U svemu tome postoji i jedno pitanje koje se nameće samo po sebi i koje može da unese određenu političku dimenziju: da li jedno obeležavanje, odnosno događaj, može da zaseni onaj drugi i samim tim omalovaži ga, obezvredi i navede u drugi plan. I, što je još nepovoljnije, da se to čini prikriveno ali sa providnim namerama da bi se zatamnile istorijske činenice ili u najmanju ruku određeni istorijski događaji prikazali u drugačijem svetlu.

Za Rusiju nema nikakve dileme: deveti maj je Dan pobede nad fašizmom, jedan od najvećih, najsvetlijih državnih i nacionalnih praznika i ona ga tako obeležava. Dan Evrope u Rusiji gotovo niko ne pominje, ili pominje samo u kontekstu događaja na međunarodnom planu.

Da sasvim ukratko konstatujem. Na Crvenom trgu u Moskvi i ovog devetog maja održana je vojna parada kojoj su prisustvovali predsednik Dmitrij Medvedev, premijer Vladimir Putin i drugi najviši državni rukovodioci. Obraćajući se veteranima, učesnicima parade i građanima, Medvedev je rekao da što više vreme odmiče, to jača uverenje u značaju Dana pobede. Njega pamtimo i obeležavamo mi, a pamtiće ga i buduće generacije. Dug je budućih pokolenja da čuvaju mir dostignut rezultatima pobede nad fašizmom. Medvedev je pozdravio veterane i drugih zemalja koji su se borili protiv fašizma rekavši da je deveti maj bio i ostao naš zajednički praznik.

Prilikom susreta sa veteranima, prethodnog dana, Medvedev je rekao da vojne parade povodom Dana pobede treba da se održavaju svake godine. One imaju ogroman vaspitni značaj. Povremeno čujem da nije baš uputno trošiti novac na ovakve događaje, da bi bilo bolje da ga damo veteranima. Ali, gledajući paradu, ljudi vide da imamo borbeno sposobnu armiju koja može da izvrši sve zadatke u odbrani zemlje. ,,Bez patriotskog vaspitanja država može da se pretvori u običnu krpu’’ – rekao je Medvedev. On je sa veteranima popio legendarnih frontovskih 200 grama votke i zakusio kašu od heljde. To se ratnih godina sledovalo na svim frontovima.

U jednoj izjavi, uoči Dana pobede, Medvedev se dotakao i nekih pitanja koja zadiru u neke oseljive političke teme, što mi je u stvari bio povod da napišem ovaj tekst.

Medvedev je jasno stavio do znanja da se o Drugom svetskom ratu, njegovom početku i rezultatima, pa samim tim i o Danu pobede, ne razmišlja svugde isto i da ima tendencioznih, nedobronamernih stavova i ocena, pa i pokušja revizije istorijskih činjenica. Rekao je da rukovodstvo Nemačke zauzima ,,dostojnu poziciju,, što se tiče događaja oko Drugog svetskog rata, ali da ima i ,,drugačijih shvatanja’’. Nemačka kancelarka Angela Merkel došla je u Moskvu prošle godine na obeležavanje 65-godišnice pobede nad fašizmom ,,iako je svi u tome nisu podržavali’’. ,,Nije joj bilo baš jednostavno da dođe za takav događaj u Moskvu’’ – rekao je Medvedev.

O pokušajima prekrajanja istorije moskovski mediji pišu već godinama a pojedini komentatori i političari pozivaju na uzbunu. Povod je nastojanje pojedinih krugova na zapadu da na tendenciozan način prikažu događaje iz Drugog svetskog rata koji je odneo desetine miliona ljudskih života, prebace odgovornost u jednakoj meri na Nemačku i Sovjetski Savez, da minimiziraju ulogu Crvene armije i sovjetskih vojskovođa u pobedi nad fašizmom, da Sovjetski Savez predstave kao imperiju zla, podsećajući pri tome da je Rusija zemlja- naslednica i da se ni od nje ništa dobro ne može očekivati.

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev potpisao je maja 2009. dekret o suprotstavljanju falsifikovanja istorije na štetu Rusije, a poznati političar Sergej Šojgu javno je predložio da se lica koja negiraju odlučujuću ulogu Sovjetskog Saveza u pobedi nad fašizmom pozovu na krivičnu odgovornost.

List ,,Komsomolska pravda’’ je još 2009. godine postavio pitanje: zašto je istina o Velikom otadžbinskom ratu često bespomoćna pred lažima? Šta treba uraditi da se to spreči?

Poznati ruski vojni komentator Viktor Baranec kaže da su ,,klevete o našoj pobedi dostigle takve razmere da se naše vlasti moraju ozbiljno razmisliti’’. ,,Davno je došlo vreme da se država umeša u taj problem. Treba tu tematiku zakonom regulisati. Po prestoničnim knjižarama se mogu naći memoari nacističkih vojskovođa fon Boka, Manštajna i Guderijana, ali ne i Vasiljevskog, Rokosovskog, Konjeva i drugih sovjetskih vojskovođa. To je prosto smešno’’.

Pojedini komentatori ukazuju na još jednu činjenjcu. Tek od pre par godina, deveti maj se prvi put masovnije obeležava kao Dan Evrope. ,,Izmislili su Dan Evrope da bi potisnuli sećanje na Dan pobede koji bi u doglednoj budućnosti trebalo i sasvim zaboraviti. To se ni po koju cenu ne sme dozvoliti –  kažu zvaničnici.

Zvaničnu Moskvu svojevremeno je ozbiljno ne samo zabrinulo, nego i naljutilo to što je Parlamentarna skupština Saveta Evrope tokom leta 2009. usvojila dokumenat kojim se praktično poistovećuju nacizam i staljinizam. Član Komiteta pri Predsedništvu Rusije za suzbijanje falsifikovanja istorije, doktor istorijskih nauka, Natalija Naročnickaja, nazvala je ovu odluku skandaloznom. Ona smatra da njeno donošenje nije samo izlaženje ususret bivšim sovjetskim baltičkim republikama, nego ima i političku pozadinu.

To je isto kao kada bismo izjednačili gusenice i koale zato što se i jedni i drugi hrane listovima eukaliptusa – kaže Naročnickaja. Zadatak je očigledan: želja je bila da se umanji pobeda Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu, koja pojedinim zemljama nikako ne da mira. One su već odavno počele da falsifikuju smisao tog rata i prestale da gledaju na Hitlerovu teoriju o nejednakosti ljudi. Neki na zapadu žele da ubede svet da je staljinizam bio isto što i hitlerizam, odnosno da je Sovjetski Savez bio isto što i Hitlerom Treći rajh.

Time se ne samo falsifikuje istorija, nego i odluke velikih državnika zapada tog vremena. Ni De Gol ni Čerčil nisu izjednačavali Staljiuna sa Hitlerom.

Odluka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope nema pravnu snagu, ali za Rusiju ona je zvono na uzbunu koje govori da Rusija mora da brani svoju istoriju ne samo na nivou istoričara nego i na državnom nivou – kaže Naročnickaja.

A o pokušaju prekrajanja istorije i njenom naopakom izučavanju ima veoma mnogo dokaza. Ruski mediji preneli su pre par godina rezultate ankete među britanskim učenicima srednjeg uzrasta (od 9 do 15 godina) na osnovu kojih se vidi da se u britanskim školskim programima nedovoljna pažnja posvećuje istorijskim činjenicama iz vremena Drugog svetskog rata. Jedan nedopustivo veliki procenat đaka odgovorio je da je Hitler bio – selektor nemačke fudbalske reprezentacije. Ako ne žele, neka decu ne uče da je Hitler napao Sovjetski Savez i izazvao Drugi svetski rat – kaže ruski komentator. Ali britanska deca treba bar da znaju da je Hitler bombardovao London i pokušao da Britaniju ,,potopi’’ u Atlantik.

Više nego bilo koja druga zemlja, Rusija ima razloga da obeležava deveti maj kao Dan pobede. To joj daju za pravo ogromne žrtve koje je tokom rata podnela. Oko dvadeset sedam miliona žrtava, desetine hiljada razrušenih gradova i sela, ogromne patnje naroda, kao i odlučujuća uloga u pobedi nad fašizmom. ,,To nam niko ne može oduzeti i to se niti može niti sme zaboraviti’’ – kažu u Moskvi.

Ja lično, imam o svemu tome ne samo više razumevanja od običnog nedovoljno upućenog čoveka, već i na sve gledam sa više emocija. Zbog profesije kojom se bavim, bio sam na svim područjima velikih bitaka tokom Drugog svetskog rata u Evropi: nadomak Moskve gde se u kasnu jesen 1941. vodila odlučujuća bitka za sovjetsku prestonicu; na području Lenjingrada koji je ratnih godina bio u blokadi poreko 900 dana, kod Kurska, gde se vodila najveća tenkovska bitka u istoriji ratova, u Staljingradu gde je posle višemesečnih borbi slomljena kičma nemačkog Vermahta, u Murmansku u čiju je luku stizala pomoć u oružju i vojnoj tehnici od saveznika.

Sećam se epizode na širokom polju kod sela Prohoprovka između Kurska i Bjelgoroda gde je vođena tenkovska bitka. Iz Moskve sam otišao tamo na godišnjicu te bitke, negde krajem devedesetih godina. Nasred polja podignut je monumentalni spomenik, a u selu, Prohorovki, crkva svetog Petra i Pavla u slavu palim borcima. Podalje od mesta gde su bile zvanične ličnosti, jedna baka iznela je nasred polja stočić, zastrla ga čaršavom i postavila nekoliko kolačića i po koju voćku. U pokoj duše dvojici sinova koji su u bici poginuli – izgoreli u tenkovima tako da ni ostaci nisu mogli biti pokupljeni. A imali su samo osamnaest, odnosno devetnaest godina. Baka gleda daleko, u prazno, usahlim očima. Suze su davnim – davno istekle, plušapatom kaže baka. Sada čeka da se na nebesima pridruži sinovima.

Onaj ko je bio na Piskarjevskom memorijalnom groblju u Lenjingradu, na Mamajevom Kurganu kod Staljingrada, ko se upozna sa događajima tamo ratnih godina – ne može da ostane ravnodušan.

Imam mnogo prijatelja, poznanika i drugova u Moskvi i Rusiji. Ogromna većina njih izgubila je tokom ratnih godina nekog od predaka: deku, baku, ili nekog drugog rođaka.

Vladimir Putin je u jednoj prilici objasnio zašto ljudi koji su preživeli ratne strahote skupljaju mrvice sa stola posle obeda da se ne bace. Bilo je perioda kada su i takve mrvice bile dragocenost. Nije onda ni čudo što je kod starije generacije stalno prisutna krilatica: ,,samo da rata ne bude’’ – kaže Putin.

Zato se u Rusiji Dan pobede ne zaboravlja i obeležava se na dostojan način. Tako je bilo, tako je sada i tako će biti u budućnosti.U Moskvi kažu da nemaju ništa protiv Evrope. Naprotiv: Rusija je deo Evrope – i geografski i kulturno i istorijski i na svaki drugi način. Želi da ima najbolje moguće odnose sa svim zemljama kontinenta, a nema ništa ni protiv obeležavanja Dana Evrope – ako to obeležavanje znači afirmaciju jedinstva, demokratije, slobode i drugih civilizacijskih vrednosti. Moskva se međutim ne može saglasiti da Dan Evrope potisne iz sećanja jedan istinski praznik ne samo za Rusiju nego i za druge narode u Evropi i u svetu – Dan pobede; dan kada je praktično završen najveći ratni sukob u istoriji civilizacije i slomljena kičma najvećem zlu čovečanstva – fašizmu. Takvi pokušaji koji se mogu nazreti nisu dobronamerni, politički korektni i – što je suštinski značajno – vode reviziji istorije.

Đorđe Milošević

SCENARIO NUKLEARNOG SUKOBA
A samo dva dana pre generala Ivanova, ministar odbrane Anatolij Serdjukov odgovarajući na pitanja u Državnoj dumi, izjavio je da Rusija gradi nove sisteme protivraketne odbrane (PRO), analizirajući mogućnost da SAD jednostrano istupi iz sporazuma o strateškom naoružanju START-3, koji su predsednici Obama i Medvedev potpisali aprila prošle godine u Pragu. Generalno gledano, raketne pretnje Rusiji mogu se podeliti na dve grupe. U prvu spadaju američke interkontinentalne balističke rakete (IBR) i to je klasični scenario nuklearnog sukoba. Ovoj grupi pripadaju i ostali nosači, poput strateških bombardera i podmornica. Sve to je regulisano aktuelnim bilateralnim ugovorima.
Ka ovim izazovima bili su orijentisani hladnoratovski napori Moskve ka izradi takvog sistema PRO koji bi omogućio „odbijanje ograničenog nuklearnog udara na prestonicu i centralni industrijski region“. Ovaj PRO je stvaran od 1958. godine i uspešno je testiran 4. marta 1961, na poligonu Sari-Šagan, kada je antiraketa V-1000 presrela balističku raketu. Ovaj sistem PRO, nazvan A-35, bio je dorađivan i tek 1978, kao modifikovani A-35M, pušten je u rad. Prema zvaničnim podacima, mogući učinak bio je prilično ograničen: garantovalo se uništavanje samo dva talasa od osam balističkih raketa sa po jednom bojevom glavom. Takođe, problem je bio i u tome što su antirakete imale nuklearne glave, pa je „presretanje“ moglo da bude opasno po žitelje prestonice.
Posle toga, država je zapala u krizu, pa se na sledeći korak čekalo sve do 1994, kada je pušten u rad osavremenjeni moskovski PRO, pod nazivom A-135. Procene eksperta su ukazivale da je ovaj sistem već u startu bio zastareo, jer je prošlo skoro 25 godina od početka radova do stavljanja u pogon. I A-135 imao je ista ograničenja kao i prethodni sistem – nije bio u stanju da zaustavi masovni nuklearni napad. Delovi ovog sistema deluju zaista impozantno, kao što je čuvena radio-lokaciona stanica „Don-2N“, poznata i kao „moskovska piramida“, zbog svog oblika. Ipak, mada su ozbiljna sredstva uložena, postoje indikacije da je sistem u priličnoj meri zapušten i zastareo. Otuda i izjava ministra Serdjukova o gradnji novog PRO.

U SKLADU SA BUŠOVOM DOKTRINOM
Tako je nedavno bivši komandant ruskog RV i PVO Anatolij Kornukov opisao stanje ruskog PRO kao „žalosno“ i izrazio ozbiljnu sumnju da bi izdržao iole ozbiljniji napad. Isto tako, i za ruski PVO i VKO (uključujući raketno-kosmičku odbranu RKO) ocenio je da su „ograničeno upotrebljivi za bezbednost zemlje“. A prema rečima predsednika Akademije geopolitičkih problema generala Leonida Ivašova, moskovskom PRO je istekao rok trajanja jer nije obnavljan skoro 20 godina.
Zamenik Ivašova, Konstantin Sivkov, iznosi još sumorniju sliku, posebno kada je reč o sistemima za rano otkrivanje i upozoravanje. „Jugozapadni i severni pravci su nam potpuno otvoreni. Ranije se to kompenzovalo za račun velikog broja satelita, ali sada je naša orbitalna grupacija značajno smanjena i ne može da izvršava te zadatke. Treba uzeti u obzir i razvoj protivsatelitskog oružja u SAD-u i Kini. Da bismo prevazišli ove probleme, moramo raditi na razvoju antiraketa dalekog dometa, kosmičke grupacije i borbenih lasera“, upozorava Sivkov i naglašava da je ruski naučni potencijal u ovoj oblasti dramatično smanjen.
Druga grupa vazdušno-kosmičkih pretnji Rusiji jesu hipersonični aparati – projektili i letilice. Često ova grupa izaziva zabunu i kod onih koji relativno dobro poznaju vojnu tematiku. Ovde se pre svega radi o krstarećim (krilatim) raketama, za razliku od balističkih imaju veliku sposobnost manevrisanja i menjanja pravca. Do sada su korišćene krstareće rakete koje lete mnogo sporije, oko 800 kilometara na čas, kao što je poznati projektil „tomahavk“. Takve rakete, čak i ako su lansirane u većem broju, ne predstavljaju ozbiljan problem za tehnološke supersile kao što je Rusija. Strategija za njihovo obaranje svodi se na upotrebu supersonične lovačke avijacije, uz primenu sistema S-300 za finalni deo posla.
Međutim, SAD je već daleko odmakao u razvoju hipersoničnih projektila, kao što je X-51 „vejvrajder“ na primer, koje lete i šest puta brže od zvuka (preko 8.000 kilometara na čas). I ovi projektili, oni mogu biti u masovnijoj upotrebi već od 2015, zaista su ozbiljna pretnja, najpre zato što ne mogu biti uhvaćeni sistemima S-300 i S-400, dok zenitni sistem pete generacije S-500, koji bi mogao nešto više da uradi, još nije u operativnoj upotrebi.
Takođe, nedovoljno je poznato da hipersonični projektili uopšte ne nose (ili ne moraju da nose) nuklearne glave. U skladu sa Bušovom doktrinom „trenutnih globalnih udara“ s početka ovog veka, hipersonično oružje ima zadatak da u roku od jednog sata, nenuklearnim napadom uništava ciljeve u bilo kojem kutku planete. Ove krstareće rakete lete na krajnje malim visinama, a najsavremeniji avioni na tim visinama ne mogu ići preko 1.300 kilometara na sat. Mada je zvanično objašnjenje da će se „trenutni udari“ koristiti protiv terorista, u Rusiji već odavno modeliraju situaciju u kojoj nekoliko hiljada (!) ovih projektila pristiže na njenu teritoriju, uglavnom preko Severnog pola.

