Информациони центар "Коментар" » Хашка инквизиција

Amerikanizacija Evrope kao povratni talas evropeizirane Amerike

admin — Mon, 05 Apr 2010 16:35:52 +0000

Nacističkim snagama, 1941. godine, koje su bombardovale Beograd, komandovao je feldmaršal Keselring. Zanimljivo je da je nemačka tajna služba, zadužena za logistiku savezničke NATO operacije protiv Srba 1999. – komandu poverila njegovom sinu Rajneru Keselringu. NATO falanga je, tako, još jednom pokazala kom uzoru ukazuje svoje divljenje.

Bombardujući Srbiju, NATO se ponašao kao arijevska organizacija (prema generalu Majklu Rouzu „NATO je spreman da Srbe vrati u kameno doba“) koja je Srbe tretirala kao narod nižeg reda. Poput nevinih u Drugom svetskom ratu koji u koncentracionim logorima nisu mogli da se brane i srpski narod nije mogao da se brani 1999. godine. Ako izuzmemo ljudske žrtve i zanemarimo upotrebu zabranjenog oružja (projektile sa osiromašenim uranijumom), NATO je, kao najreprezentativniji predstavnik ultimativne demokratije i rasističke kulture, ostvario zavidan bilans: u svojoj „humanitarnoj akciji“ porušio je 190 škola, 20 bolnica i 60 mostova – za 78 dana poništavanja srpskog naroda. Sličan odnos prema Srbima imali su i nacisti: general Eberhad je, 1941, u Kosovskoj Mitrovici, obraćajući se Šiptarima izgovorio onu poznatu i bezpogovornu rečenicu: „Srbi su van zakona. Obećavam da će posle rata Kosovo i Metohija biti priključeni Albaniji“.

NATO-gaulajteri su, 1999, težeći da ostvare neslovenski mostobran na Balkanu, koristili sva sredstva da Srbe stave van zakona. Pripadnici NATO pakta upotrebljavali su u novim uslovim nove metode, medijski genocid, ne bi li i satanizovanjem kaznili srpski narod. Karla Del Ponte će prozivati Srbe za 529 masovnih grobnica na teritoriji Kosova i Metohije. Ni jedna nije pronađena od tih 529 grobnica sa pogrebenim nevinim šiptarskim žrtvama. Nemački general Šarping je tvrdio da su Srbi proterali sa Kosova 600 hiljada Šiptara, čineći pritom monstruozne zločine („ispečeni fetusi“, ubistva „nerođenih beba“ – već šta je bolesni šarpingovski um upamtio da treba da izgovori). Joška Fišer, ministar inostranih poslova u Vladi ujedinjene Nemačke, zgražavao se nad 400 hiljda pobijenih na Kosovu. I dabome, ko bi drugi objavio ako ne bečki „Standard“ (novina austrijske države koja je u odnosu na broj stanovništva dala najveći procenat nacista u Drugom svetskom ratu) 7. aprila 1999. da je u prvom pokolju na Kosovu srpska vojska pobila 800 hiljada Šiptara(!?).

Ovaj infantilni nivo inteligencije najtačnije određuje moralni lik NATO pakta i njegov humanistički pogled na svet. Ali, razume se: evropejci, natovci i globalisti se ne bave samo biografijom srpskog naroda, što potvruđuje konstantna rusofobija odnosno dominantno opredeljenje američke spoljne politike. To je i razlog što je Američki kongres, 1959, doneo zakon kojim se Amerika proglašava za zaštitnika pokorenih naroda pod komunizmom i uvodi praznik pod nazivom „Nedelja pokorenih naroda“ (nacija). Ovaj zakon (PL 86-90) obavezuje SAD da brinu o narodima pod komunističkom čizmom, ali se odnosio pre svega na komunističku Rusiju. U tom zakonu se vrlo jasno govori o tome kakvim je torturama izložen veliki broj naroda na teritoriji SSSR, u kome su svi potlačeni sem Rusa. Naprosto, to i nije zakon protiv komunizma, već protiv državnosti Rusije i protiv ruskog pravoslavnog naroda.

Posledično, Buš je i pre ukrajinskog referenduma (1991) „podsticao otcepljenje Ukrajine“. Razume se, ovu rusofobičnu politiku dosledno je pratio NATO: razmetljivim zbližavanjem sa Ukrajinom, manevrima američke flote u Crnom moru 1997, forsiranjem Turske. Ono što su SAD najavljivale („obručivanje“, opkoljavanje Rusije) NATO sprovodi u delo stvaranjem „raketnog štita“ odnosno „sanitarnog kordona“ oko Rusije.

NATO paket ustvari predstavlja jednu preteću organizaciju koja je uspela da spoji ono što je na izgled nespojivo. Naime, najvažniju militantnu liniju ove organizacije čini osovina koju predstavljaju Vatikan, Berlin i Vašington. Zar je čudno što je prvi papa koji je ušao u Belu kuću (1979) bio upravo Jovan Pavle II, estradni papa i čovek skrivene biografije. Ali je upravo taj papa Vojtila uspostavio doktrinu koridora prema Rusiji: pas baj tu Raša (pass by to Russia). Iz te velike ljubavi rodiće se drugi konkordat vatikanske konkviste: prvi je Vatikan potpisao sa nacističkom Nemačkom, a ovoga puta sa globalističkom Amerikom, koji je, 1984, obelodanjen na Aljasci kao Regan-Vojtilin plan.

I njegov naslednik, papa Racinger (alijas Benedikt XVI), inače davnašnji pripadnik „Hitlerove mladeži“ (Hitlerjugend), nastavio je politiku konkordatskog imperijalizma. U prvoj svojoj poslanici, za Božić 25. decembra 2005, papa Racinger poziva na podršku novom svetskom poretku „utemeljenom na ispravnim etičkim i ekonomskim principima“.

Ono što je zanimljivo to je pitanje saveznika NATO organizacije. To su ili države koji su nekad bile u paktu sa Hitlerom ili su to pak države koje su na neki poseban način (putem separatizma) došle do svoje nezavisnosti. I zato u stručnoj literaturi koja postoji u svetu nove saveznice NATO pakta se označavaju kao prijateljski fašizam. Taj „friendly fascism“ postao je senka NATO pakta, upućujući na tradiciju ljubavnog mimezisa. Zar sumnjati u taj zanos, ako nije nepoznato da su neki od kultnih paklenika bili „omiljeni nacisti“ evroatlantske civilizacije. U takve, bez sumnje, spada i Albert Šper, Hitlerov arhitekta i ministar naoružanja čiju opčinjenost nacizmom potvrđuje i njegova članska karta broj 474481.

Za razmatranje patohumanizma vredno je napomenuti dva eklatantna slučaja. Na konspirativnom samitu, jula 1998, u Berlinu donet je dokumenat o „Dousavršavanju Evrope“. Po tom dokumentu, koji poseban tretman pridaje „albanskom pitanju“, za Srbiju je predviđen sanitarni kordon. Rusija je određena kao neuralgična tačka s ciljem permanentnog izgurivanja iz Evrope u Aziju. Za sive zone ostavljene su Ukrajina i Belorusija…

Na drugom konspirativnom samitu, aprila 2000, u Bratislavi određena je najvažnija strategija NATO pakta, sadržana u obavezi izabranih arijevaca da se zalažu kako bi se sadašnjim širenjem NATO-a „uspostavila teritorijalna situacija između Baltičkog mora i Anadolije kao u vreme Rimskog carstva“ (tačka 7)?! U toj želji da, za početak, zadobije granice Rimskoga carstva – NATO odvaja, odnosno SAD kao njen najvažniji tutor, 10 milijardi dolara nedeljno za ratove koje vodi u svetu (Irak i Avganistan), dodajući toj sumi još nepoznata sredstva za izdržavanje 800 američkih baza na našoj planeti.

Po svemu sudeći, Evropa je izgubila politički kompas i danas postoji kao nato-američki protektorat. Zarobljena sopstvenom biografijom, ona je postala saučesnik i u izvršenju smrtne kazne nad humanističkim idealom, kome je inače težila i kojim je na drugom civilizacijskom tasu zaklanjala svoj istorijski patohumanizam. To je i razlog što je ujedinjena Evropa, prvi put posle Drugog svetskog rata, poslala kaznene ekspedicije na srpski narod, vodeći svoj prvi rat pod sazivom Evropske zajednice. Razume se, u toj zajednici nema Srba, na koje je demokratska Evropa atakovala tri puta u 20. veku, s genocidnim namerama. Utoliko je srpska politička sudbina najogledniji barometar za političku budućnost Evrope, kad ona već nije imala snage da se ne ogreši o zavetnu poruku jednog evrofila („Evropo, pokloni se Srbiji!“).

U ključu američke natomahije nisu li sadržani svi lakejski postupci Evrope koja je u tranzicionom posthitlerovskom periodu zagubila svoj identitet. Tokom postberlinskog sindroma postalo je sasvim očigledno da je evropski um dosegao sopstvenu kulminaciju kao politički subjekt sa starateljem. Zato Zbignjev Bžežinski jeste u pravu (v. njegovu knj. „Velika šahovska tabla“) kada zaključuje: „Brutalna je činjenica da je zapadna Evropa… u velikoj meri američki protektorat“.

Kao ovisnik natoizacije, Evropa je u svemu pratila izopačen politički ideal, gubeći samokontrolu i sopstvenu političku korist – dovodeći u stanje regresivne evolucije i projekat ujedinjene Evrope, realizovane na pozicijama tehnokratskog neokolonijalizma. Upotreba čoveka je besprizorno pravdana demokratskom prosvećenošću dok se u stvari industrija selila za profitom u zemlje jeftine radne snage. Bankokratija je imoralno propagirala liberalizaciju tržišta upodobujući narode i države kursu dužničkog ropstva.

Konačno, kao instrumentalizovani učesnik u opitnom razbijanju druge Jugoslavije, Evropa je zgazila sve tekovine civilizacijskog, pravnog i kulturnoistorijskog novovekovnog programa. Tako je i bilo moguće da pravo moći (na srpskom primeru) ostvari svoj primordijalni obrt i da, kao surogat, sopstveni istočnik, moć prava, otpošalje u sunovrat.

