Ali, od oktobra 1917. godine Rusija nije savim Rusija – ona je Sovjetija. Kao što ni Srbija nije Srbija nego – Jugoslavija. U tom periodu je bilo mnogo lutanja i traženja, uzajamnih nerazumevanja i promašaja. Najveći raskorak nas je snašao 1999. godine, kada je Srbija, skupa sa Crnom Gorom, bila pod NATO bombama. Očekivali smo ruske sisteme S 300, za obaranje NATO aviona; očekivali smo vojnu pomoć… Očekivali smo, podsvesno, ruskog cara na belom konju…

Ali, u Kremlju je sedeo polupijani Jeljcin… Zato je ovaj tekst pokušaj da se pojmi to doba rusko-srbskih odnosa. U uvodnom delu, dato je nekoliko podsećanja na svetsko-istorijske okvire satanizma koji nas je napao; zatim, ukratko, pregled previranja u samoj Rusiji, vezanih za događaje 1999. godine… Na kraju, i najvažnije, na primeru ruskog pravoslavnog srboljuba, Romana Iljunina, dat je pogled u onu istinsku, dubinsku, nerazorivu Rusiju, koja je sa Srbijom bila i biće zauvek.

Uvod u rusko osvešćivanje

I

Još 1999. znalo se da je cilj da se Crna Gora odvoji od Srbije i da se Srbiji oduzmu Kosovo i Metohija i Vojvodina. U „Nedeljnom telegrafu“ od 21. aprila 1999. godine čitamo: „Cilj „Korena“ („Koreni“- naziv tajne NATO operacije protiv Srba, nap. V.D.) je odvajanje Kosova kao glavnog izvora sirovina za Jugoslaviju kroz veliku autonomiju, albansku secesiju ili potpunu nezavisnost, zatim otcepljenje Crne Gore, njenog jedinog preostalog izlaza na Jadransko more, i dislokaciju Vojvodine, njene „žitnice“ i još jednog jugoslovenskog izvora sirovina, koji bi doveli do potpunog kolapsa Jugoslavije kao samodovoljne industrijske države. Iza te akcije jeste strah Nemačke i SAD da će Jugoslavija stupiti u savez sa Rusijom i drugim bivšim sovjetskim državama kada Jeljcina smene komunističke i nacionalističke snage u bliskoj budućnosti“. Ovo je bila izjava neimenovanog nemačkog zvaničnika.

Dakle, glavni geopolitički strah Zapada je, kao i uvek, strah od jedinstva Srbije i Rusije. „Srbi su mali Rusi“, mantraju Zapadnjaci još pre Napoleona (setimo se: Napoleonove trupe u Boki ratovale su protiv Svetog Petra. Cetinjskog, a njegovi instruktori obučavali su turske tobdžije protiv Karađorđa.) Iskasapiti vezanu Srbiju znači pokazati Rusiji šta je čeka.

Zapadna Zver je bila svesna svoje moći. Ali, nije znala reč Svetog Pisma – da se sila Božja u nemoći pokazuje.

II

Napad na Srbiju i Srbe nije imao puno veze sa Slobodanom Miloševićem. Jer, jedan visoki predstavnik američke administracije izjavio je „Vašington postu“ (Lippman W. Thomas, Albright Misjudged Milosevic on Kosovo, Washington Post, april 7, 1999, page A 01) da je rat protiv Srbije osmišljen 14 meseci pre početka NATO bombardovanja, i da su već tada razmatrali četiri modela tog napada.

III

Sila koju je NATO primenio prema Srbiji imala je za cilj da dokaže da je Rusija mrtva kao velika država. Na Radiju „Dojče vele“ (29. III 1999. godine) jedan neimenovani NATO funkcioner je izjavio: „Sada preispitujemo i preuređujemo međunarodno pravo. Stvaramo novo međunarodno pravo u skladu sa novonastalim okolnostima. NATO je preuzeo na sebe funkciju održavanja i uspostavljanja mira, pošto Savet bezbednosti OUN to sada može da ometa upotrebom veta /…/ Rusija više nije super – sila, nije čak ni velika sila. Delovaćemo prema svojim procenama, ne obazirući se ni na koga“.

IV

Vatikan, koji je, uz Nemačku, bio pokretač priznavanja slovenačke, hrvatske i muslimanske secesionističke akcije kao legitimne na međunarodnom planu, u doba NATO bombardovanja, licemerno je tražio da se obustavi bombardovanje Srbije za vreme vaskršnjih praznika. Papin „uskršnji apel“ odlučno je odbacila Biskupska konferencija Nemačke, čiji je portparol, Karl Lajman, rekao da NATO i Nemačka „brane ljudska prava, koja se ne smeju gaziti u ime međunarodnog prava“. Kardinal Jozef Racinger, sadašnji papa Benedikt XVI, izjavio je da su „mogućnosti uticaja Pape na kosovski sukob vrlo male“ (Ana Petrović, Sukob autoriteta, šanse papinih apela za mir, Borba, Beograd, 1-2. maj 1999, str. 9). Kakvo licemerje!

V

Jedna od najmračnijih ličnosti svetske politike, Zbignjev Bžežinski, siva eminencija Demokratske stranke u SAD u oblasti spoljnje politike još od vremena Džimija Kartera, rusofob i mrzitelj Pravoslavlja, tražio je da NATO bude odlučniji u bombardovanju Srbije, da, uoči svoje 50 – godišnjice, ne izgubi ugled. Bžežinski, koji se u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla“, založio za komadanje Rusije (Sibir je „dobro celog čovečanstva“, a ne samo jedne zemlje, smatra on), izneo je svoje ideje za slom srbskog otpora:

„1.Formula autonomije Kosova u Srbiji je mrtva;

2. Iz toga proizilazi da nema nikakvih pregovora sa Miloševićem, osim ostvarivanja srpskog povlačenja nakon ispunjenja svih uslova NATO;

3. Vazdušni udari moraju biti pojačani i moraju efikasno razoriti vojnu moć Miloševića i prinuditi ga na prihvatanje uslova NATO;

4. Neophodno je početi sa razmeštanjem vojske, kako bi se pripremila kopnena invazija NATO iz Albanije i Makedonije;

5. Žrtve borbi, iseljavnja i etničkih čistki na Kosovu imaju moralno pravo na samozaštitu;

6. Sledi zamrzavanje jugoslovenskog kapitala u zemljama NATO, kako bi se pridavio Beograd;

7. Ne čekajući okončanje vojnih dejstava SAD i Evropska Unija moraju zajedno pokazati nameru razrade sveobuhvatnog plana obnove Kosova i povratka njegovog stanovništva;

8. Takav program mora takođe uključiti uslove o tome kako demokratska Srbija posle Miloševića može biti uključena u opsežan program obnove Balkana, u kome će takođe uzeti učešća Makedonija, Albanija i Crna Gora i

9. Američki Kongres mora da sačini zajedničku izjavu, u kojoj će podržati političke ciljeve NATO i izraziti rešenost SAD da ostvari te ciljeve svim neophodnim sredstvima.“

I – sve se zbilo kako je Bžežinski tražio. SAD i sateliti priznali su nezavisnost Kosova; svi uslovi NATO pakta su, u pozno proleće 1999, prihvaćeni, i srbska vojska se povukla; naš kapital u NATO zemljama bio je zamrznut… NATO je oborio Miloševića uz pomoć „demokratske Srbije“ i kategorizovao Srbiju kao zemlju čija će sudbina biti vezana za sudbinu Makedonije, Albanije i Crne Gore (koja se već tada pominje kao nezavisna.)

Rusko osvešćenje

Veliki ruski pisac, Aleksandar Isaijevič Solženjicin, često je govorio da je bombardovanje srbskog naroda 1999. godine potpuno osvestilo Rusiju. I zaista: ankete su 1999. pokazivale da je 95 % Rusa protiv bombardovanja Srbije i Crne Gore. Velike antiameričke demonstracije su održane svuda. Patrijarh ruski Aleksej II je rekao da je „neoprostivo što se NATO oglušio o glas Rusije“, a stari lisac, Henri Kisindžer, je upozoravao da se u Rusiji osećanje poniženosti raširilo od elite do širokih narodnih masa, što je veoma opasno po zapadne interese.

Na američku ambasadu u Moskvi tih dana je pucano iz ručnog bacača. Američke marionete u ruskoj politici, poput Anatolija Čubajsa i Jegora Gajdara, panično su upozoravale Ričarda Holbruka da će „dejstvo NATO-a sahraniti demokratiju u Rusiji i povećati izolovanost od sveta, naoružane do zuba, nacional-komunističke stranke“ (polit.ru, 29. III 1999.)

Ruski pravoslavni hrišćani shvatili su napad na Srbiju mistički. Mitropolit kijevski i sve Ukrajine Vladimir uputio je pismo patrijarhu Pavlu u kome kaže da Sveti Sinod Ukrajinske Pravoslavne Crkve (Moskovske Patrijaršije) „vojna dejstva protiv Jugoslavije smatra napadom na čitav pravoslavni svet“. Portparol Ruske Crkve, protojerej Vsevold Čaplin, izjavio je da „pravoslavlje koren slovenskog bratstva“. Predsednik Beloru-sije, Aleksandar Lukašenko, jasno je rekao: „Ako izgubimo rat na Balkanu, sledeći ćemo biti mi“.

Dr Natalija Naročinicka, genije ruske geopolitičke škole, jasno je posvedočila da NATO politika ima za cilj konačno razjedinjavanje pravoslavnih Slovena, gušenje njihove nacionalne svesti i pretvaranje „postvizantijskog prostora u dedovinu atlantske civilizacije i njene svetske vlade“.

Bilo je to vreme (13. april 1999.) kada je Savezna vlada SR Jugoslavije proglasila priključenje SRJ Savezu Rusije i Belorusije. Državna duma Ruske Federacije izglasala je svoju rezoluciju o pristupanju Jugoslavije ovom Savezu 16. aprila (sa 293 glasa „za“ i 54 glasa „protiv“), a Predstavnički dom Narodne skupštine Belorusije je odluku o primanju SRJ u Savez jednoglasno doneo 5. maja 1999. Na nesreću, ništa od toga nije sprovedeno u život.

General Leonid Ivašov, Načelnik Glavne uprave Ministarstva odbrane Rusije za međunarodnu vojnu saradnju, u maju 1999. jasno je rekao:

„Maska je skinuta u prošle godine objavljenoj Strategiji nacionalne bezbednosti SAD za novo stoleće u kojoj se već otvoreno proklamuje ideja svetskog liderstva.

Vidite, moguće su dve varijante svetskog razvoja. Prva, da zemlje sa izuzetno visokim standardom i nivoom potrošnje moraju da smanje svoje apetite, u korist ostalog sveta. Druga da se sačuva postojeći nivo potrošnje bar za zlatnu milijardu, na račun potreba naroda drugih zemalja, pri čemu bi neke bile svedene na nivo približan ljudskom!

Zemlje zlatne milijarde grade takav arhitektonski model sveta 21. veka u kojem će ostatak svetske zajednice – imati samo uslužnu ulogu, da obezbedi zadovoljavanje njihovih potreba.

Očigledno je, takođe, da se stvara i odgovarajuća hijerarhijska struktura država. SAD i njihovi saveznici, pre svega članice NATO-a, kao i Japan, Južna Koreja, Izrael (uz bespogovorno američko vođstvo), zatim grupa država koje žele da uđu u taj elitni klub i koje bez ograde podržavaju politiku SAD i NATO-a, grupa zemalja koja mirno čeka da dođe na red i, na kraju, grupa država koja se suprotstavlja politici država prve grupe. Tu su Jugoslavija, Belorusija, Iran, Irak, Sirija, Libija, Kuba, Korejska NDR i druge. Posebno mesto u tom nizu pripada Rusiji, Indiji i Kini.

Evo šta je pisao Džošua Strong, jedan od utemeljivača američke ideje, koja se, uzgred, graniči sa fašizmom: „Ta rasa (Anglosaksonci) predodređena je da neke rase istiskuje, a druge asimiliše i tako sve dotle dok čitavo čovečanstvo ne bude anglosaksonizovano“.

Analizirajući svečanost u Vašingtonu, povodom 50. godišnjice NATO-a, setio sam se njegove teorije, još iz 1885. godine, o predodređenoj sudbini i sledeće rečenice: „Zvezda hrišćanstva se zaustavila nad američkim Zapadom i tu će zauvek ostati. Ovde, pred kolevku mlade imperije Zapada, prinosiće danak sve nacije sveta, kao što su nekada prinosile darove pred Isusovu kolevku.

… Vi Jugosloveni ste im dobrano pokvarili veselje. Skinuli ste im ponos SAD, njihov nevidljivi avion, i još tancujete na njegovim ostacima.

Beograd sada, praktično sam, pokušava da spreči buduće svetske kataklizme, da zaštiti buduće potencijalne žrtve američkog globalizma, ukuljučujući Rusiju.

…Vi svojom nepokolebljivošću obuzdavate raspomamljenost američke strategije koja će, ako ne bude zaustavljena, neminovno imati katastrofalne posledice po SAD.