ASIMETRIČAN ODGOVOR
U tom slučaju, korišćenjem satelitske opreme klase „lakros“ koju ne ometa ni noć ni oblačnost, Amerikanci bi bili u stanju da gotovo trenutno lociraju, neutrališu ruske mobilne strateške sisteme (kao što su mobilni „topolj-M“), čija je do sada najveća prednost bila brza dislokacija. Ali, sada se pojavilo nešto mnogo brže, što se ne može ni videti na radaru, a kamoli uhvatiti. Posebna je glavobolja to što ove krstareće rakete ne podležu nikakvim ograničenjima, jer ne nose nuklearno oružje. Otuda ne čudi što su Amerikanci praktično odbacili koncepciju mobilnih strateških sistema, već su se usredsredili na ojačavanje svojih podzemnih lansirnih rampi.
Ne treba zaboraviti ni druge američke perspektivne projekte iz ove oblasti, kao što je projekat hipersoničnog aviona „falkon“, on uzleće sa običnog aerodroma i ima zadatak da za dva sata prevali put od 16.700 kilometara. Ili bespilotni avion „bleksvift“ koji treba da leti brzinom od šest maha, neuhvatljiv za savremeni PVO. Ruski eksperti, međutim, pretpostavljaju da bi „bleksvift“ bio korišćen za obaranje protivničkih satelita u svemiru. Takođe, Amerikanci su daleko odmakli u razvoju borbenih lasera, što je zadatak poveren istraživačima „Boinga“. U tom kontekstu, već se eksperimentiše i sa kosmičkim aparatima koji treba da koriste borbene lasere u svemiru, mada Pentagon to poriče, s obzirom na to da se na taj način suprotstavljaju važećem međunarodnom pravu.
A šta rade Rusi, koje korake oni preduzimaju? Oni uglavnom podvlače da će njihov odgovor biti „asimetričan“. Šta to tačno znači niko do sada nije precizno naveo, pa ni sam Vladimir Putin, koji je i lansirao teoriju „asimetričnog odgovora“. Prema šturim dostupnim informacijama, Moskva takođe radi na razvoju hipersoničnih projektila. Pamti se Putinova izjava s proleća 2004. godine, posle velikih manevara uz učešće ruske „nuklearne trijade“. Putin je tada izjavio da će ruske oružane snage dobiti novo oružje „sposobno da deluje na interkontinentalnim relacijama, sa hipersoničnom brzinom, sa visokom preciznošću i širokim manevrom po visini i pravcu udara, što će učiniti neperspektivnim sve postojeće ili buduće sisteme PRO“.
Kakvo je to oružje ni sedam godina kasnije nije poznato, mada se pretpostavlja da nova raketa „bulava“ ima neke od tih odlika. Pojedini analitičari smatraju da bi to mogle da budu nove ruske hipersonične krstareće rakete sa nuklearnim punjenjem, koje bi bile sposobne da više puta prelaze iz Zemljine atmosfere u orbitu i obratno, što u ovom trenutku nijedna poznata raketa ne može. Time bi bila konačno rešena nejednačina – kako da raketa istovremeno bude i brza, kao balistička, i manevrišuća, kao krstareća. Da li je nova era u trci u naoružanju već počela?

Bogdan Đurović

Izvor: Pečat

N.P. Krasnov bio je tri decenije arhitekta carskog dvora Romanovih. Značajne projekte ostvario je u carskoj Rusiji, na Jalti.

Nije slučajno što se i u današnje vreme dešavaju značajni istorijski događaji u Livadijskom dvorcu koji je projektovao i gradio za Carsku porodicu. Krim i mistični carski dvorac primili su februara 1945. visoke goste antihitlerovske koalicije Staljina, Čerlila, i Ruzvelta da podele svet. Svake godine u ovom dvorcu se održavaju konferencije elite današnjih svetskih vladara.

U dvorcu su stalne postavke umetničkih radova. Redak je posetilac Jalte koji nije posetio ovu turističku atrakciju, kandidata Ukrajine u „Sedam svetskih čuda“.

Nakon emigracije N.P.Krasnov živeo je tri godine kao izbeglica na Malti. U Beograd prelazi 1920, a već 1922. naznačen je za Inspektora u kraljevskoj upravi Ministarstva građevinarstva.

Skoro dve decenije projektovao je za Srbe. Da navedemo crkvu na srpskom vojnom groblju na solunskom Zejtinliku, spomenik na ostvu Vido. Njegov je enterijer Skupštine Srbije, većina monumentalnih objekata u centru Beograda, po celoj Srbiji.

Umro je i sahranjen u Beogradu. Na malenom skromnom kamenom grobnom krstu u ruskom delu Novog groblja, pored Iverske kapele, stoji natpis – NIKOLAЙ PETROVIČ KRASNOV akademik arhitekturi, a sa druge strane krsta piše: Ana Mihaйlovna Krasnova 1930 (njegova supruga). Koliko je mnogo zadužio Beograd i Srbiju, toliko malo mu je vraćeno.

Zato se Jalta trudi da obeleži njegove godišnjice. U Jalti je leta 2009. završen konkurs za projektovanje spomenika akademiku Krasnovu. Pobedio je ukrajinski skulptor Sergej Nikitin. Planirano je da spomenik postave na dan grada, koji se obeležava druge subote svakog avgusta u Jalti. Određeno je mesto – na raskršću ulica Jekatarininske i Centralne rive. Nije bilo izvora finansiranja za jubilarnu godinu, pa je preneto na sledeći rok.

Program proslave u Jalti obuhvatio je inventarizaciju svih objekata N.Krasnova, izložbu fotografija objekata iz nasleđa Krasnova, razne druge izložbe.

Pošto je Nikolaj Petrovič Krasnov bio arhitekta i Beogradskog kraljevskog dvora, bilo bi umesno da se i u Beogradu obeleže ovi datumi.

Savez inženjera i tehničara Srbije obeležava ove datume na prigodan način. Savez je 1997. godine štampao knjigu „Ruski inženjeri u Jugoslaviji“ autora Dr Tome Milenkovića, održavani su mnogi prigodni skupovi posvećeni velikanu svoje epohe. Predsednik Udruženja građevinskih inženjera Srbije Dr Slobodan Otović naglašava da je dolaskom ruske emigracije i inteligencije od 1919. očevidan napredak kraljevine Jugoslavije i Srbije u svakom pogledu.
Srbija – Rusija, Beograd i Moskva mogli bi Jaltincima predložiti saradnju na ovom poslu.

Da li ima zainteresovanih? Moguće je predložiti da se spomenik N.P.Krasnovu izlije u dva primerka. Planirano je da se jedan spomenik ustanovi na dan grada Jalta, druge subote avgusta 2011, na predviđenom mestu u Jalti, drugi bi mogao da se postavi na usaglašenom mestu u Beogradu, ispred nekog objekta koji je akademik Krasnov projektovao, ili – ako se ne može izvršiti procedura oko dobijanja dozvole – ispred „Ruskog doma“ ili ruske crkve „Svete Trojice“ u Beogradu. O eventualnim namerama Beograd može saopštiti i predložiti organizatoru ove manifestacije i graditeljima.

Pobednik konkursa gosp. S.Nikitin zamolio je da u Beogradu pokušamo da pronađemo fotografiju profila akademika Krasnova. Kontaktiran je „Ruski dom u Beogradu“, i gosp. Vitalij Tarasov, nastojnik ruske crkve Svete Trojice u Beogradu, starije arhitekte iz ruskih potomaka, ali ništa novo nisu našli.

- Nažalost, rođenih u carskoj Rusiji, ili nekog ko je u to vreme došao u Srbiju kao malo dete, više nema među živima. Krajem novembra 2008. godine sahranili smo najstarijeg člana crkvenog komiteta inženera Alekseя Posnikova, – priča otac Vitalije.

Ruski dom u Beogradu svake godine organizuje veče posvećeno N.Krasnovu. Zamenik direktora Doma gosp. Oleg Kokorin organizovao je veče N.P.Krasnova, na kome su učestvovali istoričari, arhitekti, duhovenstvo iz Srbije, Crne Gore, Moskve. Sala Doma napuni se srpskim, ruskim, ukrainskim poklonicima, govori se o velikom delu Krasnova, o družbi pravoslavnih država i njihovih naroda. U sali se zacakle oči pred izloženim remek delima krasnovskih objekata izgrađenih u Srbiji, Grčkoj, na Jalti.

Bilo je i predloga da se u Srbiji osnuje bar jedan kanal ruske televizije radi bližeg upoznavanja sa kulturom, izgradnjom, jezikom.

Jaltinski istoričari sa zadovoljstvom izučavaju dela Krasnova. Marina Aleksandrovna Zemljaničenko izučava istoriju Livadije. Ove godine izdala je knjigu „Livadija doimperatorskaя“. Marina sa koautorima Nikolajem Kalininim i našim Aleksandrom Kadijevićem posvetili su Krasnovu bogato ilustrovanu knjigu „Arhitektor vыsočaйšego dvora“, koja je doživela dva izdanja. Istraživanja se nastavljaju. Naučnici koji su istraživali pravoslavni sabor u Briselu našli su pod nekim crtežima potpis N.P.Krasnova.

Sledeće 2011. godine Livadijskom dvorcu ispuniće se 100 godina. Novine „Ruska Rivijera“ 21. septembra 1911. godine objavile se članak o dolasku visokih gostiju i na događaj koji se desio dan ranije, 20 septembra – na osvešćenje upravo izgrađenog Belog Livadijskog dvorca i praznovanje uselenja. U taj dan duhovnik njegovog veličanstva protojerej Kedrinskij otslužio je moliben, posle kog je carska porodica prešla preko praga novog dvorca. U pismu majci Nikolaj II ovako je preneo svoje prve utiske:
„Mы ne nahodim slov, čtobы vыrazitь našu radostь i udovolьstvie imetь takoй dom, vыstroennый imenno tak, kak hoteli… Arhitektor Krasnov udivitelьnый molodec – podumaй v 16 mesяcev on postroil dvorec, bolьšoй Svitskiй dom i novuю kuhnю… Vidы otovsюdu takie krasivыe, osobenno na Яltu i na more. V pomeщeniяh stolьko sveta, a tы pomnišь, kak bыlo temno v starom dome… Čto redko bыvaet – Krasnov sumel ugoditь vsem: damы, svita i daže gorničnыe dovolьnы svoimi pomeщeniяmi! Vse priezžaющie posle osmotra doma v odin golos hvalili to, čto videli i, konečno, samogo vinovnika – arhitektora… Я v vostorge ot svoego verhnego kabineta…“

U okviru roslave 100-te godišnjice Livadijskog dvorca može se desiti i otkrivanje spomenika Krasnovu u Jalti. Možda i u Beogradu?

Nedeljko Kurilić

Uvereni smo da prestajući da delimo prošlost nalazimo sadašnjost i osiguravamo budućnost. Sledeći svoj hiljadugodišnji put od ‘‘Svete Rusije’‘ ka ‘‘Velikoj Rusiji’‘, Ruska Država se istorijski urušila.

Kijev! Vladimir! Moskva! Peterburg-Petrograd! Moskva! To je pet etapa života naše Otadžbine, sudbina naše Domovine. Kijev je – početak ‘‘Svete Rusije’‘. Knez Vladimir je krstio ruske ljude u pravoslavnu Hristovu veru.

Staranjem i podvizima velikog kneza Andreja Bogoljubskog ‘‘Sveta Rusija’‘ je procvetala u Vladimiru i, ojačavši tokom vekova, postala srce Moskovskog Carstva. U to vreme vera je prirodno ulazila u način života, a način života u veru. Državna ideologija bila je neodvojiva od pravoslavnog poimanja sveta, od simfonije Carstva i Sveštenstva. Sav život je u Crkvi – to je aksiom Moskve, istorijski koren onog odnosa prema svetu koji se obično naziva crkveno-konzervativnim.

Petrove reforme izvode svetovni i državni život Rusije izvan crkvene ograde. ‘‘Velika Rusija’‘ obeležila je Rusku Imperiju. Svetu se pokazao Peterburg, čija su deviza postale reči Jekaterinine zapovesti: ‘‘Rusija je evropska država’‘. Mesto patrijarha preuzeo je Sinod. Simfonija vlasti se preobratila. Sav život je u državi – to je aksiom Peterburga, izvor onog ruskog poimanja sveta koji se obično naziva državno-konzervativnim.

Ruska Imperija ponavljala je put Vizantijske Imperije. Voljom imperatora ona je sve više postajala ‘‘Velika Rusija’‘, a u njoj je sve manje ostajalo ‘‘Svete Rusije’‘.  Carski ukazi upravljali su državnim preuređenjima, sprovodili političke, ekonomske i sudske reforme koje su doprinosile ‘‘građanskoj emancipaciji’‘.

Početkom 20. veka revolucionarno društvo istaklo je parolu ‘‘Sav život je u građanskom društvu’‘ i izvela ljude na ulice Petrograda. To je postao početak pogleda na svet obično nazivanog liberalno-demokratskim.

Braneći pravoslavnu Srbiju, Rusija je 1914. godine ušla u Svetski Rat koji se za nju završio nizom revolucija razornih po viševekovnu monarhiju.

Pošto je preživela Građanski rat i emigraciju carska Rusija se pretvorila u Sovjetski Savez – ‘‘Veliku Rusiju bez Svete Rusije’‘. Sav život je u Partiji – to je aksiom sovjetske Rusije i osnova ideologije koja se obično naziva komunističkom.

Od polovine dvadesetih zemlja je počela da radi i živi ‘‘na granici mogućeg’‘. Život se pretvorio u borbu za opstanak. Politički režim zasnovan na strahu pratili su masovni entuzijazam i lična požrtvovanost. Podnet je teret kolektivizacije i industrijalizacije. Preživljeni užasi GULAGA. Likvidirani nepismenost, beskućništvo i banditizam. Pobeđeni su siromaštvo, bolest i glad. Učinjen je narodni podvig pobede u Velikom ratu, posle kojeg je naša zemlja narednim zamahom  savladala ekonomsku opustošenost i prva osvojila kosmos.

Međutim, krajem šezdesetih pošto je postigao maksimum od onoga što se moglo postići u sovjetskom obliku državnog uređenja i socijalističkog režima, ‘‘sovjetski narod’‘ – na čija pleća je palo neverovatno breme mobilisanog rada – iscrpeo je svoje snage. Zanos komunističke ideologije  i potencijal sovjetske državnosti bili su iscrpljeni. Na sivim tezgama ‘‘administrativnog tržišta’‘ počela je demontaža centralizovanog sistema sovjetske države i prava, koju su pratili raspadanje partijske elite, degradacija socijalističkog  društva i raspad sistema vrednosti sovjetskog čoveka.

Sredinom osamdesetih počela je perestrojka, a 1991. godine Sovjetski Savez je nestao.

To je bila geopolitička revolucija.

Na kraju, ušli smo u 21. vek živeći, ne više u ‘‘Svetoj Rusiji’‘ niti u ‘‘Velikoj Rusiji’‘, nego na teritoriji Ruske Federacije. Imamo nove državne granice: na Kavkazu – kao početkom 19. veka, sa Srednjom Azijom – kao sredinom 19. veka i, što je za nas mnogo dramatičnije, sa Zapadom – kao 1600. godine, to jest posle vladavine Cara Ivana Groznog. Od Sovjetskog Saveza, mi, građani Ruske Federacije, nasledili smo 75% teritorije i 51% stanovništva. Više od 20 miliona naših sunarodnika našlo se izvan granica Rusije – u stvari, postali su emigranti.