Tu vrstu upotrebe čoveka, kao glavno svojstvo izopačene politike, ugradio je u sebe novi poredak koji je potopio Evropu. U novim uslovima imperijalni humanizam nije prezao da žrtvu proglasi dželatom, a etničko čišćenje humanitarom akcijom. Primeri za to su i savremeni hrvatski neofašizam i muslimanski „sveti rat“ zacareni u procesu rušenja Jugoslavije – usmeravani američkom političkom oblapornošću. Zato se i metod ponavljanja manipulacije (Vukovar-Dubrovnik, Srebrenica-Račak) uvek javlja kao na isti način ponavljana laž. U tom ključu sadržana je i igra brojkama: evro-atlantska alijansa je utvrdila postojanje 105 „koncentracionih logora“, koje su držali Srbi u Bosni, sa 260.000 zatočenih. Međunarodni Crveni krst nalazi da je ukupan broj zatočenih, iz sve tri zaraćene strane, između deset i jedanaest hiljada. Od 100.000 silovanih muslimanki u Bosni, komisija UN za ratne zločine je, oktobra 1993, ustanovila „330 dokumentovanih slučajeva silovanja“.

Očito, zločinačka politka svetskog hegemona nije ni mogla, izuzev patohumanizma, da iznedri principijelni politički poredak. Kao što je skrivala istinu o tome da je u „civilizacijskom ratu“ pobila dva miliona Vijetnamaca tako je skrivala istinu o Sarajevu, gradu sa najvećim brojem mrtvih Srba (do sada utvrđen broj 5.515 žrtava) u ratu 1991-1995.

U sklopu balkanske nato-američke odiseje treba posmatrati i dekomponovanje Jugoslavije, stvaranje novih nacionalnih država sa proklamovanom „multikulturalnošću“, te i „Srebrenički slučaj“. On će trajati koliko i dirigovana nato-američka moć nad medijima. Ali će, istovremeno, „Srebrenički slučaj“ ostati upamćen kao nezaobilazni primer američke političke bezočnosti i bezumlja. Ovo je i primer koji tačno vremenski određuje kada se američki hegemonistički um spustio ispod najniže intelektualne i moralne lestvice.

Navodni masakr u Srebrenici omogućio je da dogovoreno NATO bombardovanje Republike Srpske (30. 08 – 13. 09. 2005) ima kakav-takav legitimitet. Sledstveno tome, NATO ne bi s Hrvatima, avgusta 1995, izvršio zajedniču ofanzivu na Republiku Srpsku Krajinu (i etničko čišćenje Srba) da u martu 1994. nije sklopljen Vašingtonski sporazum (temelj bošnjačko-hrvatske federacije). Posledično, Hrvati su, zahvaljujući ovom Sporazumu, politički profitirali jer im je, zauzvrat, američki predsednik Klinton ispunio obećanje da će im vratiti sve teritorije koje su držali krajiški Srbi.

Srebrenički mit je, prema tome, bio neophodan Americi da rat koji je započela u Bosni (zahtevajući od Izetbegovića da se odrekne pristanka na Lisabonski sporazum) završi navodno uspešnom mirovnom inicijativom. Baš zato, „srebrenički slučaj“ i postoji jedino kao američki srebrenički mit.

Slučaj Srebrenice je pažljivo režirala dvojedna administracija SAD i NATO, pa su zato, na sastanku 2. aprila 1995, Kofi Anan i Madlen Olbrajt odbili plan za odbranu Srebrenice. Naime, 300 vojnika holandskog bataljona sa lakim naoružanjem trebalo je zameniti danskim kontingentom, opremljenim teškom artiljerijom.

Iako su znali da se vojska Republike Srpske sprema na srebrenički desant, čak ga podsticali zbog muslimanskih zverstava nad Srbima u srebreničkoj regiji (samo na bratunačkom groblju počiva 3.276 Srba, većinom civila) – američkonatovska alijansa nije učinila ništa da predupredi akciju pod nazivom „Krivija `95″. To je razlog što ni UNPROFOR nije odgovarao na zahteve Holanđana da im se pruži podrška iz vazduha kada je započeta akcija srpskog zauzimanja Srebrenice.

Da su šefovi SAD, NATO i UN imali saznanja da će vojska Republike Srpske preuzeti zauzimanje Srebrenice svedoči i poseta Vašingtonu Ričarda Goldstona, ondašnjeg glavnog tužioca Haškog tribunala. O tome detaljno piše Andreas Cumah dopisnik iz UN berlinskog dnevnika Tageszeitung.

Naime, Filip Korvin, predstavnik UN u Bosni i Hercegovini, jasno je dao do znanja da je bilo licitiranja srebreničkim žrtvama (prvo 16.000, pa 14.000, zatim 12.000 i 10.000 te najzad oko 8000), izjavljujući da je cifra od 7000 ubijenih, s kojom se često „barata u međunarodnoj zajednici, jedno neodrživo preterivanje“. Visoki komesar UN, Henri Vilend, ima samo jedan argument za „srebrenički slučaj“: „Nismo našli nikoga ko je svojim očima video neki zločin“.

Možda je to i bio glavni razlog što je tužilac Tribunala Ričard Goldston (u pismu američkoj ambasadi u Hagu, novembra 1995, povodom Srebrenice) „okarakterisao kvalitet i ispravnost obaveštajnih podataka koje su dostavile SAD razočaravajućim“. Upravo zbog neupotrebljivih podataka, Goldston je 30. novembra 1995. dodatno tražio od Klintonove administracije da mu se predaju sve informacije o Srebrenici. Ali – kako je potvrdio Andreasu Cumahu – „vratio se iz Vašingtona praznih ruku“.

Nesumnjivo: umorna je naša civilizacija, ali je NATO (kao nadnacionalna teroristička organizacija) posebno destruirao, ponizio i umorio. Utoliko pre, patohumanizam NATO-imperije predstavlja ruglo umornog evropskog i američkog političkog uma.

Ako NATO, za početak, teži da zauzme granice do kojih se nekada prostirala Rimska imperija to ne znači ništa drugo do da su njegovi politički promoteri posve politički retardirani. Ali kada takav um predvodi politiku svetskog hegemona, prestižnog u konvencionalnom i atomskom naoružanju, to poništava nadu čovečanstva u civilizacijski pomak. I više od toga: danas ova parahumanistička organizacija i vojna falanga koja ima čak svoju parlamentarnu skupštinu, izvesno predstavlja planetarnu pretnju miru u svetu.

Ukoliko bi ona premrežila planetu onda bi nastao politički i istorijski muk, politički zato što je ona osudila humanistički ideal na smrt, a istorijski zbog toga što su je utemeljili oni koji smatraju da živimo, posle arhiviranja komunizma, u vremenu kraja istorije, kako je to pisao uslužni intelektualac Fukujama.

Međutim: postoje narodi koji ne mogu da usvoje ono blagostanje kojim se predstavlja NATO organizacija u svetu. Ona propagira evroatlantski pogled na svet i američku vrednosnu lestvicu koja se svodi na trojstvo koje predstavljaju profit, prestiž i pohlepa. Postoje narodi koji nikada takav pogled na svet i ta načela kao nadnačela ne mogu da prihvate. U takve narode spada i stari srpski istorijski narod.

Predrag R. Dragić Kijuk
(Beseda na naučnom skupu „Srbija na raskršću: neutralnost ili NATO“ Akademije za diplomatiju
Beograd, 17. februara 2010.)

Inicijativa za ocenu ustavnosti saveznog zakona o saradnji SRJ sa xaškim tribunalom

