako ste im poverovali, samo deo one faune koja ne ispunjava nijedan moralni razlog da preživi ova vučja vremena.

11.

Čuvajte se onih koji vam kažu kako nikada neće dati Kosovo, a strancima nastavljaju da daju srpske resurse za mesto na prijemu u ambasadi; pazite se onih koji znaju napamet Kosovsku zakletvu, a ne čine ništa da Srbiju izvuku iz stanja okupacije. Oni su tu samo zato da Srbiju i Kosovo ne bi umesto njih branio neko ko bi ih zaista branio.

12.

I ne zaboravite najvažnije: ovo je priča duža od naših života, ali u njoj će sve biti zapamćeno, i ko je bio tamo, i ko je bio ovamo, posebno ko je bio tamo, a lagao da je ovamo.

Željko CVIJANOVIĆ

Izvor: Standard

Pre svega, treba reći da su se reforme Ante Markovića, kao i reforme u Srbiji posle 2000. godine, zasnivale na istim principima. U osnovi reformi od pre dve decenije bio je »Vašingtonski dogovor« koji se upravo u to vreme pojavljivao i koji će, nešto kasnije, predstavljati osnovu programa reformi velikog broja privreda u tranziciji, pa i Srbije. U svim zemljama gde je primenjivan posle početnih „fascinantnih uspeha“ došlo je do sloma privreda tih zemalja i napuštanja reformi zasnovanih na »Vašingtonskom dogovoru«. Radi se naime o neoliberalnom programu radikalnih ekonomskih reformi (koje su razradili MMF, Svetska banka i administracija SAD) čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija.

U široj javnosti i danas preovladava uverenje da je program Ante Markovića bio odličan ekonomski program koji bi nam brzo obezbedio «evropski standard» da nije došlo do ratnih sukoba u zemlji. To za obične građane može da izgleda logično jer su plate samo u prvoj godini sprovođenja programa nominalno učetvorostručene (za toliko su porasle kada se izraze i u nemačkim markama – DM) ali i realno udvostručene (u prvoj godini sprovođenja programa kurs dinara prema DM bio je nepromenjen, a cene su udvostručene). Precenjen kurs dinara kratkoročno je pogodovao građanima (uvozne robe je bilo u izobilju, a plate su se iz meseca u mesec nominalno i realno povećavale), dok je u isto vreme privredna aktivnost sve više malaksavala (za samo godinu i po dana sprovođenja programa Ante Markovića, došlo je do pada industrijske proizvodnje od 25% i rasta nezaposlenosti za 18%) što je neminovno vodilo ekonomskom krahu. Ubrzo je u zemlji došlo do haotičnog stanja i tadašnji reformatori su to odlično iskoristili za tvrdnju da su njihove „genijalne“ reforme onemogućene u trenutku kada samo što nam nisu dugoročno obezbedile toliko obećavani „evropski standard“.

Međutim, problem nije toliko u percepciji običnih građana, nego u činjenici da i u našoj stručnoj javnosti preovlađuje sličan stav, pa smo posle 2000. godine ponovili istu grešku. Budući da nismo izvukli prave pouke iz reformi Ante Markovića, te smo ostali u uverenju da su tadašnje reforme koje su nas približavale „evropskom standardu“ bile prekinute „višom silom“ – raspadom SFRJ, pa smo početkom ove decenije ponovili istu grešku i reforme temeljili na istim principima.

I reformatori posle 2000. godine (pružajući privid uspešnosti reformi) omogućili su zaposlenima „brzo i veliko povećanje životnog standarda» koji ne može dugo da traje. Dosadašnji rast životnog standarda  zasnivao se, pre svega, na prilivu sredstava od privatizacije (najatraktivniji deo imovine prešao je u ruke stranaca) i novog zaduživanja u inostranstvu (spoljni dug, koji je krajem 2000. godine iznosio manje od 11 milijardi dolara – i pored otpisa 4,7 milijardi dolara –  značajno je povećan i danas iznosi preko 30 milijardi dolara).

Ukoliko i sadašnji „reformatori“ uspeju da nas uvere da za naš ekonomski kolaps nisu prevashodno krive njihove pogrešne reforme, te da ih je svetska ekonomska kriza onemogućila da nam obezbedimo toliko obećavani „bolji život“, onda je za očekivati da u budućnosti po treći put „stanemo na iste grab(u)lje“. I onda će, bar na ovom primeru, biti u pravu cinici koji za istoriju – učiteljicu života, kažu kako nas ona uči da od nje nismo ništa naučili.

prof. dr Jovan B. Dušanić

Izvor: Geopolitika

Ali, od oktobra 1917. godine Rusija nije savim Rusija – ona je Sovjetija. Kao što ni Srbija nije Srbija nego – Jugoslavija. U tom periodu je bilo mnogo lutanja i traženja, uzajamnih nerazumevanja i promašaja. Najveći raskorak nas je snašao 1999. godine, kada je Srbija, skupa sa Crnom Gorom, bila pod NATO bombama. Očekivali smo ruske sisteme S 300, za obaranje NATO aviona; očekivali smo vojnu pomoć… Očekivali smo, podsvesno, ruskog cara na belom konju…

Ali, u Kremlju je sedeo polupijani Jeljcin… Zato je ovaj tekst pokušaj da se pojmi to doba rusko-srbskih odnosa. U uvodnom delu, dato je nekoliko podsećanja na svetsko-istorijske okvire satanizma koji nas je napao; zatim, ukratko, pregled previranja u samoj Rusiji, vezanih za događaje 1999. godine… Na kraju, i najvažnije, na primeru ruskog pravoslavnog srboljuba, Romana Iljunina, dat je pogled u onu istinsku, dubinsku, nerazorivu Rusiju, koja je sa Srbijom bila i biće zauvek.

Uvod u rusko osvešćivanje

I

Još 1999. znalo se da je cilj da se Crna Gora odvoji od Srbije i da se Srbiji oduzmu Kosovo i Metohija i Vojvodina. U „Nedeljnom telegrafu“ od 21. aprila 1999. godine čitamo: „Cilj „Korena“ („Koreni“- naziv tajne NATO operacije protiv Srba, nap. V.D.) je odvajanje Kosova kao glavnog izvora sirovina za Jugoslaviju kroz veliku autonomiju, albansku secesiju ili potpunu nezavisnost, zatim otcepljenje Crne Gore, njenog jedinog preostalog izlaza na Jadransko more, i dislokaciju Vojvodine, njene „žitnice“ i još jednog jugoslovenskog izvora sirovina, koji bi doveli do potpunog kolapsa Jugoslavije kao samodovoljne industrijske države. Iza te akcije jeste strah Nemačke i SAD da će Jugoslavija stupiti u savez sa Rusijom i drugim bivšim sovjetskim državama kada Jeljcina smene komunističke i nacionalističke snage u bliskoj budućnosti“. Ovo je bila izjava neimenovanog nemačkog zvaničnika.

Dakle, glavni geopolitički strah Zapada je, kao i uvek, strah od jedinstva Srbije i Rusije. „Srbi su mali Rusi“, mantraju Zapadnjaci još pre Napoleona (setimo se: Napoleonove trupe u Boki ratovale su protiv Svetog Petra. Cetinjskog, a njegovi instruktori obučavali su turske tobdžije protiv Karađorđa.) Iskasapiti vezanu Srbiju znači pokazati Rusiji šta je čeka.

Zapadna Zver je bila svesna svoje moći. Ali, nije znala reč Svetog Pisma – da se sila Božja u nemoći pokazuje.

II

Napad na Srbiju i Srbe nije imao puno veze sa Slobodanom Miloševićem. Jer, jedan visoki predstavnik američke administracije izjavio je „Vašington postu“ (Lippman W. Thomas, Albright Misjudged Milosevic on Kosovo, Washington Post, april 7, 1999, page A 01) da je rat protiv Srbije osmišljen 14 meseci pre početka NATO bombardovanja, i da su već tada razmatrali četiri modela tog napada.

III

Sila koju je NATO primenio prema Srbiji imala je za cilj da dokaže da je Rusija mrtva kao velika država. Na Radiju „Dojče vele“ (29. III 1999. godine) jedan neimenovani NATO funkcioner je izjavio: „Sada preispitujemo i preuređujemo međunarodno pravo. Stvaramo novo međunarodno pravo u skladu sa novonastalim okolnostima. NATO je preuzeo na sebe funkciju održavanja i uspostavljanja mira, pošto Savet bezbednosti OUN to sada može da ometa upotrebom veta /…/ Rusija više nije super – sila, nije čak ni velika sila. Delovaćemo prema svojim procenama, ne obazirući se ni na koga“.

IV

Vatikan, koji je, uz Nemačku, bio pokretač priznavanja slovenačke, hrvatske i muslimanske secesionističke akcije kao legitimne na međunarodnom planu, u doba NATO bombardovanja, licemerno je tražio da se obustavi bombardovanje Srbije za vreme vaskršnjih praznika. Papin „uskršnji apel“ odlučno je odbacila Biskupska konferencija Nemačke, čiji je portparol, Karl Lajman, rekao da NATO i Nemačka „brane ljudska prava, koja se ne smeju gaziti u ime međunarodnog prava“. Kardinal Jozef Racinger, sadašnji papa Benedikt XVI, izjavio je da su „mogućnosti uticaja Pape na kosovski sukob vrlo male“ (Ana Petrović, Sukob autoriteta, šanse papinih apela za mir, Borba, Beograd, 1-2. maj 1999, str. 9). Kakvo licemerje!

V

Jedna od najmračnijih ličnosti svetske politike, Zbignjev Bžežinski, siva eminencija Demokratske stranke u SAD u oblasti spoljnje politike još od vremena Džimija Kartera, rusofob i mrzitelj Pravoslavlja, tražio je da NATO bude odlučniji u bombardovanju Srbije, da, uoči svoje 50 – godišnjice, ne izgubi ugled. Bžežinski, koji se u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla“, založio za komadanje Rusije (Sibir je „dobro celog čovečanstva“, a ne samo jedne zemlje, smatra on), izneo je svoje ideje za slom srbskog otpora:

„1.Formula autonomije Kosova u Srbiji je mrtva;

2. Iz toga proizilazi da nema nikakvih pregovora sa Miloševićem, osim ostvarivanja srpskog povlačenja nakon ispunjenja svih uslova NATO;

3. Vazdušni udari moraju biti pojačani i moraju efikasno razoriti vojnu moć Miloševića i prinuditi ga na prihvatanje uslova NATO;

4. Neophodno je početi sa razmeštanjem vojske, kako bi se pripremila kopnena invazija NATO iz Albanije i Makedonije;

5. Žrtve borbi, iseljavnja i etničkih čistki na Kosovu imaju moralno pravo na samozaštitu;

6. Sledi zamrzavanje jugoslovenskog kapitala u zemljama NATO, kako bi se pridavio Beograd;

7. Ne čekajući okončanje vojnih dejstava SAD i Evropska Unija moraju zajedno pokazati nameru razrade sveobuhvatnog plana obnove Kosova i povratka njegovog stanovništva;

8. Takav program mora takođe uključiti uslove o tome kako demokratska Srbija posle Miloševića može biti uključena u opsežan program obnove Balkana, u kome će takođe uzeti učešća Makedonija, Albanija i Crna Gora i

9. Američki Kongres mora da sačini zajedničku izjavu, u kojoj će podržati političke ciljeve NATO i izraziti rešenost SAD da ostvari te ciljeve svim neophodnim sredstvima.“

I – sve se zbilo kako je Bžežinski tražio. SAD i sateliti priznali su nezavisnost Kosova; svi uslovi NATO pakta su, u pozno proleće 1999, prihvaćeni, i srbska vojska se povukla; naš kapital u NATO zemljama bio je zamrznut… NATO je oborio Miloševića uz pomoć „demokratske Srbije“ i kategorizovao Srbiju kao zemlju čija će sudbina biti vezana za sudbinu Makedonije, Albanije i Crne Gore (koja se već tada pominje kao nezavisna.)

Rusko osvešćenje

Veliki ruski pisac, Aleksandar Isaijevič Solženjicin, često je govorio da je bombardovanje srbskog naroda 1999. godine potpuno osvestilo Rusiju. I zaista: ankete su 1999. pokazivale da je 95 % Rusa protiv bombardovanja Srbije i Crne Gore. Velike antiameričke demonstracije su održane svuda. Patrijarh ruski Aleksej II je rekao da je „neoprostivo što se NATO oglušio o glas Rusije“, a stari lisac, Henri Kisindžer, je upozoravao da se u Rusiji osećanje poniženosti raširilo od elite do širokih narodnih masa, što je veoma opasno po zapadne interese.

Na američku ambasadu u Moskvi tih dana je pucano iz ručnog bacača. Američke marionete u ruskoj politici, poput Anatolija Čubajsa i Jegora Gajdara, panično su upozoravale Ričarda Holbruka da će „dejstvo NATO-a sahraniti demokratiju u Rusiji i povećati izolovanost od sveta, naoružane do zuba, nacional-komunističke stranke“ (polit.ru, 29. III 1999.)