ŠTA DA SE RADI?

Došao je 21. vek… Možemo li mi danas, iskreno govoreći, reći sebi i drugima: da, zadovoljni smo svim što se dešavalo i što se dešava u Rusiji? Mislim da ne!

Ljudi su se umorili od slušanja izjava o političkoj nezavisnosti, od ‘‘uslišavanja’‘ apela na individualnu slobodu i verovanja u bajke o čudima tržišne privrede.

Euforija liberalne demokratije je prošla! Došlo je vreme – da se posao obavlja!

Prvo što nam je neophodno – to je uspostavljanje i očuvanje zakonitosti i pravnog poretka u zemlji. Drugo – obezbeđivanje kulturne i nacionalne bezbednosti. Treće – porast ‘‘blagostanja za sve’‘. Četvrto – oživljavanje osećanja ponosa i odgovornosti za svoju zemlju. Peto – garantovanje socijalne pravde i socijalne zaštite građana, kao i odbrana prava i sloboda naših sunarodnika koji žive u bližem i daljem inostranstvu.

Da bi smo to postigli mi treba:

– da obnovimo snagu i moć ruske države,
– da podržimo nastajanje struktura građanskog društva, koje su za Rusiju nove,
– da uspostavimo i učvrstimo moralni autoritet vlasti,
– da obezbedimo dinamičan i stabilan privredni rast,
– da utemeljimo osnove pravne svesti kod građana, da vaspitamo kod njih osećanje poštovanja prema zakonu, radu, zemlji i privatnoj svojini.

Međutim, pre svega mi treba da verujemo u našu Rusiju, da učvrstimo duh naše nacije i obnovimo pozitivan lik naše zemlje u čitavom svetu.

Ne povratak u prošlost – toga neće biti u Rusiji – već okretanje prema budućnosti, dostojnoj buduće velike zemlje!

Uvereni smo da samo pravedan oblik sklopa slobode i vlasti, zasnovan na spajanju zapovesti i ideala PRAVDE sa principima i normama PRAVA, može i mora da svima nama obezbedi ‘‘normalan ljudski život’‘ prema normalnoj ljudskoj logici – bez revolucija i kontrarevolucija.

Rast i stabilizacija – znače stabilan razvoj zemlje, uzajamnu povezanost državnih reformi i društvenih promena, koje se s jedne strane oslanjaju na nacionalnu i kulturnu tradiciju, a s druge – odgovaraju na globalne izazove civilizacije.

Ovaj ‘‘stabilan razvoj’‘ ima dinamičan karakter. On potvrđuje pojavljivanje za Rusiju novog tipa političkog, ekonomskog i pravnog mišljenja. Mišljenja strateškog, globalnog, dugoročnog, perspektivnog, koje oblikuje novu pozitivnu sliku ruskog sveta.

Logika rasta i stabilizacije rađa novu organizaciono-pravnu formu delovanja – društveno-državnu. Ona zahteva reformu upravljanja, nastupanje nove generacije rukovodilaca na svim nivoima vlasti, rađanje nove generacije stručnjaka u komercijalnom i nekomercijalnom sektoru.

‘‘Novi kadrovi’‘ moraju posedovati izuzetne kvalitete: ‘‘da vide i čuju’‘ svoj narod i svoju zemlju u ‘‘buci i tutnjavi’‘ globalnih promena.

Oni moraju biti kadri:

– da predvide osnovne pravce globalnog razvoja,
– da odrede strateške ciljeve i rešavaju taktičke zadatke unutrašnje i spoljne politike,
– da otkrivaju i rešavaju ključne probleme državne izgradnje i društvenog samoupravljanja,
– da jačaju vertikalu državne vlasti na federalnom i regionalnom nivou,
– da otvaraju i podržavaju strukture građanskog društva,
– da obezbede slobodu i konkurenciju u sferi privredne delatnosti i preduzetništva,
– da osvajaju inovativne i podržavaju tradicionalne forme i metode administrativne i privredne delatnosti.

Mi smatramo da je rešavanje zadataka osiguranja političke stabilnosti i privrednog rasta zemlje i pretvaranje Rusije u konkurentnu svetsku silu moguće, pod uslovom da se država i građansko društvo slože i zajedno definišu Opštenacionalnu misiju i Program razvoja Rusije u 21. veku.

Za postizanje takvog ‘‘sporazuma’‘ potrebno je da preispitamo ulogu i značaj glavnih faktora materijalne proizvodnje: RADA, ZEMLjE, KAPITALA, ČOVEKA, razmatrajući ih sa stanovišta duhovnog jedinstva PRAVA I PRAVDE.

Da bi se kroz PRAVO I PRAVDU video materijalni svet i čovek, potreban je novi pogled na svet sposoban da istovremeno prima, kako sveopšte tendencije globalnog razvoja čovečanstva, tako i lokalne specifičnosti razvoja nacija, naroda i ličnosti.

A takav univerzalni pogled na svet postoji, mi ga nazivamo prosvećeno-konzervativnim.

Prosvećeni konzervativizam jeste empirijsko umeće da se razume prošli i budući svet pojava, svojstava i odnosa u odgovarajućoj i tačnoj meri, kao i sposobnost da se efikasno deluje u savremenom svetu ne osujećujući ga.

Prosvećeni konzervativizam kao ideologija omogućava da se dosledno i efikasno sprovodi u život dinamično-stabilna unutrašnja i spoljna politika usmerena na postizanje globalnih ciljeva i rešavanje konkretnih zadataka političkog, privrednog i socijalnog razvoja naše zemlje.

PROSVEĆENI KONZERVATIVIZAM

Prosvećeni konzervativizam je pravi konzervativizam. On nema ništa zajedničko sa ‘‘reakcionarnošću’‘, ‘‘zastojem’‘, ‘‘pokroviteljstvom’‘ i ‘‘odsustvom želje za promenama’‘.

Ruski mislilac Nikolaj Aleksandrovič Berđajev dao je uverljivu i preciznu karakteristiku njegovih osnovnih načela: ‘‘Konzervativizam podržava vremensku povezanost, ne dopušta konačan prekid te veze, spaja budućnost sa prošlošću.  Konzervativizam ima duhovnu dubinu, okrenut je prema izvorima života, sjedinjuje se sa korenima. Istinski konzervativizam je borba večnosti sa vremenom, otpornost  večitosti na prolaznost. U njemu živi energija koja ne samo održava nego i preobražava’‘.

Osnovne ideje, principi i vrednosti prosvećenog konzervativizma

Atmosfera i životna sredina državnog i društvenog razvoja Rusije ne treba da bude revolucionarni preokret ili kontrarevolucionarna osveta, već politička stabilnost i ekonomski rast, čija je osnova prosvećeni konzervativizam.

Ideologija prosvećenog konzervativizma apsorbovala je:

– fundamentalne duhovne osnove pravoslavlja i tradicionalnih religija u Rusiji,
– imperijske norme, principe i mehanizme izgradnje države,
– principe, norme i običaje ruskog i Međunarodnog javnog i privatnog prava,
– predrevolucionarno iskustvo ruske parlamentarne prakse i partijskog uređenja,
– oblike zemskog i gradskog samoupravljanja koji su u Rusiji tradicionalni.

Prosvećeni konzervativizam je antiteza državnom bezvlašću, društvenoj anarhiji i individualnoj samovolji. On se suprotstavlja nacionalističkom ekstremizmu i međunarodnom terorizmu.

On se ne protivi ličnoj slobodi i ne odbacuje socijalnu pravičnost, ali je protiv jednostrane apsolutizacije koju su dobila ta opšteljudska načela u liberalizmu i socijaldemokratiji.

To je politička, ekonomska i socijalna kultura našeg mišljenja, odnegovana na univerzalnim etičkim i estetskim osnovama ljudskog delovanja: odmerenosti, umerenosti, i taktičnosti.

U svojoj istorijskoj tradiciji ruski konzervativizam dosledno obuhvata četiri komponente: crkvenu, monarhističku, sovjetsku i liberalnu.

Ideologija i pogled na svet prosvećenog konzervativizma baziraju se na određenim principima i vrednosnim orijentacijama.

Glavne među njima su:

– stalna odmerenost svuda i u svemu, postupanje po zakonu pravednosti i duhovnom poretku, zapoveđenom PRAVDOM,
– razvijen i izbalansiran sistem javnog i privatnog PRAVA,
– simfonija duhovne i materijalne proizvodnje u životu nacije,
– učvršćivanje vertikale vlasti i širenje horizontale kulture i života građanskog društva,
– harmonična povezanost unutrašnje i spoljne politike i ekonomije,
– regulisana tržišna ekonomija ili elastičan spoj ‘‘tržišta i plana’‘,
– razvijena kultura svesti o neophodnosti pravnih normi, vaspitana na navici poštovanja i uvažavanja opštih ideala, principa i normi kontinentalnog prava i posebnih zakonskih običaja naroda,
– lojalnost prema vlasti, umešnost dostojnog potčinjavanja uglednoj vlasti,
– personifikacija vlasti i prednost lične odgovornosti u odnosu na kolektivnu neodgovornost,
– priznavanje grešnosti ljudske prirode i njene neraskidive povezanosti sa materijalnim svetom koji je okružuje,
– pronalaženje i očuvanje sopstvenog dostojanstva i slobode, poštovanje i priznavanje dostojanstva i slobode drugih,
– čuvanje časti, priznavanje dužnosti, poštovanje ranga,
– brižljivo čuvanje tradicija i stvaralačko prihvatanje novina,
– ljubav prema domovini i služenje otadžbini,
– pamćenje i podsećanje na pretke sa zahvalnošću, briga o potomcima, staranje o deci i roditeljima,
– prednost evolucije u odnosu na revoluciju, opreznost u  promenama,
– poštovanje pragmatične logike životnih okolnosti i zdravog smisla,
– ljubav prema svom narodu, naciji i kulturi uporedo sa poštovanjem i pažnjom prema raznovrsnosti života drugih naroda, nacija i kultura,
– odbacivanje radikalizma, jednostranosti i prekomernih uopštavanja,
– nepoverenje prema uravnilovci i tvrdom centralizovanom planiranju.

Osnovni princip mišljenja i delovanja prosvećenog konzervativca podudara se sa osnovnim principom stabilnog razvoja – ‘‘misli globalno, a deluj lokalno’‘.

Ideali, vrednosti i interesi prosvećenog konzervativizma za rusko društvo otkrivaju se u kontinuitetu u četiri bazne oblasti: Kulturi, Naciji, Ličnosti i Državi.

Kultura

Kult određuje kulturu, a ona vaspitava naciju. Kultura formira ličnost, organizuje društvo i konstituiše državu. Kultura obuhvata čitav svet stvari, osobina i odnosa koji nas okružuju. Danas se suočavamo sa lažnom kulturom koju predstavljaju kao stvar i potrošačku robu. Sa ‘‘kulturnom širokom potrošnjom’‘, koja se može usvojiti uz neznatne sposobnosti, bez ikakvih intelektualnih napora i po najjeftinijoj ceni.

Mi se moramo odupreti lažnoj kulturi i suprotstaviti joj istinsku.

Niko nas ne može naučiti istinskoj kulturi. Ona se ne može pasivno ‘‘usvojiti, poprimiti, naslediti’‘. U nju se može uključiti samo ličnim stvaralačkim radom.

Tradicija

Ličnosti, naciji i državi u Rusiji neophodni su stabilni uslovi postojanja, a stabilnost je – sestra tradicije. Tradicija je – talas, tekuće duhovno-materijalno jedinstvo prošlih, sadašnjih i budućih generacija.

Mi odbacujemo revoluciju kao princip i način rešavanja političkih, ekonomskih, kulturnih i socijalnih problema. Negiramo je ne samo u direktnom obliku – kao krvavi bunt i totalno nasilje nego i kao, u skrivenom obliku, tiho državno raspadanje, hroničnu društvenu bolest i duhovno osiromašenje čoveka.

Istorija

Konzervativno mišljenje nije samo tradicionalno, ono je istorijsko. Istoriju shvatamo kao jedinstvo prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena.

Mi nismo neprijatelji progresa i nismo protiv razvoja ljudskog društva ‘‘napred i uvis’‘  Jednostavno, želimo da shvatimo: gde se nalazi ‘‘uvis’‘ i šta znači ‘‘napred’‘?

Uvereni smo da prihvatanje novog ne treba da se pretvara u krvavi raskid sa starim.

Starost treba poštovati.

Narodi i ljudi koji zaborave svoju istoriju osuđeni su na nestanak. I ne treba zaboraviti da smo mi svesni sebe kao Rusi – a ne kao Nemci, Francuzi ili Englezi – pre svega zahvaljujući našoj prošlosti.

Nacija

Za prosvećene konzervativce nacija je – duhovno-materijalno jedinstvo svih građana Rusije, kulturno-jezičko zajedništvo naroda koji žive na njenoj teritoriji.

Domovina i Otadžbina

Svaki normalan čovek voli Domovinu i poštuje Otadžbinu.

Istinski, prosvećeni patriotizam je norma, principijelna, hrabra pozicija, pokazatelj duševnog zdravlja i zrelosti čoveka i građanina za kojeg ljubav prema svojoj zemlji ne znači antipatiju prema inostranstvu, jer patriotizam je jedinstvo ljubavi a ne mržnje.

Ipak, ljubav čoveka prema Domovini nije završena i potpuna bez požrtvovane odanosti i služenja svojoj Otadžbini.

Sredinom osamdesetih počela je perestrojka, a 1991. Sovjetski Savez je nestao. To je bila geopolitička revolucija koja se vezuje za ime Mihaila Gorbačova.

Nacionalno pitanje

Uvereni smo da nacionalno osećanje svakog naroda zahteva da se prema njemu odnosi dobronamerno i s poštovanjem.

Zdravi, prosvećeni nacionalizam je – nacionalizam multietnički i multikulturni. To je slobodan, stvaralački, u pravom smislu reči kreativni nacionalizam. U njemu nema kompleksa inorodne pripadnosti. On se ne plaši konkurencije i apsorpcije drugačijih komponenata, već je sposoban da ih apsorbuje i stvaralački preradi u sebi. Upravo je takav nacionalizam u svetskoj istoriji stvarao velike imperije sa pozitivnom misijom.

Ličnost

Ličnost nije sredstvo, već cilj društvenog i državnog razvoja.

Govoreći o visokom statusu i istaknutoj ulozi ličnosti u istoriji, imamo u vidu upravo ličnost, a ne pojedince izolovane jedne od drugih, koji su postojali izvan društva i države. Za nas je čovekova ličnost – organsko jedinstvo JA, TI i MI. Mi je razmatramo u svetlosti Božije Promisli i kroz prizmu društvenih odnosa.

Porodica

U društvu postajemo građani, u državi – državljani, a u porodici – ljudi.

Ljubav prema Domovini i Otadžbini u nama se rađa iz ljubavi prema majci i ocu. U porodici se uključujemo u maternji jezik, učimo pravila ponašanja, usvajamo kulturu svakodnevnog života.

Uvereni smo da ako spasemo i sačuvamo od nevolja, neprilika i nesreća rusku porodicu – spasićemo i sačuvati Rusiju i ruskog čoveka.

Mi ćemo činiti sve da u savremenom svetu obnovimo i podržimo tradiciju velike, kompletne porodice sa više dece, gde će biti prisutne tri generacije: roditelji, deca i unuci. To će omogućiti da se izbegne moralni gubitak i duševni bol koji se javlja u vaspitanju dece u nepotpunim porodicama, i to ne samo bez majke ili oca, već i bez baka i deka.

Sloboda

Osnovna garancija lične slobode i javne nezavisnosti jeste bratska ljudska solidarnost.

Unutrašnja sloboda ili PRAVDA je – dar Božji. Ona je skopčana sa moralnom odgovornošću i od čoveka zahteva život ‘‘prema savesti’‘.

Spoljašnja sloboda ili PRAVO – nije samo čovekova sposobnost da postupa onako kako mu padne na pamet, nego i javna obaveza da odgovara za svoje postupke u granicama običaja i normi, koje je uspostavilo društvo a čuva država.

Narušavanje unutrašnje i spoljašnje čovekove slobode je nedopustivo i trebalo bi da je štite i Crkva i Država.

Država

Mi smo – dosledno pristalice državničke koncepcije.

Osnovni zadatak savremene Rusije jeste da nađe i sačuva takvu formu države u kojoj bi ‘‘duh građanske korporacije prožimao formu državne ustanove’‘.