admin — Thu, 18 Apr 2002 00:00:00 +0000

Inicijativa za ocenu ustavnosti saveznog Zakona o saradnji SRJ sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine SAVEZNI USTAVNI SUD, Beograd Na osnovu člana 127. stava 1. Ustava SRJ pokrećemo postupak za ocenjivanje ustavnosti saveznog Zakona o saradnji Savezne Republike Jugoslavije sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine zbog protivnosti nekolikim odredbama Ustava SRJ, s predlogom da se u celini proglasi neustavnim. Na osnovu člana 39. stava 4. Zakona o Saveznom ustavnom sudu takođe zahtevamo da se obustavi izvršenje svih pojedinačnih akata kojima se izvršava osporeni Zakon. OBRAZLOŽENjE I Sastavljačima i donosiocima ovog Zakona pripada neprolazna zasluga zbog kršenja Ustava SRJ već samim nazivom osporenog Zakona, što verovatno predstavlja jedinstven slučaj u skoro dvovekovnoj tradiciji i praksi sudske kontrole ustavnosti zakona, počev od čuvenog slučaja Marbury v. Madison (1 Cranch 137, 1803) od 1803. godine, kojim je sudska kontrola ustavnosti konačno uspostavljena u Sjedinjenim Američkim Državama. U nazivu ovog Zakona, koji obuhvata i doslovni srpski prevod engleskog naziva Xaškog ad hoc suda za bivšu Jugoslaviju, izričito se pominje „krivično gonjenje lica odgovornih za teška dela kršenja međunarodnog humanitarnog prava”. Kako je izraz „odgovorni” u našem pravničkom jeziku primeren licima čija je krivična odgovornost već utvrđena pravosnažnom sudskom presudom, ovaj deo naziva osporenog Zakona protivan je ustavnoj pretpostavci nevinosti, sadržanoj u članu 27. stavu 3. Ustava SRJ, koji glasi „Niko ne može biti smatran krivim za krivično delo dok to ne bude utvrđeno pravosnažnom odlukom suda.” Otuda se umesto pomenutih spornih reči morala upotrebiti sintagma: „krivično gonjenje lica osumnjičenih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava”. Iako sam naziv osporenog Zakona nema normativni karakter, Savezni ustavni sud bi trebalo da upozori saveznog zakonodavca da uvek, pa i u samom nazivu zakona, mora da dosledno uvažava ustavnu pretpostavku nevinosti. Kako se, međutim, iste reči – „krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava” – iznova navode u članu 1. stavu 1. osporenog Zakona, Savezni ustavni sud bi morao da utvrdi i proglasi njihovu neustavnost, pošto one u ovom kontekstu imaju normativni karakter. II Članom 9. osporenog Zakona istražnim organima i tužiocu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju poveravaju se sledeće procesne radnje na teritoriji SRJ: 1. prikupljanje obaveštenja od građana; 2. saslušanje osumnjičenih, optuženih, oštećenih, svedoka i veštaka, uključujući i obdukcije i eshumacije leševa; 3. prikupljanje materijalnih dokaza i 4. razgledanje i prepisivanje isprava, uključujući i one koje sačine ili prikupe jugoslovenski pravosudni i drugi državni organi međunarodnog humanitarnog prava. Ovim odredbama narušava se načelo teritorijalne jurisdikcije jugoslovenskih pravosudnih i drugih državnih organa tako što se stranom sudu ustupa vršenje pojedinih radnji u krivičnom postupku na jugoslovenskoj državnoj teritoriji. I što je još važnije, to nije pružanje uobičajene pravne pomoći nego predaja dela nadležnosti domaćih pravosudnih organa jednom stranom sudu. Još je, međutim, važnije što se ovim odredbama narušava član 67. stav 4. Ustava SRJ koji zajemčuje sudsku zaštitu ustavnih sloboda i prava. Pod izrazom „sudska zaštita” očigledno se podrazumeva zaštita domaćih sudova. Kako, međutim, protiv procesnih radnji koje preduzimaju istražni organi i tužilac Međunarodnog krivičnog suda nije dopušten nikakav pravni lek niti obraćanje bilo kakvom sudu, time se uskraćuje sudska zaštita zajemčena članom 67. stavom 4. Ustava SRJ. III Član 13. stav 3. osporenog Zakona dopušta ustupanje Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju i predaju okrivljenog čak i ako je protiv njega postupak protiv njega okončan pravosnažnom sudskom presudom. Tom odredbom povrežen je član 28. Ustava SRJ koji utvrđuje da „niko ne može biti ponovo osuđen ni kažnjen za delo za koje je postupak protiv njega pravosnažno obustavljen, ili je optužni akt protiv njega pravosnažno odbijen, ili je pravosnažnom odlukom oslobođen ili osuđen”. Protivno ovoj ustavnoj odredbi, član 13. stav 3. osporenog Zakona dopušta Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju da iznova ponovi suđenje licu koje je za isto delo pred domaćim sudom već osuđeno, što predstavlja tešku povredu ustavnog krivičnopravnog načela non bis in idem. IV Članom 18. stavom 1. osporenog Zakona utvrđuje se da se postupak za predaju okrivljenih Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju odnosi na sva lica, optužena pred ovim Sudom, ako se zateknu na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, bez obzira na prava i privelegije koji proističi iz njihove državne, političke, javne ili službene dužnosti. Reči „prava i privelegije” očigledno se odnose na imunitet koji prema Ustavu SRJ uživaju savezni poslanici (član 87), Predsednik Republike (član 97. stav 5), članovi Savezne vlade (član 100. stav 4), sudije Saveznog suda (član 109, stav 4) i sudije Saveznog ustavnog suda (član 125. stav 5), kao i poslanici skupština republika članica i ustavnih sudova, što je utvrđeno odgovarajućim odredbama republičkih ustava. Kako se ovi imuniteti (tj. „prava i privelegije”) praktično svode na poslanički imunitet, član 18. stav 1. osporenog Zakona najpre je protivan članu 87, stavu 1., 3. i 4. Ustava SRJ, koji glase: „Savezni poslanik uživa imunitet. … Savezni poslanik ne može biti pritvoren bez odobrenja veća Savezne skupštine čiji je član, osim ako je zatečen u vršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina. Protiv saveznog poslanika koji se poziva na imunitet ne može se bez odobrenja veća Savezne skupštine, čiji je član, pokrenuti krivični ili drugi postupak u kome se može izreči kazna zatvora.” Član 18. stav 1. osporenog Zakona takođe je protivan članu 97. stavu 5, članu 100. stavu 4, članu 109. stavu 4 i članu 125. stavu 5. Ustava SRJ, kao i odgovarajućim naredbama jednog i drugog republičkom ustava. V Članom 29. i 30. osporenog Zakona obezbeđena je navodna dvostepenost u postupku za predaju okrivljenih tako što u prvom stepenu odlučuje istražni sudija beogradskog Okružnog suda, a u drugom stepenu veće od troje sudija istoga suda (u Crnoj Gori to je Viši sud u Podgorici). Ovako utvrđena „dvostepenost” je obična farsa koja je u najdubljoj suprotnosti članu 119. Ustava SRJ, koji glasi: „Protiv rešenja i drugih pojedinačnih akata sudskih, upravnih i drugih državnih organa, kao i protiv takvih akata organa i organizacija koje vrše javna ovlašćenja, donetih u prvom stepenu može se izjaviti žalba nadležnom organu. Ako je na drugi način obezbeđena zaštita prava i zakonitosti, zakonom se, izuzetno, u određenim slučajevima, može isključiti žalba.” Stav 1. ovog člana nalaže dvostepenost u sudskom i svakom drugom postupku. Pri tom je posebno naglašeno da se protiv odluka u prvom stepenu može izjaviti žalba nadležnom, dakle drugostepenom organu. U sudskom postupku, taj drugostepeni organ jedino može biti viši Sud. Pod vidom obezbeđenja dvostepenosti u odlučivanju, članom 29. i 30. osporenog Zakona istražni sudija Okružnog suda u Beogradu učinjen je prvom instancom, a tročlano veće njegovih kolega u tom istom Sudu drugom instancom. Istražni sudija, međutim, nikada ne odlučuje o meritumu nego samo o pojedinim ranjama i aktima u samo jednom delu inače jedinstvenog prvostepenog postupka. Stoga je prvostepeni sud jedino mogao biti beogradski Okružni sud kao takav, a drugostepeni Vrhovni sud Srbije. Zanimljivo je da su sastavljači ranijih nacrta ovog zakona o saradnji sa Xaškim sudom to dobro znali, pa su predviđali da prvostepenu odluku o izručenju donosi okružni, a drugostepenu Vrhovni sud Srbije. tako su postupili i demokratska stranka Srbije i poslednja „ekspertska grupa” (odnosno njena većina) vladajućih stranaka u Saveznoj skupštini. Stav 2. člana 119. Ustava SRJ, doduše, dopušta da se, izuzetno zakonom u određenim slučajevima isključiti žalba višoj instanci, ali samo pod uslovom da je na drugi način obezbeđena zaštita prava i zakonitosti, što jedino može biti sudska zaštita. Posredi su, očigledno, konačni upravni akti protiv kojih se ne može izjaviti žalba višem upravnom organu nego samo pokrenuti upravnosudski spor (član 120. stav 1. Ustav SRJ), a nikako prvostepena sudska odluka. Inače, kako Okružni sud u Beogradu, odnosno Viši sud u Podgorici, i vrhovni sudovi obeju država članica primenjuju savezni zakon uz neizbežnu mogućnost da ta primena ne bude jednoobrazna, načelo federalizma je nalagalo da se uvede i vanredni pravni lek protiv drugostepene sudske odluke – zahtev za zaštitu zakonitosti o koje bi odlučivao Savezni ustavni sud. VI Članom 39. stavom 1. osporenog Zakona utvrđuje se da se njegove odredbe o ustupanju krivičnog postupka i predaji okrivljenih Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju primenjuju i na jugoslovenske državljane protiv kojih je do stupanja na snagu ovog Zakona podignuta i potvrđena optužnica Međunarodnog krivičnog suda čime se praktično dopušta izručenje domaćih državljana jednom stranom sudu. Ova odredba protivna je najpre članu 17. stavu 3. Ustava SRJ koji utvrđuje da „jugoslovenski državljanin ne može biti izručen drugoj državi”. U vreme kada je ova odredba postala važeća nije bilo nijednog Međunarodnog krivičnog suda, pa danas ima nekih mišljenja da se zabrana izručenja domaćih državljana ne odnosi na međunarodni sud. No, kako je i međunarodni sud tvorevina, doduše, ne jedne druge države nego većeg broja drugih država, po našem mišljenju ova se zabrana izručenja jugoslovenskih državljana odnosi i na potonji Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, jer je ratio legis člana 17. stava 3 Ustava SRJ bio u tome da domaći državljani budu isključivo podrvgnuti jurisdikciji domaćih sudova. Zanimljivo je da je ovakvo stanovište doskora zastupao i naš poznati krivičar procesualista prof. dr Momčilo Grubač koji, pozivajući se na član 17. stav 3. Ustava SRJ u svom Komentaru Zakona o krivičnom postupku (strana 846) namenjenom svim sudijama čak tru puta veli da je bilo kakvo izdavanje domaćih državljana zabranjeno. valja dodati da, poput našeg saveznog Ustava i hrvatski državljanin „ne može biti izručen drugoj državi”, pa su ne samo hrvatski pravnici, nego i hrvatski zvaničnici ispravno zaključili da se ta ustavna zabrana ne može otkloniti donošenjem običnog zakona nego isključivo ustavnim zakonom o saradnji sa Xaškim sudom kao jedino ispravnim putem za izmenu pomenute ustavne odredbe. VII Članom 39. stavom 1. osporenog Zakona, kojim se utvrđuje da se „odredbe ovog Zakona o ustupanju krivičnog postupka i predaji okrivljenih Međunarodnom krivičnom tribunalu primenjuju na jugoslovenske državljane protiv kojih je do dana stupanja Zakona na snagu podignuta i potvrđena optužnica okrivljenih Međunarodnog krivičnog tribunala”, teško se povređuje ustavna odredba o zabrani retroaktivnosti zakona , sadržana u članu 117. stavu 1. Ustava SRJ koji glasi: „Zakoni, drugi propisi i opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo.” Kako stav 2. ovog člana dopušta da „samo pojedine odredbe zakona, ako to zahteva opšti interes utvrđen pri njihovom donošenju, mogu imati povratno dejstvo“, valja dodati da je član 39. stav 1. osporenog Zakona krivičnopravna odredba i da je kao takva protivna i članu 27. stavu 1. Ustava SRJ koji utvrđuje apsolutnu zabranu retroaktivnosti u krivičnom pravu. Biće naravno onih koji će reći da su krivična dela koja kažnjava Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju već bila predviđena važećim Krivičnim zakonom, te da stoga nema povrede ustavne zabrane retroaktivnosti. Ni to nije tačno. Iako naš važeći Krivični zakon inkriminiše ista ili slična krivična dela, ne inkriminiše sločin protiv čovečnosti, koji kažnjava Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. Zatim, ovaj Sud kažnjava i za takozvanu komandnu odgovornost, koja je za razliku od individualizovane, svojevrsna objektivna odgovornost, koju naš Zakon nikako ne dopušta. Uz to, ovaj Sud izriče i doživotne kazne zatvora, što naš Zakon ne predviđa. Konačno, sem odredbe o komandnoj odgovornosti i fizičkim licima kao subjektima krivičnog progona, Statut i Pravilaovog Suda uopšte ne sadrže takozvani opšti deo krivičnog zakona, tako da će prilikom utvrđivanja vinosti i drugih opštih instituta krivične odgovornosti pred Xaškim sudom naši državljani, ukoliko budu izručeni, biti lišeni one zakonske zaštite koju im pruža opšti deo našeg Krivičnog zakona u trenutku kada su navodno izvršili krivična dela za koja su osumnjičeni. Otuda nema nikakve sumnje da bi izručenjem jugoslovenskih državljana Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju bila teško narušena i ustavna zabrana retroaktivnosti u krivičnom pravu. Kao začuđujuću nelogičnost valja istaći činjenicu da stav 1 člana 39. osporenog Zakona dopušta izručenje jugoslovenskih državljana protiv kojih je do dana stupanja ovog Zakona na snagu već podignuta i potvrđena optužnica Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, dok stav 2. zabranjuje izručenje naših državljana protiv kojih je podignuta optužnica posle stupanja na snagu ovog Zakona. Ustavna zabrana retroaktivnosti u oblasti krivičnog prava nalagala je upravo obrnuto rešenje: zabranu izručenja naših državljana koji su optuženi do stupanja na snagu ovog Zakona i dopuštanje eventualnog izručenja Međunarodnom krivičnom sudu domaćih državljana koji su izvršili ratne zločine posle stupanja na snagu ovog Zakona, naravno pod uslovom da je prethodno izmenjen važeći Ustav, odnosno donet ustavni zakon kojim se u načelu dopušta izručenje jugoslovenskih državljana bilo kojem stranom, pa i međunarodnom sudu. VIII Konačno, protivustavan je i sam osnov na temelju kojeg je osporeni Zakon donet. U članu 1. stavu 1. ovog Zakona pominje se da se on donosi zarad izvršenja „obaveza koje za Saveznu Republiku Jugoslaviju proizilaze iz Rezoluciju Saveta bezbednosti br. 827 (1993) i Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala”. Prema članu 16. stav 2. Ustava, Saveznu Republiku Jugoslaviju obavezuju samo međunarodni ugovori, koji su potrvđeni (ratifikovani) i objavljeni (u „Službenom listu”) u skladu s Ustavom, i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Shodno tome, oni sa stanovišta Ustava ne obavezuju našu državu i ne mogu predstavljati osnov za donošenje zakona. Uz to valja reći da pomenuta Rezolucija Saveta bezbednosti i Statut Xaškog suda ne predstavljaju legislativni (zakonodavni) negi izvršno-politički akt koji bi u unutrašnjem pravu bio ravan uredbi, pošto u međunarodnom pravu status legislativnog akta (zakona) imaju multilateralne konvencije koje ratifikuju države kao takve. Otuda je pozivanje na pomenutu Rezoluciju i Statut kao osnov za donošenje saveznog zakona više nego neumesno, dok bi neposredno primenjivanje pomenutom Statuta i Pravila Xaškog suda bilo protivno članu 26. stavu 2. Ustava SRJ, koji zajemčuje slobodu i prava „u zakonom utvrđenom postupku” i dobro poznatom pravilu nullum crimen nulla poen sine lege, sadržanom u članu 27. stavu 1. i 2. Ustava SRJ. IX Naposletku, valja obrazložiti i naš zahtev da Savezni ustavni sud odmah obustavi izvršenje svih pojedinačnih akata kojima se izvršava osporeni savezni Zakon. Skorašnje ritualno samoubistvo Vlajka Stojiljkovića, jednog od haških optuženika i sugurnog „putnika” za Xag, nedvosmisleno upozorava da je za neke od tih nesrećnika zahtevana privremena mera pitanje života ili smrti. Na to se niko, pa ni sudije ovog Suda, ne smeju oglušiti. Beograd, 15. aprila 2002. godine 1) prof. dr Kosta Čavoški 2) prof. dr Mirjana Stefanovski 3) prof. dr Ljubiša Lazarević 4) prof. dr Zoran Stojanović 5) prof. dr Smilja Avramov 6) dr Branko M. Rakić 7) dr Vladan D. Jončić prof. dr Oliver Antić 9) Nenad Tešić 10) dr Milan Škulić 11) dr Saša Bovan 12) Aleksandar Gajić 13) prof. dr Mirko Vasiljević 14) dr Nataša Delić 15) prof. dr Snežana Petrović 16) prof. dr Zagorka Jekić 17) dr Slobodan Panov 18) prof. dr Dragutin Šoškić 19) prof. dr Ratko Marković 20) prof. dr Miodrag Orlić 21) Milojko Stojanović 22) prof. dr Nebojša Jovanović 23) dr Olivera Vučić 24) prof. dr Momir Milojević 25) prof. dr Đorđe Ignjatović 26) prof. dr Ljubiša Kandić 27) prof. dr Dobrivoje Radovanović 28) prof. dr Ivan Maksimović 29) mr Dragan Pavić 30) prof. dr Ranko Keča 31) dr Aleksandar Jakšić 32) prof. dr Stevan Đorđević 33) prof. dr Danilo Basta 34) Igor Vuković 35) Vladan Petrov 36) Bojan Milisavljević 37) prof. dr Vladimir Milić 38) prof. dr Radovan Pavićević 39) dr Žika Bujuklić 40) mr Jadranka Mešić 41) mr Zoran Mirković 42) prof. dr Veroljub Rajović 43) prof. dr Zlatija Đukić-Veljović 44) Vuk Radović 45) prof. dr Milan Paunović 46) prof. dr Borivoje Šunderić 47) prof. dr Vera Čučković 48) mr Dejan Đurđević 49) prof. dr Jugoslav Stanković 50) dr Miroslav Milošević 51) mr Goran Ilić

