(Bendžamin Dizraeli)

Čedomir Jovanović nas je pre neki dan, na lukav način, podsetio na vojno-integrativne stavove njegove partije, izjavivši: „LDP kaže da će Srbija ostati večiti kandidat za EU bez donošenja odluke o ulasku u članstvo NATO-a. Za zemlju kao što je Srbija, ulazak u NATO je preduslov brzog članstva u EU. Oni koji o tome ćute, nemaju hrabrosti da građanima saopšte tu jednostavnu istinu.“

LAŽNA PREČICA

Da li je lider LDP-a u pravu? Možda bi i bio da nam je citirane reči uputio 2001. godine. Danas sigurno nije! Evropska Unija – čije članice su, i to bez izuzetka, pogođene ozbiljnom ekonomskom krizom – nije više spremna da po cenu iole većeg finansijskog tereta bude političko krilo NATO-a. U Uniju će nas primiti ako Berlin i Pariz procene da to njima iz nekog razloga odgovara, a ne da bi namirivali američke dugove.

„Zapadni saveznici“ jedni drugima i dalje hoće da učine po nešto, ali neće zbog tuđih interesa da „povuku mačka za rep“. Nije da SAD nisu priskočile u pomoć Fracuskoj i drugim državama koje su prioritetno zainteresovane za agresiju na Libiju. Ali, to su učinile samo onoliko koliko je bilo neophodno da bi rat protiv Gadafija imao šansu da uspe. A i tu se pre radilo o želji Vašingtona da spoji „lepo“ i korisno, a ne o pukoj nameri da se nađe na usluzi evropskim „prijateljima“.

Da skratim priču, NATO više nije prečica za EU. Bio je za Bugare i Rumune ali za nas neće biti. Verovatno, iz drugih razloga, to suštinski nije bio ni za Čehe, Litvance ili Poljake. Njih raznorazni evropski centri moći – od verskih do državno-nacionalnih – smatraju delom tzv. „prave evropske porodice naroda“ (čitaj: katoličko-protestantske familije). Spomenute nacije bi i bez NATO-a, možda samo malo kasnije, bile primljene u Uniju.

Štaviše, Austrija, Irska, Švedska, čak su i rado primljene u „evrounijatsko društvo“, a da nisu bile deo severnoatlantskih vojno-političkih struktura. Tu se nije radilo samo o tome da su smatrane delom civilizacijskog kruga čiji je EU izdanak. Institucionalizovano „bratstvo“ imalo je poveću interesnu senku: te zemlje su u vreme prijema delovale kao bogati rođaci koji će doprineti boljitku ostatka familije sa kojim ulaze u „državnu zadrugu“. Sada na stranu to što se, bar kada se radi o Irskoj, pokazalo da nije tako.

SABOTAŽA PARTNERSTVA SA RUSIJOM

Sve rečeno dobro zna Čedomir Jovanović. Bez obzira na to, plasira nam neistinu. Zašto? Idu izbori. OK. No, oni su još relativno daleko. Ne radi se o tome. Zec leži u rusko-srpskom grmu!

Čak i sadašnji, nekritički prozapadni režim – pošto je priteran uz zid te od svojih „prijatelja“ ostavljen da se u predizbornoj nevolji snalazi sam – okrenuo se intenziviranju veza sa Ruskom Federacijom. Dok se sa zapadne strane Srbiji isporučuju samo uslovi i ucene, sa ruskog „istoka“ nam se pruža ruka prijateljstva i saradnje! Nju je oficijelni Beograd dugo ignorisao, ali je sada rešio, bar iz taktičkih razloga, da je stisne. Posle će već videti šta će, ali „zapadu“ se diže kosa na glavi čak i od neiskrenog približavanja Beograda Moskvi.

Stvari lako mogu da se otrgnu kontroli. Samoživi režim u Beogradu, ili bar jedan njegov deo, iz lično-partijskih interesa – protivno svojim pronatovskim ideološkim korenima – iz pragmatizma može da počne da realizuje makar deo onoga što je prvo planirao samo da potpiše, tj. zašta je mislio da će ostati predizborno prazno slovo na papiru. Uz to, kada budu i formalno postavljeni temelji srpsko-ruskog strateškog partnerstva, pre ili kasnije, koliko god protiv toga evroatlantski lobisti u Srbiji radili, počeće da niče izvesna „građevina“. Ova sadašnja ili neka nova vlast, šta god načelno mislila i kakva god obećanja dala u Briselu i Vašingtonu, imaće limitiran manevarski prostor. Neće moći da okrene glavu tako da joj u vidokrugu ne bude Kremlj.