- Danas su Srbi i kosovski Albanci, Crnogorci i Mađari, i svi ostali narodi SR Jugoslavije samo sitan ulog u velikoj američkoj igri, a Balkan poligon za isprobavanje praktičnih načina za njenu realizaciju.“ “

Ruske strateške nuklearne raketne jedinice dignute su u stanje najviše pripravnosti. Pacifička ruska flota otpočela je vojne manerve. Lansirana je, probno, raketa sa nuklearne podmornice na Kamčatku. Izviđački brod ruske Crnomorske flote „Liman“ isplovio je iz Sevastopolja i krenuo ka Jadranu. Ministar odbrane doneo je odluku o prekidu svih kontakata sa NATO – paktom. Načelnik Generalštaba ruske vojske je rekao da Rusija neće oklevati da upotrebi nuklearno oružje ako zatreba.

Najveći strah na Zapadu izazvalo je okretanje balističkih raketa prema NATO državama. NATO se tek tada obratio Rusiji, nudeći joj uključivanje u diplomatsku inicijativu.

Crnomorska i Baltička flota počele su izvođenje manevara, a general Ivašov je upozorio da je Rusija zemlja kojoj se ne preti.

Posle smene premijera Jevgenija Primakova (Pinhasa Finkelštajna), novi predsednik Vlade Rusije, Sergej Stepašin, izjavio je da je napad na Jugoslaviju udarac i po Rusiji.

NATO je tada morao da se obrati Rusiji. Medlin Olbrajt kaže da će do mira doći zahvaljujući ruskom posredovanju, a Marti Ahtisari smatra da Rusija mora biti podržavana, a ne izolovana. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, koja Srbiji priznaje suverenitet nad Kosovom bila bi nemoguća bez ruskog angažmana. A kada je mir potpisan, Rusi su pokazali mišiće.

Demonstracija ruske moći bilo je zauzimanje aerodroma „Slatina“ kod Prištine od strane ruskih specijalaca koji su došli iz Bosne. Operativnu naredbu za ovu akciju izdao je načelnik Generalštaba, Anatolij Kvašnjin, a Jeljcin je bio „neobavešten“. NATO komadant Vesli Klark bio je besan, dok je Bžežinski poručivao Klintonu da preotme aerodrom od Rusa jer je to stvar prestiža. Zahvaljujući Rusima, Srbi sa severa Kosova nisu doživili progone poput svoje braće iz drugih kosovskoh oblasti. U pregovorima Rusije i NATO-a, ruska vojska je dobila kompaktan prostor, a tri njihova aviona sa opremom sletela su na prištinski aerodrom. Medlin Olbrajt je tražila od Mađarske, Rumunije i Bugarske da spreče prelete ruskih aviona, ali su ruski padobranci ipak dobili vazdušne koridore, pošto su njihovi generali zapretili NATO kolegama.

Ono što je izvesno jeste da se, u vreme NATO bombardovanja, žestoko „kuvalo“ u Rusiji, i da Jeljcinova administracija, često sastavljena od rusofoba, shvatila da se nije šaliti sa ruskim armijskim vrhom, koji je bio svestan da je rat protiv Srba uvod u rat protiv Rusije. Pravoslavni hrišćani Trećeg Rima videli su u NATO bombardovanju naroda cara Lazara apokaliptični predznak budućih događaja, o kojima je ruski sveti, Teofan Novi Poltavski, govorio još za vreme II svetskog rata, prorokovao da će pravi rat nastati kad sve sile sveta navale na Rusiju, jer će, u apokaliptične dane koji dolaze, samo ona sačuvati pravoslavnu veru.

Na našu veliku nesreću, u vreme kad je Srbija bombardovana na čelu Rusije su se nalazili izdajnici. General Leonid Ivašov, predsednik ruske Akademije za geopolitiku, pregovarač sa ruske strane prilikom potpisivanja mirovnog sporazuma 1999. godine, kaže: „Mi smo se s Amerikancima dogovorili da će najviše polovina (Amerikanci su govorili – ne manje od polovine) snaga bezbednosti, pograničnih snaga i oružanih snaga SR Jugoslavije biti povučeno iz pokrajine. Mi smo se dogovorili da natovske zemlje, koje aktivno učestvuju u bombardovanju i agresiji protiv SRJ, neće razmeštati svoje snage u dubini teritorije pokrajine. Bila je određena i obeležena zona od tri do pet kilometara duž granice sa Albanijom i Makedonijom. Mi smo pristali na prisustvo natovskih struktura jedino u Prizrenu, otprilike 55 kilometara od granice. Ovde je trebalo da bude razmeštena nemačka brigada. Međutim, Stroub Talbot i Viktor Černomirdin su u suštini ignorisali tu zajedničku odluku ruske, američke i finske strane./…/ Černomirdin je trgovao sa Klintonom i Gorom o predmetu njegove podrške kao kandidata za predsednika Rusije. Meni je postalo jasno zašto je Černomirdin trgovao Srbijom – da je trebalo, on bi i pola Rusije prodao. Među njima je postojao dogovor: Gor predsednik SAD, Černomirdin – predsednik Rusije.“ („Geopolitika“, broj 29/2008.)

Srbija je, dakle, bila predmet trgovine. Prodavali su je isti oni koji su prodavali i Rusiju – rusofobi bliski jeljcinovskoj vlasti. Ne treba zaboraviti tu činjenicu, i govoriti ono što neprijatelji naših naroda žele da ponavljamo, kao mantru uzajamnog nerazumevanja: „Kad nam je to Rusija pomogla?“ Kad je bila svoja – pomagala je uvek. Kad nije mogla da pomogne sebi, nije ni nama.

Roman Iljunin, kosovski zavetnik

U dane bombardovanja Srbije od strane NATO-a, te, apokaliptične 1999. godine, pravoslavna Rusija je bila sa Srbijom svim svojim bićem. Sreo sam, u one dane, i živi dokaz za to – brata Romana Iljunina. Poreklom kozak, sa tihe reke Medvedice, pritoke baćuške Dona, rođen na stanici Berezovska, dvesta kilometara od Volgograda (bivši Caricin, bivši Staljingrad), od 1991. do 1995. godine učio je školu ikonopisa pri Moskovskoj duhovnoj akademiji u Trojice Sergijevoj lavri, u gradu Sergijevom Posadu. Prvu ikonu koju je naslikao, po obrascu Spasa Nerukotvorenoga iz Novgoroda (XII vek), poklonio je crkvici u rodnom selu. Po njemu, novgorodski original Spasa je obuhvatio sobom „mudrost Tvorca, pravednost Sudije i milosrđe Oca Nebeskoga“.

Nerukotvoreni Obraz Spasov je nastao kada se edeski car Avgar, oboleo od gube, čuo da se u Palestini javio čudesni Lekar i Iscelitelj – Hristos. Pošto nije mogao sam da Ga poseti, poslao je svog dvorskog slikara Ananiju, da Ga portretiše i donese mu naslikano – čvrsto je verovao da se tako može isceliti. Takođe, pismom je molio Hrista da dođe u Edesu. Ananija je stigao u blizinu Gospodnju – ali nije uspevao da Ga naslika. Jer, Hristos, Sin Čovečiji, ličio je na sve ljude, i crte Njegovog Lika bejahu neuhvatljive. Tada je On od Ananije zatražio platno, umio se i obrisao Lice o njega – i, čudom Duha Svetoga, na platnu je ostao otisak prečistog Lica Bogočovekovog. Ananije je caru Avgaru odneo platno i rekao mu da Spasitelj ipak neće doći u Edesu (bilo je to doba Hristovog stradanja). Car Avgar je, međutim, bio čovek velike vere – iscelio se od dodira ubrusom na kome je bio Nerukotvoreni Obraz. U znak poštovanja, on ovu Prvoikonu stavlja iznad vrata svog dvorca. Narod se klanjao Hristu skupa s carem.

Ikona je kasnije bila zazidana, da bi je u šestom veku opet našao lokalni episkop. Preneta je u Carigrad, gde je stajala do križarskih pljački u XIII veku, kada je iščezla negde na Zapadu.

Pošto je Roman Novgorodskog Spasa poklonio svom selu, nastavio je rad. U Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, koji se obnavljao, naslikao je Sv. blagovernog Aleksandra Nevskog. Po povratku u rodni kraj, na Bogoslovskom fakultetu Caricinskog pravoslavnog univerziteta predaje ikonopis.

U volgogradskom manastiru Svetoga Duha, u keliji u kojoj je obitavao, Roman Iljunin je imao ikonu Roždestva Hristovog, koju mu je poklonio sin sveštenika iz Srbije, kolega sa studija. Ta ikona ga je stalno podsećala na narod Svetog Save.

Kad je počelo NATO bombardovanje, i kada je Roman čuo da rakete padaju blizu srbskih svetinja i porodilišta, on je znao da ne može sedeti skrštenih ruku. Sa svojim studentima, sakupljao je potpise za podršku braći Srbima. Volgogradski hrišćani su znali šta znači užas rata – nacistički napad na Staljingrad zalio je, u II svetskom ratu, njihovu zemlju krvlju. Inicijativa za potpisivanje naišla je na dobar odziv.

Posle svega, Roman je odlučio da pođe u Srbiju pod bombama. Uzeo je blagoslov od svog arhijereja, Germana i naslikao ikonu Srbima dragog Cara – mučenika Nikolaja II Romanova. Otišao je po vizu u jugoslovenski konzulat u Moskvi, a zatim u Tretjakovsku galeriju, gde je naročitu pažnju posvetio jednoj srbskoj ikoni Raspeća iz XIV veka. Razmišljao je o Golgoti Gospodnjoj i o stradanju Hristovih Srba. Kad je izašao na ulicu, jedna grupa dečaka mu je uzviknula: „Mi vas ovde mnogo volimo!“ U prvi mah začuđen, Roman je shvatio da su oni pomislili da je on Srbin – nosio je značku sa znakom „target“ na reveru.

U moskovskom hramu Svetog Nikolaja „v Pižah“ nastojatelj je bio prota Aleksandar Šargunov, predsednik Rusko-srbskog bratstva. Tu je, kao i u mnogim drugim hramovima, skupljana pomoć za Srbe, i svakodnevno su uznošene molitve.

A zatim je Roman stigao u beograd. Sastao se sa Njegovom Svetošću, Patrijarhom Pavlom, kome je, pored ikone Carskih Mučenika, uručio i vrećicu zemlje s Mamajevog kurgana, gde je, u zimu 1942, na stotine hiljada ruskih vojnika položilo glave za otadžbinu.

Roman je ostao u Beogradu, pod bombama, po zapovesti svog atamana A. Birjukova, s ciljem da naslika, kozacima omiljenu, ikonu Nerukotvorenog Spasa, i da je ostavi na dar Srbima. Po prednju, ovu ikonu su nosili ratnici Svetog Aleksandra Nevskog, boreći se protiv tevtonskih vitezova.

Po savetu svog prijatelja, srbskog ikonopisca Radeta Sarića, Roman je nabavio dobru dasku za ikonu od stolara iz Kraljeva. Slikao ju je u jednoj sobi internata Bogoslovskog fakulteta. On kaže: „Treba priznati da su mi i profesori i studenti ukazali čisto rusko gostoprimstvo. Izjutra sam, na bravi vrata svoju sobe, često nalazio kesu s hlebom i mlekom. Mada je fakultet bio zvanično raspušten na neodređeno vreme, moji prijatelji su ostajali da bi stanarima susednih zgrada omogućili da se zaštite u njihovom skloništu od napada iz vazduha.“

NATO-vci su bili tačni. Svakog dana posle devet uveče bila je vazdušna opasnost. Svakodnevno bogosluženje je proticalo uz stalne vazdušne opasnosti. Kada bi žene i starce odveli u sklonište, studenti teologije su nastavljali da se mole za mir. „Naša zajednička molitva za mir vaznosila se Gospodu. Mislio sam o onima drevnim Kijevljanima koji su stajali u hramu Svete Sofije 1239. godine, kada je han Batij s Tatarima ovnom razbijao gradska vrata. U pravu su oni koji kažu da se istorija ponavlja“, veli Roman, koji je u to vreme išao i na Pančevački most, da ga brani svojim telom.

Dok je stajao, skupa sa ostalima na Pančevačkom mostu, Romanu je jedan Srbin rekao pokazavši mu jednu zvezdu na nebu: „To je, možda američki špijunski satelit. On, kao nova antivitlejemska zvezda pokazuje put izaslanicima novog Iroda ka svakom novorođenom srbskom mladencu“. Umesto evanđeljskih darova, irodovci su srbskoj deci nosili rakete i bombe.

Brat Roman je hteo da svoj posao završi do Vidovdana, i da ode na Kosovo, da se ikona osvešta, ali je Gospod drugačije blagoslovio. Morao je opet u Rusiju.

U junu 1999, Roman Iljunin je iz Srbije u Volgograd poveo grupu srpske dece. Na lokalnoj televiziji je govorio o stradanju Srbije, a obični ljudi pokazivali su ogroman interes za bratsku zemlju.

Mali Srbi su smešteni u turistički kompleks na obali Volge. Primili su ih kao rođene. Arhiepiskop volgogradski German je brinuo o njima. Bili su rado viđeni gosti Svetoduhovskog manastira i Bogoslovskog fakulteta. U manastiru su se već dugo molili za Srbiju i Crnu Goru.

Deca su videla Mamejav kurgan i Muzej Staljingradske bitke. Ratni veteran, direktor muzeja, pričao im je kako su se pod Staljingradom, skupa sa Nemcima, protiv Rusa borile i hrvatske ustaše, najveći srbomrsci sveta.

Jedna grupa dečice iz Srbije bila je u Trojice-Sergijevoj Lavri, kraj moštiju Baćuške Sergija. I tamo su ih bratski dočekali.