Država kao garant je – novi državno-društveni tip organizacije vlasti. U njoj državni aparat, građansko društvo i građani zajednički deluju radi postizanja jedinstvenih opštenacionalnih ciljeva.

Pred svojim građanima država preuzima na sebe sledeće obaveze:

1. Država kao garant je obavezna da obezbedi državni suverenitet zemlje, od Boga zaveštane i stečene podvizima predaka, da preporodi jedinstveni politički, ekonomski, pravni i kulturni prostor istorijske Rusije i očuva ruski jezik kao jezik međunacionalne komunikacije na evroazijskom kontinentu.

2. Država kao garant je obavezna da prilikom određivanja forme upravljanja, forme državnog uređenja i političkog sistema, kao i pripremanja dugoročne i srednjoročne strategije razvoja zemlje, polazi od kulturno istorijskog tipa civilizacije, koji je u Rusiji tradicionalan.

3. Država kao garant, kao vrhovna predsednička vlast, obavezna je da priprema i sprovodi u život jedinstvenu opštenacionalnu politiku Rusije, zasnovanu na tradicionalnim ruskim idealima i vrednostima, koja prati novine u interesu ruske države, građanskog društva i ličnosti.

4. Država kao garant je obavezna da u rešavanju svih unutrašnjih i spoljnih problema polazi od osiguranja nacionalne bezbednosti Rusije i zaštite interesa ruskih građana.

5. Država kao garant je obavezna da prouči i prihvati takav sistem PRAVA, koji propisujući sadržaj i formu političke i ekonomske delatnosti države, građanskog društva i ličnosti i obezbeđujući zakonitost i pravni poredak u zemlji, polazeći od toga da je rusko pravo poseban deo porodice kontinentalnog prava koje ruska svest o pravnom poretku prihvata kao strogu ali istinsku PRAVDU.

6. Država kao garant je obavezna da stvori političke i pravne uslove za intenzivan rast ruske privrede i obezbedi globalno liderstvo Rusije u četiri sfere: zemlji, vodi, vazduhu i kosmosu.

7. Država kao garant je obavezna da izgradi takav sistem državne kontrole i upravljanja, koji će doprinositi organizaciji proizvodnje i potrošnje robe i usluga i omogućiti podizanje životnog standarda, desetine puta uvećavajući prihode ruskih građana i omogućujući im da zaborave šta je to materijalna beda i siromaštvo.

8. Država kao garant je obavezna da preduzme sve potrebne mere da bi jednom i zauvek iskorenila iz našeg života takve pojmove kao što su terorizam, korupcija i organizovani kriminal.

9. Država kao garant je obavezna da, konačno, tretira materijalnu proizvodnju kao sredstvo za duhovnu proizvodnju, koja i jeste njen cilj. Unutrašnja politika zemlje mora da predvidi mehanizme za realizaciju prioritetnog razvoja duhovne proizvodnje – u prvom redu: nauke, kulture i obrazovanja.

10. Država kao garant je obavezna da pripremi i realizuje takvu nacionalnu politiku koja bi bila oličenje ideje preporoda ličnog i građanskog dostojanstva ruskog čoveka i naroda, koji je tradicionalno činio apsolutnu većinu u Rusiji, istovremeno ne ograničavajući prava i slobode drugih naroda Ruske Federacije.

Politika

Život i delovanje sigurne države može obezbediti samo nova politika.

PRAVO i PRAVDA – lajtmotiv su delatnosti za pravog ruskog političara.

Mi smatramo da svi političari koji rade u organima zakonodavne vlasti moraju da snose ne samo partijsku nego i pravnu (građansku i krivičnu) odgovornost. To se, takođe, odnosi na državne službenike koji rade u organima sudske i izvršne vlasti. Počinioce pravnih i ekonomskih prekršaja trebalo bi da otkrivaju tužilaštvo i Revizorski sud, da ih ruski sudovi strogo i pravedno kažnjavaju nezavisno od funkcije i položaja na kojima jesu ili su bili.

Izdajnik i lopov moraju biti u zatvoru, ma ko da su bili!

Vojska

Posebna uloga u životu našeg naroda pripadala je i pripada vojsci. Kao nosilac snage volje i moralne moći države vojska je pozvana da obezbedi sposobnost odbrane zemlje i bezbednost njenih građana.

Za nas se smisao reformisanja vojske sastoji ne samo u njenom prelasku na ugovornu osnovu nego i u preporodu njenog vojničkog duha, koji joj je oduvek omogućavao da na bojnim poljima pobeđuje mnogobrojne i jake neprijatelje.

Uvereni smo da je najvažniji državni i društveni zadatak vojno-patriotsko  vaspitanje mladih, budućih branilaca Domovine i Otadžbine.

Vlast

Vlast, koju slobodno prima i dobrovoljno podržava narod, jeste moć zasnovana na moralnom autoritetu i predstavljena u izabranoj ličnosti.

Konačno treba razumeti i jednom zauvek naučiti da je Rusija – kontinentalna Imperija, a ne nacionalna država. Rusija ima drukčije razmere, drukčiju meru, drukčiji tempo i ritam postojanja. Mi ne treba da žurimo. Volja i vera, znanje i snaga, mudrost i strpljenje – to je  pravi recept za svaku rusku vlast, tim pre ako se ona bavi reformama.

Vrhovna vlast u Rusiji je uvek imala izuzetan značaj. Kod nas je od prvog čoveka Vrhovne vlasti, njegovih ličnih moralnih kvaliteta zavisilo mnogo toga, ako ne i sve.

Uporedo sa vrhovnom predsedničkom vlašću u Rusiji postoji najviša vlast koja upravlja.

Ona je ustavom podeljena na tri dela: zakonodavni, sudski i izvršni.

Kada govorimo o vrhovnoj i najvišoj vlasti trebalo bi da razlikujemo tri pojma: moć, vlast, autoritet. Ali, samo razlikovanje nije dovoljno. Za nas nije manje važna njihova integracija izražena u sintagmi: ‘‘autoritetna moć vlasti’‘.

U praksi to znači:

– prvo, neosporno priznavanje preimućstva vrhovne, rukovodeće vlasti od svih koji joj se potčinjavaju – čineći to pri tom dobrovoljno, bez prinude, a ne zbog beznađa ili radi interesa,

– drugo, jasno poimanje da najviša državna vlast, upravna vlast (zakonodavna, izvršna i sudska) deluje strogo u okviru Ustavom utvrđenih ovlašćenja usaglašavajući sva principijelna rešenja federalnog, regionalnog i lokalnog nivoa sa građanskim društvom.

Uvereni smo da u savremenoj Rusiji autoritetna i jaka državna vlast može biti samo ‘‘nama draga i bliska vlast’‘. Ona kojoj ćemo verovati, koja će umeti da nas objedini oko stvaralačkog, u ljubavi, ‘‘da’‘, a ne oko  raskolničkog, u borbi i mržnji, ‘‘ne’‘. Vlast koja će nam omogućiti da zemlju osetimo ‘‘svojom’‘, a narod – ‘‘našim’‘.

Vlast, autoritet i moć države su životni i neophodni kada ih građani prihvataju prirodno, putem unutrašnjeg dobrovoljnog priznanja, poštovanja i poverenja.

Ovaj princip slobodne lojalnosti, poverenja u savest, dobrovoljne podrške, iskrenog povinovanja zakonima jeste najjači cement svake države, izvor stvaralačke snage državne vlasti.

Slobodna lojalnost građanina, kao suštinska crta prosvećenog konzervativizma, postavlja bazu za oblikovanje ruske svesti o neophodnosti pravnih normi.

Tokom čitave svoje istorije Rusija je stradala i rasipala se čim se primeti nedostatak slobodne lojalnosti. Rasipala se zbog ’‘krivde i lopovluka’‘, a spasavala slobodnim i požrtvovanim okupljanjem ljudi čiste duše.

Zbog svega toga, sve što podriva slobodnu lojalnost trebalo bi uklanjati iz života države i građanskog društva, a sve što je jača podržavati i kultivisati.

Svojina i finansije

Svojina rađa vlast, a vlast garantuje svojinu.

Mi smatramo da svaki oblik svojine mora da služi čoveku, društvu i državi.

U Rusiji je u pitanju svojine postojala i trebalo bi da postoji istorijski uslovljena ravnoteža odnosa između raznih oblika svojine. Privatna svojina mora da se realizuje uporedo sa državnom, društvenom i drugim oblicima svojine.

Za Rusiju je državna svojina tradicionalna. Tokom vekova ona je bila politička i ekonomska osnova stabilnosti zemlje.

Pošto smo državnu svojinu juče dali u privatne ruke, danas moramo da nađemo pouzdan način za njeno društveno priznanje i legalizaciju.

Savremeni, civilizovani put ka legalizaciji privatne svojine prolazi kroz demonstraciju njene društvene efikasnosti i socijalne odgovornosti, koje treba da se pokažu u napretku privrede zemlje, poboljšanju života naroda i povećanju blagostanja svake ruske porodice.

Privatna svojina mora ne samo da uvećava prihode fizičkih i pravnih lica, nego i da poboljšava blagostanje naroda. Privatna svojina trebalo bi da služi Domovini i Otadžbini.

Privreda i finansije

Privreda, a posebno finansije, ne smeju se apsolutizovati i biti same sebi cilj. One treba da budu sredstvo za efikasan rast proizvodnje i stabilan razvoj čovekove ličnosti.

Nama nije potreban skokovit, već dinamičan privredni rast. Mi moramo da se odučimo da o našoj privredi govorimo jezikom ‘‘uzleta i padova’‘. Prestanimo da čekamo sledeće finansijsko-ekonomsko čudo. Vreme je da se bavimo realnom proizvodnjom, svakodnevnim radom i rutinskim poslom.

Privredne reforme u Rusiji u 21. veku moraju imati celovit, sistemski karakter.

Šta to znači?

Prvo, modernizacijom nam se ne može podmetati vesternizacija. Mi – nismo Honduras.

Drugo, modernizacija mora da doprinese organizaciji takvog sistema proizvodnje, raspodele, potrošnje i roba i usluga u Rusiji koji bi organski i fleksibilno spojili ‘‘plan’‘ i ‘‘tržište’‘.

Treće, da bi se izbeglo prekomerno imovinsko i socijalno raslojavanje društva, modernizaciju bi trebalo sprovoditi oslanjajući se na tradicionalne vrednosti i istorijske forme ruskog upravljanja privredom, kao i uzimajući u obzir postojeći nivo političke, ekonomske, naučne i kulturne svesti građana.

Mi smo uvereni da:

– određivanje precizne mere međusobnog odnosa RADA, ZEMLjE i KAPITALA,
– učvršćivanje pravnih osnova, malog, srednjeg i krupnog preduzetništva,
– uspostavljanje konstruktivnog dijaloga između vlasti i biznisa,
– stvaranje povoljne sredine za realnu konkurenciju, čvrste državne i građanske garancije za slobodnu preduzetničku delatnost,
– formiranje osećanja za socijalnu odgovornost kod preduzetnika,
– oslanjanje na nauku i haj-tek tehnologije mogu pretvoriti Rusiju u politički stabilnu zemlju sa stabilno rastućom privredom i samim tim učiniti našu ZEMLjU povoljnom za unapređivanje RADA i privlačnom za rast KAPITALA.

Finansijski sektor ekonomije je važan i neophodan, ali ga ne bi trebalo obožavati. Valja ga smatrati za efikasno sredstvo upravljanja privredom, a ne kao cilj. Naš cilj je – slobodan čovek koji ni pod kakvim okolnostima ne treba da se pretvori u roba, a pogotovu ne u roba novca.

Pristalice smo socijalne tržišne ekonomije gde se pretpostavlja da je u određeno vreme, na određenom mestu i u određenim okolnostima moguća i potrebna uloga države koja koordinira, reguliše i garantuje, posebno u sektorima ekonomije presudnim za popunjavanje državnog budžeta, obezbeđenje javnog mira i saglasnosti, te očuvanje celovitosti i suvereniteta Ruske Federacije.

Mi smo – za protekcionističke mere države u zaštiti domaćeg proizvođača.

Podržavajući nacionalni kapital i rusku proizvodnju orijentisanu na unutrašnje tržište, smatramo mogućim ulazak Rusije u STO pod uslovima koji nama odgovaraju i kada za nas to bude isplativo.

Zaključak

Baveći se pitanjima državne izgradnje i društvenog uređenja Rusije, mi, ruski konzervativci polažemo svu nadu na formiranje nove, istinske društveno-državne elite, na stvaranje jake, domaćinske, temeljne srednje klase i oblikovanje slobodne i odgovorne čovekove ličnosti.

Smatramo da je naš glavni zadatak – kvalitetan izbor ljudi koji ‘‘idu u vlast’‘ i učinićemo sve da osiguramo visok moralni autoritet vlasti, formiran iz moralnog autoriteta konkretnih ličnosti, čiji je zadatak da upravljaju državom.

Mi zahtevamo profesionalnost i čestitost od svih funkcionera koji upravljaju našom državom. Očekujemo od njih doslednost, odlučnost i odgovornost u sprovođenju političkih, ekonomskih i pravnih reformi.

Baveći se državnom i partijskom gradnjom, doprinoseći samoorganizovanju građanskog društva uvek moramo da pamtimo da je naš glavni cilj i briga – čovek.

I neka nam Bog pomogne!

Nikita Mihalkov

prevela Ksenija Trajković

Ali, od oktobra 1917. godine Rusija nije savim Rusija – ona je Sovjetija. Kao što ni Srbija nije Srbija nego – Jugoslavija. U tom periodu je bilo mnogo lutanja i traženja, uzajamnih nerazumevanja i promašaja. Najveći raskorak nas je snašao 1999. godine, kada je Srbija, skupa sa Crnom Gorom, bila pod NATO bombama. Očekivali smo ruske sisteme S 300, za obaranje NATO aviona; očekivali smo vojnu pomoć… Očekivali smo, podsvesno, ruskog cara na belom konju…

Ali, u Kremlju je sedeo polupijani Jeljcin… Zato je ovaj tekst pokušaj da se pojmi to doba rusko-srbskih odnosa. U uvodnom delu, dato je nekoliko podsećanja na svetsko-istorijske okvire satanizma koji nas je napao; zatim, ukratko, pregled previranja u samoj Rusiji, vezanih za događaje 1999. godine… Na kraju, i najvažnije, na primeru ruskog pravoslavnog srboljuba, Romana Iljunina, dat je pogled u onu istinsku, dubinsku, nerazorivu Rusiju, koja je sa Srbijom bila i biće zauvek.

Uvod u rusko osvešćivanje

I

Još 1999. znalo se da je cilj da se Crna Gora odvoji od Srbije i da se Srbiji oduzmu Kosovo i Metohija i Vojvodina. U „Nedeljnom telegrafu“ od 21. aprila 1999. godine čitamo: „Cilj „Korena“ („Koreni“- naziv tajne NATO operacije protiv Srba, nap. V.D.) je odvajanje Kosova kao glavnog izvora sirovina za Jugoslaviju kroz veliku autonomiju, albansku secesiju ili potpunu nezavisnost, zatim otcepljenje Crne Gore, njenog jedinog preostalog izlaza na Jadransko more, i dislokaciju Vojvodine, njene „žitnice“ i još jednog jugoslovenskog izvora sirovina, koji bi doveli do potpunog kolapsa Jugoslavije kao samodovoljne industrijske države. Iza te akcije jeste strah Nemačke i SAD da će Jugoslavija stupiti u savez sa Rusijom i drugim bivšim sovjetskim državama kada Jeljcina smene komunističke i nacionalističke snage u bliskoj budućnosti“. Ovo je bila izjava neimenovanog nemačkog zvaničnika.

Dakle, glavni geopolitički strah Zapada je, kao i uvek, strah od jedinstva Srbije i Rusije. „Srbi su mali Rusi“, mantraju Zapadnjaci još pre Napoleona (setimo se: Napoleonove trupe u Boki ratovale su protiv Svetog Petra. Cetinjskog, a njegovi instruktori obučavali su turske tobdžije protiv Karađorđa.) Iskasapiti vezanu Srbiju znači pokazati Rusiji šta je čeka.

Zapadna Zver je bila svesna svoje moći. Ali, nije znala reč Svetog Pisma – da se sila Božja u nemoći pokazuje.