Povodom usvajanja Uredbe o saradnji sa Haškim sudom

admin — Wed, 27 Jun 2001 00:00:00 +0000

Srpski Internet parlament najoštrije osuđuje nameru Demokratske opozicije Srbije da počne lov na Srbe i njihovo predavanje srpskim neprijateljima. Ovo ocenjujemo kao najsramniji čin u istoriji srpskog naroda, a lidere DOS-a upozoravamo da će, pre ili kasnije, odgovarati pred srpskim narodom za delo veleizdaje. Pozivamo sve Srbe, kojima je stalo do časti i dostojanstva našeg naroda, da se suprotstave lovu na Srbe i da na sve raspoložive načine izraze neslaganje sa bezakonjem, kojim DOS našu zemlju i naš narod vodi ka neminovnoj i skoroj propasti. Srpski Internet parlament srpskiparlament@yahoo.com http://komentar.co.yu

Saopštenje SIP-a

Političke zamke Tribunala

admin — Sun, 27 May 2001 00:00:00 +0000

U zadnje vreme mediji sve češće pišu o Srbima, koji, nekad voljno, ali uglavnom nasilno i na prevaru, bivaju poslati u haški kazamat, jer su se našli na javnim i tajnim listama Tribunala. Ova ustanova pritom tvrdi da je cilj svega toga „suđenje za ratne zločine pojedinaca”, ali ono što se zapravo dešava na ovim procesima, ide u dva pravca. Kao prvo: Tribunal na njima želi da postavi konačan i za sve obavezujući zaključak o celokupnoj vojno-političkoj situaciji od raspada SFRJ, ukratko rečeno, ima nameru da da definitivnu ocenu o tome da li se tu radilo o građanskom, ili okupacionom ratu. Drugi, i manje važan cilj Tribunala je da sudi pojedincima za njihove „lične” prekršaje ratnog prava, Ženevske konvencije, kao i za eventualne zločine. E sad, vodile su se u Xolandiji polemike, doduše van javnosti, ali u okviru udruženja pravnika i advokata, o tome da li je Tribunal time iskoračio iz okvira svog mandata, i šta je u stvari zadatak ovog suda. On je navodno bio osnovan i predstavljen u svetu i Ujedinjenim Nacijama kao sud koji se isključivo bavi pojedincima, konkretnim ljudima i njihovim optužnicama, a u sferu politike ne ulazi. To drugim rečima znači, da Tribunal uopšte NEMA MANDAT da presudi da li je, na prostoru bivše Jugoslavije, bilo reči o GRAĐANSKOM, ili o MEĐUDRŽAVNOM (okupacionom) sukobu, niti da se bavi uzrocima raspada bivše SFRJ. Kada dobri poznavaoci prava, ovom sudu prebace da je on politička institucija, onda ga upravo podsećaju na činjenicu da je prekoračio svoj mandat i preuzeo na sebe zadatak za koji nije osnovan. Pažnja: definicija karaktera rata je esencijalno pitanje za sve zapadne institucije, kao i za našu državu i važno je reći da za sada JOŠ NIJE defininitivno usvojena. A bitno je podsetiti da je za tu procenu (do danas uvek bio) nadležan isključivo Međunarodni Sud Pravde, takođe u Xagu, smešten nekoliko blokova dalje od Tribunala. Iz tog razloga je pre više decenija i osnovan. Na njemu se parniče države (on se nikada ne bavi pojedincima) i donose se odluke – značajne za definisanje istorije. Kada je o raspadu SFRJ reč, Međunarodni Sud Pravde (u Xagu), međutim ćuti. Nije se još uvek oglasio, iako ima višegodišnji ugled u svetu u rešavanju tih problema. Na Međunarodni Sud Pravde nema poseban uticaj Amerika, niti njena administracija, a finansijski je potpuno van sfere Vašingtona. Ovaj sud je tokom decenija (od kraja Drugog sv. rata naovamo) pustio korene u evropske finansijske lobije. Inače, u njemu se zvanično vodi parnica između Sarajeva i Beograda za pokretanje ratne odštete. Dva-tri puta je sud tim povodom zasedao i ništa nije odlučio, a onda je sve zamrznuto. U to vreme je SRJ uslovila proznanje BiX, zahtevom da Sarajevo povuče tužbu potraživanja plaćanja ratne odštete, pa je zbog toga nastala politička pat-pozicija. To je bilo u vreme Miloševića. Po dolasku DOS-a na vlast, SRJ je ubrzo priznala BiX, bez ikakvih uslovljavanja, te je tako tužba Sarajeva i dalje ostala važeća. Sad Zagreb, takođe najavljuje da će i on pokrenuti isto pitanje na istom sudu, ali se ono ne može rešiti, sve dok se zvanično ne odredi karakter rata na prostoru bivše Jugoslavije. Zašto je to sve važno? Zato što samo ovaj sud, a ne Tribunal, koji je drugog ranga (eksperimentalni i zato ad hoc), može odlučiti da li je rat na prostoru SFRJ građanski: u tom slučaju nema plaćanja ratne odštete, a nema ni primene Ženevske konvencije na pojedince (ona se primenjuje samo na rat između dve nezavisne države). Ostaje samo povreda ratnog prava, što daje blaže kazne. Ukoliko se međutim PRESUDI da je u pitanju bio „međudržavni” (okupacioni) sukob, znači država SRJ je napala državu BiX, onda ima plaćanja ratne odštete, ima povrede Ženevske konvencije i ima visokih pojedinačnih kazni, a odgovoran je i kompletan državni i vojni vrh isključivo SRJ. E sad, dok Međunarodni Sud Pravde (u Xagu) uporno ćuti, Tribunal „ispod žita” polako zaokružuje priču da je rat bio međudržavni, i da je od proglasa Alije Izetbegovića o otcepljenju, JNA postala strana vojska u tuđoj državi i morala je, prema tome, da se kompletno preda ili povuče, ali nije, već je napravila ratnu štetu. Tribunal ne sme, niti može još da kaže da to sada Beograd mora da plati, ali se sve više približava zaključku da je SRJ izazivač REGIONALNOG RATA. Kada to konačno zaključi, plaćanje ratne odštete će biti samo pitanje dana i iznosa. Međutim, za taj (geo)politički posao ovaj sud nije stvoren, to svi u Evropskoj Uniji znaju, ali Vašington finansijski „gura” celu stvar. Evropa nevešto pere ruke od svega, osim što Nemačka nešto otvorenije podržava tribunal. Tribunalu je, zbog dokazivanja teze da je država SRJ izazvala regionalni rat i osvajanje priznatih država, važno da se kompletno političko i vojno rukovodstvo (isključivo) Srba, sa obe strane Drine, proglasi krivcem i zato (pokojnog) Franju Tuđmana i Aliju Izetbegovića nije dirao, kao ni njihov vojni vrh. Oni su u tom postupku unapred dobili odbrambenu ulogu „napadnute zemlje”. Tribunal priznaje da je tokom te samoodbrane došlo „tu i tamo” do ratnih zločina muslimanskih i hrvatskih vojnika, ali oni MORAJU potpasti pod sferu individualnog prekršaja, što se u njihovim optužnicama uvek jasno naglasi. Njihov vrh države se kolektivno ne tereti (logično), jer navodno, nisu imali kud, morali su da se brane od spoljnog agresora, susedne države, a u stvari nisu hteli rat. Uvučeni su! Srbi su rat hteli, Milošević i Karadžić su organizovali napad na susedne države i zato moraju u Xag. Srbi danas, iz ogromne mržnje prema Miloševiću, misle da će mu se osvetiti ako ga vide u Xagu, ali time, i ne razmišljajući o tome, učestvuju u istorijskoj igri, navlačeći veliku ljagu na svoj istorijski „imidž” i pomažući Tribunalu da preotme posao Međunarodnom Sudu Pravde (u Xagu), i to na sopstvenu štetu. To je ono što zna Vojislav Koštunica i zbog čega zateže Zorana Đinđića koliko može. Epilog: kada se Miloševiću, Karadžiću i Mladiću jednog dana završi suđenje u Xagu, a narod i mediji ih potpuno zaborave (okrećući se novim problemima), Srbija, Beograd, DOS i naši unuci, otplaćivaće ratnu odštetu, PO ZAKONU!