Ruski pravoslavni hrišćani shvatili su napad na Srbiju mistički. Mitropolit kijevski i sve Ukrajine Vladimir uputio je pismo patrijarhu Pavlu u kome kaže da Sveti Sinod Ukrajinske Pravoslavne Crkve (Moskovske Patrijaršije) „vojna dejstva protiv Jugoslavije smatra napadom na čitav pravoslavni svet“. Portparol Ruske Crkve, protojerej Vsevold Čaplin, izjavio je da „pravoslavlje koren slovenskog bratstva“. Predsednik Beloru-sije, Aleksandar Lukašenko, jasno je rekao: „Ako izgubimo rat na Balkanu, sledeći ćemo biti mi“.

Dr Natalija Naročinicka, genije ruske geopolitičke škole, jasno je posvedočila da NATO politika ima za cilj konačno razjedinjavanje pravoslavnih Slovena, gušenje njihove nacionalne svesti i pretvaranje „postvizantijskog prostora u dedovinu atlantske civilizacije i njene svetske vlade“.

Bilo je to vreme (13. april 1999.) kada je Savezna vlada SR Jugoslavije proglasila priključenje SRJ Savezu Rusije i Belorusije. Državna duma Ruske Federacije izglasala je svoju rezoluciju o pristupanju Jugoslavije ovom Savezu 16. aprila (sa 293 glasa „za“ i 54 glasa „protiv“), a Predstavnički dom Narodne skupštine Belorusije je odluku o primanju SRJ u Savez jednoglasno doneo 5. maja 1999. Na nesreću, ništa od toga nije sprovedeno u život.

General Leonid Ivašov, Načelnik Glavne uprave Ministarstva odbrane Rusije za međunarodnu vojnu saradnju, u maju 1999. jasno je rekao:

„Maska je skinuta u prošle godine objavljenoj Strategiji nacionalne bezbednosti SAD za novo stoleće u kojoj se već otvoreno proklamuje ideja svetskog liderstva.

Vidite, moguće su dve varijante svetskog razvoja. Prva, da zemlje sa izuzetno visokim standardom i nivoom potrošnje moraju da smanje svoje apetite, u korist ostalog sveta. Druga da se sačuva postojeći nivo potrošnje bar za zlatnu milijardu, na račun potreba naroda drugih zemalja, pri čemu bi neke bile svedene na nivo približan ljudskom!

Zemlje zlatne milijarde grade takav arhitektonski model sveta 21. veka u kojem će ostatak svetske zajednice – imati samo uslužnu ulogu, da obezbedi zadovoljavanje njihovih potreba.

Očigledno je, takođe, da se stvara i odgovarajuća hijerarhijska struktura država. SAD i njihovi saveznici, pre svega članice NATO-a, kao i Japan, Južna Koreja, Izrael (uz bespogovorno američko vođstvo), zatim grupa država koje žele da uđu u taj elitni klub i koje bez ograde podržavaju politiku SAD i NATO-a, grupa zemalja koja mirno čeka da dođe na red i, na kraju, grupa država koja se suprotstavlja politici država prve grupe. Tu su Jugoslavija, Belorusija, Iran, Irak, Sirija, Libija, Kuba, Korejska NDR i druge. Posebno mesto u tom nizu pripada Rusiji, Indiji i Kini.

Evo šta je pisao Džošua Strong, jedan od utemeljivača američke ideje, koja se, uzgred, graniči sa fašizmom: „Ta rasa (Anglosaksonci) predodređena je da neke rase istiskuje, a druge asimiliše i tako sve dotle dok čitavo čovečanstvo ne bude anglosaksonizovano“.

Analizirajući svečanost u Vašingtonu, povodom 50. godišnjice NATO-a, setio sam se njegove teorije, još iz 1885. godine, o predodređenoj sudbini i sledeće rečenice: „Zvezda hrišćanstva se zaustavila nad američkim Zapadom i tu će zauvek ostati. Ovde, pred kolevku mlade imperije Zapada, prinosiće danak sve nacije sveta, kao što su nekada prinosile darove pred Isusovu kolevku.

… Vi Jugosloveni ste im dobrano pokvarili veselje. Skinuli ste im ponos SAD, njihov nevidljivi avion, i još tancujete na njegovim ostacima.

Beograd sada, praktično sam, pokušava da spreči buduće svetske kataklizme, da zaštiti buduće potencijalne žrtve američkog globalizma, ukuljučujući Rusiju.

…Vi svojom nepokolebljivošću obuzdavate raspomamljenost američke strategije koja će, ako ne bude zaustavljena, neminovno imati katastrofalne posledice po SAD.

- Danas su Srbi i kosovski Albanci, Crnogorci i Mađari, i svi ostali narodi SR Jugoslavije samo sitan ulog u velikoj američkoj igri, a Balkan poligon za isprobavanje praktičnih načina za njenu realizaciju.“ “

Ruske strateške nuklearne raketne jedinice dignute su u stanje najviše pripravnosti. Pacifička ruska flota otpočela je vojne manerve. Lansirana je, probno, raketa sa nuklearne podmornice na Kamčatku. Izviđački brod ruske Crnomorske flote „Liman“ isplovio je iz Sevastopolja i krenuo ka Jadranu. Ministar odbrane doneo je odluku o prekidu svih kontakata sa NATO – paktom. Načelnik Generalštaba ruske vojske je rekao da Rusija neće oklevati da upotrebi nuklearno oružje ako zatreba.

Najveći strah na Zapadu izazvalo je okretanje balističkih raketa prema NATO državama. NATO se tek tada obratio Rusiji, nudeći joj uključivanje u diplomatsku inicijativu.

Crnomorska i Baltička flota počele su izvođenje manevara, a general Ivašov je upozorio da je Rusija zemlja kojoj se ne preti.

Posle smene premijera Jevgenija Primakova (Pinhasa Finkelštajna), novi predsednik Vlade Rusije, Sergej Stepašin, izjavio je da je napad na Jugoslaviju udarac i po Rusiji.

NATO je tada morao da se obrati Rusiji. Medlin Olbrajt kaže da će do mira doći zahvaljujući ruskom posredovanju, a Marti Ahtisari smatra da Rusija mora biti podržavana, a ne izolovana. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, koja Srbiji priznaje suverenitet nad Kosovom bila bi nemoguća bez ruskog angažmana. A kada je mir potpisan, Rusi su pokazali mišiće.

Demonstracija ruske moći bilo je zauzimanje aerodroma „Slatina“ kod Prištine od strane ruskih specijalaca koji su došli iz Bosne. Operativnu naredbu za ovu akciju izdao je načelnik Generalštaba, Anatolij Kvašnjin, a Jeljcin je bio „neobavešten“. NATO komadant Vesli Klark bio je besan, dok je Bžežinski poručivao Klintonu da preotme aerodrom od Rusa jer je to stvar prestiža. Zahvaljujući Rusima, Srbi sa severa Kosova nisu doživili progone poput svoje braće iz drugih kosovskoh oblasti. U pregovorima Rusije i NATO-a, ruska vojska je dobila kompaktan prostor, a tri njihova aviona sa opremom sletela su na prištinski aerodrom. Medlin Olbrajt je tražila od Mađarske, Rumunije i Bugarske da spreče prelete ruskih aviona, ali su ruski padobranci ipak dobili vazdušne koridore, pošto su njihovi generali zapretili NATO kolegama.

Ono što je izvesno jeste da se, u vreme NATO bombardovanja, žestoko „kuvalo“ u Rusiji, i da Jeljcinova administracija, često sastavljena od rusofoba, shvatila da se nije šaliti sa ruskim armijskim vrhom, koji je bio svestan da je rat protiv Srba uvod u rat protiv Rusije. Pravoslavni hrišćani Trećeg Rima videli su u NATO bombardovanju naroda cara Lazara apokaliptični predznak budućih događaja, o kojima je ruski sveti, Teofan Novi Poltavski, govorio još za vreme II svetskog rata, prorokovao da će pravi rat nastati kad sve sile sveta navale na Rusiju, jer će, u apokaliptične dane koji dolaze, samo ona sačuvati pravoslavnu veru.

Na našu veliku nesreću, u vreme kad je Srbija bombardovana na čelu Rusije su se nalazili izdajnici. General Leonid Ivašov, predsednik ruske Akademije za geopolitiku, pregovarač sa ruske strane prilikom potpisivanja mirovnog sporazuma 1999. godine, kaže: „Mi smo se s Amerikancima dogovorili da će najviše polovina (Amerikanci su govorili – ne manje od polovine) snaga bezbednosti, pograničnih snaga i oružanih snaga SR Jugoslavije biti povučeno iz pokrajine. Mi smo se dogovorili da natovske zemlje, koje aktivno učestvuju u bombardovanju i agresiji protiv SRJ, neće razmeštati svoje snage u dubini teritorije pokrajine. Bila je određena i obeležena zona od tri do pet kilometara duž granice sa Albanijom i Makedonijom. Mi smo pristali na prisustvo natovskih struktura jedino u Prizrenu, otprilike 55 kilometara od granice. Ovde je trebalo da bude razmeštena nemačka brigada. Međutim, Stroub Talbot i Viktor Černomirdin su u suštini ignorisali tu zajedničku odluku ruske, američke i finske strane./…/ Černomirdin je trgovao sa Klintonom i Gorom o predmetu njegove podrške kao kandidata za predsednika Rusije. Meni je postalo jasno zašto je Černomirdin trgovao Srbijom – da je trebalo, on bi i pola Rusije prodao. Među njima je postojao dogovor: Gor predsednik SAD, Černomirdin – predsednik Rusije.“ („Geopolitika“, broj 29/2008.)

Srbija je, dakle, bila predmet trgovine. Prodavali su je isti oni koji su prodavali i Rusiju – rusofobi bliski jeljcinovskoj vlasti. Ne treba zaboraviti tu činjenicu, i govoriti ono što neprijatelji naših naroda žele da ponavljamo, kao mantru uzajamnog nerazumevanja: „Kad nam je to Rusija pomogla?“ Kad je bila svoja – pomagala je uvek. Kad nije mogla da pomogne sebi, nije ni nama.

Roman Iljunin, kosovski zavetnik

U dane bombardovanja Srbije od strane NATO-a, te, apokaliptične 1999. godine, pravoslavna Rusija je bila sa Srbijom svim svojim bićem. Sreo sam, u one dane, i živi dokaz za to – brata Romana Iljunina. Poreklom kozak, sa tihe reke Medvedice, pritoke baćuške Dona, rođen na stanici Berezovska, dvesta kilometara od Volgograda (bivši Caricin, bivši Staljingrad), od 1991. do 1995. godine učio je školu ikonopisa pri Moskovskoj duhovnoj akademiji u Trojice Sergijevoj lavri, u gradu Sergijevom Posadu. Prvu ikonu koju je naslikao, po obrascu Spasa Nerukotvorenoga iz Novgoroda (XII vek), poklonio je crkvici u rodnom selu. Po njemu, novgorodski original Spasa je obuhvatio sobom „mudrost Tvorca, pravednost Sudije i milosrđe Oca Nebeskoga“.

Nerukotvoreni Obraz Spasov je nastao kada se edeski car Avgar, oboleo od gube, čuo da se u Palestini javio čudesni Lekar i Iscelitelj – Hristos. Pošto nije mogao sam da Ga poseti, poslao je svog dvorskog slikara Ananiju, da Ga portretiše i donese mu naslikano – čvrsto je verovao da se tako može isceliti. Takođe, pismom je molio Hrista da dođe u Edesu. Ananija je stigao u blizinu Gospodnju – ali nije uspevao da Ga naslika. Jer, Hristos, Sin Čovečiji, ličio je na sve ljude, i crte Njegovog Lika bejahu neuhvatljive. Tada je On od Ananije zatražio platno, umio se i obrisao Lice o njega – i, čudom Duha Svetoga, na platnu je ostao otisak prečistog Lica Bogočovekovog. Ananije je caru Avgaru odneo platno i rekao mu da Spasitelj ipak neće doći u Edesu (bilo je to doba Hristovog stradanja). Car Avgar je, međutim, bio čovek velike vere – iscelio se od dodira ubrusom na kome je bio Nerukotvoreni Obraz. U znak poštovanja, on ovu Prvoikonu stavlja iznad vrata svog dvorca. Narod se klanjao Hristu skupa s carem.

Ikona je kasnije bila zazidana, da bi je u šestom veku opet našao lokalni episkop. Preneta je u Carigrad, gde je stajala do križarskih pljački u XIII veku, kada je iščezla negde na Zapadu.

Pošto je Roman Novgorodskog Spasa poklonio svom selu, nastavio je rad. U Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, koji se obnavljao, naslikao je Sv. blagovernog Aleksandra Nevskog. Po povratku u rodni kraj, na Bogoslovskom fakultetu Caricinskog pravoslavnog univerziteta predaje ikonopis.

U volgogradskom manastiru Svetoga Duha, u keliji u kojoj je obitavao, Roman Iljunin je imao ikonu Roždestva Hristovog, koju mu je poklonio sin sveštenika iz Srbije, kolega sa studija. Ta ikona ga je stalno podsećala na narod Svetog Save.