II

Napad na Srbiju i Srbe nije imao puno veze sa Slobodanom Miloševićem. Jer, jedan visoki predstavnik američke administracije izjavio je „Vašington postu“ (Lippman W. Thomas, Albright Misjudged Milosevic on Kosovo, Washington Post, april 7, 1999, page A 01) da je rat protiv Srbije osmišljen 14 meseci pre početka NATO bombardovanja, i da su već tada razmatrali četiri modela tog napada.

III

Sila koju je NATO primenio prema Srbiji imala je za cilj da dokaže da je Rusija mrtva kao velika država. Na Radiju „Dojče vele“ (29. III 1999. godine) jedan neimenovani NATO funkcioner je izjavio: „Sada preispitujemo i preuređujemo međunarodno pravo. Stvaramo novo međunarodno pravo u skladu sa novonastalim okolnostima. NATO je preuzeo na sebe funkciju održavanja i uspostavljanja mira, pošto Savet bezbednosti OUN to sada može da ometa upotrebom veta /…/ Rusija više nije super – sila, nije čak ni velika sila. Delovaćemo prema svojim procenama, ne obazirući se ni na koga“.

IV

Vatikan, koji je, uz Nemačku, bio pokretač priznavanja slovenačke, hrvatske i muslimanske secesionističke akcije kao legitimne na međunarodnom planu, u doba NATO bombardovanja, licemerno je tražio da se obustavi bombardovanje Srbije za vreme vaskršnjih praznika. Papin „uskršnji apel“ odlučno je odbacila Biskupska konferencija Nemačke, čiji je portparol, Karl Lajman, rekao da NATO i Nemačka „brane ljudska prava, koja se ne smeju gaziti u ime međunarodnog prava“. Kardinal Jozef Racinger, sadašnji papa Benedikt XVI, izjavio je da su „mogućnosti uticaja Pape na kosovski sukob vrlo male“ (Ana Petrović, Sukob autoriteta, šanse papinih apela za mir, Borba, Beograd, 1-2. maj 1999, str. 9). Kakvo licemerje!

V

Jedna od najmračnijih ličnosti svetske politike, Zbignjev Bžežinski, siva eminencija Demokratske stranke u SAD u oblasti spoljnje politike još od vremena Džimija Kartera, rusofob i mrzitelj Pravoslavlja, tražio je da NATO bude odlučniji u bombardovanju Srbije, da, uoči svoje 50 – godišnjice, ne izgubi ugled. Bžežinski, koji se u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla“, založio za komadanje Rusije (Sibir je „dobro celog čovečanstva“, a ne samo jedne zemlje, smatra on), izneo je svoje ideje za slom srbskog otpora:

„1.Formula autonomije Kosova u Srbiji je mrtva;

2. Iz toga proizilazi da nema nikakvih pregovora sa Miloševićem, osim ostvarivanja srpskog povlačenja nakon ispunjenja svih uslova NATO;

3. Vazdušni udari moraju biti pojačani i moraju efikasno razoriti vojnu moć Miloševića i prinuditi ga na prihvatanje uslova NATO;

4. Neophodno je početi sa razmeštanjem vojske, kako bi se pripremila kopnena invazija NATO iz Albanije i Makedonije;

5. Žrtve borbi, iseljavnja i etničkih čistki na Kosovu imaju moralno pravo na samozaštitu;

6. Sledi zamrzavanje jugoslovenskog kapitala u zemljama NATO, kako bi se pridavio Beograd;

7. Ne čekajući okončanje vojnih dejstava SAD i Evropska Unija moraju zajedno pokazati nameru razrade sveobuhvatnog plana obnove Kosova i povratka njegovog stanovništva;

8. Takav program mora takođe uključiti uslove o tome kako demokratska Srbija posle Miloševića može biti uključena u opsežan program obnove Balkana, u kome će takođe uzeti učešća Makedonija, Albanija i Crna Gora i

9. Američki Kongres mora da sačini zajedničku izjavu, u kojoj će podržati političke ciljeve NATO i izraziti rešenost SAD da ostvari te ciljeve svim neophodnim sredstvima.“

I – sve se zbilo kako je Bžežinski tražio. SAD i sateliti priznali su nezavisnost Kosova; svi uslovi NATO pakta su, u pozno proleće 1999, prihvaćeni, i srbska vojska se povukla; naš kapital u NATO zemljama bio je zamrznut… NATO je oborio Miloševića uz pomoć „demokratske Srbije“ i kategorizovao Srbiju kao zemlju čija će sudbina biti vezana za sudbinu Makedonije, Albanije i Crne Gore (koja se već tada pominje kao nezavisna.)

Rusko osvešćenje

Veliki ruski pisac, Aleksandar Isaijevič Solženjicin, često je govorio da je bombardovanje srbskog naroda 1999. godine potpuno osvestilo Rusiju. I zaista: ankete su 1999. pokazivale da je 95 % Rusa protiv bombardovanja Srbije i Crne Gore. Velike antiameričke demonstracije su održane svuda. Patrijarh ruski Aleksej II je rekao da je „neoprostivo što se NATO oglušio o glas Rusije“, a stari lisac, Henri Kisindžer, je upozoravao da se u Rusiji osećanje poniženosti raširilo od elite do širokih narodnih masa, što je veoma opasno po zapadne interese.

Na američku ambasadu u Moskvi tih dana je pucano iz ručnog bacača. Američke marionete u ruskoj politici, poput Anatolija Čubajsa i Jegora Gajdara, panično su upozoravale Ričarda Holbruka da će „dejstvo NATO-a sahraniti demokratiju u Rusiji i povećati izolovanost od sveta, naoružane do zuba, nacional-komunističke stranke“ (polit.ru, 29. III 1999.)

Ruski pravoslavni hrišćani shvatili su napad na Srbiju mistički. Mitropolit kijevski i sve Ukrajine Vladimir uputio je pismo patrijarhu Pavlu u kome kaže da Sveti Sinod Ukrajinske Pravoslavne Crkve (Moskovske Patrijaršije) „vojna dejstva protiv Jugoslavije smatra napadom na čitav pravoslavni svet“. Portparol Ruske Crkve, protojerej Vsevold Čaplin, izjavio je da „pravoslavlje koren slovenskog bratstva“. Predsednik Beloru-sije, Aleksandar Lukašenko, jasno je rekao: „Ako izgubimo rat na Balkanu, sledeći ćemo biti mi“.

Dr Natalija Naročinicka, genije ruske geopolitičke škole, jasno je posvedočila da NATO politika ima za cilj konačno razjedinjavanje pravoslavnih Slovena, gušenje njihove nacionalne svesti i pretvaranje „postvizantijskog prostora u dedovinu atlantske civilizacije i njene svetske vlade“.

Bilo je to vreme (13. april 1999.) kada je Savezna vlada SR Jugoslavije proglasila priključenje SRJ Savezu Rusije i Belorusije. Državna duma Ruske Federacije izglasala je svoju rezoluciju o pristupanju Jugoslavije ovom Savezu 16. aprila (sa 293 glasa „za“ i 54 glasa „protiv“), a Predstavnički dom Narodne skupštine Belorusije je odluku o primanju SRJ u Savez jednoglasno doneo 5. maja 1999. Na nesreću, ništa od toga nije sprovedeno u život.

General Leonid Ivašov, Načelnik Glavne uprave Ministarstva odbrane Rusije za međunarodnu vojnu saradnju, u maju 1999. jasno je rekao:

„Maska je skinuta u prošle godine objavljenoj Strategiji nacionalne bezbednosti SAD za novo stoleće u kojoj se već otvoreno proklamuje ideja svetskog liderstva.

Vidite, moguće su dve varijante svetskog razvoja. Prva, da zemlje sa izuzetno visokim standardom i nivoom potrošnje moraju da smanje svoje apetite, u korist ostalog sveta. Druga da se sačuva postojeći nivo potrošnje bar za zlatnu milijardu, na račun potreba naroda drugih zemalja, pri čemu bi neke bile svedene na nivo približan ljudskom!

Zemlje zlatne milijarde grade takav arhitektonski model sveta 21. veka u kojem će ostatak svetske zajednice – imati samo uslužnu ulogu, da obezbedi zadovoljavanje njihovih potreba.

Očigledno je, takođe, da se stvara i odgovarajuća hijerarhijska struktura država. SAD i njihovi saveznici, pre svega članice NATO-a, kao i Japan, Južna Koreja, Izrael (uz bespogovorno američko vođstvo), zatim grupa država koje žele da uđu u taj elitni klub i koje bez ograde podržavaju politiku SAD i NATO-a, grupa zemalja koja mirno čeka da dođe na red i, na kraju, grupa država koja se suprotstavlja politici država prve grupe. Tu su Jugoslavija, Belorusija, Iran, Irak, Sirija, Libija, Kuba, Korejska NDR i druge. Posebno mesto u tom nizu pripada Rusiji, Indiji i Kini.

Evo šta je pisao Džošua Strong, jedan od utemeljivača američke ideje, koja se, uzgred, graniči sa fašizmom: „Ta rasa (Anglosaksonci) predodređena je da neke rase istiskuje, a druge asimiliše i tako sve dotle dok čitavo čovečanstvo ne bude anglosaksonizovano“.

Analizirajući svečanost u Vašingtonu, povodom 50. godišnjice NATO-a, setio sam se njegove teorije, još iz 1885. godine, o predodređenoj sudbini i sledeće rečenice: „Zvezda hrišćanstva se zaustavila nad američkim Zapadom i tu će zauvek ostati. Ovde, pred kolevku mlade imperije Zapada, prinosiće danak sve nacije sveta, kao što su nekada prinosile darove pred Isusovu kolevku.

… Vi Jugosloveni ste im dobrano pokvarili veselje. Skinuli ste im ponos SAD, njihov nevidljivi avion, i još tancujete na njegovim ostacima.

Beograd sada, praktično sam, pokušava da spreči buduće svetske kataklizme, da zaštiti buduće potencijalne žrtve američkog globalizma, ukuljučujući Rusiju.

…Vi svojom nepokolebljivošću obuzdavate raspomamljenost američke strategije koja će, ako ne bude zaustavljena, neminovno imati katastrofalne posledice po SAD.

- Danas su Srbi i kosovski Albanci, Crnogorci i Mađari, i svi ostali narodi SR Jugoslavije samo sitan ulog u velikoj američkoj igri, a Balkan poligon za isprobavanje praktičnih načina za njenu realizaciju.“ “

Ruske strateške nuklearne raketne jedinice dignute su u stanje najviše pripravnosti. Pacifička ruska flota otpočela je vojne manerve. Lansirana je, probno, raketa sa nuklearne podmornice na Kamčatku. Izviđački brod ruske Crnomorske flote „Liman“ isplovio je iz Sevastopolja i krenuo ka Jadranu. Ministar odbrane doneo je odluku o prekidu svih kontakata sa NATO – paktom. Načelnik Generalštaba ruske vojske je rekao da Rusija neće oklevati da upotrebi nuklearno oružje ako zatreba.

Najveći strah na Zapadu izazvalo je okretanje balističkih raketa prema NATO državama. NATO se tek tada obratio Rusiji, nudeći joj uključivanje u diplomatsku inicijativu.

Crnomorska i Baltička flota počele su izvođenje manevara, a general Ivašov je upozorio da je Rusija zemlja kojoj se ne preti.

Posle smene premijera Jevgenija Primakova (Pinhasa Finkelštajna), novi predsednik Vlade Rusije, Sergej Stepašin, izjavio je da je napad na Jugoslaviju udarac i po Rusiji.

NATO je tada morao da se obrati Rusiji. Medlin Olbrajt kaže da će do mira doći zahvaljujući ruskom posredovanju, a Marti Ahtisari smatra da Rusija mora biti podržavana, a ne izolovana. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, koja Srbiji priznaje suverenitet nad Kosovom bila bi nemoguća bez ruskog angažmana. A kada je mir potpisan, Rusi su pokazali mišiće.

Demonstracija ruske moći bilo je zauzimanje aerodroma „Slatina“ kod Prištine od strane ruskih specijalaca koji su došli iz Bosne. Operativnu naredbu za ovu akciju izdao je načelnik Generalštaba, Anatolij Kvašnjin, a Jeljcin je bio „neobavešten“. NATO komadant Vesli Klark bio je besan, dok je Bžežinski poručivao Klintonu da preotme aerodrom od Rusa jer je to stvar prestiža. Zahvaljujući Rusima, Srbi sa severa Kosova nisu doživili progone poput svoje braće iz drugih kosovskoh oblasti. U pregovorima Rusije i NATO-a, ruska vojska je dobila kompaktan prostor, a tri njihova aviona sa opremom sletela su na prištinski aerodrom. Medlin Olbrajt je tražila od Mađarske, Rumunije i Bugarske da spreče prelete ruskih aviona, ali su ruski padobranci ipak dobili vazdušne koridore, pošto su njihovi generali zapretili NATO kolegama.

Ono što je izvesno jeste da se, u vreme NATO bombardovanja, žestoko „kuvalo“ u Rusiji, i da Jeljcinova administracija, često sastavljena od rusofoba, shvatila da se nije šaliti sa ruskim armijskim vrhom, koji je bio svestan da je rat protiv Srba uvod u rat protiv Rusije. Pravoslavni hrišćani Trećeg Rima videli su u NATO bombardovanju naroda cara Lazara apokaliptični predznak budućih događaja, o kojima je ruski sveti, Teofan Novi Poltavski, govorio još za vreme II svetskog rata, prorokovao da će pravi rat nastati kad sve sile sveta navale na Rusiju, jer će, u apokaliptične dane koji dolaze, samo ona sačuvati pravoslavnu veru.

Na našu veliku nesreću, u vreme kad je Srbija bombardovana na čelu Rusije su se nalazili izdajnici. General Leonid Ivašov, predsednik ruske Akademije za geopolitiku, pregovarač sa ruske strane prilikom potpisivanja mirovnog sporazuma 1999. godine, kaže: „Mi smo se s Amerikancima dogovorili da će najviše polovina (Amerikanci su govorili – ne manje od polovine) snaga bezbednosti, pograničnih snaga i oružanih snaga SR Jugoslavije biti povučeno iz pokrajine. Mi smo se dogovorili da natovske zemlje, koje aktivno učestvuju u bombardovanju i agresiji protiv SRJ, neće razmeštati svoje snage u dubini teritorije pokrajine. Bila je određena i obeležena zona od tri do pet kilometara duž granice sa Albanijom i Makedonijom. Mi smo pristali na prisustvo natovskih struktura jedino u Prizrenu, otprilike 55 kilometara od granice. Ovde je trebalo da bude razmeštena nemačka brigada. Međutim, Stroub Talbot i Viktor Černomirdin su u suštini ignorisali tu zajedničku odluku ruske, američke i finske strane./…/ Černomirdin je trgovao sa Klintonom i Gorom o predmetu njegove podrške kao kandidata za predsednika Rusije. Meni je postalo jasno zašto je Černomirdin trgovao Srbijom – da je trebalo, on bi i pola Rusije prodao. Među njima je postojao dogovor: Gor predsednik SAD, Černomirdin – predsednik Rusije.“ („Geopolitika“, broj 29/2008.)

Srbija je, dakle, bila predmet trgovine. Prodavali su je isti oni koji su prodavali i Rusiju – rusofobi bliski jeljcinovskoj vlasti. Ne treba zaboraviti tu činjenicu, i govoriti ono što neprijatelji naših naroda žele da ponavljamo, kao mantru uzajamnog nerazumevanja: „Kad nam je to Rusija pomogla?“ Kad je bila svoja – pomagala je uvek. Kad nije mogla da pomogne sebi, nije ni nama.

Roman Iljunin, kosovski zavetnik

U dane bombardovanja Srbije od strane NATO-a, te, apokaliptične 1999. godine, pravoslavna Rusija je bila sa Srbijom svim svojim bićem. Sreo sam, u one dane, i živi dokaz za to – brata Romana Iljunina. Poreklom kozak, sa tihe reke Medvedice, pritoke baćuške Dona, rođen na stanici Berezovska, dvesta kilometara od Volgograda (bivši Caricin, bivši Staljingrad), od 1991. do 1995. godine učio je školu ikonopisa pri Moskovskoj duhovnoj akademiji u Trojice Sergijevoj lavri, u gradu Sergijevom Posadu. Prvu ikonu koju je naslikao, po obrascu Spasa Nerukotvorenoga iz Novgoroda (XII vek), poklonio je crkvici u rodnom selu. Po njemu, novgorodski original Spasa je obuhvatio sobom „mudrost Tvorca, pravednost Sudije i milosrđe Oca Nebeskoga“.