To dobro znaju u Vašingtonu ali i njemu naklonjenim briselskim kuluarima. Svesni su da onog trenutka kada Boris Tadić, ma koliko neiskreno, potpiše sporazum o „rusko-srpskom strateškom partnerstvu“, gotovo sigurno je da će biti zabijen glogov kolac u srce evroatlatnskih integracija Srbije. Nije da i posle neće biti nastavljena politika prikrivenog pridruživanju NATO-u, ali ona će biti drastično usporena. A vreme ne radi za Vašington i njegovu vojno-političku strukturu za kontrolu klijentskih i usmeravanje savezničkih država.

Kada sve to uzmemo u obzir, jasno je zašto je Čedomir Jovanović krenuo u novu pronatovsku ofanzivu. Sonja Biserko sa svojim „komitetom“ već je histerično osula paljbu po Rusima generalno, i Vladimiru Putinu ponaosob. Njihovim stopama krenuće i drugi NATO lobisti. Panično, ekstremne i, tek po formi, nešto umerenije evroatlantske snage, otpočinju opšti juriš kako bi bar pokušale da spreče totalno urušavanje politike tzv. atlantskih integracija. Ili, što je verovatnije, kako bi svojim mentorima demonstrirale da samo na njih u Srbiji mogu pouzdano da se oslone. Radi svega toga, a pre svega obezbeđivanja pozicije dobro nagrađivanih lobista i u budućnosti, „petokolonaši“ulaze u bitku za koju i same znaju da ne mogu da je dobiju.

KONSTRUKTIVNO-PATRIOTSKI ODGOVOR

Šta u takvim okolnostima treba da rade raznorazni patriotski nastrojeni činioci društveno-političkog života Srbije?  Da li treba da uzvrate istom merom? Ne! To bi bio pucanj u prazno. Već je jasno da od NATO integracija neće biti ništa. Međutim, može da se dogodi da Srbija ostane u svojevrsnom „geopolitičkom“ vakumu. Da bude ni riba, ni devojka!

Za domaće i inostrane „natovce“ to je najmanje loša opcija od onih koje su još u igri, a za Srbiju to je vrlo opasna pozicija. Stoga, potrebno je konstruktivno se suprotstaviti ofanzivi antisrpskih ešelona. Ne spavajmo na fiktivnim lovorikama (zbog poraza pronatovske politike i kakvog-takvog približavanja Rusiji)  već počnimo da radimo mnogo ozbiljnije nego do sada. Naravno, ne pljuvanjem NATO-a, već iznošenjem i delovanjem u prilog realnih mogućnosti kako da se unapredi vojno-politička, energetska i svaka druga komponenta bezbednosti naše zemlje, pa i čitavo srpskog državno-etničkog prostora.

Trenutak je za argumentovano reafirmisanje politike istinske neutralnosti, odnosno za insistiranje na njenom zaokruživanju tako što bi Skupština donela odluku o generalnoj (trajnoj) neutralnosti (dok smo sada tek uslovno privremeno neutralni), te bi posle toga od Generalne skupštine UN zatražili njenu međunarodnu verifikaciju (kao što je uradio Turkmenistan) ili bi je bar uneli u Ustav (a to su učinile npr Austrija i Moladvija). No, i to nije sve. Posle Skupštinske odluke, važno je da se o neutralnosti, na referendumu, izjasni i narod. Tako će ona biti zacementirana!

Važno je istrajati i na uspostavljanju veza, koje neutralni status dopušta, i sa Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti. Srbija je preko programa „Partnerstvo za mir“ kao i na druge načine, povezana sa NATO-om, a makar putem konstantne i formalizovane parlamentarne saradnje, morala bi da bude povezana i sa „ruskom alijansom“. Za početak. Posle treba da krenemo i dalje. Za nas je uputno da sa ODKB-om uspostavimo istovetne veze sa onima koje budu postojale na relaciji sa Severnoatlantskim paktom.

Bitno je i da se otpočne – a ne samo da se o tome govori u vetar – sa uključivanjem Srbije u razradu novog modela evropske kolektivne bezbednosti, koji je predložila Moskva, a koji pruža blagotvoran ambijent za neutralne zemlje. A i da ne govorimo o tome da je ispunjavanje svih obaveza vezanih za izgradnju „Južnog toka“ – projekta koji za nas ima prvorazredni ekonomski i geopolitički značaj – nacionalni imperativ.

PRIMENjENA DRŽAVOTVORNOST

Reči Čedomira Jovanovića moraju da podstaknu srpski nevladin sektor, nacionalno posvećene medije i stranke koje se predstavljaju kao državotvorne, da nametnu sva navedena pitanja, i to ne samo kao nezaobilazne teme, već putokaz za delovanje na zvaničnom nivou. Sada kada se Srbija, makar površno gledano, približava Rusiji a udaljava od NATO-a, bitno je da se izborimo da počne proces institucionalnog razmatranja rešenja koja će uistinu unaprediti naš geopolitički položaj, a koja su dugo od strane vlasti ignorisana.