Dr Srđa TRIFKOVIĆ

Sudiće se svim Srbima

admin — Wed, 02 May 2001 00:00:00 +0000

Izgleda da su optužbe o „tajnim “ računima u stranim bankama, koje je „ekspert“ bez portfelja, Mlađan Đinkić, toliko potezao ovog proleća, bile uvertira za hapšenje doskorašnjeg predsednika SRJ, Slobodana Miloševića. Prvi političar koji je osamdesetih shvatio da je Tito mrtav, da bi na njegovoj ideološkoj zaostavštini uzdigao svoj populizam, završio je u beogradskom Centralnom zatvoru pod optužbom da je zloupotrebio položaj. Pored optužbe da je nezakonito otkupio vilu u Užičkoj ulici, da je preko svojih poverenika između septembra i novembra prošle godine izneo iz zemlje 173 kilograma zlata, da je pokušao lažiranje saveznih izbora u septembru, tužba je podnela zahtev da se ispita njegova umešanost u atentate i nestanke pojedinih opozicionara i novinara. Prijatelji nestalog Ivana Stambolića, nekadašnjeg Miloševićevog mentora iz vremena dok je drugi bio šef Gradskog komiteta komunističke partije, direktno ga sumnjiče kao nalogodavca otmice. Ovakav epilog nije za čuđenje kada se zna da je posle 5. oktobra Milošević moneta za potkusurivanje između DOS-a i Xaškog tribunala. Bilo je pitanje nedelje kada će policija posegnuti za njim koji je stajao kao bačena karta. Čak se i Zoran Lilić, jedan iz plejade samoproklamovanih demokrata, u maniru akutnog poltrona, ponudio da svedoči protiv bivšeg šefa. Neosporno je da se nekadašnji predsednik SPS-a materijalno okoristio, omogućivši svojoj porodici enormno bogatstvo, međutim, isto tako je jasno da njegovi naslednici, želeći da skrenu pažnju sa albanskog terorizma u srpskim opštinama na granici sa Kosovom, sa sudbine Kosova, Đukanovićevog separatizma i enormnog skoka cena, posežu za milijardama dolara kako bi narodu, željnog brojanja tuđih para, omogućili novo polje za kalkulaciju. Kada dokone domaćice nagađaju ko je koliko milijardi sklonio na tajni račun, to nema nikakvu važnost. Međutim, kada se sa najviših mesta iznose paušalne optužbe za malverzaciju i korupciju, onda je to jasan pokazatelj diletantizma i želje da se pozicija gradi jeftinim političkim poenima. Iako aktuelni predsednik Vojislav Koštunica tvrdi da neće biti ekstradicije Xaškom tribunalu, čini se da će se „vožd“ uskoro naći pred tužiocima ove antisrpske i antievropske institucije za vršenje političkih pritisaka. Ne deluju uverljivo obećanja da se neće podleći stranim ucenama, a u istom kontekstu treba gledati na izjavu Vladana Batića, republičkog ministra pravde, da hapšenje nema nikakve veze sa zahtevom iz Xaga i američkim ultimatumom koji je isticao dok su se maskirani policajci šunjali oko Miloševićeve vile. Pre će biti da se sprema promena zakona o ekstradiciji koja će dosovskoj vlasti omogućiti da izađe u susret nestrpljivim tužiocima, a da istovremeno ostane u granicama zakona. Činjenica je da dr Vojislav Koštunica nije bio upoznat s planom akcije Miloševićevog hapšenja, koja se pretvorila u još jedan besplatan šou za gledaoce CCN-a i BBC-a . Biće da su se republički premijer, republički ministar unutrašnjih poslova i republički ministar pravde samostalno odlučili na ovaj potez, što nije za čuđenje, s obzirom na to da je Miloševića te noći na aerodromu čekao avion sa upaljenim motorima i maršrutom do Xaga, s čim se predsednik nikako nije mogao složiti. Sem antimiloševićevskog stava, partije koje su formirale DOS ništa drugo ne drži zajedno te je budućnost koalicije pod znakom pitanja. Kao što su čelnici DOS-a podeljeni na jedne, koji bi ga ekstradirali, i na druge, koji bi mu sudili u zemlji, tako je i narod polarizovan. Prema anketi rađenoj u momentu hapšenja čak 56% ispitanika se izjasnilo za Miloševićevo izručenje, dok je 36% bilo protiv. Na žalost, mnogi Srbi pogrešno shvataju pravu prirodu ovog mont-procesa. Neki su požurili da proslave njegovo lišavanje slobode, zaboravljajući da njegovu glavu traže još nemoralniji od njega. U svojoj poslovičnoj naivnosti i povodljivosti veruju da će kooperativnost biti nagrađena kreditima i boljim imidžom države. Pre svega, niko ne smatra nenormalnim prosjačenje i zaduživanje, što jasno ukazuje na parazitsku psihologiju izniklu na titoističkoj „lako ćemo “ doktrini. Srbija nije toliko siromašna da ne bi mogla da se postara za svoje potrebe umesto što gleda ko će joj udeliti pomoć u vidu novca i sirovina. Izgleda da je decenijska intoksikacija internacionalističkim ideologijama dala svoje plodove, te mnogi Srbi ne vide da je suđenje Miloševiću suđenje srpskoj naciji. Pre svega, njemu neće biti suđeno za dela koja je izvršio, niti za njih postoje relevantni dokazi. Ni u prethodnim procesima organizovanim od Xaškog tribunala tužba nije marila za validnost dokaza, već se stekao utisak da su presude donete i pečatirane davno pre privođenja okrivljenog. U pitanju je klasičan politički tribunal koji sankcioniše ideološku nekompatibilnost Novom svetskom poretku. Ako je Milošević kriv, kako to da niko ne postavlja pitanje odgovornosti Stjepana Mesića i Alije Izetbegovića kada se zna da je prvi direktno radio na razbijanju SFRJ, dok je drugi svesno prekršio Lisabonski sporazum gurajući muslimane u oružane sukobe sa Xrvatima i Srbima? Milošević nije ekvivalent Srpstvu, ali je tužba koja je podignuta ekvivalent harangi koja se desetak godina vodi protiv naše nacije. Da bi Slobodan Milošević do kraja odigrao svoju ulogu „balkanskog Adolfa Xitlera“, neophodno je pripremiti novi Nirnberg na kome će se izređati svi saučesnici i neposredni izvršioci „genocida“ nad nesrbima. U našem je državnom i nacionalnom interesu da Slobodan Milošević ne bude izručen, već da mu se sudi u Beogradu. Njegova krivica je što je dozvolio komadanje i okupaciju srpskih etničkih i istorijskih teritorija, što nije vodio rat za nacionalno ujedinjenje i što je blokirao političare koji su na toj ideji istrajavali. Suđenje koje mu je namenila „međunarodna zajednica“ biće istovremeno amnestiranje Zapada od hegemonističke politike koju vodi prema srpskoj naciji. Svi presedani u međunarodnim odnosima koji su se slomili na našim leđima biće opravdani ovim procesom, a nosioci ovakve politike, „buldožer diplomate“ i ubice sa bezbedne daljine, biće slavljeni kao mudri, dalekovidi državnici koji su „spasli“ čovečanstvo „srpskog fašizma“. Umesto da podržimo intelektualce i javne ličnosti koje su se od početka suprotstavljali tendencioznoj antisrpskoj propagandi, mi ćemo se posuti po glavi i odrecitovati naš deo „demokratske mantre“ o srpskoj krivici za građanski rat na prostoru SFRJ. Ukoliko dođe do izručenja, Milošević će biti prvi šef države (makar i bivši) kome će suditi jedan ovako sklepan tribunal. Liberalkapitalistički imperijalisti nisu uspeli da upriliče takav spektakl 1945. godine zato što se Xitler ubio na vreme, međutim, u nedostatku boljeg diktatora, dobar je i „balkanski kasapin“.