Nerukotvoreni Obraz Spasov je nastao kada se edeski car Avgar, oboleo od gube, čuo da se u Palestini javio čudesni Lekar i Iscelitelj – Hristos. Pošto nije mogao sam da Ga poseti, poslao je svog dvorskog slikara Ananiju, da Ga portretiše i donese mu naslikano – čvrsto je verovao da se tako može isceliti. Takođe, pismom je molio Hrista da dođe u Edesu. Ananija je stigao u blizinu Gospodnju – ali nije uspevao da Ga naslika. Jer, Hristos, Sin Čovečiji, ličio je na sve ljude, i crte Njegovog Lika bejahu neuhvatljive. Tada je On od Ananije zatražio platno, umio se i obrisao Lice o njega – i, čudom Duha Svetoga, na platnu je ostao otisak prečistog Lica Bogočovekovog. Ananije je caru Avgaru odneo platno i rekao mu da Spasitelj ipak neće doći u Edesu (bilo je to doba Hristovog stradanja). Car Avgar je, međutim, bio čovek velike vere – iscelio se od dodira ubrusom na kome je bio Nerukotvoreni Obraz. U znak poštovanja, on ovu Prvoikonu stavlja iznad vrata svog dvorca. Narod se klanjao Hristu skupa s carem.

Ikona je kasnije bila zazidana, da bi je u šestom veku opet našao lokalni episkop. Preneta je u Carigrad, gde je stajala do križarskih pljački u XIII veku, kada je iščezla negde na Zapadu.

Pošto je Roman Novgorodskog Spasa poklonio svom selu, nastavio je rad. U Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, koji se obnavljao, naslikao je Sv. blagovernog Aleksandra Nevskog. Po povratku u rodni kraj, na Bogoslovskom fakultetu Caricinskog pravoslavnog univerziteta predaje ikonopis.

U volgogradskom manastiru Svetoga Duha, u keliji u kojoj je obitavao, Roman Iljunin je imao ikonu Roždestva Hristovog, koju mu je poklonio sin sveštenika iz Srbije, kolega sa studija. Ta ikona ga je stalno podsećala na narod Svetog Save.

Kad je počelo NATO bombardovanje, i kada je Roman čuo da rakete padaju blizu srbskih svetinja i porodilišta, on je znao da ne može sedeti skrštenih ruku. Sa svojim studentima, sakupljao je potpise za podršku braći Srbima. Volgogradski hrišćani su znali šta znači užas rata – nacistički napad na Staljingrad zalio je, u II svetskom ratu, njihovu zemlju krvlju. Inicijativa za potpisivanje naišla je na dobar odziv.

Posle svega, Roman je odlučio da pođe u Srbiju pod bombama. Uzeo je blagoslov od svog arhijereja, Germana i naslikao ikonu Srbima dragog Cara – mučenika Nikolaja II Romanova. Otišao je po vizu u jugoslovenski konzulat u Moskvi, a zatim u Tretjakovsku galeriju, gde je naročitu pažnju posvetio jednoj srbskoj ikoni Raspeća iz XIV veka. Razmišljao je o Golgoti Gospodnjoj i o stradanju Hristovih Srba. Kad je izašao na ulicu, jedna grupa dečaka mu je uzviknula: „Mi vas ovde mnogo volimo!“ U prvi mah začuđen, Roman je shvatio da su oni pomislili da je on Srbin – nosio je značku sa znakom „target“ na reveru.

U moskovskom hramu Svetog Nikolaja „v Pižah“ nastojatelj je bio prota Aleksandar Šargunov, predsednik Rusko-srbskog bratstva. Tu je, kao i u mnogim drugim hramovima, skupljana pomoć za Srbe, i svakodnevno su uznošene molitve.

A zatim je Roman stigao u beograd. Sastao se sa Njegovom Svetošću, Patrijarhom Pavlom, kome je, pored ikone Carskih Mučenika, uručio i vrećicu zemlje s Mamajevog kurgana, gde je, u zimu 1942, na stotine hiljada ruskih vojnika položilo glave za otadžbinu.

Roman je ostao u Beogradu, pod bombama, po zapovesti svog atamana A. Birjukova, s ciljem da naslika, kozacima omiljenu, ikonu Nerukotvorenog Spasa, i da je ostavi na dar Srbima. Po prednju, ovu ikonu su nosili ratnici Svetog Aleksandra Nevskog, boreći se protiv tevtonskih vitezova.

Po savetu svog prijatelja, srbskog ikonopisca Radeta Sarića, Roman je nabavio dobru dasku za ikonu od stolara iz Kraljeva. Slikao ju je u jednoj sobi internata Bogoslovskog fakulteta. On kaže: „Treba priznati da su mi i profesori i studenti ukazali čisto rusko gostoprimstvo. Izjutra sam, na bravi vrata svoju sobe, često nalazio kesu s hlebom i mlekom. Mada je fakultet bio zvanično raspušten na neodređeno vreme, moji prijatelji su ostajali da bi stanarima susednih zgrada omogućili da se zaštite u njihovom skloništu od napada iz vazduha.“

NATO-vci su bili tačni. Svakog dana posle devet uveče bila je vazdušna opasnost. Svakodnevno bogosluženje je proticalo uz stalne vazdušne opasnosti. Kada bi žene i starce odveli u sklonište, studenti teologije su nastavljali da se mole za mir. „Naša zajednička molitva za mir vaznosila se Gospodu. Mislio sam o onima drevnim Kijevljanima koji su stajali u hramu Svete Sofije 1239. godine, kada je han Batij s Tatarima ovnom razbijao gradska vrata. U pravu su oni koji kažu da se istorija ponavlja“, veli Roman, koji je u to vreme išao i na Pančevački most, da ga brani svojim telom.

Dok je stajao, skupa sa ostalima na Pančevačkom mostu, Romanu je jedan Srbin rekao pokazavši mu jednu zvezdu na nebu: „To je, možda američki špijunski satelit. On, kao nova antivitlejemska zvezda pokazuje put izaslanicima novog Iroda ka svakom novorođenom srbskom mladencu“. Umesto evanđeljskih darova, irodovci su srbskoj deci nosili rakete i bombe.

Brat Roman je hteo da svoj posao završi do Vidovdana, i da ode na Kosovo, da se ikona osvešta, ali je Gospod drugačije blagoslovio. Morao je opet u Rusiju.

U junu 1999, Roman Iljunin je iz Srbije u Volgograd poveo grupu srpske dece. Na lokalnoj televiziji je govorio o stradanju Srbije, a obični ljudi pokazivali su ogroman interes za bratsku zemlju.

Mali Srbi su smešteni u turistički kompleks na obali Volge. Primili su ih kao rođene. Arhiepiskop volgogradski German je brinuo o njima. Bili su rado viđeni gosti Svetoduhovskog manastira i Bogoslovskog fakulteta. U manastiru su se već dugo molili za Srbiju i Crnu Goru.

Deca su videla Mamejav kurgan i Muzej Staljingradske bitke. Ratni veteran, direktor muzeja, pričao im je kako su se pod Staljingradom, skupa sa Nemcima, protiv Rusa borile i hrvatske ustaše, najveći srbomrsci sveta.

Jedna grupa dečice iz Srbije bila je u Trojice-Sergijevoj Lavri, kraj moštiju Baćuške Sergija. I tamo su ih bratski dočekali.

Tek u septembru 1999, vraćajući decu u otadžbinu, brat Roman je mogao da ispuni svoj zavet da sa svojom ikonom Spasa Nerukotvorenoga ode na Kosovo. Na beogradskom Novom groblju, kod spomenika Caru Nikolaju i ruskim vojnicima palim za Srbiju u I svetskom ratu, ikonu je osveštao starešina ruskog hrama Svete Trojice u Beogradu, otac Vitalije Tarasjev, a pohod Romanov na Kosovo omogućio je vojni ataše ambasade Rusije u Beogradu, general Barmancev. Dva ruska oficira pratila su hrabrog Romana na putu ka svetoj zemlji, koja je za Srbe ono što je Kulikovo za Ruse: mesto bola i slave.

Na administrativnoj granici, gde su čekali nekoliko sati, pojavilo se oklopno vozilo ruske vojske. Sveta ikona je uneta u njega, i putovanje se nastavilo. Išli su ka aerodromu Slatina, gde je bila smeštena ruska baza. Uz put ruševine Prištine, delo NATO aviona.

Romana je dalji put naneo u manastir Devič, u čijoj neposrednoj blizini je bio vod ruskih specijalaca. Oni su pomagali monahinjama da ispunjavaju svoje obaveze i štitili ih od nasilničkog šiptarskog okruženja, koje je, pre dolaska KFOR-a, razrušilo manastir i opljačkalo ga, čitava tri dana zlostavljajući monahinje, sekući ikone i razbijajući grobnu ploču nad moštima Svetog Joanikija Devičkog.

Rusi su, dakle, i oružan o branili Devič, tako da su ih sestre i njihov duhovnik, otac Serafim, iskreno voleli. Roman je video ljubav Srba prema Rusima i kad su, sa Spasom Nerukotvorenim, na oklopnom transporteru, stigli u Gračanicu. Vladika Artemije i monahinje su govorili: „To je naša, kosovska ikona“.

Pre povratka u Srbiju, mladi kozak se zaustavio na Gazimestanu, i u podnožje spomenika izručio vrećicu volgogradske zemlje. Jedan Srbin, tu prisuten, je zaplakao: mučenička Rusija sjedinjuje se s mučeničkom Srbijom. Da joj pomogne da odstoji.

Na Savindan 2000. godine Nerukotvoreni Spas je bio u hramu Svetog Save u Beogradu. Otac Stevan, starešina hrama, služio je moleban Hristu, a narod se klanjao Bogu svome, moleći se za mir i spasenje. Srbi su govorili Romanu da je ikona znak velikog bratstva srbskog i ruskog naroda.

Malo po malo, Rusija se podizala iz praha i pepela. Godine 2008, kada je Amerika sa svojim NATO-satelitima, priznala „nezavisno Kosovo“, „ Rusija je mogla da pomogne Srbiji u njenom nepristajanju na oduzimanje Svete Zemlje.

Daće Bog da tako bude i u danima koji dolaze!

Vladimir Dimitrijević

izvor: Vidovdan.org

- Oče Dmitrije, vi ste duhovni rukovodilac vojno-rodoljubivog kluba „Soko“ grada Koroljova. Ima li njegovo osnivanje nekakve veze s rehabilitacijom zavisnika od narkotika, kojom se bavite? Ili ste prosto rešili da organizujete dokolicu omladine?

- Još kada sam služio u Dušebrižničkom centru koji nosi ime pravednog Jovana Kronštatskog, otac Anatolij (Berestov) mi je odredio da se pre svega bavim preventivom uzimanja psihoaktivnih supstanci među omladinom i maloletnicima. Trebalo je da se bavimo i rehabilitovanjem (to jest, udaramo na ponudu narkotika) i preventivom (to jest, smanjujemo njihovu tražnju). Obrazovali smo grupu na bazi socijalnog centra u Marjinu. Tamo smo imali 63 maloletnika srednjeg i starijeg školskog uzrasta, koji su nam upućeni po preporuci socijalnih službi i dečjeg odeljenja milicije. Svi su, po pravilu, bili evidentirani i u miliciji, i u socijalnim službama, i svi su imali asocijalno ponašanje.
Kada smo počeli da radimo sa tom decom, shvatili smo da niko od nas ne zna kako se ta preventiva obavlja, kako izvući decu s ulice. Bile su to, po pravilu, već formirane ličnosti, sa sopstvenom hijerarhijom vrednosti, i hteli su da žive samo za sopstveno zadovoljstvo. Trebalo je pronaći poluge za koje se može uhvatiti kako bi se taj problem smanjio. Prve godine smo imali velikih poteškoća, pošto je usled pomanjkanja iskustva bilo teško uobličiti nekakav sistem. Organizovali smo razne kružoke, održavali razgovore, redovne molitve.
Ali smo posle godinu dana rada shvatili da glavni, pretežni pravac rada mora biti vojno-rodoljubivi, pošto u sebi objedinjava mnoge aspekte vaspitanja. On sadrži sve kvalitete karaktera koje je neophodno razviti radi borbe sa grehom. To je i poštenje, i odvažnost, i čvrsta volja, i rodoljublje. Vojno-rodoljubivo vaspitanje može biti vrlo raznovrsno, i svaki od naših štićenika je mogao zauzeti svoju nišu, odabrati ono što mu se dopada. I onda sam odlučio da organizujem grupu „Preobraženje“ od oko sto članova, sa kojima smo se bavili raznovrsnim delatnostima, uključujući i vojno-rodoljubivu. I ova poslednja je bila tesno povezana sa socijalnom delatnošću: na treninge nisu puštani oni koji tokom nedelje nisu otišli u bolnici da pomognu kao bolničari. I momci i devojke su prolazili kroz socijalno služenje. Sem toga, osnov našeg kluba su predstavljali teoretski časovi. Imali smo zakon Božji, tumačenje Svetog Pisma. Pratili smo periodičnost učestvovanja svakog člana kluba u tajnama ispovesti i pričešća. Rekao bih da se naša delatnost držala na „tri stuba“: bogosluženje, teoretski časovi i socijalno služenje. I tek na tim osnovima je bila izvesna nadgradnja koja se zvala grupa „Preobraženje“.
Isprva smo svoje članove slali da vežbaju po sistemu „ROSS“ (Ruski otadžbinski sistem samoodbrane) – to je jedan od pravaca ruske borilačke veštine. Ali kada su se na treninzima počeli ispoljavati elementi s kojima se nisam slagao, a to su u prvom redu agresivnost, surovost i sportsko usmerenje, morao sam da se i sam vratim onoj delatnosti koju sam, kako sam mislio, već zauvek napustio. Nisam bio profesionalni trener, ali sam ranije bio u prilici da se time bavim i treniram. I pošto u tom trenutku pored mene nije bilo čoveka koji bi ispravno shvatao značaj duhovne i telesne sastavnice borbe prsa u prsa i koji bi to mogao da prenosi mladom pokolenju, morao sam se sam time pozabaviti. I počeli smo da prilično uspešno treniramo. Sem toga, u to vreme sam se bavio i studentima Moskovskog graničarskog fakulteta, od kojih je obrazovana posebna grupa. I počeo sam da ih uključujem u rad na rehabilitaciji i preventivi. Kada su se graničari u svojoj uniformi pojavljivali na treninzima najmlađe grupe, treninzi su sticali poseban kolorit. Naravno, oni su postali lideri, i za njima je kretala čitava grupa. Zatim su u grupu počeli da dolaze oficiri, i vremenom su vojna lica postala okosnica predavača.
A kada sam počeo da služim u Koroljovu, sasvim prirodno se pojavila ideja da takvu delatnost pokrenem i ovde, i čak se nije ni postavljalo pitanje treba li ovde organizovati vojno-rodoljubivi klub ili ne. Tim pre što se Graničarski fakultet nalazi blizu stanice metroa „Babuškinskaja“, dvadeset minuta vožnje od Koroljova, te naši instruktori bez naročitog napora stižu ovamo.
Isprva je sve bilo organizovano pri crkvenoj nedeljnoj školi. Časovima zakona Božjeg smo dodali istoriju Otadžbine i vojnu istoriju. Praktična obuka je obuhvatala časove domaćeg sistema samoodbrane i ruske borbe prsa u prsa po sistemu Alekseja Aleksejeviča Kadočnjikova. I kada je omladina prilično aktivno počela da dolazi kod nas, prirodno da nam je postalo prilično tesno. Onda su moji pomoćnici odlučili da u Koroljovu obrazuju vojno-rodoljubivi klub, a ja ovde obavljam funkcije pedagoga i duhovnog rukovodioca. Naš klub „Soko“ evo već pola godine funkcioniše na bazi škole br. 13. Ovde vežbamo ne samo sa članovima našeg kluba, nego i sa đacima. Sem toga, omogućeno nam je da leti vežbamo i na glavnom gradskom stadionu „Zastavica“.

– Još uvek ne postoji jedinstvena metodička baza za vojno-rodoljubive klubove. Svaki klub ili grupa klubova koristi sopstvena nastavno-metodička dostignuća, zasnovana na raznim armijskim, sportskim nastavnim programima. Šta vi koristite?