Kad je počelo NATO bombardovanje, i kada je Roman čuo da rakete padaju blizu srbskih svetinja i porodilišta, on je znao da ne može sedeti skrštenih ruku. Sa svojim studentima, sakupljao je potpise za podršku braći Srbima. Volgogradski hrišćani su znali šta znači užas rata – nacistički napad na Staljingrad zalio je, u II svetskom ratu, njihovu zemlju krvlju. Inicijativa za potpisivanje naišla je na dobar odziv.

Posle svega, Roman je odlučio da pođe u Srbiju pod bombama. Uzeo je blagoslov od svog arhijereja, Germana i naslikao ikonu Srbima dragog Cara – mučenika Nikolaja II Romanova. Otišao je po vizu u jugoslovenski konzulat u Moskvi, a zatim u Tretjakovsku galeriju, gde je naročitu pažnju posvetio jednoj srbskoj ikoni Raspeća iz XIV veka. Razmišljao je o Golgoti Gospodnjoj i o stradanju Hristovih Srba. Kad je izašao na ulicu, jedna grupa dečaka mu je uzviknula: „Mi vas ovde mnogo volimo!“ U prvi mah začuđen, Roman je shvatio da su oni pomislili da je on Srbin – nosio je značku sa znakom „target“ na reveru.

U moskovskom hramu Svetog Nikolaja „v Pižah“ nastojatelj je bio prota Aleksandar Šargunov, predsednik Rusko-srbskog bratstva. Tu je, kao i u mnogim drugim hramovima, skupljana pomoć za Srbe, i svakodnevno su uznošene molitve.

A zatim je Roman stigao u beograd. Sastao se sa Njegovom Svetošću, Patrijarhom Pavlom, kome je, pored ikone Carskih Mučenika, uručio i vrećicu zemlje s Mamajevog kurgana, gde je, u zimu 1942, na stotine hiljada ruskih vojnika položilo glave za otadžbinu.

Roman je ostao u Beogradu, pod bombama, po zapovesti svog atamana A. Birjukova, s ciljem da naslika, kozacima omiljenu, ikonu Nerukotvorenog Spasa, i da je ostavi na dar Srbima. Po prednju, ovu ikonu su nosili ratnici Svetog Aleksandra Nevskog, boreći se protiv tevtonskih vitezova.

Po savetu svog prijatelja, srbskog ikonopisca Radeta Sarića, Roman je nabavio dobru dasku za ikonu od stolara iz Kraljeva. Slikao ju je u jednoj sobi internata Bogoslovskog fakulteta. On kaže: „Treba priznati da su mi i profesori i studenti ukazali čisto rusko gostoprimstvo. Izjutra sam, na bravi vrata svoju sobe, često nalazio kesu s hlebom i mlekom. Mada je fakultet bio zvanično raspušten na neodređeno vreme, moji prijatelji su ostajali da bi stanarima susednih zgrada omogućili da se zaštite u njihovom skloništu od napada iz vazduha.“

NATO-vci su bili tačni. Svakog dana posle devet uveče bila je vazdušna opasnost. Svakodnevno bogosluženje je proticalo uz stalne vazdušne opasnosti. Kada bi žene i starce odveli u sklonište, studenti teologije su nastavljali da se mole za mir. „Naša zajednička molitva za mir vaznosila se Gospodu. Mislio sam o onima drevnim Kijevljanima koji su stajali u hramu Svete Sofije 1239. godine, kada je han Batij s Tatarima ovnom razbijao gradska vrata. U pravu su oni koji kažu da se istorija ponavlja“, veli Roman, koji je u to vreme išao i na Pančevački most, da ga brani svojim telom.

Dok je stajao, skupa sa ostalima na Pančevačkom mostu, Romanu je jedan Srbin rekao pokazavši mu jednu zvezdu na nebu: „To je, možda američki špijunski satelit. On, kao nova antivitlejemska zvezda pokazuje put izaslanicima novog Iroda ka svakom novorođenom srbskom mladencu“. Umesto evanđeljskih darova, irodovci su srbskoj deci nosili rakete i bombe.

Brat Roman je hteo da svoj posao završi do Vidovdana, i da ode na Kosovo, da se ikona osvešta, ali je Gospod drugačije blagoslovio. Morao je opet u Rusiju.

U junu 1999, Roman Iljunin je iz Srbije u Volgograd poveo grupu srpske dece. Na lokalnoj televiziji je govorio o stradanju Srbije, a obični ljudi pokazivali su ogroman interes za bratsku zemlju.

Mali Srbi su smešteni u turistički kompleks na obali Volge. Primili su ih kao rođene. Arhiepiskop volgogradski German je brinuo o njima. Bili su rado viđeni gosti Svetoduhovskog manastira i Bogoslovskog fakulteta. U manastiru su se već dugo molili za Srbiju i Crnu Goru.

Deca su videla Mamejav kurgan i Muzej Staljingradske bitke. Ratni veteran, direktor muzeja, pričao im je kako su se pod Staljingradom, skupa sa Nemcima, protiv Rusa borile i hrvatske ustaše, najveći srbomrsci sveta.

Jedna grupa dečice iz Srbije bila je u Trojice-Sergijevoj Lavri, kraj moštiju Baćuške Sergija. I tamo su ih bratski dočekali.

Tek u septembru 1999, vraćajući decu u otadžbinu, brat Roman je mogao da ispuni svoj zavet da sa svojom ikonom Spasa Nerukotvorenoga ode na Kosovo. Na beogradskom Novom groblju, kod spomenika Caru Nikolaju i ruskim vojnicima palim za Srbiju u I svetskom ratu, ikonu je osveštao starešina ruskog hrama Svete Trojice u Beogradu, otac Vitalije Tarasjev, a pohod Romanov na Kosovo omogućio je vojni ataše ambasade Rusije u Beogradu, general Barmancev. Dva ruska oficira pratila su hrabrog Romana na putu ka svetoj zemlji, koja je za Srbe ono što je Kulikovo za Ruse: mesto bola i slave.

Na administrativnoj granici, gde su čekali nekoliko sati, pojavilo se oklopno vozilo ruske vojske. Sveta ikona je uneta u njega, i putovanje se nastavilo. Išli su ka aerodromu Slatina, gde je bila smeštena ruska baza. Uz put ruševine Prištine, delo NATO aviona.

Romana je dalji put naneo u manastir Devič, u čijoj neposrednoj blizini je bio vod ruskih specijalaca. Oni su pomagali monahinjama da ispunjavaju svoje obaveze i štitili ih od nasilničkog šiptarskog okruženja, koje je, pre dolaska KFOR-a, razrušilo manastir i opljačkalo ga, čitava tri dana zlostavljajući monahinje, sekući ikone i razbijajući grobnu ploču nad moštima Svetog Joanikija Devičkog.

Rusi su, dakle, i oružan o branili Devič, tako da su ih sestre i njihov duhovnik, otac Serafim, iskreno voleli. Roman je video ljubav Srba prema Rusima i kad su, sa Spasom Nerukotvorenim, na oklopnom transporteru, stigli u Gračanicu. Vladika Artemije i monahinje su govorili: „To je naša, kosovska ikona“.

Pre povratka u Srbiju, mladi kozak se zaustavio na Gazimestanu, i u podnožje spomenika izručio vrećicu volgogradske zemlje. Jedan Srbin, tu prisuten, je zaplakao: mučenička Rusija sjedinjuje se s mučeničkom Srbijom. Da joj pomogne da odstoji.

Na Savindan 2000. godine Nerukotvoreni Spas je bio u hramu Svetog Save u Beogradu. Otac Stevan, starešina hrama, služio je moleban Hristu, a narod se klanjao Bogu svome, moleći se za mir i spasenje. Srbi su govorili Romanu da je ikona znak velikog bratstva srbskog i ruskog naroda.

Malo po malo, Rusija se podizala iz praha i pepela. Godine 2008, kada je Amerika sa svojim NATO-satelitima, priznala „nezavisno Kosovo“, „ Rusija je mogla da pomogne Srbiji u njenom nepristajanju na oduzimanje Svete Zemlje.

Daće Bog da tako bude i u danima koji dolaze!

Vladimir Dimitrijević

izvor: Vidovdan.org

I RUSIJA I NATO
Istina je, naravno, i to, da su Srbi kao narod imali vrlo negativno iskustvo s ovim savezom tokom devedesetih, i možda autor dosetke upravo računa na to istorijsko iskustvo kako bi racionalno razmišljanje o novim bezbednosnim aranžmanima na ovim prostorima bilo zamenjeno porivima koji proizlaze iz straha da se ne dogodi neko novo NATO bombardovanje. Međutim, strah nikad ne treba da bude glavni pokretač u delovanju pojedinaca i država, već treba, s jasnom istorijskom svešću, širom otvoriti oči i videti kakav je svet danas i koje se nove prilike nude.
Dakle, na prvom mestu, neophodno je uočiti neka nova kretanja i nove inicijative koje dolaze i sa Istoka i sa Zapada. Novi, pomirljiviji tonovi mogu se čuti s obe strane nekadašnje blokovske podele u Evropi, i sve više dolazi do izražaja shvatanje da je jedina prava bezbednost – opšta i nedeljiva. Dakle, zemlje koje se još nisu priklonile nijednom bezbednosnom aranžmanu – a takve zemlje su i Bosna i Hercegovina i Srbija – apsolutno moraju da imaju ovaj momenat u vidu u svojim razmišljanjima, ne samo o svojoj već i o široj, evropskoj i globalnoj bezbednosti. I to ne samo da bi bile „u trendu“, već i da bi, na svoj način, pomogle stvaranju jedne nove atmosfere, u kojoj bi zaostavština hladnoratovskih, ideologizovanih odnosa konačno bila odložena u muzej, i kako bi rad na novim, kolektivnim, aranžmanima koji uključuju i Istok i Zapad mogao što efikasnije da se razvije.

U junu 2010. će biti dve godine otkako je ruski predsednik Dimitrij Medvedev prvi put izneo predlog o započinjanju razgovora o novoj kolektivnoj i nedeljivoj bezbednosti na prostoru „od Vankuvera do Vladivostoka“. Može se reći da je, uprkos početnim tonovima skepse koji su poticali sa Zapada, novi ruski pristup promenio način na koji se razgovara o evropskoj i široj bezbednosti. Za zapadne sile je svakako postalo teže da na globalnu bezbednost gledaju na „NATO-centričan“ način – ako ništa drugo onda zato što bi to u javnosti dovelo u sumnju sve njihove verbalne izjave o dobrim namerama i poželjnosti „partnerskih“ odnosa sa Rusijom. Čak i stari antisovjetski ratnici iz doba Hladnog rata, poput Zbignjeva Bžežinskog, čiji su se refleksi posle pada Berlinskog zida skoro instinktivno pretvorili u anti-ruske, shvataju da je, 20 godina posle okončanja Hladnog rata, dalje postupanje po staroj matrici ne samo anahrono, već i destabilizujuće. Kada, na primer, u autorskom članku za Njujork tajms od 19. avgusta 2009. Bžežinski otvoreno izjavljuje da „Rusija više nije neprijatelj“ i da „NATO treba da konsoliduje bezbednost u Evropi tako što će uvući Rusiju u bliže odnose sa evro-atlantskom zajednicom i uključiti Rusiju u širu mrežu globalne bezbednosti“, onda je očigledno da je nastupilo novo doba, s novim mogućnostima, koje zahteva novu kreativnost u pristupu. Ovaj trenutak se, dakle, mora iskoristiti, a prostor bivše Jugoslavije, a pogotovo Bosne i Hercegovine, tu može da odigra ključnu ulogu i da upravo na ovom prostoru uvuče oba bivša hladnoratovska bloka u novi tip saradnje koji bi odgovorio potrebama novog vremena.