Tek u septembru 1999, vraćajući decu u otadžbinu, brat Roman je mogao da ispuni svoj zavet da sa svojom ikonom Spasa Nerukotvorenoga ode na Kosovo. Na beogradskom Novom groblju, kod spomenika Caru Nikolaju i ruskim vojnicima palim za Srbiju u I svetskom ratu, ikonu je osveštao starešina ruskog hrama Svete Trojice u Beogradu, otac Vitalije Tarasjev, a pohod Romanov na Kosovo omogućio je vojni ataše ambasade Rusije u Beogradu, general Barmancev. Dva ruska oficira pratila su hrabrog Romana na putu ka svetoj zemlji, koja je za Srbe ono što je Kulikovo za Ruse: mesto bola i slave.

Na administrativnoj granici, gde su čekali nekoliko sati, pojavilo se oklopno vozilo ruske vojske. Sveta ikona je uneta u njega, i putovanje se nastavilo. Išli su ka aerodromu Slatina, gde je bila smeštena ruska baza. Uz put ruševine Prištine, delo NATO aviona.

Romana je dalji put naneo u manastir Devič, u čijoj neposrednoj blizini je bio vod ruskih specijalaca. Oni su pomagali monahinjama da ispunjavaju svoje obaveze i štitili ih od nasilničkog šiptarskog okruženja, koje je, pre dolaska KFOR-a, razrušilo manastir i opljačkalo ga, čitava tri dana zlostavljajući monahinje, sekući ikone i razbijajući grobnu ploču nad moštima Svetog Joanikija Devičkog.

Rusi su, dakle, i oružan o branili Devič, tako da su ih sestre i njihov duhovnik, otac Serafim, iskreno voleli. Roman je video ljubav Srba prema Rusima i kad su, sa Spasom Nerukotvorenim, na oklopnom transporteru, stigli u Gračanicu. Vladika Artemije i monahinje su govorili: „To je naša, kosovska ikona“.

Pre povratka u Srbiju, mladi kozak se zaustavio na Gazimestanu, i u podnožje spomenika izručio vrećicu volgogradske zemlje. Jedan Srbin, tu prisuten, je zaplakao: mučenička Rusija sjedinjuje se s mučeničkom Srbijom. Da joj pomogne da odstoji.

Na Savindan 2000. godine Nerukotvoreni Spas je bio u hramu Svetog Save u Beogradu. Otac Stevan, starešina hrama, služio je moleban Hristu, a narod se klanjao Bogu svome, moleći se za mir i spasenje. Srbi su govorili Romanu da je ikona znak velikog bratstva srbskog i ruskog naroda.

Malo po malo, Rusija se podizala iz praha i pepela. Godine 2008, kada je Amerika sa svojim NATO-satelitima, priznala „nezavisno Kosovo“, „ Rusija je mogla da pomogne Srbiji u njenom nepristajanju na oduzimanje Svete Zemlje.

Daće Bog da tako bude i u danima koji dolaze!

Vladimir Dimitrijević

izvor: Vidovdan.org

Bombardujući Srbiju, NATO se ponašao kao arijevska organizacija (prema generalu Majklu Rouzu „NATO je spreman da Srbe vrati u kameno doba“) koja je Srbe tretirala kao narod nižeg reda. Poput nevinih u Drugom svetskom ratu koji u koncentracionim logorima nisu mogli da se brane i srpski narod nije mogao da se brani 1999. godine. Ako izuzmemo ljudske žrtve i zanemarimo upotrebu zabranjenog oružja (projektile sa osiromašenim uranijumom), NATO je, kao najreprezentativniji predstavnik ultimativne demokratije i rasističke kulture, ostvario zavidan bilans: u svojoj „humanitarnoj akciji“ porušio je 190 škola, 20 bolnica i 60 mostova – za 78 dana poništavanja srpskog naroda. Sličan odnos prema Srbima imali su i nacisti: general Eberhad je, 1941, u Kosovskoj Mitrovici, obraćajući se Šiptarima izgovorio onu poznatu i bezpogovornu rečenicu: „Srbi su van zakona. Obećavam da će posle rata Kosovo i Metohija biti priključeni Albaniji“.

1

NATO-gaulajteri su, 1999, težeći da ostvare neslovenski mostobran na Balkanu, koristili sva sredstva da Srbe stave van zakona. Pripadnici NATO pakta upotrebljavali su u novim uslovim nove metode, medijski genocid, ne bi li i satanizovanjem kaznili srpski narod. Karla Del Ponte će prozivati Srbe za 529 masovnih grobnica na teritoriji Kosova i Metohije. Ni jedna nije pronađena od tih 529 grobnica sa pogrebenim nevinim šiptarskim žrtvama. Nemački general Šarping je tvrdio da su Srbi proterali sa Kosova 600 hiljada Šiptara, čineći pritom monstruozne zločine („ispečeni fetusi“, ubistva „nerođenih beba“ – već šta je bolesni šarpingovski um upamtio da treba da izgovori). Joška Fišer, ministar inostranih poslova u Vladi ujedinjene Nemačke, zgražavao se nad 400 hiljda pobijenih na Kosovu. I dabome, ko bi drugi objavio ako ne bečki „Standard“ (novina austrijske države koja je u odnosu na broj stanovništva dala najveći procenat nacista u Drugom svetskom ratu) 7. aprila 1999. da je u prvom pokolju na Kosovu srpska vojska pobila 800 hiljada Šiptara(!?).

Ovaj infantilni nivo inteligencije najtačnije određuje moralni lik NATO pakta i njegov humanistički pogled na svet. Ali, razume se: evropejci, natovci i globalisti se ne bave samo biografijom srpskog naroda, što potvruđuje konstantna rusofobija odnosno dominantno opredeljenje američke spoljne politike. To je i razlog što je Američki kongres, 1959, doneo zakon kojim se Amerika proglašava za zaštitnika pokorenih naroda pod komunizmom i uvodi praznik pod nazivom „Nedelja pokorenih naroda“ (nacija). Ovaj zakon (PL 86-90) obavezuje SAD da brinu o narodima pod komunističkom čizmom, ali se odnosio pre svega na komunističku Rusiju. U tom zakonu se vrlo jasno govori o tome kakvim je torturama izložen veliki broj naroda na teritoriji SSSR, u kome su svi potlačeni sem Rusa. Naprosto, to i nije zakon protiv komunizma, već protiv državnosti Rusije i protiv ruskog pravoslavnog naroda.

Posledično, Buš je i pre ukrajinskog referenduma (1991) „podsticao otcepljenje Ukrajine“. Razume se, ovu rusofobičnu politiku dosledno je pratio NATO: razmetljivim zbližavanjem sa Ukrajinom, manevrima američke flote u Crnom moru 1997, forsiranjem Turske. Ono što su SAD najavljivale („obručivanje“, opkoljavanje Rusije) NATO sprovodi u delo stvaranjem „raketnog štita“ odnosno „sanitarnog kordona“ oko Rusije.

NATO paket ustvari predstavlja jednu preteću organizaciju koja je uspela da spoji ono što je na izgled nespojivo. Naime, najvažniju militantnu liniju ove organizacije čini osovina koju predstavljaju Vatikan, Berlin i Vašington. Zar je čudno što je prvi papa koji je ušao u Belu kuću (1979) bio upravo Jovan Pavle II, estradni papa i čovek skrivene biografije. Ali je upravo taj papa Vojtila uspostavio doktrinu koridora prema Rusiji: pas baj tu Raša (pass by to Russia). Iz te velike ljubavi rodiće se drugi konkordat vatikanske konkviste: prvi je Vatikan potpisao sa nacističkom Nemačkom, a ovoga puta sa globalističkom Amerikom, koji je, 1984, obelodanjen na Aljasci kao Regan-Vojtilin plan.

I njegov naslednik, papa Racinger (alijas Benedikt XVI), inače davnašnji pripadnik „Hitlerove mladeži“ (Hitlerjugend), nastavio je politiku konkordatskog imperijalizma. U prvoj svojoj poslanici, za Božić 25. decembra 2005, papa Racinger poziva na podršku novom svetskom poretku „utemeljenom na ispravnim etičkim i ekonomskim principima“.

Ono što je zanimljivo to je pitanje saveznika NATO organizacije. To su ili države koji su nekad bile u paktu sa Hitlerom ili su to pak države koje su na neki poseban način (putem separatizma) došle do svoje nezavisnosti. I zato u stručnoj literaturi koja postoji u svetu nove saveznice NATO pakta se označavaju kao prijateljski fašizam. Taj „friendly fascism“ postao je senka NATO pakta, upućujući na tradiciju ljubavnog mimezisa. Zar sumnjati u taj zanos, ako nije nepoznato da su neki od kultnih paklenika bili „omiljeni nacisti“ evroatlantske civilizacije. U takve, bez sumnje, spada i Albert Šper, Hitlerov arhitekta i ministar naoružanja čiju opčinjenost nacizmom potvrđuje i njegova članska karta broj 474481.

2.

Za razmatranje patohumanizma vredno je napomenuti dva eklatantna slučaja. Na konspirativnom samitu, jula 1998, u Berlinu donet je dokumenat o „Dousavršavanju Evrope“. Po tom dokumentu, koji poseban tretman pridaje „albanskom pitanju“, za Srbiju je predviđen sanitarni kordon. Rusija je određena kao neuralgična tačka s ciljem permanentnog izgurivanja iz Evrope u Aziju. Za sive zone ostavljene su Ukrajina i Belorusija…

Na drugom konspirativnom samitu, aprila 2000, u Bratislavi određena je najvažnija strategija NATO pakta, sadržana u obavezi izabranih arijevaca da se zalažu kako bi se sadašnjim širenjem NATO-a „uspostavila teritorijalna situacija između Baltičkog mora i Anadolije kao u vreme Rimskog carstva“ (tačka 7)?! U toj želji da, za početak, zadobije granice Rimskoga carstva – NATO odvaja, odnosno SAD kao njen najvažniji tutor, 10 milijardi dolara nedeljno za ratove koje vodi u svetu (Irak i Avganistan), dodajući toj sumi još nepoznata sredstva za izdržavanje 800 američkih baza na našoj planeti.

3.

Po svemu sudeći, Evropa je izgubila politički kompas i danas postoji kao nato-američki protektorat. Zarobljena sopstvenom biografijom, ona je postala saučesnik i u izvršenju smrtne kazne nad humanističkim idealom, kome je inače težila i kojim je na drugom civilizacijskom tasu zaklanjala svoj istorijski patohumanizam. To je i razlog što je ujedinjena Evropa, prvi put posle Drugog svetskog rata, poslala kaznene ekspedicije na srpski narod, vodeći svoj prvi rat pod sazivom Evropske zajednice. Razume se, u toj zajednici nema Srba, na koje je demokratska Evropa atakovala tri puta u 20. veku, s genocidnim namerama. Utoliko je srpska politička sudbina najogledniji barometar za političku budućnost Evrope, kad ona već nije imala snage da se ne ogreši o zavetnu poruku jednog evrofila („Evropo, pokloni se Srbiji!“).

U ključu američke natomahije nisu li sadržani svi lakejski postupci Evrope koja je u tranzicionom posthitlerovskom periodu zagubila svoj identitet. Tokom postberlinskog sindroma postalo je sasvim očigledno da je evropski um dosegao sopstvenu kulminaciju kao politički subjekt sa starateljem. Zato Zbignjev Bžežinski jeste u pravu (v. njegovu knj. „Velika šahovska tabla“) kada zaključuje: „Brutalna je činjenica da je zapadna Evropa… u velikoj meri američki protektorat“.

Kao ovisnik natoizacije, Evropa je u svemu pratila izopačen politički ideal, gubeći samokontrolu i sopstvenu političku korist – dovodeći u stanje regresivne evolucije i projekat ujedinjene Evrope, realizovane na pozicijama tehnokratskog neokolonijalizma. Upotreba čoveka je besprizorno pravdana demokratskom prosvećenošću dok se u stvari industrija selila za profitom u zemlje jeftine radne snage. Bankokratija je imoralno propagirala liberalizaciju tržišta upodobujući narode i države kursu dužničkog ropstva.

Konačno, kao instrumentalizovani učesnik u opitnom razbijanju druge Jugoslavije, Evropa je zgazila sve tekovine civilizacijskog, pravnog i kulturnoistorijskog novovekovnog programa. Tako je i bilo moguće da pravo moći (na srpskom primeru) ostvari svoj primordijalni obrt i da, kao surogat, sopstveni istočnik, moć prava, otpošalje u sunovrat.

Tu vrstu upotrebe čoveka, kao glavno svojstvo izopačene politike, ugradio je u sebe novi poredak koji je potopio Evropu. U novim uslovima imperijalni humanizam nije prezao da žrtvu proglasi dželatom, a etničko čišćenje humanitarom akcijom. Primeri za to su i savremeni hrvatski neofašizam i muslimanski „sveti rat“ zacareni u procesu rušenja Jugoslavije – usmeravani američkom političkom oblapornošću. Zato se i metod ponavljanja manipulacije (Vukovar-Dubrovnik, Srebrenica-Račak) uvek javlja kao na isti način ponavljana laž. U tom ključu sadržana je i igra brojkama: evro-atlantska alijansa je utvrdila postojanje 105 „koncentracionih logora“, koje su držali Srbi u Bosni, sa 260.000 zatočenih. Međunarodni Crveni krst nalazi da je ukupan broj zatočenih, iz sve tri zaraćene strane, između deset i jedanaest hiljada. Od 100.000 silovanih muslimanki u Bosni, komisija UN za ratne zločine je, oktobra 1993, ustanovila „330 dokumentovanih slučajeva silovanja“.