- Da, sada se opšta metodička baza tek uobličava. Nastalo je udruženje vojno-rodoljubivih klubova „Steg“ u koji ulazi 70 klubova iz Moskve i Moskovske oblasti, a ukupno u Rusiji ima preko 700 klubova. Udruženje „Steg“ koordinira delatnost vojno-rodoljubivih klubova, održava razne seminare. Na primer, o ovoj ili onoj tehnici kretanja po ispresecanom zemljištu ili tehnici bacanja noževa. A uglavnom, zasad svaki klub ide svojim putem, ali se istovremeno sveukupno iskustvo prikuplja u svojevrsnu zajedničku kasicu. Verovatno da tu i ne može biti zajedničkog puta, pošto razni pedagozi i stručnjaci ističu razne stvari. I svaki pravac s pravom može biti glavni. Kod jednih klubova je to, pre svega, taktička obuka, drugi se bave vojno-istorijskom rekonstrukcijom, treći stavljaju naglasak na pretraživanju, četvrti se bave borbom prsa u prsa. I sve je to dobro. Svaki klub se bavi onom delatnošću koja mu je zgodnija, za koju ima stručnjake.
A što se tiče naših metodičkih dostignuća, ako ne računamo ono što sam ja uneo iz svog proteklog iskustva, uglavnom idemo neutabanom stazom. Sastavljamo programe i radimo po njima.

– Ispričajte, molim vas, podrobnije o vašim metodikama.

- Sada je u našim vojnim krugovima obrazovana inicijativna grupa koja se bavi reformom vaspitavanja vojnih lica, pitomaca vojnih škola, kadeta (učenika srednjih vojnih škola). Ona nije tako davno počela da radi, a na čelu joj je Anatolij Borisovič Grigorjev. On je napisao niz izvanrednih knjiga, uključujući jednu od prvih knjiga o služenju vojnog duhovništva pod nazivom „Vera i vernost“. Na bazi Graničarskog fakulteta je obrazovana komisija, kojoj je on na čelu, za razvoj novih metodika vaspitavanja vojnih lica. To je u suštini narudžbina države, a zasad je u stadijumu pripreme. Dakle, za osnov je uzeta suvorovska škola. Upravo je Suvorov napisao prvi teoretski rad. Njegova „Nauka o pobeđivanju“ je izvanredan teoretski rad u našem vojnom sistemu. I onaj ruski stil samoodbrane kojim se mi bavimo pre revolucije se zvao oficirski. Oficiri su njime vladali, tome su učili u osnovnim i srednjim vojnim školama. On sadrži elemente disciplina kao što su gimnastika, mačevanje i narodna igra. Stvar je u tome što je borba prsa u prsa zasnovana na narodnoj plastici pokreta koja nam čuči duboko u genima, i posebno izrazito se ispoljava upravo u igri. I to najviše u kozačkim borbenim igrama. Na primer, u plesu gopak su kodirani svi borbeni pokreti.
Mi koristimo rezultate etnografa, folklorista, koji su po Rusiji prikupljali narodne pesme i običaje, Naravno, koristimo i dostignuća Alekseja Aleksejeviča Kadočnjikova, koji je čitavu borbu prsa u prsa prikazao u vidu fizičko-mehaničkog modela, a čoveka u vidu psiho-biomehaničkog sistema. I borba prsa u prsa po njegovom učenju predstavlja sadejstvo nekolikih psiho-biomehaničkih sistema. Zato na svojim časovima veliku pažnju posvećujemo poznavanju fizičkih zakona, kako bi se ovladalo umećem pronalaženja poluge, tačke oslonca u borbi sa protivnikom, i poznavanju anatomije, kako bi umeli da pronalaze životno važne tačke, koje su prilikom različitog delovanja istovremeno i tačke udara i tačke reanimacije. I, prirodno, iznad svega toga stoji duhovna sastavnica ruskog stila.

– Verovatno da svaka podvrsta borilačke veštine ima svoju, ne uvek pozitivnu, duhovnu sastavnicu?

- Svaki borilački sistem na svetu, ma on bio kineski, japanski ili zapadni, neodvojiv je od ideologije. Kada su ti sistemi izvezeni u Evropu, izgubili su značenje sistema i postali prosto vrste sporta. Naši karatisti koji se, uzgred, smatraju najboljim na svetu, već su u karate uneli svoju ideologiju, i to više nije karate.
Naš borilački sistem je zasnovan na pravoslavnoj duhovnosti, to jest na zapovesti Spasitelja o požrtvovanoj ljubavi. Spremnost da se za drugove sve žrtvuje leži u osnovu ruske borilačke veštine. Čitav naš sistem polazi „od odbrane“, i bez obzira na prividnu surovost u celini je usmeren na odbranu.

– Šta vaša nastavna metodika sadrži?

- Teoretski kurs sadrži osnove pravoslavne kulture i vojne istorije Otadžbine. Praktične discipline sadrže borbu prsa u prsa i vatrenu pripremu. Tome još dodajemo kompleksnu taktičku obuku: to je i orijentisanje i rad na terenu, i sistem preživljavanja. Uopšte, sistem Kadočnjikova, po kome radimo, tako se i zove: „Sistem obezbeđivanja života i preživljavanja A.A. Kadočnjikova“. Te zato spektar naših predmeta sadrži i obezbeđivanje života, i preživljavanje. Mi deci pričamo kako da pružaju prvu pomoć, kako da prežive u ovim ili onim ekstremnim situacijama. U perspektivi planiramo i planinarenje.
Hteo bih da istaknem kako su naše mere sistemskog karaktera. Deca kod nas stiču i konkretne navike u punom obimu, i bukvalno naočigled menjaju svoje mišljenje, ponašanje, plastiku, motoriku. Svi oni nam dolaze drečavi, nemirni, stalno zarađuju masnice. Ali su već kroz dva meseca smireni. Gledaš: već se skladno kreću, i kada padnu ne povrede se. Dolaze nam njihove bake i pitaju: „Šta se to desilo sa mojim unukom? Počeo je da me sluša i namešta svoj krevet?“.
Posle treninga zajedno pijemo čaj i razgovaramo. A.A. Kadočnjikov je veliki značaj pridavao takvim razgovorima, pošto se tako formira kolektiv i ličnost svakog člana kolektiva. Obrazuje se ono što se u vojsci naziva stroj: pre su to bili pojedinci, a onda su krenuli i postrojili se. Suvorov je stalno razgovarao sa svojim vojnicima. Takvi razgovori su svojstveni upravo ruskoj vojnoj veštini. Ni u jednoj armiji sveta nije bilo toga da vojskovođa razgovara sa svojim vojnicima. Istina, Napoleon je razgovarao sa vojnicima, ali ni u napoleonovskoj armiji nije bilo upravo takvog opštenja, već je postojao kult Napoleona, u kome je postojao idol i postojali su obožavaoci. A naše velike vojskovođe Suvorov i Ušakov su bile pristupačne i otvorene za opštenje. Ruski mornari su bili neprevaziđeni majstori borbe prsa u prsa. Kako je Ušakov to postizao? On je posadu broda delio na dva dela. Jednima je davao vedra s vodom, a drugima četke sa drškom. Oni sa vedrima je trebalo da polivaju vodom one sa četkama, a ovi da izbegavaju vodu. Tako se u obliku igre odvijalo obučavanje ruskom stilu, pošto on u suštini nije agresivan, već igrovni. Zasnovan je na tome da čovek nije agresivan sa protivnikom, već se igra sa njim. Navešću analogiju. Čovek se nalazi u terarijumu, zmija iznenada kidiše na njega, ali upre u staklo. Čovek zna da je staklo debelo, ali ipak zažmuri. Ako pak počne da sa zmijom razgovara, peva joj pesmicu i smeši se, proći će ga volja da zažmuri. Ruski stil odučava od mržnje prema neprijatelju, zato što ako voliš – ne bojiš se, dok mržnja rađa strah.
Osim dečje grupe, radimo i sa starijim naraštajem. I roditelji dece koja kod nas dolaze odnose se sa velikim zanimanjem prema našem radu. Mi sa njima radimo i od njih spremamo buduće instruktore. U tome mi jako pomažu studenti Graničarskog fakulteta.

– Jesu li deca kod vas podeljena na grupe?

- Kod nas su deca podeljena u vodove. Imamo dva mlađa voda, jedan stariji i posebnu grupu devojčica. Od iduće godine ćemo, nadam se, pripremati i ženske instruktore.

– A koliko ukupno dece imate?

- Osamdesetak.

– Postoje li kod vas neke metodike koje bi vaše vaspitanike dovodile u crkvu i navikavale na crkveni život?

- To dolazi samo po sebi. Uzmite, na primer, običnu sportsku sekciju. Ako je trener uspeo da pronađe zajednički jezik s učenicima i stvori prijateljsku atmosferu, onda će ti učenici svoje radosti i tuge u prvom redu poveravati treneru, pošto je on za njih autoritet. Kada čitavom dušom i telom radiš sa decom, dolazi do izvesnog uzajamnog prožimanja duša. Moj duhovni otac, pokojni protojerej Mihail Truhanov, govorio je da je ljubav – „prožimanje duša“. I kod nas se na treninzima odvija osnovni duhovni rad. Duhovnost se ne nameće, ali se ona apriori podrazumeva. Čovek već na prvom treningu shvata da bez ispravne duhovne nastrojenosti ništa neće učiniti. Po primer ne treba daleko ići. Ja ruski stil predajem i studentima-graničarima. Dakle, na bogosluženjima u fakultetskoj graničarskoj crkvi se mole uglavnom oni ljudi koji dolaze kod mene na fakultativnu nastavu. Ko peva? Opet oni. Ko zvoni? Opet oni. Oni takođe čiste crkvu i oltar. Ti momci redovno posećuju bogosluženja u Sretenjskom manastiru. Sretenjski manastir već odavno sarađuje sa Graničarskim fakultetom, i graničari ponekada obezbeđuju manastir tokom raznih priredbi.

– A ako mladić dolazi kod vas prosto da nauči da se bije, a duhovna strana ga ne zanima?

- Takvom bi ovde bilo jako teško. Kod nas je sve prožeto duhom ljubavi. Svakoga ko ovamo dođe odmah uče da je agresivnost pogubna. Ako se naprežeš, obavezno ćeš se povrediti. Jer, mi vežbamo bez zaštitnih sredstava, vežbamo i na stepeništima, i na podu. I čovek počinje da shvata: ako je dobar – onda je mek, a ako je ljut, onda je surov, i ispašće kao u filmu „Roki“: samo ćeš primati udarce, a to je bolno.

- A da li u vaš klub upućujete mlade zavisnike od narkotika sa kojima radite u crkvi?

- Ja ne upućujem, oni dolaze sami, i to se prilično redovno dešava. Premda smatram da nikoga ne treba uvlačiti u to, pošto je to vrlo specifična stvar. Postoji samo jedna panaceja od zavisnosti – duhovni život. Sve ostalo, uključujući i borbu prsa u prsa, predstavlja tek dodatna sredstva. Zato kod nas dolaze oni kojima Bog da.

– Koji je cilj sveg tog bavljenja decom?

- Cilj delatnosti našeg kluba je vaspitavanje ličnosti omladinca. Savremena škola se po pravilu bavi samo obukom. Mi smo se potrudili da pronađemo kompleksni prilaz i stavimo naglasak upravo na vaspitavanje. Što se tiče mog ličnog cilja, on se može izraziti u dve reči: služenje Rusiji.

– Koliki značaj biste vi dali delatnosti vojno-rodoljubivih klubova u razmerama čitave zemlje? Jer, njih u čitavoj Rusiji ima ni više ni manje nego oko hiljadu.

- Sada je čitav svet ustao na Rusiju. Kako je svojevremeno pisao Tjutčev: „Svi bogohulni umovi, svi bogomrzački narodi sa dna podigoše carstvo tame u ime mira i slobode“. Sada se upravo to dešava. Kada je Aleksandar III predavao presto budućem caru Nikolaju Aleksandroviču, rekao mu je: „Zapamti, Rusija nema saveznika osim svoje vojske i mornarice“. Dobro bi bilo da Rusi to shvate. Nas mrze samo zato što smo veliki, bogati, široki, dobri i pravoslavni.
Po mom mišljenju, vojno-rodoljubivi klubovi će vremenom postati centri ne samo duhovno-moralnog vaspitanja, već će i odigrati značajnu ulogu u vaspitavanju samosvesti pravoslavnog, višenacionalnog ruskog naroda. Na Graničarskom fakultetu u mojoj grupi ima nekoliko Kalmika-budista, ima muslimana, ali su mahom, naravno, pravoslavci. Svi oni stoje u istom stroju i nema među njima neslaganja. U ruskoj vojsci je postojala sledeća praksa, kada su svi polagali zakletvu. Statutom je bilo predviđeno da čovek može ispovedati bilo koju religiju od priznatih u Ruskoj imperiji, ali je dužan da se moli za Rusiju i za imperatora. Mi se u mnogome možemo razlikovati, ali sve nas objedinjava ruska zemlja koja je sada u ozbiljnoj opasnosti.

Razgovarao sveštenik Dmitrij Vidumkin. Izvor: pravoslavie.ru

Ni brojni Beograđani koji svaki dan prolaze pored najlepših palata, crkava ili privatnih kuća u svom gradu ne znaju da su ih projektovali ruski arhitekti. Zgrade Vlade Srbije, Ministarstva spoljnih poslova i Generalštaba, pozorišta Manjež (danas Jugoslovensko dramsko) samo su neka od tih zdanja arhitekata poreklom iz Rusije koji su posle Oktobarske revolucije, zahvaljujući kralju Aleksandru Karađorđeviću, našli uhleblje u Srbiji.

Pre nekoliko godina održana je izložba posvećena delima ruskih arhitekata u Beogradu, koja i dan-danas pobuđuje pažnju. Urednik izložbe Gordana Gordić, istoričarka umetnosti, kaže da je nedavno dobila poziv iz ruskog grada Astrahana za novo gostovanje

Monumentalna zdanja

- Zbog stalnih poziva razmišljamo da izložbu ponovimo, jer se o njoj još priča. Za ovih nekoliko godina proputovali smo Srbiju i Crnu Goru i sve veće gradove u Rusiji i dobili značajna priznanja, između ostalih i nagradu Ruske akademije arhitekture – kaže Gordana Gordić i dodaje:

- Beograd podseća na veliki salon arhitekture, jer se na njegovim trgovima, ulicama, građevinama i fasadama prepoznaju uticaji različitih stilova i epoha, a jedan od najznačajnijih uticaja došao je iz Rusije. Najpoznatiji arhitekti emigranti su Nikola Krasnov, Sergej Smirnov, Vasilije Baumgarten, zatim Viktor Lukomski, Đorđe Kovaljevski, Roman Vrhovski, Vasilij Androsov i Valerij Staševski. Od mlađih, koji su studije završili u Beogradu, pomenuću Andreja Papkova, Grigorija Samojlova i Petra Anagnosnija.

Po završetku Prvog svetskog rata država je želela da zida zdanja koja će biti monumentalna, a za to su bili najpogodniji ruski arhitekti. Oni su svojim projektima najbolje izražavali snagu i veličinu novostvorene Kraljevine Srba, Xrvata i Slovenaca.

Krasnov – najpoznatiji

Najpoznatiji ruski arhitekta koji je radio kod nas Nikola Petrovič Krasnov (1864-1839) rođen je u Moskvi, završio je Moskovsko učilište slikarstva, vajarstva i graditeljstva 1885. godine. Radio je kao gradski arhitekta u Jalti, a zatim na Krimu na izgradnji dvoraca zbog čega je dobio zvanje „Arhitekte Ruskog carskog dvora” 1911. godine. Dve godine kasnije postao je i „akademik arhitekture”.

U Beograd Krasnov je došao 1922. godine posle tridesetpetogodišnjeg plodnog rada. Zaposlio se u Ministarstvu građevina Kraljevine SXS gde je postao inspektor Arhitektonskog odeljenja i do svoje smrti, 1939. punih sedamnaest godina rukovodio projektantskom grupom u Odseku za monumentalne građevine. Iako mu je pravo ime Nikolaj, u znak zahvalnosti i odanosti novoj otadžbini na svim projektima potpisivao se kao Nikola. Sahranjen je 1939. godine na ruskoj parceli beogradskog Novog groblja.

Nikola Krasnov je ostavio najveći uticaj, on je projektovao današnju zgradu vlade, koja je tada bila zgrada Ministarstva finansija. Ovo zdanje zidano je između 1926. i 1928. godine, a dograđeno 1938. takođe po projektu Krasnova. Isti autor je projektovao i zgradu Ministarstva spoljnih poslova u kojoj je u to vreme bilo smešteno Ministarstvo šuma i rudnika..

Objekat je građen između 1926. i 1929. godine i predstavlja jednu od najvećih građevina Beograda u prvoj polovini prošlog veka. Krasnov je uradio enterijer zgrade Narodne skupštine i uredio park oko zgrade i osmislio ogradu. Takođe je projektovao i enterijer Starog dvora na Dedinju u stilu moskovskog Kremlja.