Iz toga će, makar i ne preko noći, proizaći i rezultati. A oni treba da budu u interesu Srbije a ne nekog drugo. Ne smemo da svoje interese podređujemo bilo kome. Ni „istoku“, ni „zapadu“, već treba da težimo onome što je za nas dobro. A to je da budemo u svakom pogledu koji nam odgovara povezani i sa Rusijom, i sa tzv. zapadom, a da ostanemo vojno-politički neutralni.

Bez obzira na međusobne protivrečnosti, Moskva teži dobrim odnosima sa SAD, a ne samo sa vodećim zemljama EU. Novi „hladni rat“ ili blokovsko nadmetanje  između nje i tamošnjih centara moći – iako će povremeno dolaziti do zatezanja odnosa sa Vašingtonom – nije realno. Stoga, iako je Rusija spremna dosta da nam pomogne, te nam iskreno nudi strateško-partnerske odnose, ne treba izvoditi pogrešan zaključak da nas zove u ODKB, odnosno da će on ući u svetski rat zbog naših računa.

Međunarodni odnosi nisu crno-bele prirode. To prečesto zaboravljamo, pa šanse i pretnje sagledavamo nerealno. Olako idemo iz pesimističke u optimističku krajnost. Ipak, sada imamo osnova da se nadamo postepenom boljitku. Multipolarnost koja se rađa, već sada nam omogućava da kroz iskrenu i svestranu, ali pre svega pragmatičnu saradnju, sa prijateljskom Rusijom i razumnim faktorima na „zapadu“, mnogo bolje štitimo svoje interese nego donedavno. Ako budemo pametni, tako će, tim pre, biti u predstojećem periodu.

Dragomir Anđelković

Argumenti protiv ulaska Srbije u severnoatlansku vojnu alijansu dobro su znani. Njihovi zagovornici ukazuju da bi time Srbija legalizovala bombardovanje Srbije i Republike Srpske tokom devedesetih godina prošlog veka, kao i secesiju Kosova i Metohije, južne srpske pokrajine; da bi se stupanjem u ovaj vojni savez reskiralo uvlačenje u tuđe ratne avanture u dalekim zemljama, ugrozili svoji geopolitički pa i ekonomski interesi i pogoršali odnosi sa tradicionalno savezničkim zemljama; da bi se na taj način, zapravo, samo ugrožavala bezbednost Srbije uz izlaganje većim, bespotrebnim rizicima; da bi rast vojnih troškova usled reorganizacije po NATO standardima (uključujući kupovinu oružja i opreme od ključnih članica ovog saveza) bio prevelik, a investicije (pogotovo u vreme svetske krize čiji je epicentar upravo u srcu glavne zemlje NATO-a) ne samo neizvesne, već i krajnje iluzorne. Tu su i brojni razlozi moralne, istorijske, mirotvorne i ustavopravne prirode protiv ulaska u vojni savez koji je tokom prethodne dve decenije bio, i to neporecivo, udarna snaga kroz koju su tuđi interesi ostvarivani na štetu srpskih interesa.

Argumenti NATO lobista zato su usmereni nasuprot ovim stavovima, sa ciljem njihovog opovrgavanja ili relativizovanja. Oni navode da bi, bez obzira istorijat uloge NATO-a na Balkanu i bombardovanja Srbije i Republike Srpske, Srbija ulaskom u ovaj vojni pakt postala deo velikog sistema kolektivne bezbednosti koji dugoročno povećava sigurnost i smanjuje troškove izdataka samostalnog sistema odbrane, to jest vojnih kapaciteta u punom obimu. Zastupajući tkz. „neemotivni“, „pragmatični“ stav, zagovornici NATO integracija smatraju da članstvo u njemu ne samo da povećava bezbednost obzirom da su većina zemalja u okruženju već članice ovog vojnog saveza, već tvrde i da troškovi vojne reogranizacije dugoročno nisu ekonomski optrerećujući, jer sigurnost ovog saveza povlači sa sobom ekonomske investicije, fondove za nepovratnu pomoć i mogućnost pristupa tržištima kojima se povećava životni standard stanovništva. Oni poriču da bi pristupanje ovom savezu legitimisalo bombardovanje iz 1999. godine. Priznavanje kosovske nezavisnosti, po njima, ne bi bilo postavljano kao uslov ulaska u ovaj vojni savez, već oni zagovaraju pristup po kome „problem Kosmeta sigurno nećemo rešiti sami ili sa prijateljskim zemljama koje ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu“[1], već tek  unutar bezbednosnih struktura koje omogućavaju rešavanje spornih pitanja poput graničnih problema i prava manjina u susednim državama između njenih država članica, i to mirnim putem. Takođe, oni poriču argument da će srpska deca ratovati u dalekim zemljama činjenicom da je naša vojska od 2011. postala profesionalna, da u njoj više nema regrutacije omladine,  te da bi u misije ove vrste išli samo profesionalci, po svojoj slobodnoj volji.