Očito, zločinačka politka svetskog hegemona nije ni mogla, izuzev patohumanizma, da iznedri principijelni politički poredak. Kao što je skrivala istinu o tome da je u „civilizacijskom ratu“ pobila dva miliona Vijetnamaca tako je skrivala istinu o Sarajevu, gradu sa najvećim brojem mrtvih Srba (do sada utvrđen broj 5.515 žrtava) u ratu 1991-1995.

4.

U sklopu balkanske nato-američke odiseje treba posmatrati i dekomponovanje Jugoslavije, stvaranje novih nacionalnih država sa proklamovanom „multikulturalnošću“, te i „Srebrenički slučaj“. On će trajati koliko i dirigovana nato-američka moć nad medijima. Ali će, istovremeno, „Srebrenički slučaj“ ostati upamćen kao nezaobilazni primer američke političke bezočnosti i bezumlja. Ovo je i primer koji tačno vremenski određuje kada se američki hegemonistički um spustio ispod najniže intelektualne i moralne lestvice.

Navodni masakr u Srebrenici omogućio je da dogovoreno NATO bombardovanje Republike Srpske (30. 08 – 13. 09. 2005) ima kakav-takav legitimitet. Sledstveno tome, NATO ne bi s Hrvatima, avgusta 1995, izvršio zajedniču ofanzivu na Republiku Srpsku Krajinu (i etničko čišćenje Srba) da u martu 1994. nije sklopljen Vašingtonski sporazum (temelj bošnjačko-hrvatske federacije). Posledično, Hrvati su, zahvaljujući ovom Sporazumu, politički profitirali jer im je, zauzvrat, američki predsednik Klinton ispunio obećanje da će im vratiti sve teritorije koje su držali krajiški Srbi.

Srebrenički mit je, prema tome, bio neophodan Americi da rat koji je započela u Bosni (zahtevajući od Izetbegovića da se odrekne pristanka na Lisabonski sporazum) završi navodno uspešnom mirovnom inicijativom. Baš zato, „srebrenički slučaj“ i postoji jedino kao američki srebrenički mit.

Slučaj Srebrenice je pažljivo režirala dvojedna administracija SAD i NATO, pa su zato, na sastanku 2. aprila 1995, Kofi Anan i Madlen Olbrajt odbili plan za odbranu Srebrenice. Naime, 300 vojnika holandskog bataljona sa lakim naoružanjem trebalo je zameniti danskim kontingentom, opremljenim teškom artiljerijom.

Iako su znali da se vojska Republike Srpske sprema na srebrenički desant, čak ga podsticali zbog muslimanskih zverstava nad Srbima u srebreničkoj regiji (samo na bratunačkom groblju počiva 3.276 Srba, većinom civila) – američkonatovska alijansa nije učinila ništa da predupredi akciju pod nazivom „Krivija `95″. To je razlog što ni UNPROFOR nije odgovarao na zahteve Holanđana da im se pruži podrška iz vazduha kada je započeta akcija srpskog zauzimanja Srebrenice.

Da su šefovi SAD, NATO i UN imali saznanja da će vojska Republike Srpske preuzeti zauzimanje Srebrenice svedoči i poseta Vašingtonu Ričarda Goldstona, ondašnjeg glavnog tužioca Haškog tribunala. O tome detaljno piše Andreas Cumah dopisnik iz UN berlinskog dnevnika Tageszeitung.

Naime, Filip Korvin, predstavnik UN u Bosni i Hercegovini, jasno je dao do znanja da je bilo licitiranja srebreničkim žrtvama (prvo 16.000, pa 14.000, zatim 12.000 i 10.000 te najzad oko 8000), izjavljujući da je cifra od 7000 ubijenih, s kojom se često „barata u međunarodnoj zajednici, jedno neodrživo preterivanje“. Visoki komesar UN, Henri Vilend, ima samo jedan argument za „srebrenički slučaj“: „Nismo našli nikoga ko je svojim očima video neki zločin“.

Možda je to i bio glavni razlog što je tužilac Tribunala Ričard Goldston (u pismu američkoj ambasadi u Hagu, novembra 1995, povodom Srebrenice) „okarakterisao kvalitet i ispravnost obaveštajnih podataka koje su dostavile SAD razočaravajućim“. Upravo zbog neupotrebljivih podataka, Goldston je 30. novembra 1995. dodatno tražio od Klintonove administracije da mu se predaju sve informacije o Srebrenici. Ali – kako je potvrdio Andreasu Cumahu – „vratio se iz Vašingtona praznih ruku“.

5.

Nesumnjivo: umorna je naša civilizacija, ali je NATO (kao nadnacionalna teroristička organizacija) posebno destruirao, ponizio i umorio. Utoliko pre, patohumanizam NATO-imperije predstavlja ruglo umornog evropskog i američkog političkog uma.

Ako NATO, za početak, teži da zauzme granice do kojih se nekada prostirala Rimska imperija to ne znači ništa drugo do da su njegovi politički promoteri posve politički retardirani. Ali kada takav um predvodi politiku svetskog hegemona, prestižnog u konvencionalnom i atomskom naoružanju, to poništava nadu čovečanstva u civilizacijski pomak. I više od toga: danas ova parahumanistička organizacija i vojna falanga koja ima čak svoju parlamentarnu skupštinu, izvesno predstavlja planetarnu pretnju miru u svetu.

Ukoliko bi ona premrežila planetu onda bi nastao politički i istorijski muk, politički zato što je ona osudila humanistički ideal na smrt, a istorijski zbog toga što su je utemeljili oni koji smatraju da živimo, posle arhiviranja komunizma, u vremenu kraja istorije, kako je to pisao uslužni intelektualac Fukujama.

Međutim: postoje narodi koji ne mogu da usvoje ono blagostanje kojim se predstavlja NATO organizacija u svetu. Ona propagira evroatlantski pogled na svet i američku vrednosnu lestvicu koja se svodi na trojstvo koje predstavljaju profit, prestiž i pohlepa. Postoje narodi koji nikada takav pogled na svet i ta načela kao nadnačela ne mogu da prihvate. U takve narode spada i stari srpski istorijski narod.

Predrag R. Dragić Kijuk
(Beseda na naučnom skupu „Srbija na raskršću: neutralnost ili NATO“ Akademije za diplomatiju
Beograd, 17. februara 2010.)

Tačno mesec dana posle početka agresije i bombardovanja Jugoslavije 1999. NATO se nalazio pred velikom proslavom 50 godina postojanja i još većim izazovom šta uraditi u ratu protiv Jugoslavije. Da li pojačati bombardovanje i po cenu novih civilnih žrtava i štete, što se sve medijski vraćalo kao bumerang, ili povesti kopnenu ofanzivu pre svega koristeći OVK kao pešadiju?

U Vašingtonu su zvonili bubnjevi i tumačenja da je sve osim totalne pobede zapravo totalan poraz za Zapad. Jer, vazdušni udari nisu slomili kičmu jugoslovenske vojske, moral vojske i naroda bio je visok i svi su bili ujedinjeni u želji za otporom.

Mišljenja zapadnih analitičara da će biti potrebno samo nekoliko dana bombardovanja da Beograd poklekne, nisu se pokazala kao tačna. Jugoslavije nije odigrala onako kako je to NATO očekivao, nije se predala posle nekoliko dana. Na brzinu inscenirani scenario realizovao se sa neverovatnim kontraefektima. NATO je intervenisao da bi, navodno, sprečio humanitarnu tragediju, ali ju je proširio i ubrzao. Intervenisao je da bi sprečio da kriza destabilizuje druge zemlje, a ona se u međuvremenu proširila i na Makedoniju sa neizvesnim posledicama po pitanju statusa Kosmeta. U prvom postmodernom ratu konfuzija bi bila zabavna da nije bila i krvava.

Viktor Černomirdin stigao je 22. aprila 1999. u Beograd u pokušaju pronalaženja rešenja i nekakvog kompromisa da se rat zaustavi. Tog dana jugoslovenska PVO dobila je striktno naređenje da ne dejstvuje upravo zbog avionskog leta ruskog pregovarača i moguće greške. Tu činjenicu NATO je iskoristio i jedan američki lovac-bombarder F-16 leteo je od mađarske granice do Beograda u radarskoj senci civilnog aviona Viktora Černomirdina da bi zatim bacio bombu od skoro tri tone na podzemni objekat Straževicu. Ratno lukavstvo, ili kršenje međunarodnog ratnog prava? Saznavši da ih je američki F-16 iskoristio kao štit u prilazu Beogradu, ruski piloti su u odlasku Černomirdinov avion okrenuli potpuno drugim koridorom, tamo gde nije ni bilo predviđeno, pa se avion odjednom našao iznad položaja jedne pešadijsko-artiljerijske jedinice u Sremu. Sa zemlje je na nepoznati i nenajavljeni avion otvorena urnebesna vatra čak i iz pištolja i pušaka. Srećom nisu ga pogodili, jer je odmah uzeo veliku visinu.

Samo tri dana kasnije piloti na aerodromu Golubovci kod Podgorice izvlačili su karte za supertajnu misiju, bez znanja i odobrenja komande u Beogradu: napad na aerodrom Rinas kraj Tirane. Na tom aerodromu bila je smeštena američka borbena grupa „Soko” sa 24 helikoptera tipa „apač”, kao i delovi 82. padobranske divizije iz Fort Brega, Severna Karolina. U ranu zoru 26. aprila u akciju je krenulo šest aviona G-4 „super-galeb” jugoslovenskog RV, inače iz sastava akro-grupe „Leteće zvezde”. Nisko leteći na samo tri metra iznad morskih talasa, da bi izbegli radarsku kontrolu, jugoslovenskim avionima trebalo je manje od 20 minuta da stignu do ciljeva u rejonu aerodroma Rinas. Stigli su iz pravca izlazećeg sunca i vizuelno bili teški za otkrivanje. Prvo je raketama i bombama napadnut logor za obuku terorista OVK kraj aerodroma Rinas, da bi zatim avioni G-4 gađali američke helikoptere na zemlji. Uništeno je devet „apača” dok su još tri bila ozbiljno oštećena.

Italijanska državna televizija javila je istog dana vest o napadu na aerodrom Rinas samo jednom i onda je ta vest skinuta. Ruska agencija Itar-Tas javila je da je aerodrom Rinas kraj Tirane bio zatvoren za saobraćaj 26. aprila i nekoliko dana kasnije, da italijanski ministar unutrašnjih poslova nije odleteo sa tog aerodroma posle završetka posete Tirani i da se prva vest o gubitku jednog američkog „apača na rutinskom letu” poklapa upravo sa 26. aprilom. Albanska delegacija, koja se tog dana vraćala sa sastanka Saveta Evrope u Strazburu nije sletela na aerodrom Rinas već u Valonu.

Na brifingu za novinare u Briselu, jedan od portparola NATO-a, italijanski brigadni vazduhoplovni general Đuzepe Marani tih je dana vrlo pohvalno govorio o jugoslovenskim pilotima na avionima G-4.

Dan posle akcije na Rinas aerodromu, NATO je 27. aprila 1999. u tri navrata žestoko bombardovao aerodrom Golubovci kraj Podgorice posebno gađajući podzemni objekat tog aerodroma Tuzi, gde su se i nalazili avioni G-4 iz akro-grupe „Leteće zvezde”. Objekat je srušen i svi avioni u njemu su uništeni. Jedan od jugoslovenskih pilota tih je dana dobijajući vojno odlikovanje rekao da ga prima za uspeh u tajnoj misiji.

Prošlo je od tada dosta godina, po međunarodnom pravu Jugoslavija je imala puno pravo na odmazdu po onim državama koje su svoju teritoriju, ili vazdušni prostor „iznajmile” za izvršenje agresije na našu zemlju. Ipak, piloti o akciji na aerodrom Rinas ne žele uopšte da pričaju. Xag i sve ono što se dogodilo sa generalima iz Srbije određuju i sva kasnija ponašanja. Dakle, što se tiče pilota i njihovog ponosa, ta se priča nikada nije dogodila. Službeno, ne. Neslužbeno, „Leteće zvezde” odletele su u legendu…

Miroslav LAZANSKI

U Vašingtonu su zvonili bubnjevi i tumačenja da je sve osim totalne pobede zapravo totalan poraz za Zapad. Jer, vazdušni udari nisu slomili kičmu jugoslovenske vojske, moral vojske i naroda bio je visok i svi su bili ujedinjeni u želji za otporom.

Mišljenja zapadnih analitičara da će biti potrebno samo nekoliko dana bombardovanja da Beograd poklekne, nisu se pokazala kao tačna. Jugoslavije nije odigrala onako kako je to NATO očekivao, nije se predala posle nekoliko dana. Na brzinu inscenirani scenario realizovao se sa neverovatnim kontraefektima. NATO je intervenisao da bi, navodno, sprečio humanitarnu tragediju, ali ju je proširio i ubrzao. Intervenisao je da bi sprečio da kriza destabilizuje druge zemlje, a ona se u međuvremenu proširila i na Makedoniju sa neizvesnim posledicama po pitanju statusa Kosmeta. U prvom postmodernom ratu konfuzija bi bila zabavna da nije bila i krvava.