Petrogradski arhitekti projektovali su fasadu hotela „Moskva” u duhu tadašnje ruske moderne arhitekture, a 1972. godine kada je vršena adaptacija, enterijer je oplemenjen brojnim vitražima po zamisli Grigorija Samojlova (1904-1989).

Samojlov je projektovao porodične vile, industrijske objekte, hramove kao i monumentalne građevine od kojih je najpoznatija Palata penzionog fonda, koja je i jedno od obeležja Terazija. Od hramova, njegovo najpoznatije delo je crkva Sv. arhangela Gavrila izgrađena 1939. godine.

Velikog udela u konačnom oblikovanju Crkve Aleksandra Nevskog ima Vasilij Androsov (1873-1934) koji je projektovao i javne i stambene zgrade od kojih je najznačajnija fasada Glavne pošte.

Ponovo u emigraciju

Vasilij Fjodorovič Baumgarten (1879-?) projektovao je zgradu Generalštaba koja je izgrađena između 1924. i 1928. godine. I Dom ruske kulture, u Ulici kraljice Natalije, građen je po planu ovog arhitekte, kao najznačajnija institucija ruskih izbeglica u Beogradu.

Zgrada Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve izgrađena je 1934. godine na mestu nekadašnje mitropolije po projektu Viktora Lukomskog (1884-1947). To je i najznačajnije delo ovog arhitekte koji je došao u Beograd 1920. godine i bio zaposlen u Ministarstvu građevina.

Valerij Staševski (1882-1945) jedna je od najinteresantnijih ličnosti među ruskim arhitektama u Beogradu – projektovao je oko dve hiljade objekata, među kojima Rusku crkvu na Tašmajdanu i celo jedno naselje – Činovničku koloniju na Voždovcu. Posle Drugog svetskog rata ponovo je bio prinuđen da potraži neku drugu zemlju za život, pa je emigrirao u Maroko.

Nažalost, on nije bio jedini koga je zadesila takva sudbina, uprkos velikim delima koje su ostavili iza sebe. Ne samo u Beogradu, već i u Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima, mnogi arhitekti nisu smeli da čekaju dolazak novih vlasti i odlučili su da posle Rusije i Jugoslavije potraže neku treću zemlju za život, uglavnom u Južnoj ili Severnoj Americi.

Dragoljub STEVANOVIĆ

U poslednje vreme se sve više govori o stvaranju ruskih vojnih baza u Srbiji, pa čak i u Bosnii i Xercegovini. Tako hrvatski list „Slobodna Dalmacija“ tvrdi da je Moskva navodno razvila plan stvaranja ruskih vojnih baza na obali Drine, blizu granica Xrvatske.

U slučaju razvoja događaja po tom scenariju, interkontinentalne rakete s atomskim bojevim glavama u tom delu Evrope mogle bi brzo i delotvorno odolevati američkom štitu PRO koji treba da se smesti u blizini evropskog dela Rusije.

Međutim, treba biti realan. Ma koliko bilo ko želeo da ruske „Topole“ vidi u Srbiji i Bosni, treba odmah priznati da je verovatnoća realizacije tog scenarija jednaka nuli. I tu se čak ne radi o postojanju ili odsustvu izvikane „političke volje“ kod lica od kojih zavisi donošenje te odluke. Stvar je u tome što će takav demarš Rusije slomiti krhki sistem bezbednosti u Evropi, nastao tokom poslednjih 20 godina (premda će ga radnje SAD još brže slomiti). Uz to, neracionalno je prebacivati interkontinentalne balističke rakete (IBR) iz Rusije, gde su relativno bezbedne, praktično na istureni položaj potencijalnog konflikta, gde mogu biti uništene već u prvom masovnom avionskom i raketnom udaru. A i domet IBR raketnih jedinica strateške namene je dovoljan da pogode svaki cilj na ma kojoj tački Zemljine kugle iz mesta gde se sada nalaze. Tu je i sveprisutno finansijsko pitanje — stvaranje raketnih baza izvan granica Rusije isuviše košta i ne uklapa se u koncepciju delotvornog asimetričnog odgovora.

Ipak, to ne znači da Rusiji nisu potrebne baze na Balkanu. Jesu. Pritom, kako Rusiji tako i Srbiji. Rusiji — zato da operativno reaguje na iskrsle pretnje, a Srbiji — kao garancija da se događaji iz proleća 1999. godine neće ponoviti.

Član srpske delegacije po pitanju statusa Kosova i Metohije, predsednik Saveta srpskih zajednica Kosova i Metohije Marko Jakšić prvi je krajem septembra 2007. godine izneo misao o stvaranju ruskih vojnih baza u Srbiji. Zatim je ta tema postala jedna od glavnih u predizbornom programu Tomislava Nikolića, kandidata SRS za predsednika Srbije. Istaknuti srpski političar koji se bori za razvoj i jačanje odnosa sa Rusijom predložio je kao moguće mesto za rusku bazu planinski masiv Kopaonik na jugu Srbije, u neposrednoj blizini Kosova i Metohije, ili pak vojni poligon „Pasuljanske livade“, takođe na jugu Srbije.

Kakve ciljeve može imati stvaranje ruskih vojnih baza u Srbiji? Pre svega, u znatnoj meri — političke. Moguće rusko vojno prisustvo na Balkanu predstavljaće bitan činilac ruskog uticaja na Balkanu i jako će otežati Zapadu donošenje odluka na štetu suvereniteta i teritorijalne celovitosti Srbije. S druge strane, smeštanje ruskih jedinica u Srbiji mora imati i čisto praktične ciljeve vezane za postizanje bezbednosti naše zemlje i operativno reagovanje na negativne promene vojnopolitičke situacije na Južnoevropskom vojištu.

Koje snage mogu biti smeštene u Srbiji? Kao što je već rečeno, ne može biti govora o stvaranju raketnih baza, uključujući i baze operativno-taktičkih raketa. Ipak, da bi rusko vojno prisustvo na Balkanu bilo maksimalno delotvorno, neophodno je smeštanje u Srbiji ili vazdušno-desantnog puka s potrebnim brojem transportne avijacije i punom formacijom naoružanja, ili pak smeštanje vazduhoplovne baze sa mešovitom vazduhoplovnom združenom formacijom koja bi uključivala izvestan broj bombardera Tu-22M3 i jedinicu frontovskih lovaca za vazdušnu zaštitu te baze.

Međutim, ostvarivanje tih planova koje, sve u svemu, ipak smatraju polufantastičnim, moguće je samo ako 3. februara u drugom krugu predsedničkih izbora u Srbiji pobedi proruski kandidat Nikolić. U suprotnom će svi ti planovi i dalje ostati utopijski.

Sergej PAXMUTOV

Jer, ako su nam Rusi danas jedini pravi i jedini dovoljno moćni saveznici, mi, pre svega, moramo biti spremni da platimo punu cenu tog saveza, ali i dovoljno pametni da sačuvamo evropsku perspektivu Srbije. U vremenu sveopšteg interesa i globalne politike profita od Srbije moramo da načinimo mesto dovoljno udobno za ruski, ali i sasvim privlačno za zapadni kapital.

Prošla su, jelte, vremena kada se savez s Rusima plaćao praznim rafovima, tačkicama za ‘leb i mleko i raspadnutim „ladama“. Jer, još s Berlinskim zidom srušena su vremena ideološke, boljševičke Rusije. Rusko-srpski savez danas podrazumeva modernu, evropsku, ekonomski moćnu Srbiju. Rusko-srpski savez ima za posledicu Srbiju kao glavnog evropskog, energetskog rizničara. Rusko-srpski savez, ako budemo dovoljno mudri, načiniće od Srbije zemlju koju u EU malo ko voli, ali koju svi i te kako uvažavaju.

Sasvim konkretno, rusko-srpski savez podrazumeva da Rusi po ceni nešto nižoj od tržišne preuzmu neke od najvećih i najprofitabilnijih srpskih firmi, NIS, Jat, Aerodrom, sutra možda i EPS… Da li je to velika cena za neosakaćenu, neponiženu, ponosnu Srbiju? Čini mi se da nije.

Da se razumemo, savez s Rusijom nije danas pitanje ljubavi, pravoslavnog bratstva, istorijske bliskosti, Savez s Rusijom nije ni radikalski, ni demokratski koncept. Ne! Ovaj savez jeste pitanje političke procene, istorijske i strateške pameti. Od odluke koju ovih dana donesemo zavisi sudbina naše dece.

Konačno, koliko god se nama u nekim trenucima činilo da smo u teškoj, pa čak i bezizlaznoj situaciji, neporeciva je činjenica da Srbija u modernoj istoriji na svojoj strani nikada nije imala iskrenijeg i moćnijeg saveznika. Sad samo od nas zavisi!

P.S. Rumunski parlament je u četvrtak sa 238 za i samo sedam uzdržanih glasova usvojio rezoluciju kojom se oštro usprotivio nezavisnom Kosovu. Kad bi se ista takva rezolucija našla u srpskom parlamentu, bilo bi dvadesetak glasova protiv. Mislite o tome!

Dragan J. VUČIĆEVIĆ

Nacionalizam uopšte može se u osnovnom podeliti na dva tipa – Ruski i neruski. Neruskim nacionalizmom inficirani su i Rusi (koji su to samo po poreklu), ali oni su manjina u narodu (desni neomenjševici). Veći deo ruskog naroda genetski, potencijalno i stvarno pripada Ruskim Nacionalistima (Neoboljševici).

Ruski nacionalizam takođe moguće je nazvati Mesijanskim, Sveljudskim (Dostojevski), Univerzalističkim (Katoličanskim), Zdravim, Duhovnim, Eshatološkim, Metaistorijskim. Neruski nacionalizam deli se na provincijalni (malograđanski, separatistički, fantomski) i globalni (Rim, Nemačka, SAD). Provincijalni nacionalizam – to je samoizolacija, a globalni predstavlja asimilaciju, osvajanje i apsorbovanje drugih nacija. Bolesni nacionalizam poseduje sledeće epitete: on je rasni, zoološki (bestijalan), agresivan, kičerski, narcisoidan, konglomeratski (SAD), sračunat, krvno – srodnički, sektaški, buržujski. Spremnost na mirenje sa svakim režimom, samo ukoliko je on „naš“, nacionalni, moguće je nazvati formalnim nacionalizmom. Posebno treba izdvojiti jevrejski nacionalizam jer on lako može da se preokrene u svoju suprotnost – internacionalizam, koji u suštini predstavlja kagalistički nacionalizam.

Ako je italijanski ili nemački nacionalizam – samo italijanski ili samo nemački, tj. nešto posebno, „korisno“ samo za tu konkretnu naciju, onda Ruski Nacionalizam nosi u sebi princip Sveobuhvatnosti i Svejedinstva (V. Solovjov). Njega pre treba nazivati Ruskim SUPERnacionalizmom, koji se ne svodi ni na internacionalizam, ni na goli nacionalizam i koji predstavlja istovremeno i duboko nacionalni i visoko NADnacionalni fenomen. Ideja „Rusija samo za Ruse“ predstavlja u svojoj osnovi laž i apsolutno je štetna, podmetnuta od strane Judentum-a kvazipatriotskim pokretima. Rus (drevni naziv za rusku državu – prim. prev.) ne trpi ništa polovično, relativno. Ona ne može da živi naporedo, nego samo kao Apsolutni Socijum, kao Superdržava, prožeta Nadidejom. Čistoća nacionalne pripadnosti, shvaćena ne Duhovno, nego plotski, tj. uskogrudo i prizemno je pogubna za Rus. Rusku slavu i veličinu Ruske Otadžbine stvarali su takvi Rusi (koji po poreklu to nisu bili) kao što su Deržavin, Karamzin, Dalj, Gogolj, Kirejevski, Rahmanjinov, Tanejev, Tatiščev, Timirjazev, Tretjakov, Levitan, Antakoljski, Bering, Ušakov. I ako se u enciklopedijama tvrdi da su Bagration i Barklaj de Toli Ruske vojskovođe, ko će se tome usprotiviti? Treba li govoriti o čistoći krvi knezova i careva Rusi i takvih Rusa kao što su Puškin i Staljin? Rasnoj čistoći težile su Metropolističke nacije u porobljivačkim Imperijama, gde su se porobljeni narodi tretirali kao ljudi drugog reda. Odsustvo krvono-srodničkog, kagalnog nacionalizma predstavlja ogromnu prednost Univerzalne Nacije, koje dozvoljava sjedinjavanje na njenim osnovama u Duhovno – Krvno Bratstvo svim inorodcima. Univerzalizam, opštežiće (Puškin) uvek su bili karakteristika Mesijanske Nacije, čime se i objašnjava posedovanje ogromne teritorije.

Isokrat je govorio: „Xelenima se nazivaju pre oni, koji učestvuju u našoj kulturi, nego oni koji su zajedničkog porekla sa nama.“. Izvorno Arijevska Rasa (genetski povezano sa „Rus“) onakva kakva je bila u drevnim vremenima nije predstavljala krvno-srodničku tvorevinu, nego jedinstvenu Dušu. Živo svedočanstvo ovog tvrđenja je Kozaštvo, koje nema rasne čistote, koje je stalno u svoj sastav primalo tuđince i koje je predstavljalo koncentrovani izraz Ruske stihije. „Svetska uticajnost Rusa“ (Dostojevski) to je Pradedovska uticajnost, jer je Rus pradomovina svih, i rodieljski se geni kriju u Ruskoj Naciji. Naravno, „Opšteljudsko mora biti u nacionalnom prelamanju bez otkidanja od nacionalne osnove“ (Aksakov). Već sam nazi „Rusi“ („Russkie“) ne predstavlja imenicu, kao svi drugi etnonimi nego zbirni pridev. Nacija je saborna kategorija, koja u sebe uključuje različite etnose i zbog toga je izraz „mnogonacionalna država“ (umesto „polietnička“) neodrživ, a nekada se i namerno upotrebljava zbog toga da bi se izmešali pojmovi nacija i etnos. Eks-republike, koje su ulazile u sastav SSSR-a, danas su fantomske države i pseudo-nacije zato što ne samo da ne teže da objedine različite nacije, već naprotiv proganjaju sve pripadnike drugih nacija. To su jednostavno rodovsko-plemenske, u najboljem slučaju, etničke tvorevine. I uopšte, u ličnoj karti građanina Rusi trbalobi da postoji ne rublika „nacionalnost“, nego „etnogeneza“. Arhivažno je takođe vratiti naziv Rus, a u Rusku NACIJU ubrajati sve one koji teže Drugoj Rusi, i pisati: Rus – sa dodatkom po želji: (Velikorus), (Malorus), (Belorus), (Tatarin)… Kao Rus se ne treba roditi, Rus treba postati i starati se održati to ime za sebe (po običaju kozaka). Sa pojavom naziva „Rus“ sama po sebi nestaće reč „rosijani“, koja se do 1917. godine upotrebljavala samo u odnosu na inorodce i koja danas predstavlja uvredu za Ruse jer u popunosti isključuje njihovo sopstveno ime. Okupljanje zemalja Obnovljene Rusi – to je pre svega okupljanje ljudi, koje će slediti zemlje Evroazije.

Ako razmotrimo Rus sa pozicije Tela, Duše i Duha, onda ona zaista i jeste u odgovarajućem poretku nabrajanja Evroazija – Rusija – Sveta Rus.

Danas je Ruska Imperija razapeta. Ali ako su sve imperije umrle jednom zauvek, onda Ruska Imperija umire sa Vaskrsenjem koje će doći kao Ruski Sveljudski Sabor. Ali sada to je potpuno Nova, apsolutno dobrovoljna Saglasnost naroda, koja je moguća samo na Ruskoj osnovi, sa pojavom izvorno Ruske Vlasti. Sa prvim predznacima takve polietničke Tvorevine, odmah postaje jasno, zašto je većina naroda Središnjeg Svetskog kopna (Evroazije) uvek želela da bude u sastavu Rusi i da ima saznanje učešća u Velikoj Imperiji. Narodi Evroazije umorili su se od života u svojim torovima, umorili su se od bavljenja međuetničkim trvenjima, u koja ih guraju malograđanski panovi i baji. Jedini izlaz je – pozvati Ruski narod kao neutralnog sudiju i takođe kao sjedinjujuće Načelo.

Rus će se spasiti, samo ako spozna svoju Svetsku Ulogu. Samo je Superideja u stanju da oživi bezgranični pejzaž Ruske Duše.

Vladimir, Treći Rim