EVRO-ATLANTSKI POREDAK
Nagoveštaji da je moguće napraviti novi korak dolaze i iz samog Severnoatlantskog saveza. Na primer, u poseti Londonu sredinom aprila 2010, glasnogovornik saveza, Džejms Apaturaj, izrekao je dve veoma bitne stvari. Govoreći o novom sistemu protivraketne odbrane za evropski kontinent, Apaturaj je, citirajući Generalnog sekretara Saveza Andersa Foga Rasmunsena, izjavio da „Rusija treba da bude uklljučena u sistem protivraketne odbrane koji pokriva Evropu“. A zatim, još važnije, izjavio je da bi nova bezbednosna arhitektura trebalo da bude u vidu „jednog krova, koji obuhvata Rusiju“, koja bi trebalo da bude „deo iste bezbednosne porodice“. Tokom istog meseca, kako prenosi Njujork tajms (29.4.2010.), Generalni sekretar Alijanse, Anders Fog Rasmunsen, izjavio je da bi „saradnja između SAD, NATO i Rusije doprinela celokupnoj bezbednosti Evro-atlantske oblasti“, i da bi bilo poželjno postaviti „protivraketnu odbranu koja bi pokrila prostor od Vankuvera do Vladivostoka“. U martu se, pak, u nemačkom „Špiglu“ pojavilo „Otvoreno pismo“ sa veoma indikativnim podnaslovom: „Vreme je da se uputi poziv Rusiji da se priključi NATO-u“. Potpisnici su bili Folker Rije, nekadašnji Ministar odbrane Nemačke, Klaus Nojman, bivši predsedavajući vojnog komiteta NATO-a, Frank Elbe, dugogodišnji visoki diplomata i Ulrih Vajser, bivši načelnik Štaba za planiranje u nemačkom ministarstvu odbrane. Među ključnim postavkama u članku bila je i ta da bi „rusko članstvo u Atlantskom savezu bilo logično ispunjenje evro-atlantskog poretka“.
Da ovakva zamisao nije nešto što ni ruska strana potpuno ne odbacuje govori odgovor ruskog predsednika Dimitrija Medvedeva tokom posete SAD ranije ove godine. Na novinarsko pitanje da li je Rusija spremna da postane član NATO, Medvedev je zagonetno odgovorio: „Nikad ne reci nikad.“ Ne ulazeći sada u celu problematiku vezanu za eventualni ruski ulazak u NATO, sve ove izjave i predlozi zapravo predstavljaju logičan nastavak razgovora o ruskom predlogu za uspostavljanje novog sistema kolektivne, nedeljive bezbednosti na prostoru „od Vankuvera do Vladivostoka“.
Dakle, uprkos sumnjama u iskrene namere onih koji se za ovaj princip samo verbalno zalažu, oni koji su iskreni treba da iskoriste svaku mogućnost za pokretanje inicijativa u pravcu te nove bezbednosne arhitekture za evropski kontinent, koja bi postavila okvir u kojem ničija bezbednost ne bi bila ugrožena i u kojem bi bezbednost svih bila smatrana nedeljivom. A, pošto su stare ideološke podele na pomenutom prostoru prevaziđene, to je nešto što bi trebalo da se podrazumeva – iako to nije bio slučaj tokom protekle dve decenije. Jer, kako su četvorica bivših nemačkih zvaničnika izjavila, „zemlje NATO su, tokom protekle dve decenije, pokazivale sve manju spremnost da razviju saradničke pristupe bezbednosnoj politici s Rusijom – pogotovo u poređenju s atmosferom pozitivnih promena koja je preovladala u 1990, kada je vođstvo NATO ponudilo Sovjetskom Savezu ‘ruku prijateljstva’ na samitu u Londonu“.
Dakle, krenula je bar neformalna rasprava na temu opšte, kolektivne i nedeljive bezbednosti u severnoj hemisferi. I, krajnje je vreme. Po rečima ruskog Ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova na plenarnom zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u aprilu 2010, „pred evropskim kontinentom stoji izbor – preporod ili pad“. I, dalje: „Budućnost evropske civilizacije i njeno dostojno mesto u savremenom, sve konkurentnijem svetu mogu da budu osigurani samo zajedničkim naporima… Okončanje hladnog rata i globalizacija dali su relevantne argumente u korist kolektivne saradnje na čitavom prostoru od Vankuvera do Vladivostoka.“

PREVAZILAŽENjE UNIPOLARNOG DOBA
Nema boljeg mesta s kojeg treba krenuti nego upravo sa glavnog evropskog žarišta post-hladnoratovskog sveta. Zašto, dakle, ne krenuti od prostora bivše Jugoslavije, preciznije Bosne i Hercegovine?
Bosna i Hercegovina, preciznije, Republika Srpska, bila je prvo mesto gde je, 1994. godine, NATO vojno delovao izvan svojih granica i izvan svoje povelje, usput kršeći i važeći međunarodni poredak uspostavljen na konferenciji u Helsinkiju 1975. godine. To se, razume se, ne bi desilo – a 40 godina „hladnog mira“ u BiH, SFRJ i celoj Evropi to dokazuje – da je još uvek postojala protivteža kakvu je prethodnih decenija predstavljao Varšavski pakt. A teško da bi se desilo i danas, kada je ne samo Rusija povratila dobar deo svoje snage, već kad i druge sile, poput Kine, Indije i Brazila, velikom brzinom guraju svet u pravcu istinske multipolarnosti. Ili, ako bi se desilo – izazvalo bi daleko veće međunarodne napetosti nego što je to bio slučaj 1994. Pomenute nove/stare sile verovatno ne bi reagovale simetrično, ali bi nesumnjivo delovale asimetrično, na nekom drugom delu zemaljske kugle (Korejsko poluostrvo, Latinska Amerika, Bliski Istok, itd.), što znači da bi destabilizacija bila mnogo šira. U svakom slučaju, nestabilnost u Bosni i Hercegovini koju je tada izazvala unipolarnost prenesena je i u današnje doba. Tom bivšom jugoslovenskom republikom se još uvek, najviše posredstvom kancelarije Visokog predstavnika i Saveta za implementaciju mira, upravlja po tom zastarelom šablonu i po tadašnjim matricama i savezništvima (konstantna podrška muslimanskoj strani, konstantan pritisak na srpsku stranu i ambivalentan odnos prema Hrvatima) koji bi trebalo da su postali anahronizmi. I, dodeljivanje BiH Mape puta za članstvo u NATO na samitu u Talinu u aprilu 2010. samo je nastavak te iste inercije po istoj, anahronoj matrici preostaloj iz unipolarnih 1990-ih. Vreme je – a i prilika – da se, u ime iskrene posvećenosti novom međusobnom poverenju na prostoru „od Vankuvera do Vladivostoka“ zauzme novi pristup. I to baš u Bosni i Hercegovini. I tu Republika Srpska može da odigra ključnu ulogu.
Jasno je da, ako ništa drugo, a onda zbog iskustva padanja NATO bombi na njenu teritoriju tokom 1994-1995. godine, ali i zbog stalnih nastojanja zapadnih sila da suzbiju, ili čak i ukinu njen entitetski status, Republika Srpska, tj. većina naroda u njoj, ne gleda na NATO-integracije s odobrenjem, što je sasvim razumljivo. Pogotovo ako se ima u vidu da se upravo dalje „evro-atlantske integracije“ stalno vezuju za slabljenje dejtonske Republike Srpske, što takođe predstavlja nastavak iste, nepromenjene politike iz doba unipolarnog sveta 1990-ih. Dakle, neizbežno je da će dalja nastojanja u tom pravcu samo povisiti napetosti u ovoj ionako nestabilnoj zemlji, tj. da će joj se iznova potvrđivati status dinosaurusa preostalog iz trajno prevaziđenog unipolarnog doba. Šta je alternativa?

NOVI DUH SARADNjE
Za Republiku Srpsku je, na prvom mestu, moguće da kaže jedno otvoreno NE, daljim NATO-integracijama, pa neka bude šta bude. A zna se šta bi bilo – porast napetosti unutar zemlje zbog povećanih pritisaka sa Zapada, što Rusija ne bi mogla da prihvati na isti način kao što je to Jeljcin nekad radio. Zato je sada prilika da se kaže jedno „da – ali“. Ili, žargonom razumljivom Zapadu – „i – i“. Dakle, može NATO – kao jedan od garanta mira, bezbednosti i stabilnosti – ali samo u simfoniji sa protivtežom koju zastupa Rusija. Rusija, naime, nema više ni Sovjetski Savez, ni Varšavski pakt. Ali Rusija ima sebe – što opet nije zanemarljivo – a ima i novi respektabilni savez kojem pripada, a koji je u martu 2010. od UN dobio jednak status kakav uživa i NATO, tj status regionalne bezbednosne organizacije, koja može da učestvuje i u mirovnim misijama UN. To je Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti, koja zasad broji sedam članova: Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgizija, Uzbekistan i Tadžikistan.
Kakvi modaliteti bi se izgradili – da li simetričan status BiH kao posmatrača u oba vojna saveza, ili možda neka vrsta NATO-ODKB garancije za bezbednost i neutralnost BiH – to je stvar o kojoj tek treba razgovarati. Ali – ako su sve priče o potrebi opšte, kolektivne i nedeljive bezbednosti na prostoru Severne Amerike i Evroazije iskrene, onda jedan ovakav načelan pristup ne bi smeo da bude sporan. I tu Republika Srpska može da odigra ključnu ulogu. Sigurno je da takva inicijativa ne bi potekla iz Federacije BiH, koja je i dalje „ušuškana“ u bezrezervnu podršku koju uživa od NATO-zemalja. S druge strane, tom entitetu ne bi bilo nimalo lako da objasni zašto bi bio protiv takve inicijative, ako bi se ona pojavila. Niti bi to bilo lako drugim državama, a ni samom NATO savezu – a da se ne dovede u pitanje iskrenost nove, miroljubive retorike u kojoj se zagovara šira saradnja sa Rusijom po svim bezbednosnim pitanjima.
Nije li BiH, mesto koje je poslužilo kao povod za počinjanje Prvog svetskog rata, idealno mesto za prvi korak ka jedinom mogućem aranžmanu koji bi imao izgled da donese stabilniji mir u Evropi i Evroaziji – tj. od Vankuvera do Vladivostoka? Nije li to idealno mesto za praktičnu primenu novog duha saradnje, kakav se već neko vreme priziva na rečima? Na kraju, i sam Bžežinski je, u već pomenutom članku, izjavio da bi „dobar prvi korak [ka novom bezbednosnom aranžmanu] mogao da bude sporazum o bezbednosnoj saradnji između NATO i ODKB“. Zašto, dakle, taj prvi korak ne bi bio konkretizovan baš u sporazumu između NATO i ODKB o bezbednosnoj saradnji u Bosni i Hercegovini?
Sama Srbija bi mogla da povuče prvi takav korak, i traži status posmatrača u ODKB, koji bi bio sasvim simetričan njenom sadašnjem statusu u Partnerstvu za mir. U tom smislu, u duhu nove, kolektivne saradnje, NATO i ODKB bi mogli da sarađuju na Kosovu i Metohiji. To bi bio jedan istinski originalan srpski predlog, istinska međunarodna inicijativa koja bi imala globalni značaj i odjek. Međutim, Republika Srpska nema taj luksuz da čeka druge da povuku prvi potez, jer je sada njen položaj urgentniji, i pritisci na nju da se prikloni daljim NATO-integracijama još veći. Ako vlast u Republici Srpskoj nije spremna, iz raznoraznih razloga, da prva pokrene tu inicijativu, nema razloga da je opozicija u tom pravcu ne gurne, jasnim izjašnjavanjem u korist novih bezbednosnih aranžmana u Evropi i u samoj BiH, koji uključuju i Istok i Zapad. Dakle, Republika Srpska može da kaže: NATO, što da ne? – ali samo uz ODKB, i to u podjednakom statusu. Protivnici takvog pristupa, ne samo da bi bili van tokova novih razmišljanja o opštoj evropskoj i široj bezbednosti, već bi bili i protivnici istinske, opšte, stabilne i nedeljive bezbednosti – i u BiH, i na Balkanu, i u Evropi.

Aleksandar Pavić

Izvor: Pečat

Ja sam na mnoge stvari koje je činilo srpsko rukovodstvo posle rata zatvarao oči. Mislio sam, naravno, izgubili su rat…

Ali prema nama Rusima, sada već bivšim dobrovoljcima, odnos je nedopustiv. Preostali ruski momci nisu bili u mogućnosti da nađu svoje mesto u srpskom društvu. Imamo iste privilegije kao i Srbi, ali ne možemo da ih koristimo.

Jednostavno blokiraju svaki naš administraitvni korak. Nama su jednostavno nezvanično posle rata rekli – mi ne znamo ko je vas dobrovoljce zvao ovde, vratite se odakle ste i došli, nama je bilo potrebno rusko oružje, a ne vi… ali niko nam to nije rekao onda kada je trebalo da se ratuje.

Mogli su i da nas ne prime u svoju vojsku. Nekim ruskim dobrovoljcima u formi regularnih, izdali su falš srpska lična dokumenta, što je njima posle uzrokovalo ogromne probleme.

A sada, kad Srbija i Bosna i Hercegovina imaju orijentaciju ka EU i NATO, započeo je trijumf izdaje, tiranije i korupcije.

Vlada Republike Srpske na nemoralan način je sebi podigla plate, a svim drugim zaposlenima koji primaju plate iz budžeta smanjila koliko god je to mogla. Pa ovaj slučaj je jasan – to je za banana republike kao što smo mi.

Stvari su krenule još gore, a to boli. Formirana je komisija koja invalidima menja stepen invaliditeta. Po mišljenju te komisije broj ratnih invalida je volšebnim načinom počeo da se povećava. Povećava se broj onih sa amputiranim rukama, nogama, povećava se broj onih sa oštećenim vidom. Uopšte, te komisije su verovatno pronašle gen za regeneraciju ljudskog mesa.

Ja razumem da je kriza i da je država pred bankrotom, ali to nije rešenje.

Srpske vlasti su počele da nas izjednačavaju sa vehabijama. Idu na ruku Amerikancima.

Ruskih dobrovoljaca više nema u Bosni, razišli se, ostali su samo mrtvi.

Odlučio sam da ne idem nigde. Hoće i meni da smanje invaliditet sa 2. na 4. grupu.