Viktor Černomirdin stigao je 22. aprila 1999. u Beograd u pokušaju pronalaženja rešenja i nekakvog kompromisa da se rat zaustavi. Tog dana jugoslovenska PVO dobila je striktno naređenje da ne dejstvuje upravo zbog avionskog leta ruskog pregovarača i moguće greške. Tu činjenicu NATO je iskoristio i jedan američki lovac-bombarder F-16 leteo je od mađarske granice do Beograda u radarskoj senci civilnog aviona Viktora Černomirdina da bi zatim bacio bombu od skoro tri tone na podzemni objekat Straževicu. Ratno lukavstvo, ili kršenje međunarodnog ratnog prava? Saznavši da ih je američki F-16 iskoristio kao štit u prilazu Beogradu, ruski piloti su u odlasku Černomirdinov avion okrenuli potpuno drugim koridorom, tamo gde nije ni bilo predviđeno, pa se avion odjednom našao iznad položaja jedne pešadijsko-artiljerijske jedinice u Sremu. Sa zemlje je na nepoznati i nenajavljeni avion otvorena urnebesna vatra čak i iz pištolja i pušaka. Srećom nisu ga pogodili, jer je odmah uzeo veliku visinu.

Samo tri dana kasnije piloti na aerodromu Golubovci kod Podgorice izvlačili su karte za supertajnu misiju, bez znanja i odobrenja komande u Beogradu: napad na aerodrom Rinas kraj Tirane. Na tom aerodromu bila je smeštena američka borbena grupa „Soko” sa 24 helikoptera tipa „apač”, kao i delovi 82. padobranske divizije iz Fort Brega, Severna Karolina. U ranu zoru 26. aprila u akciju je krenulo šest aviona G-4 „super-galeb” jugoslovenskog RV, inače iz sastava akro-grupe „Leteće zvezde”. Nisko leteći na samo tri metra iznad morskih talasa, da bi izbegli radarsku kontrolu, jugoslovenskim avionima trebalo je manje od 20 minuta da stignu do ciljeva u rejonu aerodroma Rinas. Stigli su iz pravca izlazećeg sunca i vizuelno bili teški za otkrivanje. Prvo je raketama i bombama napadnut logor za obuku terorista OVK kraj aerodroma Rinas, da bi zatim avioni G-4 gađali američke helikoptere na zemlji. Uništeno je devet „apača” dok su još tri bila ozbiljno oštećena.

Italijanska državna televizija javila je istog dana vest o napadu na aerodrom Rinas samo jednom i onda je ta vest skinuta. Ruska agencija Itar-Tas javila je da je aerodrom Rinas kraj Tirane bio zatvoren za saobraćaj 26. aprila i nekoliko dana kasnije, da italijanski ministar unutrašnjih poslova nije odleteo sa tog aerodroma posle završetka posete Tirani i da se prva vest o gubitku jednog američkog „apača na rutinskom letu” poklapa upravo sa 26. aprilom. Albanska delegacija, koja se tog dana vraćala sa sastanka Saveta Evrope u Strazburu nije sletela na aerodrom Rinas već u Valonu.

Na brifingu za novinare u Briselu, jedan od portparola NATO-a, italijanski brigadni vazduhoplovni general Đuzepe Marani tih je dana vrlo pohvalno govorio o jugoslovenskim pilotima na avionima G-4.

Dan posle akcije na Rinas aerodromu, NATO je 27. aprila 1999. u tri navrata žestoko bombardovao aerodrom Golubovci kraj Podgorice posebno gađajući podzemni objekat tog aerodroma Tuzi, gde su se i nalazili avioni G-4 iz akro-grupe „Leteće zvezde”. Objekat je srušen i svi avioni u njemu su uništeni. Jedan od jugoslovenskih pilota tih je dana dobijajući vojno odlikovanje rekao da ga prima za uspeh u tajnoj misiji.

Prošlo je od tada dosta godina, po međunarodnom pravu Jugoslavija je imala puno pravo na odmazdu po onim državama koje su svoju teritoriju, ili vazdušni prostor „iznajmile” za izvršenje agresije na našu zemlju. Ipak, piloti o akciji na aerodrom Rinas ne žele uopšte da pričaju. Xag i sve ono što se dogodilo sa generalima iz Srbije određuju i sva kasnija ponašanja. Dakle, što se tiče pilota i njihovog ponosa, ta se priča nikada nije dogodila. Službeno, ne. Neslužbeno, „Leteće zvezde” odletele su u legendu…

Izvor: Politika

Miroslav Lazanski

2. Nešto posle podneva 4. maja 1999. godine oglašena je uzbuna u 204. lovačkom avijatičarskom puku na aerodromu u Batajnici.

Komandant puka, pukovnik Milenko Pavlović zamenio je na zadatku dežurnog pilota i uzleteo na „migu 29”, da brani nebo iznad Valjeva, ali su ga NATO avioni pogodili iznad njegovog rodnog kraja. Valjevci su prvo mislili da je pao NATO avion, da bi kasnije saznali da je stradao Milenko Pavlović.

3. Prema svedočenju Živana Grujičića, pogibija je izgledala ovako: „Najednom je nastao neviđen kovitlac NATO agresorske eskadrile. Svih šesnaest aviona se dalo u odstupnicu. Šesnaest super letilica ustuknulo je pred jednom našom letilicom, u uzlaznoj vertikali bežalo u visinu pred vitezom na migu 29.

Takvo herojstvo, jedan protiv šesnaest, retko beleže stranice istorije sveta, a Valjevci su toga dana gledali tu nesvakidašnju istoriju, koju će zapisati i vreme i večnost za nezaborav.

4. „Našao se usamljen tamo gde nije smeo biti sam. Moralo je biti onako kako smo planirali. Onako kako smo godinama vežbali. Prekasno sam shvatio njegove reči. Da bar pokušam da ga sprečim da ne pohrli u susret svojoj sudbini. Izbor je bio njegov. Xrabar, odvažan onako kako priliči na ponos potomcima. Dao je život braneći naše nebo, svoju Podgorinu”, priča pukovnik Mirčeta Jokanović Jokan u „Ludoj kući”, kafani na kraju grada, gde nije sramota zaplakati za prijateljem i otadžbinom.

5. A opraštajući se od prijatelja potpukovnik Dragan Nedeljković Šaki rekao je:

„Poslednji put sam ga video 30. aprila te nesretne godine. Besneo je rat. Na pitanje kako je, kratko je odgovorio: ‘Kao i svi ostali, samo mi se ovo čekanje odužilo.’ Četvrtog maja 1999. bio sam u dežurnom timu na operativnom centru. Grupa NATO aviona sejala je smrt po Valjevu i okolini. Sa aerodroma u Batajnici poleteo je „MIG 29”. Odmah sam mu prepoznao glas. Nije više bilo čekanja. Upustio se u neravnopravnu borbu, braneći rodnu Osečinu i Valjevo. Pratio sam bez daha putanju našeg lovca na radaru. U jednom trenutku, nisam mogao da poverujem, elektronski odraz „MIG 29” nestao je sa ekrana.”

6. Veliki je pilot Milorad Pavlović bio. Na takmičenju iz GRBZC (gađanje, raketiranje i bombardovanje zemaljskih ciljeva) u okviru celog Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, Milenko je osvojio prvo mesto. Tada je bio proglašen za najboljeg pilota Lovačke avijacije.

7. Penjem se putem od Osečine prema Gornjem Crniljevu.

Nisam znao ni gde su Osečina ni Gornje Crniljevo. Deset kilometara od Osečine. Tražim kuću časnoga starine Milorada Pavlovića, oca pilota Pavlovića. U centru sela izložen avion. Svi znaju priču o pilotu koji je na trenažnim letovima znao da se spusti iznad sela i podseti seljake dokle se može stići.

Deset kilometara je prelazio đak pešak do osnovne škole. Po snegu i kijametu. Slušao zavijanje vukova u prtini koju su pravili najjači dečaci.

Kad je postao pilot dolazio je u svoje selo. Uzimao je godišnji odmor da pomogne ocu u kosidbi. Bio je veliki lovac. Sećaju se kako je jednim metkom ubio srndaća u trku.

Sad lovačko društvo nosi njegovo ime.

8. Ovih dana svi su se setili pukovnika Pavlovića. Od porodice pilota zatražili su da vrati trista hiljada nematerijalne štete. Zatražili su kusur od smrti. Od krvarine. Vrhovni sud je procenio da je njegova smrt preplaćena.

Interesuje me samo koliko dobije porodica izraelskog vrhunskog pilota koji pogine braneći svoje nebo.

Kolika je krvarina američkom pilotu?

Ko je taj koji određuje kolika odšteta pripada za ljudsku glavu. Ko donosi takve odluke? I da li imaju stida.

Ili su prezauzeti privatizacijom vojne imovine, ta „stoka bezrepa”, kako ih je nazvao jedan kolega.

Svi ljudi sa kojima sam pričao bili su zgranuti, zgađeni.

Srbija nikad više neće ratovati.

„Radujte se ratu vojnici, o braćo moja, jer mir će biti gori.” glasi jedna stara nemačka vojnička pesma.

Ko to hoće da do kraja ponizi ovaj narod.

Zašto nam ne saopšte da smo okupirani. Da je vlast podeljena, ti feldmaršali i mali upišani Nedići. Sve ove godine sam očekivao da ćemo biti okupirani, ali nisam očekivao toliko malih Nedića, toliko kandidata za Nedića koji nisu zaslužili da Nediću kišobran nose.

Odlukom Vrhovnog suda Srbije, iznos od 500 000 dinara koji je pripao sinu Srđanu, umanjen je na 450 000 dinara. Wegov brat Nemanja, od 600 000 treba da vrati 150 000, a odšteta koja je pripala roditeljima Miloradu i Radmili, je umanjena na 350 000.

Deset godina sam se vukao po ratištima za našom vojskom. Tuge i jada se nagledao, ali ta besramna odluka dezerterskih mastiljara prema porodici junaka i ratnika me je pogodila lično. Osećao sam se poniženim i besnim dok sam se peo tražeći kuću.

9. Ispred kuće spomen-česma sa pilotovim likom. Da ga se sete kad se umivaju. Da ga se sete kad god popiju kap vode. Kad žuljevite, težačke, svete ruke peru. Dočekuje me časna starina Milorad. Ne može suzu da zaustavi.

„Kao da su ga ponovo ubili. Kome je bilo potrebno da nas ponizi. Ja imam pet unuka. Kako da se sada radujem, kako da ih u vojsku pratim. Branio sam mu da ide u avijatičare. Čovek je rođen da hoda po zemlji, ne da leti.”

Ovo je kuća tuge. U Milenkovoj sobi uniforme su poređane i ispeglane. Pegla ih majka. Slike i tuga. Diplome i priznanja.

Pokazuju mi osamljen jablan. Pilotov jablan. On mu je služio kao orijentir kad je nadletao iznad zavičaja.

10. U nedelju idem kod supruge i sinova pilota Pavlovića u novobeogradski dom. Otvara mi najmlađi, Nemanja. Nemanja je imao nepunih deset godina kad mu je otac poginuo. Petnaest dana po očevoj pogibiji od stresa mu je opala sva kosa i obrve.

Tu je i Srđan, momčina, student, čija je soba puna maketa aviona koje je on sklapao zajedno sa ocem.

„Nemam šta da vam kažem. Veliko poniženje. Bol i poniženje. Država ne želi da shvati ko je bio moj otac.”

Supruga Slavica priča: „Šest godina suđenja je trebalo da dobijemo presudu za nematerijalnu štetu. Ni tada nisu uplatili pare. Tek kad je četvrti sud blokirao račun Ministarstvu odbrane dobili smo novac. A onda, posle godinu dana, dosudio je Vrhovni sud da moramo da vratimo pare. Sedam dana nakon toga stigao je nalog za izvršenje. Samo što se nisam šlogirala kad sam dobila rešenje. Advokat je poslao dopis u kojem traži da se obustavi izvršenje dok ne dobijemo novac za materijalnu štetu. Sramno je to što traže da vratimo novac i cenjkaju se oko toga koliko vredi glava moga muža. Veća je odšteta koja je isplaćena onima koji su bili nepravedno pritvoreni u akciji Sablja, nego za život koji je moj muž dao braneći otaybinu. Sad nam traže da vratimo trista hiljada jer je Vrhovni sud procenio da je našoj deci, Srđanu i Nemanji, i roditeljima Miloradu i Radmili, koji su izgubili sina, mnogo isplaćeno na ime obeštećenja za nematerijalnu štetu.

A što se tiče suđenja za materijalnu štetu, ono traje već sedam godina. Sad se vojska ponovo žalila. Zbog toga što smo navodno kupili mnogo crnine.”

11. Poslednje vesti: „U slučaju porodice Pavlović, formalno podneti predlog za izvršenje će biti povučen” kaže Mile Romčević, načelnik Direkcije za imovinsko pravne poslove Ministarstva odbrane.

12. Član 216 Zakona o obligacionim odnosima: „Ne može se tražiti vraćanje neosnovano plaćenih iznosa na ime naknade štete zbog povreda tela, narušavanja zdravlja ili smrti, ukoliko je isplata izvršena savesnom pribaviocu.”