Stefan BRANISAVLjEVIĆ

Haška optužnica protiv Slobodana Miloševića

admin — Thu, 05 Apr 2001 00:00:00 +0000

Pre i posle hapšenja Slobodana Miloševića, u medijima se neprestano raspravlja o njegovom izručenju „haškom tribunalu“. Nigde se, začudo, ne spominje opravdanost (ili neopravdanost) optužbi protiv bivšeg predsednika Srbije i SRJ, uprkos tome što ga je glavni tužlac Karla del Ponte već osudila na doživotnu robiju. Da li je razlog nezainteresovanost (!) medija ili su razlozi političke prirode, tek o sadržaju optužnice se ne piše. Pročitali smo optužnicu protiv Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića i nemalo se iznenadili. Optužnica se praktično može svesti na dve tačke: 1. masakr u selu Račak; 2. proterivanje albanskog stanovništva sa Kosova za vreme bombardovanja SRJ. Za „slučaj Račak“ je već odavno poznato da je isceniran, a za albanske izbeglice je valjda svima jasno od čega su bežale. Očekivali smo da će se haški tužioci bar malo više potruditi da ocrne „diktatora“, ali kao da nisu imali dovoljno povoda i materijala. Uostalom, prosudite sami. Prenosimo ključni (završni) deo optužnice, u kome se govori o „ratnim zločinima“. ——————————————————————————– OPTUŽBE TAČKE 1 – 4 ZLOČINI PROTIV ČOVEČNOSTI KRŠENjE RATNIX ZAKONA I OBIČAJA 90. Od januara 1999. godine do dana podizanja ove optužnice, Slobodan MILOŠEVIĆ, Milan MILUTINOVIĆ, Nikola ŠAINOVIĆ, Dragoljub OJDANIĆ i Vlajko STOJILjKOVIĆ planirali su, podsticali, naredili, počinili ili na drugi način potpomogli i doprineli kampanji terora i nasilja uperenih protiv albanskog civilnog stanovništva koje živi na Kosovu u SRJ. 91. Kampanja terora i nasilja uperena protiv kosovskog albanskog stanovništva na Kosovu vršena je snagama SRJ i Srbije koje su postupale po nalogu, na podsticaj ili uz podršku Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILjKOVIĆA. Operacije usmerene protiv kosovskih Albanaca vođene su sa ciljem da se ukloni znatan deo kosovskog albanskog stanovništva sa Kosova u nastojanju da se obezbedi dalja srpska kontrola u pokrajini. Radi postizanja tog cilja, snage SRJ i Srbije, delujući u sprezi, preduzele su dobro planiranu i usaglašenu operaciju kao što je dalje opisano u stavovima 92-98. 92. Snage SRJ i Srbije su širom cele pokrajine Kosovo na sistematski način nasilno proterale stotine hiljada kosovskih Albanaca iz njihovih domova ili ih raselile unutar Kosova. Da bi potpomogli ova proterivanja ili raseljenja, snage SRJ i Srbije su namerno stvorile atmosferu straha i pritiska upotrebom sile, pretnje silom ili nasilnim delima. 93. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije su harale i pljačkale ličnu imovinu i privredne objekte kosovskih Albanaca isteranih iz njihovih domova. Policajci, vojnici i vojne starešine koristili su masovne racije, pretnje silom i nasilna dela da bi kosovskim Albancima opljačkali novac i dragocenosti, a vlasti na graničnim prelazima SRJ sistematski su krale lična vozila i drugu imovinu kosovskih Albanaca koji su deportovani iz pokrajine. 94. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije vodile su sistematsku kampanju uništavanja imovine kosovskih albanskih civila. To su činili masovnim granatiranjem gradova i sela; spaljivanjem kuća, poljoprivrednih gazdinstava i privrednih objekata i uništavanjem lične imovine. Usled tih usaglašenih aktivnosti, sela, gradovi i čitave oblasti postale su nenastanjive za kosovske Albance. 95. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije su fizičkim i verbalnim iživljavanjem šikanirale, ponižavale i degradirale albanske civile na Kosovu. Policajci, vojnici i vojne starešine su kosovske Albance uporno podvrgavali uvredama, rasnim pogrdama, ponižavajućim delima, batinama i drugim oblicima fizičkog zlostavljanja zasnovanim na njihovoj rasnoj, verskoj i političkoj pripadnosti. 96. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije sistematski su oduzimale i uništavale dokumenta za ličnu identifikaciju i saobraćajne dozvole za vozila koja pripadaju albanskim civilima na Kosovu. Kako su kosovski Albanci isterivani iz svojih domova i upućivani ka granicama Kosova, na odabranim punktovima na putu ka graničnim prelazima i na graničnim prelazima prema Albaniji i Makedoniji od njih je traženo da predaju lična dokumenta. Ove radnje su preduzimane kako bi se izbrisao svaki trag prisustva deportovanih kosovskih Albanaca na Kosovu i kako bi im se uskratilo pravo na povratak njihovim domovima. 97. Počev od 1. januara 1999. godine ili približno tog dana pa sve do dana podizanja ove optužnice, snage SRJ i Srbije, nastupajući po nalogu, na podsticaj ili uz podršku Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILjKOVIĆA, izvršile su dela navedena u stavovima 92 do 96, što je imalo za ishod nasilnu deportaciju približno 740.000 albanskih civila sa Kosova. Ta dela su vršena u svim krajevima Kosova i ta sredstva i metodi su korišćeni širom pokrajine, uključujući i sledeće opštine: a. Đakovica/Gjakove: 2. aprila 1999. godine ili približno tog dana, snage SRJ i Srbije počele su da prisiljavaju stanovnike grada Đakovica/Gjakove na odlazak. Snage SRJ i Srbije razvile su se po gradu i idući od kuće do kuće isterivali kosovske Albance iz njihovih domova. U nekim slučajevima ljudi su ubijani, a većini lica je bilo zaprećeno smrću. Mnoge kuće i radnje koje su pripadale kosovskim Albancima spaljene su, dok su radnje Srba bile zaštićene. U periodu od 2. do 4. aprila 1999. godine, hiljade kosovskih Albanaca koji su živeli u Đakovici/Gjakove i susednim selima pristupili su velikoj koloni, bilo pešice ili kolima, kamionima i traktorima i krenuli ka granici s Albanijom. Snage SRJ i Srbije usmeravale su izbeglice ka unapred određenim pravcima, a na policijskim kontrolnim punktovima većini kosovskih Albanaca oduzeti su lični dokumenti i automobilske tablice. U nekim slučajevima korišćeni su kamioni jugoslovenske vojske za prevoz lica do granice sa Albanijom. b. Gnjilane/Gjilan: snage SRJ i Srbije ušle su u mesto Prilepnica/ P?rlepnic? 6. aprila 1999. godine ili približno tog dana i naredile stanovnicima da ga napuste rekavši im da će sledećeg dana grad biti miniran. Meštani su otišli i pokušali da odu do drugog sela, ali ih je policija vratila. Stanovnici Prilepnice/P?rlepnic? su 13. aprila 1999. godine ponovo obavešteni da moraju napustiti mesto do sledećeg dana. Sledećeg jutra, meštani, kosovski Albanci, napustili su mesto u koloni od otprilike 500 vozila i zaputili se ka makedonskoj granici. Ubrzo pošto su meštani otišli, zapaljene su kuće u Prilepnici/P?rlepnic?. Kosovski Albanci iz drugih sela u opštini Gnjilane/ Gjilan takođe su isterani iz svojih domova i prisiljeni da se priključe drugom konvoju prema makedonskoj granici. Usput su iz konvoja izdvojeni neki muškarci i ubijeni pored puta. Kada su kosovski Albanci stigli na granicu, oduzeta su im lična dokumenta. c. Kosovska Mitrovica/Mitrovic?: krajem marta 1999. godine, snage SRJ i Srbije počele su sa sistematskim pretresom grada Kosovska Mitrovica/ Mitrovic?. Ulazili su u kuće kosovskih Albanaca i naređivali stanarima da odmah napuste svoje kuće i odu na autobusku stanicu. Neke kuće su zapaljene pa su stanari bili prisiljeni da pobegnu u druge delove grada. U periodu od dve nedelje snage SRJ i Srbije nastavile su da isteruju kosovske albanske stanovnike iz grada. U tom periodu je uništavana imovina koja je pripadala kosovskim Albancima, a kosovskim Albancima je pljačkan novac, vozila i druge dragocenosti. Slično se ponovilo i u drugim selima u opštini Kosovska Mitrovica/Mitrovice, u kojima su kosovski Albanci isterivani iz svojih domova, da bi zatim snage SRJ i Srbije razorile njihova sela. Kosovski albanski stanovnici opštine prisiljavani su da se priključe kolonama koje su išle ka albanskoj granice. Na putu do granice srpski vojnici, policajci i vojne starešine pljačkali su im dragocenosti i oduzimali im lična dokumenta. d. Orahovac/Rahovec: ujutro 25. marta 1999. godine, snage SRJ i Srbije opkolile su selo Celine tenkovima i oklopnim vozilima. Nakon granatiranja sela, u selo su ušli vojnici koji su sistematski harali i pljačkali iz kuća sve što je imalo bilo kakvu vrednost. Većina kosovskih albanskih meštana pobegla je u obližnju šumu pre nego što su stigle vojska i policija. Na dan 28. marta jedan broj srpskih policajaca naterao je hiljade ljudi koji su se skrivali u šumi da izađu. Pošto su civile naterali da otpešače do obližnjeg sela, muškarci su odvojeni od žena, pretučeni, opljačkani i oduzeta su im sva lična dokumenta. Muškarci su naterani da otpešače do Prizrena, a kasnije su naterani do odu na albansku granicu. Na dan 25. marta 1999. godine velika grupa kosovskih Albanaca otišla je na planinu u blizini sela Nagafc, takođe u opštini Orahovac/Rahovec, tražeći spas od napada na obližnja sela. Snage SRJ i Srbije su ih opkolile i narednog dana naredile da 8.000 ljudi koji su tu potražili sklonište ode s planine. Kosovski Albanci su prisiljeni da odu u obližnju školu, a zatim su nasilno raštrkani po obližnjim selima. Tri ili četiri dana kasnije, snage SRJ i Srbije ušle su u sela, išle od kuće do kuće i isterivali ljude iz kuća. Na kraju su ih ponovo naterali da uđu u kuće i rekli im da ne izlaze. Oni koji nisu mogli da se smeste u kuće morali su da ostanu u automobilima i traktorima koji su bili parkirani nedaleko odatle. Na dan 2. aprila 1999. godine, snage SRJ i Srbije počele su da granatiraju sela ubijajući pritom jedan broj ljudi koji su spavali u traktorima i automobilima. Preživeli su se uputili ka albanskoj granici. Dok su prolazili kroz druga sela kosovskih Albanaca koja su bila uništena srpski vojnici su ih izazivali. Kada su ovi seljani stigli na granicu, oduzeta su im sva lična dokumenta. e. Peć/Pej?: snage SRJ i Srbije su 27. i 28. marta 1999. godine išle od kuće do kuće u gradu Peć/Pej? prisiljavajući kosovske Albance da ih napuste. Neke kuće su zapaljene a više ljudi je streljano. Vojnici i policajci bili su razmešteni duž svake ulice i usmeravali kosovske Albance ka centru grada. Kada su ljudi stigli do centra grada, oni koji nisu imali kola ili vozila prisiljeni su da uđu u autobuse ili kamione kojima su odvezeni u grad Prizren. Pred Prizrenom kosovski Albanci su naterani da izađu iz autobusa i prepešače oko 40 kilometara do albanske granice, gde im je naređeno da predaju svoja dokumenta srpskim policajcima. f. Priština/Prishtin?: na dan 1. aprila 1999. godine ili približno tog dana, pripadnici srpske policije obišli su kuće kosovskih Albanaca u gradu Priština/Prishtin? i naterali stanare da ih napuste u roku od nekoliko minuta. U toku ovih nasilnih isterivanja jedan broj ljudi je ubijen. Mnogi od onih koji su bili isterani iz svojih domova otišli su direktno na željezničku stanicu, dok su drugi potražili sklonište u obližnjim naseljima. Stotine etničkih Albanaca, usmeravani na svakoj raskrsnici od strane pripadnika srpske policije, okupili su se na željezničkoj stanici, a zatim su, posle dugog čekanja, bez da im je obezbeđena hrana i voda, ukrcani u prenatrpane vozove ili autobuse. Oni koji su ukrcani u vozove otišli