Trebam se odupreti svim legitimnim sredstvima protiv odluke te komisije. Ispitaću lekare sa svetskom reputacijom za dijagnoze i mišljenje o tome kojoj grupi invalida pripadam. Uzeću i vojnog advokata.

U toj komisiji su koristili neuro-lingvističko programiranje, a to ne samo da je nedozvoljeno, nego je i krivično kažnjivo. Ako svi samo ćute, ovo bezakonje će se nastaviti.

Ja moram da pobedim u ovom sporu, zbog toga, da bi pokazao našoj deci, koja su napuštena – da je moguće suprotstaviti se tome saglasno zakonu. Na toj komisiji, meni je predsednik komisije na svoje prste ukazao – rekli su da je za tebe u novinama napisano da ti uopšte nemaš prstiju, a kod tebe su samo nokti stradali. A u stvari kod mene po dve falange na četiri prsta nedostaju. Znači, kod mene oni rastu samo na jednu falangu. A oštećeni vid ih uopšte ne interesuje. Nisam podlegao na tu provokaciju. Mene je uvredilo da sa njima treba trgovati za to. Ali ja neću ni s kim trgovati, ali ni svoje ne dam. Ja ću ih tužiti i tako ću ispraviti svoju grešku. Zaista, ja nijedno svoje pravo nisam ostvario, čak ne uživam ni besplatnu medicinsku negu i osiguranje, a da ne pominjem druge beneficije. Mislim da nisam zaslužio takvo poniženje Srba – kao famozni rast prstiju i sve ostalo. Bio sam lojalan građanin Republike Srpske, i to mi je hvala.

Ako Vi koji ovo čitate, imate neki predlog – pišite mi. A ako ima nezadovoljstva pišite slobodno predsedniku vlade Republike Srpske na e-mail: kabinet@vladars.net ili ministru za rad i zaštitu prava ratnih vojnih invalida na: mpb@mpb.vladars.net.

Ako Vi njima napišete, tako im dajete do znanja, ono što i u Rusiji znaju, kakva se samovolja u Republici Srpskoj provodi.

Kako se odnose Srbi prema nama, koji smo žrtvovali sve svoje za njih; kako Vi onda mislite da će oni ubuduće da se odnose prema svemu ruskom(?) Verovatno će da iščupaju spomenike poginulim ruskim dobrovoljcima. Tako da se ne mešaju kada NATO napadne na Rusiju…

Ja sam odgovoran za svoje reči i žao mi je što su sa mnom tako postupili. To je bila njihova greška i nadam se da će je ipraviti.

Sa poštovanjem i bratskom ljubavlju,

Suharev Sergej

sergej.suh@sbb.rs
sergej.suh@mail.ru

Od Ataturkovog nasljeđa kojim je stvarana moderna Turska, nije previše ostalo. To je vidljivo već dvadesetak godina. Zato napori Turske u približavanju Evropskoj uniji, nisu promijenili stavove ključnih zemalja, poput Francuske i Njemačke koje se protive članstvu Turske, čak to uslovljavajući referendumom svojih građana o tom pitanju. Istovremeno, Evropa od Turske traži da uspostavi civilnu kontrolu nad vojskom koja je tradicionalni čuvar Ataturkovog nasljeđa. U tom cilju se ide i na promjenu turskog ustava, uspostavljenje nadležnosti civilnih sudova nad vojnim licima, pa sve do istrage o vojnim zavjerama u ranijem periodu. Kada se i to provede, Turska će zasigurno biti još bliža islamskim režimima, a to će onda biti još jedan izgovor Evropskoj uniji da je ne primi u članstvo, pored onoga da je to azijska država. Teško je vjerovati da je sadašnja vlast Stranke pravde i razvoja premijera Erdogana i predsjednika Gula, kao ne baš davno zabranjivane islamske Stranke vrline, promijenila programska opredjeljenja u kreiranju turskog društva i države. U takvoj situaciji, Turska je zaigrala igru u kojoj se vide ciljevi. Po osnovu svojih građana bosanskog, sandžačkog, albanskog, čečenskog, abhaskog porijekla, izjavama ministra Ahmeda Davutoglua govori o svojim pravima da utiče na te države, jer su oni tu „došli na konjima. Tokom devedesetih godina suočili smo se s mnogim teškoćama, u BiH, na Kosovu, u Makedoniji. I kada se pojave ove teškoće, gdje Bosanci, Albanci, Makedonci okreću lica? Prema Turskoj! To je istorijski odnos“, tvrdi Davutoglu, misleći pritom samo na muslimane u tim državama, jer sigurno tamo ne okreću glavu ni Srbi, ni Hrvati iz BiH. Turska nastoji u svemu i svačemu biti pokrovitelj bošnjačkoj Bosni i Hercegovini – od članstva u Savjetu za implementaciju mira u ime Konferencije islamskih država, pa do traženja da vojnici iz BiH u mirovnim misijama idu pod turskom zastavom i komandom.

Na ovakve aktivnosti Evropska unija ponizno ćuti zbog odbijanja da prihvati Tursku u svoje članstvo, a evropske diplomate privatno se zgražavaju. Dotle Turska želi svoju regionalnu politiku predstaviti kao dogovor sa SAD – direktni ili prećutni, računajući da niko sa strane ne može sa sigurnošću utvrditi šta je od toga istina. Ima dosta zakulisnih igara i dimnih bombi, a rezultat je produbljivanje podjela u balkanskim državama sa islamskim stanovništvom.

Stvara se privid da takvu ulogu Turske u BiH prihvata i Srbija, kroz manifestovanje čestih i srdačnih sastanaka ministara spoljnih poslova Davutoglua i Jeremića, u čije kolo je uključen i Silajdžićev privatni ministar spoljnih poslova Sven Alkalaj. Takvim učestalim sastajanjima Turska želi stvoriti uvjerenje da je Republika Srpska, u zaštiti svog ustavnog i međunarodnopravnog položaja, usamljena i izolovana čak i od Srbije. To je u kontekstu nastojanja revizije Dejtonskog sporazuma i oduzimanja nadležnosti Republici Srpskoj koja joj pripadaju po međunarodnom sporazumu. Republika Srpska ne može prihvatati navodne reforme kojima se stvara unitarna država po mjeri relativno većinskog bošnjačkog naroda. Zato što i u Evropskoj Uniji postoje raznorodna ustavna rješenja u složenim državama poput Belgije, Španije, pa čak i jednonacionalne Njemačke. Nažalost, to ne sprečava neke međunarodne faktore da se za BiH pod firmom evropskih integracija, traži centralizacija nadležnosti i njihova koncentracija u Sarajevo. Međunarodne aktivnosti u kojima se ne vodi računa o složenoj ustavnoj strukturi BiH, kao državi nastaloj međunarodnim ugovorom, sa dva entiteta i tri konstitutivna naroda, ne vode razumijevanju i stabilnosti. Time se BiH još više udaljava od prijeko potrebnog pomirenja i okretanja zajedničkoj budućnosti, koja će time biti sve manje moguća.

Ni Deklaracija o Srebrenici u Skupštini Srbije nije ništa dobrog donijela. Početkom aprila, dopisnik lista Danas iz Vašingtona, Slobodan Pavlović je javio: „Tokom posjete ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića Vašingtonu, krajem februara, američka administracija bila je upoznata sa konceptom Deklaracije o Srebrenici. Sagovornicima u Vašingtonu je predočena kompromisna formulacija osude zločina, uz objašnjenje da su se „Silajdžić i njegovi u Sarajevu pomirili sa varijantom bez izraza genocid tek poslije velikog pritiska i određenih obećanja Turske, zainteresovane da se i time potvrdi kao jedan od ključnih igrača na Balkanu“. Kao finale te februarske priče o turskim i ostalim zakulisnim igrama, Amerikancima je najavljeno da će – poslije usvajanja Deklaracije o Srebrenici – Haris Silajdžić, kao znak dobre volje i početka nove ere u međusobnim odnosima, doći u posjetu Beogradu. U međuvremenu, turski šef diplomatije Ahmet Davutoglu izjavio je da Balkan, a posebno Bosna, predstavlja jedan od spoljnopolitičkih prioriteta njegove zemlje“.

Vidjeli smo Silajdžićevu dobru volju na sajmu u Mostaru kome je prisustvovao i Boris Tadić. Silajdžić je govoreći o Srbiji, izjavio da Ilija Jurišić iz slučaja „Tuzlanska kolona“ – nevino optužen i nevino osuđen leži u zatvoru u Beogradu, a takođe nevini ratni član Predsjedništva BiH Ejup Ganić po potjernici Srbije uhapšen u Londonu. Dalje je nastavio: „Kome je to u interesu ne znam. Čuo sam gospodina Tadića da kaže da to nije u interesu Srbije, a koja Srbija to onda radi. Dakle, ako nas ne mogu etnički čistiti ovdje, onda nas mogu presretati po Londonu i Beogradu. To će morati prestati“.

U tim odnosima Srbije, Turske i Silajdžića za koga turski zvaničnici navode da je njihov favorit u BiH, ne znam ko je lud, a ko zbunjen. Znam jedino da Republika Srpska ne smije biti naivna, kako to često kaže i Milorad Dodik. Ne smije biti ni slučajni učesnik bilo čije predstave o „iskrenoj saradnji u regionu“, ni unaprijed ukalkulisana usputna šteta za tuđu korist, pristajući na ukidanje svojih dejtonskih međunarodnih prava. „Tursko kolo“ koje se igra skoro godinu dana, nema legitimitet institucija BiH, jer ni Alkalaj ni Silajdžić ne zastupaju BiH, pošto nemaju takvo ustavno ni institucionalno ovlašćenje. Pogotovo nemaju pravo da ostvaruju turske interese u njenom pozicioniranju kao ključnog igrača na Balkanu, pa to što rade je njihova turistička aktivnost koja ne obavezuje BiH.

Pored kurtoazne pohvale Srbiji iz Brisela i Vašingtona za Deklaraciju o Srebrenici, i mlake podrške Sulejmana Tihića, to bi bilo sve od onoga što je Srbija (ne)opravdano očekivala. Reis Mustafa Cerić koji je ne samo vjerski, već i politički autoritet u Bošnjaka, u intervjuu za Rojters, optužio je Beograd „da i dalje pokušava prevariti svijet s lažnim riječima i praznim gestama, a da se negiranjem i ruganjem žrtvama genocida, oni pripremaju za drugi genocid“. Cerić nastavlja porukom Evropskoj uniji: „Ne dozvolite ponovo da vas humane suze iz Beograda prevare. Srbija se nije uopšte promijenila, a ono što Beograd radi sa Tadićem samo je prevara.“ Nakon brojnih Tadićevih izjava o poštovanju integriteta i suvereniteta BiH po Dejtonskom sporazumu, izvinjavanja, poklanjanja žrtvama u samoj Srebrenici, Cerić poziva Tadića da se „bezrezervno izvini za ratne zločine bosanskih Srba i pokrene proces pomirenja“. U sarajevskim medijima isto: optužuju Tadića da „nije napravio ni formalni ni suštinski odmak od Miloševićeve politike“, uz optužbu da autorskim tekstom u Volstrit žurnalu „podvaljuje i američkim čitaocima, mijenjajući karakter rata na ovom podneblju nazivajući ga građanskim i nijednom ne spomenuvši da je Srbija izvela agresiju na BiH“. U kritici Deklaracije nije izostao ni samoreklamerski vaspitač balkanskih barbara, ratni huškač Jelko Kacin, koji je izjavio da Deklaracijom o Srebrenici, Srbija nije napravila korak naprijed, već korak u stranu.

Kada se sve sabere, ispada da je ta deklaracija napravila domašaj koji se zove promašaj. Podijelila je Skupštinu Srbije, političke stranke i javnost u Srbiji, u Republici Srpskoj je naišla na negodovanje, osim onih koje su neki stranci kratko pripeli, što parama, što ucjenama. Šta god da je napisano u deklaraciji, bošnjačkoj javnosti ne bi bilo dovoljno, jer nezadovoljive nije moguće zadovoljiti nikakvim izvinjenjima. Njihov cilj je bio i ostao – ukidanje Republike Srpske kroz razvlašćivanje i oduzimanje nadležnosti. U tome koriste sve – od nametanja krivice Srbiji i Srbima za agresiju i genocid, do instrumentalizacije međunarodne zajednice. To se neće promijeniti, samo će imati razne pojavne oblike. Već viđeno.

Slavko Mitrović

(Autor je savetnik premijera RS Milorada Dodika)

Rusija – ključni spoljnopolitički partner Srbije

Prioritet spoljne politike i bazični nacionalni interes Republike Srbije, kao i svake druge nezavisne države, predstavlja očuvanje teritorijalnog integriteta.[1] Uz to, s obzirnom na ustavno određenje Srbije kao matične države srpskog naroda i, otuda, njenu obavezu da se zalaže za njegove interese u celini, odnosno uzimajući u obzir činjenicu da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, neosporno je da prvorazredni spoljnopolitički cilj Beograda mora da bude i očuvanje statusa Republike Srpske u skladu sa željom građana tog entiteta Bosne i Hercegovine.