Izvor: NIN

Nebojša JEVRIĆ

Jevgenij PRIMAKOV

Posledice agresije NATO-a na SRJ nisu samo ubistvo 88 dece i tri nerođene bebe (23 deteta nisu mogla biti identifikovana), ubistvo drugih civila, spaljivanje gradova, sistematsko uništavanje jedne države i naroda, kršenje Povelje OUN, međunarodnog i nacionalnog prava, već i trovanje ljudi i životne sredine čije posledice se tek sad, tri godine nakon agresije, jasno osećaju.

Španski pilot kapetan Adolfo Luis de la Os je prvi pilot NATO-a koji je progovorio o upotrebi hemijskih, bioloških, i radioaktivnih oružja. Evo šta je on izjavio španskom listu „Articulo 20” 1999. godine. Prenosimo u celini intervju koji je sa njim uradio Xose Luis Morales. Kapetan Adolfo Luis Martin de la Os, koji se vratio u Španiju krajem maja posle učešća u bombardovanju od samog početka, „stručnjak za strašnog F-18”, vojni avion koji je najviše korišćen u strategiji „spaljene zemlje” na Balkanu, je kategoričan u svojoj tvrdnji: „Pre svega želeo bih da razjasnim da je velika većina mojih kolega, da ne kažem svi, su uopšte protiv rata a naročito protiv ovog varvarstva.”

Martin de la Os kaže da su on i njegove kolege „izgoreli”. Pre nekoliko dana su se pojavile u novinama izjave komandanta M. Michavilje, koji je trenutno u bazi Aviano sa pilotima koji su nas zamenili, gde tvrdi da je naša najjača pomoć u vazduhu bila mentalno i fizičko zdravlje. Ali, ja mislim da su naši najveći neprijatelji – naše vlasti, Ministar odbrane i čitav njegov tim, članovi Vlade, koji „ništa” ne znaju o ratu i koji ga prihvataju ne informišući se ni o čemu, i što je još gore oni su krivi za laž pred javnim mnjenjem u Španiji- putem novina, radia i televizije, za laži stranim dopisnicima i informativnim agencijama. Martin de la Os potvrđuje sumnje da stalna NATO bombardovanja civilnih ciljeva nisu bile posledica ratnih „grešaka”: „Nekoliko puta je naš pukovnik protestvovao pred NATO pretpostavljenima zbog izbora civilnih ciljeva. Izbacili su ga sa uvredama i pretnjama da će Sjedinjene Države uložiti prigovor Španskoj vojsci, prvo u Briselu, a onda i pred Ministrom odbrane. Ali to nije jedino, i želim da saopštim svima: jednom je data šifrovana naredba od strane američke vojske da se bace protiv-pešadijske bombe na Prištinu i Niš. Naš pukovnik je to odbio i posle nekoliko dana stigla je naredba za njegov premeštaj. Sve ovo što sada izjavljujem nije ništa u poredenju sa onim što ću reći kada bude došao trenutak”.

„Od kada smo stigli u Italiju”, kaže kapetan, „nema kraja ponižavanju i uvredama. Jedini naredbodavci su Amerikanci i niko drugi. Mi smo nule, kao što će to biti i buduće jedinice zamene. Ali ima još toga. Ovde se kaže da su nekoliko operacija vodili španski piloti i komandiri. Laži, povrh drugih laži! Sve misije u kojima smo leteli, sve su planirali visoki zvaničnici Vojske Sjedinjenih Američkih Država. Štaviše, planirali su do najmanjeg detalja izbor ciljeva i tip municije koja će se koristiti. Vladine laži: Nijedan pilot koji se trenutno nalazi u bazi Avijano i koji je zamenio raniju postavu (prebačenu neposredno po početku rata 23-eg marta), nema čistu savest”, kaže ovaj kapetan.

„Do zasićenosti se insistiralo na tome da su disciplinovani i puni patriotizma španski piloti, po Ministru Eduardu Seri, koncentrisani samo na svoje teške vojne misije. Mi smo pročitali toliko laži, toliko razlika da smo se složili da ne čitamo nijedne novine dok se ne vratimo. Naš bes je ogroman. Predsednik vlade, Ministri spoljnjih poslova i odbrane lažu bez zazora svaki put kada govore o ratu. Mi imamo drugačije mišljenje i verujemo da se oni i ne informišu, jer Amerikanci – Bela Kuća, Pentagon, CIA, Ambasada ili Vojna obaveštajna služba – ih ne izveštavaju ni o čemu. Čak ni Xavijer Solana nije pokušao da se informiše od kada je počeo rat. Solana je obična igračka koju su Amerikanci postavili kako bi radio ono što mu oni narede. I čovek to radi, mirno stoji pred Generalom Klarkom kada mu govori ili kada mu daje naređenja koja mora da izvrši bez zastoja. Mi tamo ništa ne značimo. Ni reči o strašnim udesima, gubicima koje smo imali izvan borbi, preziru i sankcijama, ni jedne jedine reči. Ni od koga!

Što se tiče pogrešnog izbora meta i poniženja, španski oficir je još uvereniji da nema nikakvog objašnjenja.

„Savršeno smo znali da ulazimo u jedan sukob protiv koga je većina španskih građana, što je za nas najvažnije. Ono što niko ne kaže to je da nema nijednog komentara, informacije ili govora, da su Španci, Xolanđani, Portugalci… da smo svi mi tamo kako bi uradili ono što američki generali odluče. Nema nijednog novinara koji zna šta se dešava u Jugoslaviji. Uništavaju zemlju, bombarduju je novim oružjem, otrovnim nervnim gasovima, površinskim minama koje bacaju sa padobranima, uranijumskim bombama, napalmom, sterilišućim hemijskim materijalima, insekticidima koji truju useve, o svemu tome još uvek ništa ne znamo. Amerikanci su tamo počinili jedno od najvećih varvarstava protiv ljudskog roda. Mnogo ružnih stvari ćemo čuti u budućnosti o tome što se desilo i sudeći po onome što su nam rekli engleski i nemački oficiri, cilj akcije je bio da podeli Evropljane i zadrži ih podređenima tokom sledećih decenija.

Stručnjaci sa Studentske poliklinike u Beogradu su proučavajući posledice NATO agresije u Sremu (Karlovčić) ustanovili da su prilikom bombardovanja korišćeni i projektili sa hormonskom sadržinom! Oni su po tvrđenju ovih uglednih stručnjaka izazvali oboljenja biljaka, ali i ljudi. Posledice se sada nakon tri godine uočavaju i u našim bolnicama i domovima zdravlja. Sve je više hormonskih poremećaja naročito kod žena, karcinom i leukemija, kao i oboljenja prouzrokovana koksaki virusima (identično slučajevima u Republici Srpskoj posle bombardovanja 1996.!), naročito među mlađom populacijom.

Imunitet stanovništva drastično opada što po istraživanjima nije samo posledica stresa, već hemijskih i bioloških otrova korišćenih 1999 godine. Mnogi virusi se ne mogu ni izolovati, a njihove mutacije su neverovatno brze. Naše laboratorije kao i većina laboratorija u svetu nisu u stanju da otkriju najsitnije čestice (razvijene u vojnim laboratorijama SAD) koje ugrožavaju imunitet ljudi. Ono što koliko toliko nadoknađuje ove posledice je ogromna požrtvovanost nekih naših doktora i naučnika koji vode danonoćnu borbu sa ovim zlom.

Od 1999. godine ekstremno je visok nivo morbiditeta tumora (13,52 % ), najviše kod onih sa 50 i više godina,ali raste i kod dece i omladine. U slučaju Republike Srpske posledice korišćenja radioaktivnog, biološkog i hemijskog oružja su takođe stravične. Izbeglice iz Xadžića (Srpsko Sarajevo) koji su bili bombardovani od strane SAD ovim oružjem, umiru već godinama od bolesti koje su od pre rata bile retke, ili ih uopšte nije bilo. U Bratuncu je smešteno 3600 negdašnjih žitelja Xadžića. U periodu od šest godina umrlo ih je 1300. Najčešći uzrok smrti je karcinom.

Priredio: Boris Aleksić

U prvi mah, Saša je pomislio da je reč o koloni tenkova u punoj brzini, ali zvuk je bio nalik na kloparanje konzervi o asfalt uz brektanje motora. Minut, dva, kasnije iz krivine je uletio kamion ZIL-157 sa dve velike antene radara P-15 Flat face na krovu metalne kabine, sa spuštenim hidrauličnim sondama-nogama koje služe za stabilizaciju radara na položaju, a koje su u punoj brzini udarale o asfalt, varničile i cičale kao stotine konzervi. Saša je bio zapanjen, ili je vozač pokretnog radara poludio, ili ga je neka strašna muka naterala da pojuri kamionom uz spuštene sonde. Nalazili su se na asfaltnom putu, koji je na tom mjestu imao blagi pad pre ulaska u klisuru, pored jednog potoka pritoke reke Bistrice. Uzak put, krivine, useci i nekoliko tunela, sve pored kanjona sa vodom. Prolazeći pored Stojadina vozač ZILA nije se ni osvrnuo, ali njegovo izbezumljeno lice odavalo je užas.

Nekih pet stotina metara niz put, kamion sa dva raširena radara na krovu uletio je u tunel polukružnog oblika pri čemu se gornja antena radara prelomila o ivicu tunela i jednostavno klonula preko donje antene. Nije prošlo ni dvadesetak sekundi i iznad Saše i vozača, koji su zurili u kamion-radar, što ludački nestade u mraku tunela, prošištale su dve rakete, jedna se zabila u brdo iznad tunela, dok je druga završila sa piruetom u kanjonu potoka pored puta. Saši je, naravno, odmah sve bilo jasno.

Dežurni operator na radaru P-15 na kamionu ZIL uključio je radar dometa 250 kilometara radi opserviranja NATO aviona i davanja informacija divizionu raketa zemlja-vazduh tipa SA-6 Kub. Dežurnom američkom, ili NATO AVAKS-u, u vazdušnom prostoru iznad južnog Jadrana bilo je dovoljno 18 sekundi da identifikuje zračenje jugoslovenskog radara i da mu odredi poziciju, sledećih 30 sekundi da pozovu dežurnu grupu lovaca-bombardera zapadne vojne alijanse sa naređenjem da se jugoslovenski radar uništi. Jedan američki F-16 odmah je krenuo prema cilju i lansirao dve antiradarske rakete tipa Xarm, koje se navode upravo po isijavanju radarskih antena i direktno pogađaju antene. Operator na jugoslovenskom radaru P-15 znao je da nema mnogo vremena, ako želi da osmotri agresorske avione i da posadama na raketnom sistemu SA-6 pruži elemente za gađanje.

Radio je vrlo brzo i spretno, i uočio je na svom ekranu da je NATO avion na njega ispalio dve antiradarske rakete. Kako se kamion sa radarom nalazio na padini, odmah pored puta, odlučio je da pokuša spašavanje radara brzom vožnjom ka obližnjem tunelu. Vozač je na urlik operatora odmah pokrenuo ZIL-157, jer motor nije ni bio gašen upravo zbog mogućnosti brze promene pozicije. I krenula je neviđena trka između ruskog kamiona, sa otvorenim radarskim antenama koje su se još vrtele i nogama-sondama koje su lupale po putu uz pravi vatromet iskri, i američkih antiradarskih projektila tipa Xarm. Nije bilo vremena da operator isključi radar, da antene okrene u pravcu i pod uglom koji obezbeđuje minimalno zračenje i posle prestanka rada, nije bilo vremena da se podignu sonde za stabilizaciju kamiona, trebalo je pod hitno nestati u krivini obližnjeg tunela. Saša je požurio u tunel, odmah iza oštre krivine nasred puta u mraku stajao je kamion ZIL-157, sa radarom P-15. I vozač, i trojica operatora, koji su izašli iz metalne kabine seli su na put oslonivši se na kamionske gume. Ti ljudi su tog dana u tunelu ponovno bili rođeni, oni su pobedili na neviđenoj utrci sa raketama tipa Xarm. Ćutanje i flaša rakije koja je išla u krug.

Da li su znali da mogu pobeći?

- Znate, mi nemamo tako savršenu tehnologiju kao NATO, ali imamo maštu, improvizaciju, volju i pre svega odlučnost da što skuplje prodamo svoju kožu – kaže poručnik artiljerijsko-raketnih jedinica Vojske Jugoslavije Mitar Bojović.

-Znamo mogućnosti našeg radara, znamo i protivničke mogućnosti i preostaje nam da igramo na sekunde i na protivnikovo opuštanje. Tu leži naša šansa, da ih zbunimo. Znali smo za tunel sa krivinom, tu je pored potok sa maglenim isparavanjima, šuma i klisura sa visokim stenama, sve to je solidna kombinacija da ako ste dovoljno brzi i ludi zajebete antiradarsku raketu. Rizikovali smo, i eto vidite, zasada se isplatilo - dodaje drugi poručnik Vojske Jugoslavije, Radovan Sinobad.

Čestitao je posadi radara pobedu nad američkim projektilima i požurio da nađe tenkovsku jedinicu u kojoj su ga očekivali tog dana. Moraćete dobro da se potrudite da ih pronađete, oni su pre sedam dana tako maskirali svoje tenkove da ih ni sami vojnici nisu mogli kasnije brzo naći. To su pravi Indijanci, znate kako se zovu interno: SOV – Srpski odbrambeni vojnici – KRVOLOCI. Nego, ako idete kod njih obavezna je flaša pića, rakije, jer znate kakvi su tenkisti – cereći se od uha do uha veselo se pozdravlja na rastanku poručnik Sinobad.