su čak do sela General Janković u blizini makedonske granice. Za vreme putovanja vozom mnogim ljudima su oduzeta lična dokumenta. Kada su sišli iz voza, srpski vojnici su kosovskim Albancima rekli da pođu prugom do Makedonije pošto je okolni prostor miniran. Oni koji su pokušali da se sakriju u Prištini/Prishtin? na sličan način su isterani nekoliko dana kasnije. U istom periodu, snage SRJ i Srbije ušle su u sela opštine Priština/ Prishtin? gde su pretukle i ubile mnoge kosovske Albance, opljačkale im novac, imovinu i spalile im domove. Mnogi seljani su kamionima odvezeni u Glogovac u opštini Lipljan/Lipjan. Odande su vozom prebačeni do sela General Janković odakle su otpešačili do makedonske granice. Drugima su, nakon što su se probili do grada Uroševac/Ferizaj, srpski policajci naredili da se ukrcaju na voz za General Janković, odakle su pešice prešli granicu i ušli u Makedoniju. g. Prizren: 25. marta 1999. godine snage SRJ i Srbije opkolile su selo Pirana tenkovima i različitim vojnim vozilima. Selo je granatirano i jedan broj meštana je poginuo. Policija je zatim ušla u selo i spalila kuće kosovskih Albanaca. Posle napada, preostali meštani su napustili Piranu i otišli u susedna sela. Neki od kosovskih Albanaca koji su bežali prema Srbici ubijeni su ili ranjeni snajperima. Srpske snage su zatim započele ofanzivu u okolini Srbice i granatirale sela Reti e Utlet, Reti i Randobrava. Kosovski albanski seljani su isterani iz svojih domova i poslati na albansku granicu. Od 28. marta 1999. godine, u samom gradu Prizrenu srpski policajci su išli od kuće do kuće naređujući kosovskim albanskim stanovnicima da odu. Naterani su da se priključe kolonama vozila i ljudi koji su išli pešice do albanske granice. Na granici su im srpski policajci oduzeli sva lična dokumenta. h. Srbica/Skenderaj: na dan 25. marta 1999. godine ili približno tog dana, sela Vojnik, Lecina, Klladernica, Turiqevc Broje i Izbica razorena su granatiranjem i spaljena. Grupa od oko 4.500 kosovskih Albanaca iz ovih sela okupila se ispred sela Izbice gde su pripadnici snaga SRJ i Srbije od njih tražili novac i razdvojili muškarce od žena i dece. Veliki broj muškaraca je onda ubijen. Preživele žene i deca prebačeni su u grupi prema Vojniku, a zatim do albanske granice. i. Suva Reka/Suharek?: ujutro 25. marta 1999. godine, snage SRJ i Srbije opkolile su mesto Suva Reka/Suharek?. Tokom narednih dana pripadnici policije su išli od kuće do kuće, pretili kosovskim albanskim stanovnicima i pod pretnjom oružja odvodili mnoge ljude iz njihovih domova. Žene, decu i starija lica policajci su oterali a zatim su pripadnici SRJ i Srbije ubili jedan broj muškaraca. Kosovski Albanci morali su da beže, probijajući se u kamionima, traktorima i prikolicama ka granici sa Albanijom. Dok su prelazili granicu oduzeta su im sva dokumenta i novac. Na dan 31. marta 1999. godine, otprilike 80.000 kosovskih Albanaca raseljenih iz sela u opštini Suva Reka/Suharek? okupilo se u blizini mesta Bellanice. Sledećeg dana, snage SRJ i Srbije granatirale su Bellanice, prisiljavajući raseljena lica da beže prema albanskoj granici. Pre nego što su prešli granicu, oduzeta su im sva lična dokumenta. j. Uroševac/Ferizaj: u periodu između 4. i 14. aprila 1999. godine, snage SRJ i Srbije granatirale su sela Softaj, Rahovica, Zltara, Pojatišta, Komoglava i Sojevo, ubivši jedan broj meštana. Posle granatiranja, policijska i vojna vozila ušla su u sela i naredila meštanima da ih napuste. Kada su meštani napustili svoje kuće, vojnici i policajci su kuće spalili. Raseljeni meštani su se priključili konvoju ka makedonskoj granici. Na granici su im oduzeta sva dokumenta. 98. Počev od 1. januara 1999. godine ili približno tog dana pa sve do dana podizanja ove optužnice, snage SRJ i Srbije, postupajući po nalogu, na podsticaj ili uz podršku Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILjKOVIĆA, ubile su stotine albanskih civila na Kosovu. Ta ubistva izvršena su masovno ili na sistematski način širom pokrajine Kosovo i imale su za posledicu smrt mnogobrojnih muškaraca, žena i dece. Među slučajevima masovnih ubijanja nalaze se i sledeći: a. Na dan 15. januara 1999. godine ili približno tog dana, u ranim jutarnjim satima, snage SRJ i Srbije napale su selo Račak (opština Štimlje/Shtime). Pošto su jedinice VJ granatirale selo, kasnije istog jutra u selo je ušla srpska policija i počela da vrši pretres od kuće do kuće. Po celom selu ubijani su meštani koji su pokušavali da pobegnu pred srpskom policijom. Grupa od oko 25 muškaraca pokušala je da se sakrije u jednoj zgradi ali ih je srpska policija otkrila. Tukli su ih a zatim odveli na obližnje brdo gde su ih policajci streljali. Sve zajedno, snage SRJ i Srbije ubile su 45 kosovskih Albanaca u Račku i njegovoj okolini. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu A, koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.) b. Na dan 25. marta 1999. godine ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije napale su selo Bela Crkva (opština Orahovac/Rahovec). Mnogi meštani Bele Crkve pobegli su do korita jednog potoka izvan sela i potražili zaklon pod željezničkim mostom. Dok su se mostu približavali novi seljani, patrola srpske policije otvorila je na njih vatru ubivši 12 lica, uključujući i 10 žena i dece. Policajci su zatim naredili ostalim seljanima da izađu iz korita potoka i tada su odvojili muškarce od žena i male dece. Policajci su muškarcima naredili da se svuku a zatim su im sistematski opljačkali sve dragocenosti. Ženama i deci je tada naređeno da idu. Seoski lekar je pokušao da razgovara sa komandirom policije, ali je ustreljen, kao i njegov sestrić /ili bratanac/. Ostalim muškarcima je zatim naređeno da se vrate u korito potoka. Kada su poslušali, policajci su na muškarce otvorili vatru ubivši oko 65 kosovskih Albanaca. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu B, koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.) c. Na dan 25. marta 1999. godine ili približno tog dana, sela Velika Kruša i Mala Kruša/Krushe e Mahde i Krushe e Vogel (opština Orahovac/Rahovec) napale su snage SRJ i Srbije. Meštani su potražili zaklon u pošumljenom području izvan Velike Kruše/Krushe e Mahde, odakle su mogli da vide kako srpski policajci sistematski pljačkaju a zatim spaljuju kuće meštana. Ujutro 26. marta 1999. godine ili približno tog dana, srpska policija je otkrila seljane u šumi. Policajci su naredili ženama i maloj deci da odu odatle i pođu u Albaniju. Policajci su zatim pretresli muškarce i mladiće i oduzeli im lična dokumenta, a zatim su ih naterali da pešice odu do jedne napuštene kuće između šume i Male Kruše/Krushe e Vogel. Kada su se muškarci i mladići okupili u kući, srpski policajci su otvorili vatru na grupu. Posle nekoliko minuta puščane paljbe, policajci su preko muškaraca i mladića nabacali seno zapalivši ga kako bi spalili tela. Usled pucnjave i vatre, oko 105 kosovskih Albanaca, muškaraca i mladića, ubijeni su od strane srpske policije. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu C, koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.) d. Uveče 26. marta 1999. godine ili približno tog dana, u gradu Đakovica/Gjakov?, naoružana lica, Srbi, došli su u kuću u ulici Ymer Grezda. Žene i deca koji su bili u kući odvojeni su od muškaraca i naređeno im je da odu na sprat. Naoružana lica, Srbi, zatim su pucali i ubili šestoricu kosovskih Albanaca koji su bili u kući. (Imena ubijenih navedena su u Prilogu D, koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.) e. Na dan 27. marta 1999. godine ili približno tog dana, snage SRJ i Srbije napale su u jutarnjim satima selo Crkolez/Padalishte (opština Istok/Istog). Ulazeći u selo pucali su na kuće i na seljane koji su pokušali da pobegnu. Osam članova porodice Beke Imeraj isterani su i ubijeni ispred svoje kuće. Drugi meštani sela Crkolez/Padalishte ubijeni su u svojim domovima i u koritu potoka u blizini sela. Sve zajedno, snage SRJ i Srbije ubile 20 kosovskih Albanaca iz sela Crkolez/Padalishte. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu E, koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.) f. Na dan 27. marta 1999. godine ili približno tog dana, snage SRJ i Republike Srbije napale su selo Izbica (opština Srbica/Skenderaj). Nekoliko hiljada meštana sela potražilo je utočiste na jednoj poljani izvan sela. Na dan 28. marta 1999. godine ili približno tog dana, snage SRJ i Srbije opkolile su seljane a zatim im prišli tražeći novac. Kada su vojnici i policajci pokrali od njih dragocenosti, muškarci su odvojeni od žena i male dece. Muškarci su zatim podeljeni na dve grupe od kojih je jedna poslata na obližnje brdo, a druga je upućena u korito obližnjeg potoka. Snage SRJ i Srbije su onda otvorile vatru na obe grupe muškaraca i ubile približno 130 muškaraca, kosovskih Albanaca. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu F, koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici). g. U ranim jutarnjim satima 2. aprila 1999. godine ili približno tog dana, srpska policija je započela akciju u naselju Qerim u Đakovici/Gjakov?. U periodu od nekoliko sati, srpski policajci su nasilno ulazili u kuće kosovskih Albanaca u naselju Qerim, ubijajući stanare i paleći zatim zgrade. U podrumu kuće u ulici Millosh Gilic, srpski policajci su pucali i ubili 20 stanara, a zatim zapalili kuću. Usled pucnjave i požara koji su zapalili srpski policajci, ubijeno je 20 Albanaca, među kojima je bilo 19 žena i dece. (Ubijena lica čija su imena poznata navedena su u Prilogu G, koji je priložen kao dodatak ovoj optužnici.) 99. Počev od 1. januara 1999. godine ili približno tog dana pa sve do dana podizanja ove optužnice, snage SRJ i Srbije, postupajući po nalogu, na podsticaj ili uz podršku Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILjKOVIĆA koristile su se sredstvima i metodama izloženim u stavovima 92 do 98 da bi izvršile kampanju progona kosovskog albanskog civilnog stanovništva na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi. 100. Ovim delima Slobodan MILOŠEVIĆ, Milan MILUTINOVIĆ, Nikola ŠAINOVIĆ, Dragoljub OJDANIĆ i Vlajko STOJILjKOVIĆ planirali su, podstakli, naredili, izvršili ili na drugi način pomogli i doprineli planiranju, pripremi ili izvršenju sledećih dela: TAČKA 1 (Deportacija) Tačka 1: deportacija, što predstavlja ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI, kažnjiv prema članu 5(d) Statuta Međunarodnog suda TAČKA 2 (Ubistvo) Tačka 2: ubistvo, što predstavlja ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI, kažnjiv prema članu 5(a) Statuta Međunarodnog suda TAČKA 3 (Ubistvo) Tačka 3: ubistvo, što predstavlja KRŠENjE RATNIX ZAKONA I OBIČAJA, kažnjivo prema članu 3 Statuta Međunarodnog suda, a predviđeno je članom 3(1)(a) (ubistvo) Ženevskih konvencija. TAČKA 4 (Progoni) Tačka 4: progoni na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi, što predstavlja ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI, kažnjiv prema članu 5(h) Statuta Međunarodnog suda /potpisano u originalu/ Louise Arbour Tužilac 22. maj 1999. godine Xag, Xolandija