SAD, kao i većina drugih članica NATO-a, deluju protivno spomenutim vitalnim interesima Srbije i srpskog naroda u BiH. Te NATO države su ohrabrile albanske kosovsko-metohijske političare da usvoje nelegalni secesionistički akt i potom su priznale tzv. državu Kosovo, odnosno uporno vrše pritisak na druge zemlje da učine isto, kao i da Kosovo bude primljeno u relevantne međunarodne organizacije. Uporedo, potpuno neprincipijelno, dok podržavaju nastojanje albanske nacionalne manjine da otrgne i prisvoji deo teritorije Republike Srbije, Vašington, sa nizom savezničkih i klijentskih zemalja, deluje u prilog centralizaciji BiH, suprotno Dejtonskom mirovnom sporazumu i volji bar jednog od tri konstitutivna naroda BiH.[2]

S druge strane, Ruska Federacija je ključni parter Beograda u vezi sa zaštitom teritorijalnog integriteta. Moskva je, pretnjom da će staviti veto, sprečila da Savet bezbednosti OUN zauzme nepovoljan stav u vezi sa režiranom secesijom naše južne pokrajine, odnosno svojim aktivnim delovanjem dosledno kontrira američkom nastojanju da što veći broj zemalja prizna nelegalnu separatističku kvazidržavnu tvorevinu. Štaviše, Ruska Federacija svojim odlučnim stavom destimuliše realizaciju nesumnjivo već pripremljenog plana za tzv. reintegraciju severnog Kosova, što bi po svojoj suštini bilo Oluja II. Moskva predstavlja prepreku za ostvarivanje onoga što bi neosporno predstavljalo okupaciju i etničko čišćenje preostalih delova Kosova i Metohije sa kompaktnim srpskim stanovništvom, tj. krajeva naše južne pokrajine koji su i sada u znatnoj meri privredno i upravno povezani sa ostatkom Srbije. Konačno, Rusija je direktno ili indirektno parirala tzv. butmirskom procesu unitarizacije BiH, odnosno i dalje svestrano radi u prilog (kon)federalno-državnog, a ne u vidu isprazne forme, opstanka Republike Srpske.

Uzimajući u obzir to da, kao što smo videli, SAD i vojno-politike strukture pod dominacijom te zemlje i dalje sistematski rade protiv vitalnih interesa Srbije i srpskog naroda, kao i sve negativno što nam je Vašington uradio tokom protekle dve decenije (usitnjavanje i delimično potiranje srpskog državnog i etničkog prostora) i, na drugoj strani, podršku koju nam Rusija pruža, logično bi bilo da Beograd bezrezervno podrži rusku inicijativu u vezi sa zaključivanjem Ugovora o evropskoj bezbednosti (UEB). To je tako zato što je ruski predlog sam po sebi dobar i uistinu u interesu evropske bezbednosti, a ne predstavlja marketinški trik Moskve, tj. puko sredstvo u geopolitičkim nadmetanjima na prostoru Evroazije, što, nažalost, neretko predstavljaju inicijative iza kojih stoji SAD.

Ugovor o evropskoj bezbednosti

Završetak hladnog rata, ideološka preorijentacija Rusije i njeno gotovo mazohističko podređivanje sopstvenih geopolitičkih interesa želji da evropski kontinent bude pretvoren u oazu harmonije među tamošnjim državama nisu bili propraćeni, ne podjednakom već ni iole dobronamernom američkom politikom. Raspad SSSR-a i Varšavskog saveza, odnosno miroljubivu politiku Moskve, Vašington je shvatio kao šansu da proširi zonu svoje vojno-političke hegemonije, a ne kao mogućnost da svet bude preuređen u duhu visokoparnih humanističkih principa o kojima je, kako se pokazalo, iz propagandnih razloga govorio.[3] Novi svetski poredak koji su SAD počele da stvaraju posle pada Berlinskog zida  ne predstavlja ništa drugo do realizaciju, na osnovama koje su u skladu sa našom postmodernom epohom, starog imperijalnog sna koji je kroz istoriju usmeravao delovanje mnogih velikih sila.[4]

U početku ne shvatajući šta se dešava, potom paralisana ekonomskim i drugim problemima sa kojima se suočila, Rusija nije ni pokušala da tokom devedesetih godina prošlog veka istrajno parira izazovima sa kojima se suočila. U međuvremenu je Vašington uključio bivše sovjetske satelite, kao i nekadašnje baltičke republike Sovjetskog Saveza, u zonu svoje hegemonije, a svoj upliv je drastično pojačao i na preostalom delu postsovjetskog prostora. Nesumnjivo, njegov cilj je bio sužavanje sfere ruskog uticaja, tj. radijusa efikasnog delovanja Moskve, čak i na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, tačnije postepeno opkoljavanje Rusije nizom država zavisnih od SAD. To je, pre ili kasnije, trebalo da dovede i do punog podređivanja Moskve volji Vašingtona i uključivanja Ruske federacije, kao perifernog igrača, u evroatlantski krug država, odnosno do posrednog i neposrednog zaposedanja energetskih i drugih resursa te zemlje kao i generalno postsovjetskog prostranstva, od strane evroameričkog kapitala. Međutim, posle NATO agresije na Srbiju 1999. godine, Rusija je definitivno odbacila iluziju o mogućnosti da u svojstvu iole uvaženog faktora nađe svoje mesto u američkog svetskom poretku.

Do sredine prve dekade novog milenijuma Ruska Federacija, pod vlašću Vladimira Putina, uspela je da se ekonomski, politički, identitetski i psihološki konsoliduje i potom je energično počela da deluje na spoljnopolitičkom planu.[5] Umnogome joj je pošlo za rukom da povrati poljuljane pozicije u srednjoj Aziji i u Zakavkazju, kao i da prvo parališe američko nastojanje da potisne njen uticaj iz Ukrajine, a potom i da umnogome oživi svoj pređašnji upliv na političko-ekonomska zbivanja u toj istočnoslovenskoj i pravoslavnoj zemlji. Postepeno, iako ne i bez povremenih trzaja na drugu stranu, na postsovjetskom prostoru klackalica moći je počela da preteže ka ruskom polu. Naravno, usled ruske nespremnosti da i dalje mirno posmata američku ekspanziju, i nastojanja Vašingtona da nju nastavi i u „ruskom dvorištu“, protivrečnosti između SAD i Rusije su narasle do te mere da neki autori razdoblje u kome živimo nazivaju „hladnim mirom“.[6]

Pokazavši obnovljenu snagu, i sa njom spregnutu odlučnost, ali želeći, kako zbog sebe, tako i radi evropskog kontinenta u celini, da tenzije među velikim i regionalnim silama ne nastave da rastu, a „hladni mir“ poprimi novi kvantitativni i kvalitativni sadržaj i umnogome postane novi „hladni rat“, Rusija je tokom 2008. godine istupila sa krajnje izbalansiranom inicijativom u vezi sa stvaranjem novog modela evropske bezbednosti. On, na način kako ga predlaže Moskva, nema za cilj da ugrožava bilo čiju poziciju, tj. da menja postojeći odnos snaga na evroazijskoj šahovskoj tabli, već je u funkciji izgradnje efikasnih mehanizama koji bi služili prevazilaženju izazova i pretnji po evropsku bezbednost. Načelna ruska inicijativa, predstavljena prethodne godine, do kraja 2009. godine poprimila je mnogo potpuniji vid. Oni koji su tvrdili da Rusija zna šta neće a ne i šta hoće tada su uvideli da njeno rukovodstvo ima itekako preciznu viziju evropske budućnosti.

Ruski nacrt Ugovora o bezbednosti u Evropi polazi od Povelje UN (1945), Deklaracije o principima međunarodnog prava (1970), Helsinkog završnog akta (1975), Deklaracije iz Manile (1982) i Povelje o bezbednosti u Evropi (1999). On dosledno uvažava međunarodno pravo, suverenitet i teritorijalni integritet i na tim osnovama nudi univerzalni put – uz poštovanje principa ravnopravnosti među državama i nedopustivosti primene sile ili pretnje silom – za prevenciju i mirno razrešenje konflikata na evropskom prostoru. Ključni deo nacrta Ugovora predviđa da države koje ga potpišu ne preduzimaju ili podržavaju aktivnosti koje ugrožavaju bezbednost drugih potpisnica, odnosno da zemlje članice vojnih saveza i drugih organizacija preuzmu obavezu da insistiraju da vojno-politički sklopovi, čiji su deo, poštuju međunarodno pravo, teritorijalni integritet i suverenitet drugih zemalja. Da ne bi ostao puko slovo na papiru, nacrt predviđa i mehanizme, od konsultacija među državama do konferencija zemalja potpisnica, koje bi države mogle da iskoriste ako procene da po njih postoji pretnja od strane neke zemlje ili grupe njih.[7]

Budućnost ruske inicijative

Vašington – koji se, pod izgovorom da se bori za promovisanje demokratije, ljudskih prava i tržišne privrede, od kada nema protivtežu u SSSR-u, ponaša nesuzdržano bahato pa i neskriveno nasilnički – svakako nije srećan zbog pojavljivanja odmerene i, načelno, održive ruske inicijative koja reafirmiše principe suvereniteta, miroljubive koegzistencije i teritorijalnog integriteta država. Americi, i dalje moćnoj državi, naviknutoj da jednostrano isteruje svoju volju, koja uz to smatra da nije završila stvaranje svoje imperije na evroazijskom prostoru, ne odgovara kreiranje modela evropske bezbednosti koji polazi od ravnopravnosti i nezavisnosti država, odnosno od uzdržavanja od primene sile i pretnje njom.

S druge strane, postoje brojne indikacije da bi mnogi evropski NATO partneri SAD-a bili radi da bude stvoren prostor za to da sa dobrim namerama, a ne forme radi, otpočne proces usaglašavanja oko nove konstrukcije evropske bezbednosti koja bi uvažila i interese Moskve i trasirala put za istinski miroljubivu saradnju u Evropi od Atlantika do Urala. Otuda, intimno, pozitivno doživljavaju ruski predlog kao polaznu osnovu za celovitu razradu modela evropske bezbednosti i, potom, njegovu implementaciju. No, za sada, višeslojni uticaj Vašingtona, iz ranijih vremena nasleđena interesna upućenost evroatlantskih partnera na Ameriku, pa i moć inercije, toliko su značajni faktori da američki glas u vezi sa spomenutim pitanjima ima premoć.[8]

Šta god načelno mnogi Evropljani želeli, to umnogome još moraju da saobraze prohtevima američkog establišmenta. U skladu sa tim, tokom 2009. godine (npr. u vezi sa Krfskim procesom i ministarskim savetom u Atini) zemlje EU su demonstrirale – isticanjem čitavog niza pitanja, od ljudskih prava, preko uloge OEBS-a, do vanevropskih izazova – da za njih ruska inicijativa za sada nije prihvatljiva. I ne radi se tu o njenom konkretnom vidu, već o bazičnim principima koji predstavljaju prepreku američkoj hegemoniji. Dok EU ne skupi smelost i snagu da se emancipuje od SAD-a i povede politiku u skladu sa sopstvenim dugoročnim interesima, ruska vizija stabilne evropske bezbednosti, ma koliko ona za Evropu bila dobra, nije ostvariva. Opet, to ne znači da ruska inicijativa već sada nema smisao! Ona će, odnosno budući potezi Moskve koji će iz nje proisteći, gotovo sigurno, predstavljati katalizator osvešćivanja znatnog dela zemalja članica EU, tj. tačku kristalizacije energije potrebne za ispoljavanje u mnogim zemljama već narasle težnje ka reafirmaciji evropske samobitnosti. Otuda inicijativa rukovodstva Ruske Federacije već sada predstavlja značajan korak ka potencijalnom stvaranju nove arhitekture evropske bezbednosti.