-Dobro ljudi, šta ćete sada, ne možete večno da ostanete u tunelu?

-Nema frke, prvo ćemo ohladiti antene, odmoriti se za to vreme i onda posle natrag na položaj.

-Imate li još takvih strateških smicalica za NATO, poput tunela?

-U tunelu usred mraka, sija zvezda petokraka. Ne budi radoznao, ćao i pozdravi sve ribe u Beogradu! Sve do Prištine, Saša se po prvi put u ovom ratu smejao.

Miroslav LAZANSKI (iz knjige „Jutarnja patrola“)

Malo šta smo videli i saznali o herojskom srpskom otporu. Za jedno od svojih glavnih oružja Srbi su izabrali tajnovitost operacija i maskiranje. To je bio u potpunosti pravilan izbor. Lišeni video zapisa i novinarskih reportaža, koje su davno postale ključni deo izviđačke informacije, natovci su samo približno mogli procenjivati efektivnost svojih udara i praktično ništa nisu znali o rasporedu jugoslovenskih vojnih trupa, o njihovom stanju i planovima jugoslovenske komande. Ja sam imao sreće: bio sam jedan od malobrojnih stranih novinara, koji su uspeli da posete položaje srpske PVO i da saznaju nešto više o taktici i načinima borbe protiv vojne armade NATO u ovom ratu. …

U Pančevu pored još prve nedelje bombardovanja uništene hemijske fabrike put naglo skreće prema Dunavu. Moj saputnik mi pokazuje ogromne okrugle rezervoare koji sijaju na suncu. Neki od njih su uništeni. – Avioni NATO-a su ih gađali. Xteli su da izvedu biološko-hemijski napad. Pre rata tamo smo čuvali otrove. Dobro je što smo na vreme stigli da ih prebacimo u podzemne rezervoare, – objašnjava mi moj vodič, kapetan Slobodan Popović. Pančevo je bombardovano svih sedamdeset šest dana. Ovaj grad se smatra jednim od industrijskih centara Jugoslavije, NATO zato nije žalio bombi. Prolazimo pored ruševina bivših fabrika, pored uništenih krovova kuća. U razbijenim prozorima jedne od administrativnih zgrada vetar pomera zavese. Vide se prevrnuti stolovi, popucani zidovi, uništen nameštaj …

Logika NATO-a je začuđujuća. Oni već četvrti put bombarduju davno napušteno antensko polje, skoro svaku noć gađaju fabrike i skladišta Jugopetrola – srpske naftne kompanije – i ne diraju fabriku za proizvodnju motornih ulja, koja kao na dlanu stoji u predgrađu Pančeva … Slobodan o tome ima svoje mišljenje: – Te pičke (srpska psovka) namerno gađaju fabrike koje su u vlasništvu države a ne diraju one u kojima se nalazi njihov kapital. Spremaju se da nas posle rata bace na kolena ekonomski. U tome što govori Slobodan ima istine. Uništene su sve fabrike duvana, ali fabriku za proizvodnju autobusa NATO ne dira – u toj fabrici se nalazi 50% nemačkog kapitala. A „Filip Moris“ preko Fri šop-ova zgrće milione profita … Ta međuzavisnost rata i biznisa je prosto neverovatna … Put skreće sa asfalta i prelazi u makadam. Neočekivano Slobodan koči ispred ogromne jame. Pogledavši pažljivije raspoznajem krater napola pun vode – veličina oko deset metara, dubina oko četiri …

- Tu je pao tomahavk. Naši su ga oborili. Detonacija je bila strahovita, zemlja se tresla pod nogama …

Nastavljamo put i kroz nekoliko minuta ulazimo u šumu. Neočekivano, automobil se zaustavlja pred aluminijumskom rampom i ispred vrata se, kao da su iz zemlje izašli, pojavljuju vojnici u šlemovima. Dok se Slobodan objašnjava sa vojnom policijom, ja razgledam vojnike. Odmah obraćam pažnju na čistoću i urednost uniformi. Nema uobičajenih ruskih improvizacija tipa došivenih džepova, civilnih majica i sličnih individualnih dodataka … Proveravaju mi dokumenta. Pasoš, vizu, vojnu akreditaciju.

- Imate li foto aparat? – pita me oficir.

- Ne, ja ne fotografišem, – objašnjavam, znam da je za fotografisanje i snimanje video kamerom potrebna posebna dozvola.

- Dobro došli! – sa osmehom mi kaže oficir.

Velika strelica na satu je vrlo brzo prilazila broju deset. I on je sebe uhvatio u misli da sa nekakvom smrtnom tugom čeka komandu za uzletanje. Već je skoro mrzeo ove noćne letove. Iscrpljujuće nadletanje crne strašne tuđe zemlje, spremne svakog časa da mu u susret pošalje strašni harpun ruske zenitne rakete. Đavolji posao … Ne, on sebe nije smatrao kukavicom. I sa strane je malo ko mogao pretpostaviti da ovaj „dasa“ može bilo čega da se boji. Da ga izjeda mučni predosećaj kraja koji se bliži. A svugde su ga smatrali srećnikom, pravim „Top Gun-om“ – asom. Još kao poručnik borio se na iračkom nebu. Tada je dobio nadimak „quick Bob“ – brzi Bob. Ali čim je čuo naredbu o prebacivanju preko okeana u Italiju, iznenada je osetio strah. Loš predosećaj je uterao hladnoću oko njegovog srca. Njegov deda, redov vermahta Xans Šolc, poginuo je 1944. godine upavši u partizansku zasedu pored Trebinja … Prostorija u kojoj se nalazio napunila se žamorom pilota koji su pristizali. Smeh, šale, dim mnogobrojnih cigareta. Zadnjih par dana sve ovo je počelo da mu izgleda neiskreno, nategnuto. Činilo mu se da svi oni na neki svoj način pokušavaju da prikriju strah. Neko je to radio šaleći se, neko je pušio više cigareta nego obično, neko je postao ćutljiv… Ovaj rat traje predugo…

U prostoriju je ušao komandant. Momci, danas treba da Srbima onemogućimo gledanje „Dinastije“. Ponovo ćemo „obrađivati“ objekte za snabdevanje električnom energijom … Po obaveštajnim podacima NATO-a, do rata je Srbija imala tri armije, osam korpusa i jedan korpus PVO. U sastavu armije nalazilo se 1100 tenkova, 1200 komada artiljerijskog oružja, sto sistema za rafalnu paljbu. RV i PVO Jugoslavije imala je 280 aviona, 300 protivavionskih sistema 75 i 125, a takođe i sisteme „Kub“ i „Krug“. Imali su i nekoliko kompleksa tipa 200. Osim toga, imali su i oko 500 „strela“ i „stingera“ i nekoliko desetina baterija zenitne artiljerije – švedskih „Boforsa“ i jugoslovenskih 23 milimetarskih „Praga“.

Po ocenama NATO, PVO Jugoslavije se spremala za odbranu od napada ograničenog (200-300) broja ne baš savremenih tipova aviona zemalja poput Turske, Xrvatske ili Rumunije. Zato je u pripremi agresije protiv Jugoslavije NATO dao prednost prvom vazdušnom udaru, spremivši oko Jugoslavije skoro sedamsto najnovijih borbenih aviona. Po ocenama američke komande, za onesposobljavanje srpske PVO i potpunog osvajanja vazdušnog prostora bilo je potrebno 5-7 dana. Bilo je takođe planirano da cela operacija traje 14-18 dana. Većina planova oslanjala se na upotrebu preciznog oružja – krstarećih raketa različitih tipova, upravljanih bombi i novih tipova bombi. NATO je planirao da za četrnaest dana aktivne faze rata nanese Srbiji gubitke do 80% avijacije, 60-70% sredstava PVO, 30-40% tenkova i oklopnih vozila, 80% komandnih punktova i čvorova veze, do 15% ljudstva … Posle dva i po meseca rata Srbima je ostalo 50% borbene avijacije, 75% sredstava PVO, 90% tenkova i oklopnih vozila, 80% komandnih punktova i čvorova veze. Gubici armije i policije iznosili su 576-oro ljudi…

Sunce zalazi. Bliži se sumrak. Obično u ovo vreme NATO-vci ulaze u svoje avione. Naleti, kao po pravilu, počinju posle devet sati uveče i oko četiri sata ujutro. Nalazimo se na položaju – poziciji zenitne baterije kapetana Radomira Pavlovića. Oko mene se nalaze laka transportna vozila na kojima su montirani trocevni protivavionski topovi kalibra 23 mm. Sve je pažljivo maskirano mrežama i granama tako dobro da čak i sa 10 metara sve izgleda kao gust žbun i ništa više. Sva premeštanja obavljaju se isključivo ispod maskirnih mreža. Oko dvesta metara od nas nalazi se prohladni Dunav. Podnevnu iscrpljujuću vrućinu smenjuje večernja sparina, ali kupanje je strogo zabranjeno. I ponovo mi pada u oči da su svi vojnici obučeni strogo po pravilu. Baterija je ovamo stigla jutros. Njen zadatak je obaranje krstarećih raketa, koje obično lete nad tokom Dunava, a takođe obaranje svega što leti.

Srpska avijacija više ne leti. Odnos snaga je previše neravnopravan. Baterija kapetana Pavlovića do sada je oborila jedan avion i pet krstarećih raketa, od njih tri tomahavka – najgore oružje NATO-a. Po rečima Radomira tomahavke nije tako teško obarati. Najvažnije je na vreme dobiti informaciju o pravcu njihovog kretanja. Na pitanje ko registruje i upozorava bateriju o vazdušnim ciljevima Pavlović odgovara da to ne predstavlja problem … U Beogradu mnogi govore o tome da veliku pomoć pružaju radio amateri, kojih u Srbiji ima veoma mnogo. Posle početka naleta, svi uključuju predajnike i posmatraju nebo. O svakom primećenom avionu ili raketi odmah javljaju preko veze, takođe javljaju pravac leta i brzinu. Ova priča je sasvim prihvatljiva ako uzmemo u obzir srpsku snalažljivost i organizovanost. Ipak, ova priča je nedovoljna da objasni efektivnost sredstava PVO. Uostalom, taktika delovanja PVO takođe iznenađuje snalažljivošću.

Prvih dana NATO-vci su tražili srpske radarske stanice, trudili su se da „oslepe“ srpsku PVO. Na avionima NATO protivradarske rakete „harm“ aktiviraju se same, bez komande pilota. Srbi su počeli uključivati radare preko „ogledala“ (štitova obavijenih aluminijumskom folijom od kojih se radarski zrak odbija u nebo) koja su postavljali na nekoliko stotina metara od samog radara. Od tada su NATO-vci samo uništavali „ogledala“, istovremeno upisivajući među rezultate bombardovanja „uništene srpske radiolokacione stanice“. Imajući u vidu visoku sposobnost aviona NATO za borbu protiv radara, PVO je skoro potpuno prešao na borbu u „pasivnom“ režimu. Pasivni režim je dejstvovanje uz pomoć informacije dobijene od samog aviona: toplota, isijavanje, metal. U ovom slučaju avion do samog pogotka rakete obično i ne zna da je napadnut. Ali za lociranje tomahavka koji leti na visini od svega stotinjak metara – ovo je u potpunosti nedovoljno … Nekoliko kilometara odavde nalazi se baterija kapetana Vangela Milkovskog. Oni su poznati po tome što su nedavno oborili NATO-vski helikopter. Obećavaju mi da će me upoznati sa „dedom“ – upravljajućeg „Pragom“ – Radetom Stekićem, koji je helikopter primetio i oborio … Ali tek ujutro. Uskoro može početi nalet na Beograd.