Zločin u Hirošimi

admin — Sat, 12 Feb 2000 00:00:00 +0000

Velike eksplozije koje su se dešavale u antička vremena bile su delo prirode i, poput većine prirodnih fenomena, gotovo su najavljivale svoj dolazak u vidu zemljotresa, oluja, ili podzemnih vatri. Za žitelje Xirošime nije bilo takvog upozorenja. U 8,15 izjutra 6. avgusta grad je takoreći u trenu bio sravnjen sa zemljom od eksplozije uranijumske bombe nazvane „Litl Boj“, bačene sa visine od 9500 metara iz bombardera „Enola Gej“. Eksplodiravši na visini od 600 metara u vazduhu radi maksimalnog efekta, 800 metara široka vatrena kugla raširila se tako kao da je jedva dodirnula tlo. Otprilike jedna trećina snage atomske bombe ispoljava se u vidu toplote, i 25 odsto žrtava nastradalih u Xirošimi patilo je upravo od opekotina po telu. „Efekti senčenja bili su uobičajena pojava“, stoji u Sirsovom medicinskom izveštaju. Opekotine su bile česte na onoj strani lica koja je bila okrenuta prema eksploziji. Sve vrste materijala pokazale su se kao dobar štit. Odeća je bila od velike zaštitne koristi van radijusa od 1400 metara. Kao i u slučaju sunčevih zraka, tamne boje u većoj meri apsorbuju infracrveno nego svetle boje. Zbog toga su tamne šare na odeći često potpuno progorele, a ispod njih, na koži, formirale su se „tetovirane“ opekotine. Naučnici koji su ispitivali ruševine Xirošime naglašavali su silni efekat vrućine i svetlosti na grad. Ustanovili su, kako je zapisao Džon Xersi u svom čuvenom delu Xirošima, da se liskun, čija je tačka topljenja 900 stepeni Celzijusa, istopio na nadgrobnim spomenicima udaljenim 350 metara od centra eksplozije. i da se površina sivih glinenih crepova od one vrste kakva se koristi u Xirošimi i čija je tačka topljenja 1300 stepeni, rastopila do udaljenosti od 550 metara; i nakon što su ispitali i razne druge istopljene materijale zaključili su da je temperatura izazvana bombom morala da u centru iznosi 6000 stepeni Celzijusa. Većina preživelih prisećala se bombe kao „bešumnog bleska“, a drugi kao „bleska jačeg od sunca“. Xersi napominje da je mali broj ljudi u Xirošimi čuo budu bombe, ali svi su videli ogroman, zaslepljujući blesak i osetili talas vrućine, nakon čega su odmah usledili buka eksplozije i njen potres. Xersi opisuje iskustvo jednog lekara koji je bio „korak iza otvorenog prozora kada se svetlost bombe, kao neki džinovski fotografski fleš, odrazila u hodniku. On je hitro čučnuo na jedno koleno i rekao sebi „Sasaki, gambare!(Sasaki, budi hrabar). Upravo tada (zgrada je bila 1500 metara od centra) eksplozija je provalila kroz bolnicu. Naočari koje je nosio spale su mu s lica; bočica krvi tresnula je o zid; njegove japanske papuče izletele su mu ispod stopala – ali inače, zahvaljujući mestu na kome je stajao, nije pretrpeo nikakve ozlede“. U vakuum koji je stvorila vatrena kugla bili su usisani svi otpaci, smrskana drvna građa, nazapaljivi isitnjeni kamen razorenog grada. Sve je to suknulo uvis u vidu pečurkastog oblaka, do visine od 12000 metara i vidljivo sa udaljenosti preko 650 kilometara sa morske pučine. U izveštaju jednog službenog očevica stoji da je oblak „bio posmatran sa jednog vojnog aviona, na daljini od 660 kilometara, dok se avion nalazio na visini od 7000 metara“. O samoj eksploziji rečeno je: „U vojnom avionu osetila su se dva jasno razdvojena udara, po intenzitetu slična onima koje stvara paljba protivavionskih topova. Čitav grad, izuzimajući krajnju periferiju, bio je prekriven tamnosivim slojem prašine koja se pridružila stubu dima. Oblak je bio strahovito uskomešan, sa bleskovima vatre koja se videla kroz prašinu“. Od 75000 kuća koliko je Xirošima imala u to doba, potpuno je uništeno 50000, a delimično 18000. Prema jednom izveštaju: „U krugu sa radijusom od 800 metara razaranje je bilo totalno. Dalje od jednog i po kilometra bilo je žestoko. Od 1,5 do 2,5 kilometra rušenje je bilo srednje. Dalje do 3,5 kilometara bilo je delimično. Malter je pucao, a prozori su prskali i na 13 kilometara od nulte tačke na tlu. Potpuno razorena oblast u Xirošimi. zahvatala je 47 kvadratnih kilometara“. Deo opravdanja Sjedinjenih Američkih Država za napad na Xirošimu glasio je da se u tom gradu nalazio štab Pete divizije japanske armije. Zbog njegovog prisustva, radio-izveštaji su nazivali Xirošimu „militarističkim centrom“, a Zamak, u kome je divizija bila smeštena, postao je zvanična meta napada za bombarder B-29. Kasnije je američko Ratno vazduhoplovstvo konstatovalo da je bomba bila bačena tačno na cilj. Kompletna vojna jedinica obavljala je fiskulturu na otvorenom prostoru kad je bomba pala; svi njeni članovi su odmah umrli. Na jednom mestu, u jednom trenu, pobijeno je četiri hiljade ljudi.

(iz knjige „Tajna sibirske katastrofe“)

Džon BAKSTER, Tomas ETKINS