Na osnovu imperijalne inercije i želje da još neko vreme sačuva naduvani balon svoje ekonomske i političke moći Amerika će, po svemu sudeći, nastaviti da ide dosadašnjim putem, iz propagandnih razloga neznatno drugačije stilizovanim, dok god to bude iole mogla. Time što izbegava da započne proces dubinskih a neizbežnih promena, Vašington produbljuje probleme, pogoršava poziciju na kojoj će moći da se ekonomski, socijalno, geopolitički i u svakom drugom pogledu konsoliduje, ali i odlaže urušavanje dosadašnje sturkture spoljne i unutrašnje moći. No, čak iako je radi produžetka svoje hegemonije američka elita spremna da dopusti  rast cene koju će njeno društvo jednom neminovno morati da plati, i srednjoročno, a kamoli dugoročno gledano, težište svetske ekonomske, i sa njom spregnute vojno-političke moći, izmeštaju se van evroatlantskog prostora. To će, u nekom trenutku, sigurno dovesti do opsežnijeg distanciranja  od imperijalne sile u fazi opadanja nemalog broja evropskih država koje su sada u savezničkim ili klijentskim odnosima sa SAD-om. [9]

U vreme kada je Amerika sa delom svojih NATO saveznika izvršila agresiju na Srbiju, bruto društveni proizvod (BDP) posmatran prema paritetu kupovne moći SAD-a i sadašnjih članica EU bio je preko tri puva veći od BDP-a zemalja koje čine grupu BRIK. Ove godine je odnos u korist SAD i EU u poređenju sa zemljama iz sastava spomenute neformalne grupe 2:1, a već oko 2020. godine prednost će biti na strani Brazila, Rusije, Indije i Kine. SAD se gotovo sigurno i tada neće radikalno suočiti sa posledicama pogrešne politike svoje elite, tačnije i tada će biti prvorazredna sila, ali će svet već uveliko biti istinski policentričan. U takvim okolnostima će i nova arhitektura evropske bezbednosti, u skladu sa principima koje predlaže Moskva, biti mnogo realnija.[10]

Do tada će, ruski predlog i buduće inicijative koje će se na njega nadovezivati, verovatno biti dodatni osnov za povezivanje zemalja postsovjetskog prostora i faktor podsticanja evroatlantskog skepticizma unutar EU i NATO-a i to, kako u ime težnje ka ravnopravnosti država i miroljubivoj koegzistenciji među njima, tako i radi povezivanja – u okolnostima kada globalna konkurencija na štetu Evrope postaje sve veća – međusobno upućenih zemalja EU i energetskim i drugim prirodnim resursima bogatih država bivšeg Sovjetskog Saveza (naravno, pre svega Rusije). Stoga to treba ponovo podvući, iako će ruska inicijativa o kojoj govorimo kratkoročno imati ograničen rezultat, neće proći puno vremena pre nego što se u punom obimu pokažu njeni efekti.

Srbija i ruski koncept evropske bezbednosti

Srbija i srpski narod su osetili šta znači i čemu vodi stari, od strane SAD-a ponovo oživljeni, model hegemonije nad Evropom.[11] U njemu nije bilo mesta za bezbednost naroda i država koji se nisu pokoravali volji Vašingtona. Pretenzije Amerike su i dalje ostale u duhu „vrednosti“ tzv. novog svetskog (imperijalnog) poretka, ali je u novim okolnostima, pre svega usled jačanja Rusije, manevarski prostor za njeno delovanje sužen. Makar brutalnom silom, Vašington više ne može da ugrožava naše interese. Naravno, ne treba zanemariti njegovu tzv. meku moć.[12] Evroatlantski ideološki aparat, od mreže medija do kvazi NVO, deluje u prilog realizovanja onoga što SAD želi na srpskom prostoru (marginalizovanje Republike Srpske, federalizovanje Srbije i njeno uvlačenje u NATO, jačanje kvazidržavnosti Kosova), ali tome ne može primarno da se parira spoljnopolitičkim aranžmanima, već unutrašnjopolitičkim nacionalno odgovornim potezima. Kao što iz inostranstva više otvoreno ne možemo da budemo ugroženi, tako i izgradnjom partnerskih veza sa prijateljskim državama, odnosno učešćem u bezbednosnim inicijativama, ne možemo da saniramo identitetska klizišta. To uvek moramo da imamo u vidu.

Ne smemo da, osnovano revoltirani potkopavanjem naših ključnih interesa sredstvima američke meke moći, povlačimo spoljnopolitičke poteze koji mogu da nam nanesu štetu a nemaju potencijal, s obzirom na sadašnji odnos snaga u Evropi, da nam donesu korist (npr. integrisanje faktički otrgnutog dela teritorije). Kao što je, s druge strane, pogubno da hipnotisani od strane evroatlantskog ideološkog aparata apatično dopuštamo da deo naše političke kvazielite nametne po zemlju štetan proamerički kurs. Spoljnopolitička orijentacija Srbije treba da bude izbalansirana tako da je, na trenutno ostvariv a dugoročno održiv način, u funkciji naših vitalnih interesa: od zaštite teritorijalnog integriteta do stvaranja osnova za brži ekonomski razvoj. Nedopustivo je da zapostavimo prvo, ali i da zanemarimo drugo. Jer, samo ekonomski i demografski revitalizovana Srbija, u budućem povoljnijem geopolitičkom kontekstu, moći će, s nadom da će postići uspeh, da se zalaže za ispravljanje nepravdi koje su nam učinjene tokom devedesetih godina prošlog veka (političko, ekonomsko, identitetsko, kulturno, simetrično ili asimetrično povezivanje tri srpske države – Srbije, Srpske i Crne Gore).

U duhu rečenog, da se vratimo ruskom predlogu. On je, posmatran načelno, za Srbiju veoma dobar. Nova arhitektura evropske bezbednosti umesto stare evroatlantske arene u kojoj su stradale samosvojne zemlje, pogotovo za nas, ima epohalan značaj. Međutim, iscrpljeni onim kroz šta smo prošli, moramo da budemo obazrivi. Mala a ekonomski i vojno-politički  slaba zemlja, uz to sa svih strana okružena članicama jednog vojnog saveza, kao što je Srbija, treba da nađe način da najbezbolnije prođe kroz vremenski međuprostor u kom će se stara struktura dovoljno urušiti kako bi konstrukcija nove postala izvodljiva. Mi ne možemo da budemo faktor koji će bitno uticati na to da sadašnja ruska inicijativa relativno brzo zaživi i, stoga, ne treba da povlačimo poteze koji bi u okolnostima u kojima se nalazimo mogli da ugroze naše ekonomske i druge perspektive.

O tome da je strateški cilj Srbije da pristupi EU, na način koji ne bi značio odricanje od teritorijalnog integriteta, u našoj zemlji gotovo da postoji konsenzus. Uostalom, s obzirom na dosadašnje vođenje ekonomske i druge politike, čime smo dospeli u situaciju da teško možemo da opstanemo bez podrške EU, po pitanju evropskih integracija nažalost i nemamo značajniji manevarski prostor. Ako ne budemo dovedeni u poziciju da naši vitalni nacionalni interesi budu otvoreno ugroženi, ne bi bilo razumno da se distanciramo od EU. Ne smemo da, radi ubrzanja procesa evropskih integracija, povlačimo nacionalno neodgovorne poteze, i da se odričemo onog što je deo naše istorijske baštine, ali bi bilo riskantno i da činimo ono što bi udaljilo Brisel od nas i tako ugrozilo naše evrointegracione težnje, odnosno da nam nanese ekonomsku štetu.[13]

EU, suštinski, nije zauzela blagonaklon stav prema ruskoj inicijativi. Predlog Moskve, bez obzira na više-manje pozitivan stav pojedinih članica EU, umnogome je relativizovan iako nije sasvim odbačen. S druge strane, ruska inicijativa ne samo da je dobra za Srbiju već je i Rusija strateški partner Srbije u vezi sa zaštitom naših vitalnih interesa, kao što su očuvanje teritorijalnog integriteta i zaštita statusa Republike Srpske. Neuvažavanje ruskih težnji moglo bi negativno da se odrazi na buduću podršku Rusije našoj zemlji. Uzimajući sve rečeno u obzir, Beograd mora da postupa odmereno i pragmatično. Na sreću, za tako nešto ima otvoren prostor. Vodeći promišljenu politiku u stanju je, i po pitanju ruske inicijative, da se ne zameri ni Briselu, ni Moskvi.

Zaokružena neutralnost

Krajnje je vreme da Srbija aktivnije zaigra i to tako da njene poteze SAD, EU ili Ruska Federacije ne shvate kao izazove. Ono što je oficijelni Beograd do sada činio spada u domen lakomislenih taktičkih poteza. Bez ozbiljne strategije, pa i vizije, a opterećen unutrašnjopolitičkim partijskim nadigravanjima, nastojao je da izbegava aktuelne pretnje, ne razmišljajući o kompleksnom nizu posledica koje polovičnim potezima priziva. Revoltirani priznanjem tzv. države Kosovo od strane SAD-a i većine članica NATO-a, doneli smo odluku o vojnoj neutralnosti, ali ona nije dobila karakter trajnog opredeljenja. Koketiramo sa NATO-om uprkos činjenici da je za nas višestruko štetno pristupanje tom vojnom savezu. Posle donošenja kosovskog secesionističkog akta, pokazali smo 2008. godine izrazite simpatije prema ruskom konceptu evropske bezbednosti, da bi se već sledeće godine, uvidevši, posle neformalnih upozorenja iz EU, moguće posledice takvog opredeljenja po naše evropske integracije, umnogome po tom pitanju distancirali od Moskve. Takvom politikom nikoga nećemo zadovoljiti, ali ćemo sve razočarati, što može dvostruko negativno da se odrazi na naše interese: i na nacionalne u užem smislu, i na one ekonomske.[14]

Srbija mora u vezi sa svojom strateškom orijentacijom da zauzme otvoren i dosledan stav, a ne da i dalje gura glavu u pesak i povlači uglavnom dnevnopolitičke poteze. Konkretno, u vezi sa ruskom inicijativom, potrebno je nedvosmisleno pokazati da Srbija načelno podržava predlog Moskve, ali i istaći da s obzirom na svoju želju da pristupi EU, i otuda nužnost da u vezi sa važnim pitanjima usaglašava svoju politiku sa Briselom, mora obazrivo da postupa u vezi sa pružanjem konkretne potpore onome što je Rusija ponudila. Nedopustivo je igrati se sa Moskvom i stvarati kod nje iluzije da ćemo postupiti na jedan način, a onda delovati drugačije. Rusija se prema Srbiji ponaša kao prema ravnopravnom partneru, i ne pribegava ucenama i nametanjima. Dosadašnje iskustvo ukazuje da će uvažiti jasno i blagovremeno iskazan stav Beograda, pogotovo kada Srbija ima manevarski prostor, i to na način koji je u punoj meri u skladu sa njenim interesima, da dokaže Moskvi da uvažava njene geopolitičke interese.[15]

Nacrt Ugovora o evropskoj bezbednosti striktno ostavlja zemljama potpisnicama pravo na neutralnost. Srbija i bez formalnog potpisivanja UEB ili zvaničnog izjašnjavanja u prilog njemu, ako takvo pitanje bude postavljeno, u vezi sa neutralnošću može suštinski da pruži, u skladu sa nacrtom UEB, svoj doprinos izgradnji novog modela evropske bezbednosti. Skupština Srbije je u decembru 2007. godine, u okviru Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, donela odluku o vojnoj neutralnosti zemlje. Precizirano je da ona važi do eventualnog raspisivanja referenduma na kome bi bila doneta konačna odluka po tom pitanju. Mislimo da je sada, u kontekstu ruske inicijative, nastupio krajnji trenutak da Srbija dovede do kraja svoje, tada načelno iskazano, opredeljenje da bude vojno neutralna zemlja.

Zemlje proklamuju privremenu (situacionu) neutralnost ili generalnu neutralnost. Prva se proglašava u odnosu na neki konkretan slučaj i ograničena je okolnostima iz kojih je proizašla. Takvu neutralnost je Kambodža proglasila 1955. godine, imajući u vidu rat koji je, uz posredno i neposredno mešanje stranih sila, tada besneo na prostoru Vijetnama. Iste godine proklamovana je i neutralnost Austrije. Ona je već spadala u drugu grupu. Ta zemlja je odlučila da načelno i trajno ostane neutralna (da sada ne ulazimo u splet okolnosti u kome se, s obzirom na uspostavljenu okupacionu upravu posle Drugog svetskog rata, to desilo). Austrija je postupila slično kao i Švajcarska (takođe uz asistenciju velikih sila), više od jednog veka ranije.

Drugo važno pitanje je da li je neutralnost jednostrano proklamovana ili je zatražena njena potvrda od strane pojedinačnih sila i alijansi koje mogu da je ugroze, odnosno od međunarodne zajednice u celini. Moldavija je 1994. godine usvojila ustav koji predviđa njenu trajnu neutralnost (član 11). Međutim, nije povela sistematsku akciju sa ciljem da se u prilog njene neutralnosti izjasni međunarodna zajednica ili za tu zemlju relevantne njene članice. S druge strane, Turkmenistan, koji je proglasio neutralnost 1995. godine, obratio se OUN za zahtevom da ona bude potvrđena. To se u decembru iste godine i desilo rezolucijom br. 50/80, Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija.

Srbija, koja se nalazi između ruske inicijative i neformalnih ali ozbiljnih pritisaka da ubrza svoje kretanje ka NATO-u, radi sopstvene bezbednosti i dobrih odnosa sa Moskvom, mora da izađe iz slepog koloseka u koji je ušla. To može da postigne proklamovanjem generalne neutralnosti, njenom potvrdom na referendumu i potom pokretanjem inicijative da ona bude međunarodno priznata tj. prihvaćena od strane relevantnih sila i vojnih saveza (pre svega NATO i, uslovno rečeno ruskog bloka, Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti), pa i OUN. Time ne samo što bi indirektno, i to na način koji ne bi bio protivan zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU, delovala u skladu sa ruskom inicijativom već bi otišla i mnogo dalje od toga: dala bi svoj doprinos pretvaranju Evrope u zonu mira. U krajnjoj instanci, tome teži i ruski predlog novog evropskog bezbednosnog aranžmana.