U međuvremenu komandant jedne od „Strela“ dodeljenih bateriji, Saša Gočmanac priča kako su oborili NATO avion: „Bio sam na dežurstvu. Sa mnom u smeni vozač Zoran Ekić. Prvo smo uočili žutu tačku na nebu. U dva sata posle ponoći vizuelno sam je uočio, ciljao i lansirao raketu. Detonacija. Uskoro je potvrđeno da je avion pogođen“. Uzbuna! Svi momentalno zauzimaju svoja mesta. Žbunje počinje da šušti, da se mrda, iz žbunja se pojavljuju cevi, usmeravaju se u nebo. Stigla je informacija o poletanju NATO aviona iz baza. Već uvežbanim pokretima, po ko zna koji put, oblačio je svoje pilotsko odelo. Navukao je kacigu na glavu. Obuo je čizme. Ustao je i teško, kao srednjevekovni vitez, krenuo ka izlazu. Na ulici ga je, posle erkondišnom ohlađenog vazduha u prostoriji, zapahnuo vreo sredozemni vetar. Na stajalištu ga je čekao njegov F-16. Pored njega stajao je tehničar. Na avion su još pre nekoliko sati bile zakačene samonavodeće bombe. Uz pomoć malih merdevina popeo se do kabine i seo u pilotsko sedište. … Ovaj rat traje predugo…

Od samog početka ovog rata maštao je samo o jednoj stvari – da se rat što pre završi. Kad bi se Milošević već jednom predao, da političari što pre potpišu mir, pa da što pre napustimo ovu zemlju. Absolutno ga nisu interesovali tamo neki dobri Albanci koje on treba da brani od loših Srba. Teško mu je bilo i da zamisli po čemu se oni međusobno razlikuju i zašto međusobno ratuju. Znao je samo jedno, njegova zemlja mora još jednom pokazati celom svetu svoju snagu i žestoko kazniti Srbe koji su se usudili da u tu snagu posumnjaju. Sve je vrlo jednostavno … Još se nadao da rat neće trajati duže od 72 sata kako je to obećao general Klark. Nadao se da će biti ispunjen plan da za to vreme otpor Srba bude slomljen. Da srpska PVO ne predstavlja nikakvu pretnju i da je beznadežno zastarela, da će rad pilota podsećati na igru na trenažerima… Prošla su tri dana, potom pet, nedelju dana. Davno je već bilo na snazi strogo naređenje da ne smeju da se spuštaju niže od 6 hiljada metara, ceo svet je već video ostatke ponosa američkog ratnog vazduhoplovstva „nevidljivog“ F-117. Leševi specijalaca, koji su krenuli po oborenog pilota, poginulih u oborenom helikopteru već davno su prebačeni kući. A rat se ne završava. I sa svakim novim uzletanjem oko njega se stezala nekakva nevidljiva petlja. Negde odozdo, iz zelenog šumskog bezdna, duša njegovog dede vikala je i upozoravala ga o opasnosti… Bilo je nečeg mističnog u tome što je posle pedeset pet godina njegov unuk na visini od jedanaest kilometara sekao nebo u koje gleda njegov deda… Levom rukom je rutinski odgurnuo od sebe upravljačku palicu i usnulo čudovište je ponovo zabrujalo. Izašavši na pistu, stigao je još da pomisli kako se danas završava sedamdeset peti dan rata…

Za sedamdeset šest dana rata avijacija NATO-a obavila je više od trideset hiljada borbenih poletanja. Broj aviona dostigao je cifru od 1200. Na Srbiju je sručeno više od sto pedeset hiljada tona bombi i oko hiljadu i petsto krstarećih raketa raznih tipova. Ukupni troškovi NATO-a u ovom ratu premašili su cifru od pedeset milijardi dolara. Samo u Beogradu sirena za uzbunu se oglasila 273 puta. Na teritoriji Srbije napadnuto je više od hiljadu objekata koji nemaju nikakav vojni značaj. Oko Srbije skupljeno je šezdeset hiljada vojnika NATO, više od hiljadu tenkova i oklopnih vozila, dvesta helikoptera različite namene, pedeset brodova, uključujući tri nosača aviona… Bez obzira na punu brojnu i tehničku premoć, NATO se ipak nije odlučio na kopnenu intervenciju i tek je putem pregovora i diplomatskog pritiska uspeo da natera Srbiju da povuče vojsku iz Kosova. Ono što je sigurno je to da NATO nije uspeo da vojno pobedi u poslednjem ratu ovog milenijuma…

Slobodan me odvodi sa položaja u šumu: „Nemoj da se ljutiš. Sada je ovuda zabranjen prolaz. Ovo je naš rat. A ti si ruski novinar. Ne smemo s tobom da rizikujemo.“ U šumi su iskopane zemunice. Iznad zemunica postavljene su betonske ploče. Jedino što sam uspeo da izmolim kod mog „telohranitelja“ je dozvola da stojim pored ulaza. Skoro se smračilo. Obala se jedva nazire između drveća. Iznenada se sa druge obale Dunava čuje zaglušujuća pucnjava i nisko nad vodom vidim svetlost protivavionskih raketa. Odmah nakon toga počinju da dejstvuju i srpske „Prage“. Čak se i kroz drveće vidi kako uski oslepljujuće beli rafali osvetljavaju uređaje. Plamen rafala, noćna tmina, senke – sve to momentalno formira nekakav nadrealan prizor. Pucnji se prosto spajaju jedan sa drugim, formiraju nekakvu afričku kakofoniju. Postepeno uspevam da pronađem sistem po kom se sve odigrava. Baterije sa obe strane Dunava obrazuju vatreni zid iznad vode koji prekriva put raketama. Pitam se šta mogu da urade ovi dvatesettrimilimetarski topovi protiv kompjutera, elektronski navodeđih raketa? Kako je besmislena i puna očaja ova pucnjava… Ali neočekivano nevisoko nad rekom u mreži rafala, pojavljuje se svetla vatrena lopta. Čuje se eksplozija i pljesak vode. Srbi radosno viču. Konačno shvatam da je u vatrenu mrežu uletela i da je oborena raketa. Ovaj uspeh artiljeraca me ispunjava oduševljenjem. I ja takođe počinjem da vičem zajedno sa njima šta mi padne na pamet. Majku im njihovu! Ura! Živela Srbija! Odjednom shvatam da po prvi put odkad se ovde nalazim spokojno, pa čak i hazardno gledam u nebo. Do sada mi je njegovo plavetnilo izazivalo samo osećaj neprijatnosti i pustoće… Ali ovde, na ovoj obali Dunava, nedaleko od šume u kojoj se nalazimo u vazduh se podiže ogromna vatrena lopta. Zemlja mi se trese pod nogama. Posle prve lopte pojavljuje se druga, zatim treća. Plamen se podiže toliko visoko u nebo da mi se čini da mogu videti sve oko sebe u radijusu od nekoliko kilometara. Sve oko mene kao da tone uz zaglušujuću buku. Bombe! Instinktivno se pripijam uz zid iako shvatam potpuni besmisao tog pokreta. A sa položaja se u nebo ponobo podižu svetle linije rafalne paljbe srpskog PVO-a. I ponovo počinjem da vičem zbog neopisujućeg divljenja pred odvažnošću ovih momaka koji u susret tonama smrti šalju rafale iz svih raspoloživih oružja. Zaista, bezumlju hrabrih treba pevati pesme! Neočekivano odnekud iz šume iza reke u nebo se podiže ognjeno koplje i nestaje visoko iznad nas. Raketa!

Vreme prolazi užasno sporo, dve sekunde mi izgledaju poput minuta i odjednom visoko u nebu vidim eksploziju, sekund kasnije pored nje se pojavljuje tanki konus plamena koji odlazi prema horizontu. Pogođen je! Pogođen je, gad! Baterija sa druge obale ponovo stvara zavesu iznad reke i ja radosno konstatujem da je količina oružja koja dejstvuju ista kao i pre napada… Otprilike nakon sat vremena stiže komanda da se prekine sa vatrom. Odjednom me pritiska tišina koja je toliko neprirodna da se u prvi momenat prosto osećam uplašeno – možda sam prosto ogluveo? Odjednom čujem nekakav pljesak sa Dunava … Baterija prelazi na rezervni položaj. Urlaju motori, izvlače „Prage“ iz zaklona. Sve je obavljeno za nekoliko minuta. Ujutro na ovom mestu ništa neće navoditi na pomisao da su se ovde nalazili topovi … Od samog početka sve je krenulo naopako. Već u vazduhu, grupi je promenjen zadatak. Sada treba da lete u napad na pozicije PVO u Pančevu niz obalu Dunava. Sa ovih pozicija oborena su već tri tomahavka od pet koliko smo poslali. Još dok je grupa menjala kurs i spremala se za napad, čuo je izveštaj Engleza koji su poleteli petnaest minuta pre njegove grupe. Javili su da nisu uspeli da probiju beogradsku PVO i da bombarduju trafoe na Novom Beogradu…

Najbezumniji posao je tražiti noću srpski PVO. Njihove baterije stalno menjaju pozicije i lov na njih je skoro beznadežan posao. Avioni su naravno opremljeni uređajima koji reaguju na toplotu cevi protivavionskog topa, ali da bi ih iskoristio mora se spustiti ispod tri hiljade metara. To znači skoro sigurnu smrt. Osim toga, prilikom konstantnog dejstva PVO-a ispaljivanje raketa gubi smisao, rakete se samonavode na eksplozije koje se dešavaju svuda oko njih … Grupa se razilazi. Napad iz više pravaca – takozvani „zvezdani“ nalet. Visina ispuštanja samonavodećih bombi – šest hiljada metara. Palicu za upravljanje od sebe pa na desno. Avion svom silinom počinje da pikira prema zemlji. Krajičkom oka vidi kako daleko od njega ka zemlji kreću rakete koje je ispustio neko iz njegove grupe. Čini mu se da prolaze sati dok kompjuter obrađuje informacije i počinje da bira cilj. Konačno se na indikatoru pali lampica koja označava da je dozvoljeno ispuštanje raketa. Ne čekajući da po običaju prođu dve-tri sekunde da bi povećao verovatnoću preciznog pogotka cilja, on pritiska dugme za paljbu. Avion počinje da drhti oslobođen od bombi. Počinje da vuče palicu prema sebi. Izlazak iz napada. I u tom momentu ga obliva hladan znoj – spustio se ispod četiri hiljade metara! Jebene glupe bombe! Skoro mahinalno ulazi u protivozenitni manevar, ali u tom trenutku avion naglo „poskakuje“ nošen udarnim talasom eksplozije. Istog trenutka u kabini počinje da treperi lampica za upozorenje, a u slušalicama ženski glas koji potiče od komandnog kompjutera ga „udara“ po ušima: „Požar u kabini!.. Požar u kabini!..“ – Bobe, ti goriš! – čuje u slušalicama poznati glas sa zemlje. Prsti pritiskaju dugme sistema za gašenje požara. Ženski glas se više ne čuje, ali posle nekoliko trenutaka počinje da ponavlja: „Pad pritiska u hidro sistemu!“ … „Samo da izdržim do Bosne!“ Avion se trese kao u groznici. Brzinom od hiljadu i petsto kilometara na sat avion seče nebo pokušavajući da izađe sa teritorije Srbije. Svake sekunde avionom je sve teže upravljati. Najverovatnije je pored njega eksplodirala raketa ruske proizvodnje. Raketa je verovatno navedena toplotom aviona, zato nije primetio njen start. – Bobe, nalaziš se iznad granice. Katapultiraj se. Iza tebe je podrška! – čuvši ovo brzo se okrenuo i primetio dva F-16 kako prate njegov teško oštećen avion. Gotovo je. Palica za upravljanje je potpuno blokirana. Ruka čoveka više ne može nadjačati pritisak od nekoliko tona koji deluje na nju. Avion polako počinje da se naginje nadesno i nadole. Ne čekajući da avion definitivno pređe u vertikalni položaj on povlači ručku katapulta. Osvestio se tek u vazduhu. Potpuna tišina. Tek negde u daljini čuje se nestajuća huka aviona. Pogledavši nadole vidi kako se brzo približava zemlji. Grozničavo pokušava da se seti svega čemu su ga učili o prizemljenju na nepripremljen teren … „Bože, živ sam!“ – jedina je misao koja mu pada na pamet. Sa zemlje je osetio jak miris drveća i odmah se ukočio. Skupio je noge i spremio se da dočeka udarac. Ali umesto jakog udarca u noge, odjednom oseća hladnu vodu oko svog tela. Jezero! Izronivši i udahnuvši vazduh, brzo pokušava da na bedru napipa rukohvat noža, ali u tom momentu na glavu mu se spušta platno padobrana. Podušava da ga skloni, pokušava da otpliva u stranu, ali ruke su mu se zapetljale u konopcima, mokra tkanina mu se lepi za usta, teške čizme vuku ga nadole, voda brzo ulazi u kacigu… Poslednje što vidi je velika eksplozija u kojoj gubi razum…

Za sedamdeset šest dana rata pripadnici PVO VJ oborili su više od četrdeset aviona i helikoptera NATO pakta. Osim toga oboreno je više od trista krstarećih raketa i bespilotnih letilica. Srpski PVO naterao je NATO da se odrekne od korišćenja srednjih i malih visina koje su najefikasnije prilikom bombardovanja. Sedamdeset odsto napada natovci su izveli bez ulaska u zonu delovanja PVO sa maksimalnih rastojanja, što je smanjivalo efektivnost napada na 20-25%. Po kriterijumu „efektivnost plus troškovi“ avijacija NATO-a je svedena na nivo vijetnamskog rata. Da bi uništili jedan cilj natovci su morali izvršiti između deset i osamdeset poletanja. U borbama protiv avijacije NATO poginulo je više od sto četrdeset boraca i oficira PVO. Među njima je i zamenik načelnika generalštaba, vojni pilot prve klase general pukovnik Ljubiša Veličković… VEČNA SLAVA XEROJIMA PALIM U BORBAMA ZA SRBIJU!

Ujutro smo odlazili iz Beograda. Pratili su me svi vojnici koji nisu bili na dežurstvu. Ne dolazi im svaki dan Rus u posetu. I ponovo me zadivila urednost srpskih vojnika. Kao da sinoć nije bilo borbe, eksplozija NATO bombi, pregrupisavanja. Izbrijana lica, čista, sveža uniforma … Shvatio sam da sam vrlo srećan. Srećan sam što me ovi ljudi zovu bratom … Ruse ovde svi zovu „braća“ … Srbi su narod koji je dostojan pobede i oni će pobediti. Oni su već pobedili. Njihov duh ne može ništa slomiti! Pri rastanku, na pitanje šta da poručim Moskvi, komandant baterije Radomir Pavlović u šali dodaje: – Ako mogu da pošalju par divizija, neka nam daju makar jedan S-300. S njim će se naše „Prage“ osećati mnogo bolje … … Nakon četiri dana vojnici ruskog bataljona iz Bosne ušli su u Prištinu. Živela Srbija!

Vladislav ŠURIGIN

Preveo: Aleksandar ĆORLUKA (članak je objavljen u ruskom nedeljniku „Zavtra“ od 15.6.1999. godine)