Zaključna razmatranja

Evropske integracije, kako nam je to više puta ponovljeno iz Brisela i Vašingtona, nisu uslovljene pristupanjem NATO paktu. Druga stvar je to što između reči i dela evroatlantskih centara moći postoji značajan raskorak. No, ako smo odlučni u svom opredeljenju da ostanemo van vojnih saveza, nominalna opredeljenja Brisela i Vašingtona nam ipak ostavljaju dovoljno veliki prostor da zbog neprihvatanja tzv. atlantskih integracija naše evropske perspektive ne budu ugrožene. Ako nas ne prime u EU, to neće biti zbog našeg odbijanja da uđemo u NATO, već odsustva dubinske evropeizacije Srbije (u vezi sa korupcijom i svim drugim sistemskim nedostacima koji opterećuju našu zemlju), odnosno eventualnog opredeljenja evroatlantskih centara moći da Srbija, šta god radila, bude ostavljena van procesa evropskih integracija.

S druge strane, pristupanje NATO-u bi se neminovno negativno odrazilo na naše partnerske veza sa Moskvom. Jedna stvar je kada takav rizik preuzme Bugarska, koja nema otvorene teritorijalne sporove i druge probleme u vezi sa kojima joj je od suštinskog značaja ruska podrška, a druga je kada se radi o Srbiji koju takvu potporu očekuje od zemlje koja NATO osnovano doživljava kao pretnju. Na stranu to što kada već nismo u stanju da sopstvene, nesumnjivo opravdane težnje, realizujemo vojnim sredstvima, besmisleno je da postanemo deo vojno-političkih struktura koje služe tuđim interesima, i to interesima onih koji su nam naneli mnogo zla i dalje rade protiv nas, a uz to, čije će globalne pozicije iz godine u godinu biti sve gore.

Za Srbiju je najpametnije da odlučno povede politiku uspostavljanja generalne i međunarodno verifikovane neutralnosti. Time bi, ali i izražavanjem svojih načelnih opredeljenja u pogledu ruske evrobezbednosne inicijative, kao i objektivnih ograničenja koja u vezi sa njihovim ostvarivanjem ponekada imaju evrointegrativne težnje Beograda, Srbija na elegantan način izbegla da dođe u neprijatan položaj u kome, ako nastavi da se ponaša pasivno, reskira da se nađe.

Strateško, a ne taktičko, opredeljenje Srbije da ostane van Severnoatlantske alijanse doprinelo bi da partnerstvo sa Rusijom dobije novi kvalitet i da naša zemlja pre ili kasnije ne bude priklještena između zahteva Moskve da recipročno, u skladu sa podrškom koju dobija po pitanju Kosova i Metohije i Republike Srpske, podrži rusku inicijativu u vezi sa UEB, i, na drugoj strani, insistiranja Brisela da sledi politiku EU ako želi da joj pristupi.

Proklamovanje generalne neutralnosti korisno je u tom kontekstu, ali je i načelno dobro za Srbiju, Evropu i Rusiju. Jedino bi, uz Vašington i pojedine okorele sledbenike njegove politike u EU, na gubitku bile naše političke strukture koje sudbinski važno pitanje geopolitičke orijentacije zemlje (zlo)upotrebljavaju kako bi izvukle ličnu i partijsku korist.

mr Dragomir Anđelković

(autor je analitičar Fonda strateške kulture iz Moskve)

[2] O tome: Guskova J., „Butimir i natoizacija Balkana“, Fond strateške kulture. 2009. // http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2666

[3] Opširnije: Petrović D.,  Geopolitika postsovjetskog prostora, Prometej, Novi Sad, 2008.

[4] Videti: Utkin A. I., Vыzov Zapada i otvet Rossii, Эksmo, Moskva, 2002.

[5] Pogledati: Medvedev R., Putin: povratak Rusije, Novosti, Beograd, 2007.

[6] Primera radi: Štavljanin D., Hladni mir – Kavkaz i Kosovo, Radio Slobodna Evropa, Prag/Beograd, 2009.

[7] Videti: „Proekt Dogovora o evropeйskoй bezopasnosti“, Prezident Rossii, 2009. // http://www.kremlin.ru/news/6152

[8] O tome: Zakarija F., Post-američki svet, Heliks, Smederevo, 2009.

[9] Videti: Bordačev T., „Evropeйskiй soюz: vыzovы i scenarii razvitiя“, u: Karaganov S. (priredio), Rossiя i mir. Novaя эpoha, Moskva, AST, 2009., str. 362-383.

[10] O geopolitičkim implikacijama globalnih ekonomskih kretanja: Anđelković D., „Uticaj svetske ekonomske krize na spoljnu politiku Srbije“, interes Nacionalni interes, 1/2010

[11] Opširnije: Knežević M., Mozaik geopolitike, Institut za političke studije, 2008.

[12] Pogledati: Dugin A., Geopolitika postmoderne, Rosić/Nikola Pašić, Beograd, 2009.

[13] Šire: Petrović Ž., „Ruska vizija bezbednosti u Evropi“, ISAC fond, 2009. // http://www.isac-fund.org/download/Ruska%20vizija%20bezbednosti%20u%20Evropi%20i%20Srbija.pdf

[14] O neutralnosti Srbije: Anđelković D., „Da li je Srbija neutralna država?“, Fond strateške kulture, 2010. // http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2758

[15] O geopolitičkom poimanju državnih interesa: Dodds K., Geopolitics: A Very Short Introduction (Very Short Introductions), Oxford University Press, Oxford – New York 2007.

Postoje sve osnove za pretpostavku da će Jaroslav Kačinjski, nakon što mu mine bol zbog gubitka, iskoristiti situaciju i na talasu saosećanja običnih Poljaka prema žrtvama katastrofe potruditi se da mobiliše poljski elektorat. I to ne samo tradicionalne pristalice partije „Pravo i pravičnost“ („PiP“), nego i privrženike drugih političkih snaga, pre svega „Građanske platforme“ Donalda Tuska i Saveza levih demokratskih snaga (SLD) Gžegoža Naperalskog. Poljski birač u svom izboru prednost daje ličnosti i glasa za „ličnost“, a ne za konkretni partijski program. Poljski izbori uvek nose na sebi pečat personifikacije, i zato ličnost političara i sve što je s njim u vezi za Poljake je od ne malog značaja. Na toj pozadini saosećanje sa premijerom Kačinjskim može podstaći mnoge Poljake da mu podare svoje glasove kao kompenzaciju za pretrpljeni bol. Sada je evidentan naboj patriotskog raspoloženja u poljskom društvu i to raspoloženje, ako ne javno, a ono prikriveno, okrenuto je temi večite borbe Varšave protiv Moskve. U poljskoj etničkoj svesti Katinj 1940. godine i katastrofa kod Smolenska kao Katinj 2010. godine formiraju neprekinuti asocijativni niz. To ide na ruku pre svega partiji Jaroslava Kačinjskog, koji će se pozicionirati kao naslednik svog pokojnog brata.

Pobeda J.Kačinjskog na izborima neće pridodati Moskvi naročitog optimizma. Kao i Leh Kačinjski, Jaroslav će ostati veran izabranoj političkoj stazi okorelog rusofoba. Čak ako u početku njegove izjave budu blažeg i diplomatskijeg karaktera, kasnije će ih on zameniti oštrijim izjavama. J.Kačinjski će nastaviti delo svog brata, koji je 2006. godine izjavio o početku realizacije programa stvaranja Četvrte Žečpospolite (IV Republike ), što se direktno odnosi na Belorusiju i Ukrajinu, i neposredno zadire u interese Rusije u tim zemljama. Projekat pretpostavlja formiranje posebnog nacionalno-kulturnog miljea u mestima u kojima kompaktno živi poljska dijaspora u okvirima globalne konsolidacije poljske nacije.

Ideolozi stvaranja Četvrte republike uveli su pojam takozvane „Male Poljščizne“, koja uključuje pogranične zemlje, naseljene većinski etničkim Poljacima, ili pro-poljski raspoloženim katolicima iz reda Belorusa i Ukrajinaca. U datoj inicijativi sagledava se težnja da se stvori religiozno-kulturna sredina sa preovlađujućom poljskom kulturom i katoličanstvom rimskog obreda. Neki poljski eksperti i politolozi uporno savetuju da se pojača religiozna komponenta poljskog prisustva na teritorijama kako Zapadne Ukrajine, tako i Zapadne Belorusije, pozivajući katolički kler da obraća veću pažnju na politiku, a ne samo na duhovno pastirsko služenje svoje pastve. Uočavaju se pokušaji da se iskoristi katolicizam u geopolitičke i strateške ciljeve. Na primer, u Belorusiji poljski ksendzi (sveštenici) već čine 50 procenata katoličkog duhovništva republike, sa tendencijom povećanja njihovog broja.

Zato istovremeno sa izborom J.Kačinjskog treba očekivati značajnu aktivizaciju katoličkog nadiranja na Istok, uz angažovanje ne samo katoličkih redova, nego i poljskih NVO (Poljski institut u Kijevu, civilna mreža „Potpora“, Fond „Stefan Batorija“ i drugi). Poljskoj spoljnoj politici svojstvena je tradicionalna simetričnost: čim Rusija aktivizira svoju politiku na istoku Ukrajine, Poljska podstiče katolički prozelitizam na zapadu, sa pokušajima širenja katoličkog uticaja u dubini zemlje. J. Kačinjski je apologeta katoličke sugestivnosti. U slučaju da postane predsednik, Ukrajinu čeka „beloruska“ varijanta razvoja događaja, gde su se katolici istakli nizom krupnih uspeha na polju informativno-prozelitističke borbe protiv Pravoslavlja.

U vezi sa naznačenim za 20. juni prevremenim izborima za predsednika Poljske nastaje problem kandidata „drugog ešalona“, koji se faktički ne mogu za tako kratko vreme pripremiti za izbore na valjan način. U složenoj situaciji našao se v.d. predsednika Bronislav Komorovski, predstavnik partije Donalda Tuska „Građanska platforma“. Stavljen pred neophodnost da izvrši naimenovanja državnih funkcionera na ključne funkcije umesto poginulih, Komorovski se pribojava da će načiniti pogrešan korak, što će odmah iskoristiti njegovi politički protivnici. Svaka greška preti mu da izgubi simpatije određenog dela birača. Pošto je premijer Tusk dao preliminarnu izjavu da odustaje od učešća u predsedničkoj trci, Komorovskog smatraju kao osnovnog pretendenta na položaj šefa poljske države, u čemu će biti konkurent J.Kačinjskom, ukoliko ovaj takođe odluči da istakne svoju kandidaturu.

U ništa manje složenoj situaciji nalazi se partija Gžegoža Naperalskog. Posle pogibije Ježi Šmajdzinskog SLD se do danas nije odredila u pogledu svog kandidata. Sam Naperalski otvoreno priznaje da će biti teško naći zamenu za Šmajdzinskog. Pošto se politički pogledi Naperalskog na ukupno poljsko-sovjetsko nasleđe mogu označiti relativno lojalnim, partija SLD je spremnija za razumni dijalog sa Moskvom nego „PiP“.

U celini uzev, poljski politolozi su jedinstveni u mišljenju da će predstojeći izbori biti manje agresivni i da se ni jedna od političkih partija neće osmeliti da spekuliše na temu smolenske avionske nesreće. Pred svakim kandidatom stoji nimalo lak zadatak da u svoju korist apostrofira razliku od drugih, pa će tako učesnici predizbornog takmičenja biti oprezniji u izjavama.

Poznati poljski istoričar, profesor Jagelonskog univerziteta Anžej Novak izneo je sumnje u mogućnost fundamentalnog preloma u poljsko-ruskim odnosima. Glavnom preprekom Novak smatra ne težnje Varšave da pomeri svoj uticaj iza istočnih granica Poljske, već težnju Kremlja da pretvori slabašni postsovjetski prostor u jedinstveni i čvrsti politički organizam. Po njegovom mišljenju, bez fundamentalnih promena ideološkog stanja ruskog društva dugoročnije pomirenje Varšave i Moskve će ostati fikcija.

Nisu ostali po strani ni Amerikanci. Savetnik Baraka Obame, etnički Poljak Zbignjev Bžežinski pozvao je poljsko rukovodstvo da pretvori grob Leha Kačinjskog u mesto poklonjenja, na kome bi se svaki Poljak mogao još jednom setiti poljskih oficira, streljanih u Katinju (!?). Podsećanja na to da su SAD i Poljska davnašnji strateški saveznici čula su se i iz usta potpredsednika Džoa Bajdena. To je signal Varšavi o nepoželjnosti (sa aspekta Vašingtona) zbližavanja sa Rusijom. Kandidatura J.Kačinjskog za predsednika Poljske za Amerikance je najprihvatljivija.

Pre zlosrećne katastrofe 53 procenta Poljaka prednost je davalo premijeru Tusku, dok se Leh Kačinjski mogao pohvaliti tek sa 27 procenata glasova. Pogibija poljskog predsednika zasigurno će pridodati kandidatu „PiP“ određeni broj saučestvujućih glasova. Ali za sada se ne može govoriti o tome da je pobeda Jaroslava Kačinjskog predodređena.

Vladislav Guljevič (Ukrajina)

Fond strateške kulture