Srpska javnost, apsolutnom većinom opredljenja protiv daljih NATO-integracija, argumente NATO lobista uglavnom doživljava kao zamenu teza, te smešu neistina i poluistina. Svoj negativan emotivan stav prema vojnom paktu koji ju je neštedimice bombardovao punih 78 dana, ne smatra neracionalnim – već iskustvenim i moralnim, dok navodni pragmatizam i „realizam“ zagovornika atlanskih integracija vidi kao nemoralni oportunizam sa krajnje problematičnim interesnim ciljevima. Jasno joj je da članstvo u ovom savezu koji je istrajno delovao protiv srpskih interesa u najširem smislu te reči, u pored uspostavljenih mehanizama mirnog rešavanja sporova, ne predstavlja nikakvu garanciju niti daje iole ozbiljniju mogućnost za efikasno ostvarivanje svog uticaja i ostvarivanje svojih vitalnih interesa.

Multipolarizam i atlanske perspektive

Ono što u javnoj polemici oko atlanskih integracija po pravilu nedostaje je uzimanje u obzir šire geopolitičke situacije u svetu i perspektive savremenih međunarodnih odnosa, kao i praktični i koncepcijski ćorsokak u kome se tokom poslednjih godina našao NATO savez, koji se po pravilu, prenebregavaju.

Još pre izbijanja svetske ekonomske krize međunarodni odnosi su počeli da se drastično menjaju u pravcu multipolarizma, tako da je kriza samo ubrzala ove trendove. Ekonomska moć Zapada neminovno gubi svoju prevagu, čije se težište prebacuje na Istok, u pacifički region i Evroaziju, uz stvaranje regionalnih sila koje polako prerastaju u globalne (Brazil u Latinskoj Americi, Indija itd). Za pet godina, čak i ako bi se stvari odvijale po inerciji a novi talasi krize ne bi eskalirali na Zapadu, Kina će po BDP dostignuti SAD. Za osam godina zemlje BRIK-a premašiće svojom ekonomskom snagom zbir ekonomskih potencijala Evrope i Severne Amerike. Ove zemlje od početka krize strahovito investiraju na prostore Latinske Amerike i Afrike koje su, kao vekovna kolonijalna i neokolonijana područja, predstavljale pan-oblasti na čiji su račun svoj napredak gradile kapitalističke imperije Severne Amerike i Evrope. Populaciona ekspolizija, ideološka potrošenost priča kojim se opravdavala strateška kontrola ključnih resursa (pre svega energetskih), korumpiranost kijentelističkih trećesvetskih režima i nesposobnost, čak i u najačoj komponenti zapadne moći – onoj vojnoj – da se uspešno vode „asimetrični ratovi“ u Trećem svetu (Irak, Avganistan) samo su novi momenti u prilog opadanja moći Zapada. Severnoafrički i bliskoistočni talasi pobuna za sada su samo vid pokušaja „prevetntivnog preusmeravanja“ opšteg nezadovoljstva kako bi se srednjeročno koliko-toliko očuvale pozicije Zapada sa kraja prošlog milenijuma. One u suštini ne otklanjaju dubinsku pretnju prerastanja „februarskih“ faza arapskih revolucija u „oktobarske“,  sa mogućim ishodom velikog regionalnog haosa koji bi se završio sa radikalnim ishodima u vidu potpunog „iskakanja“ ovih prostora iz sfere zapadnog uticaja.

Kako vojna moć prati ekonomsku, kulturnu i političku, ova nova, u znatnoj meri već poodmakla preraspodela svetske moći, odraziće se i na polje vojno-bezbednosnih saveza. A tu su stvari sasvim jasne: NATO je sila u opadanju, pa je malo smisleno „postati saveznik onima kojima pripada prošlost i dononekle pripada sadašnjost, ali neće i budućnost. Kada već tokom 90-tih godina, u vreme kada su SAD i NATO bili u naponu snage, nismo bili u tom društvu, nerazumno je da u njega ulazimo onda kada je odmakla faza njegovog opadanja. NATO – američki brod polako ali sigurno tone, i dok mnoge mnoge zemlje koje su na njemu bile kada je tamo vladalo izobilje smišljaju elegantan način da ga napuste, nama se predstavlja da nam se isplati da se na njega ukrcavamo.“[2]

Razmere NATO konfuzije

Opadanje moći NATO–a ogleda se u preplitanju praktične i koncepcijske kofuzije koja je tokom odmicanja prve decenije novog milenijuma postala sve očiglednija. Njegova originalna istorijska uloga bila je da služi kao odbrambeni savez zapadnoevropskih i severnoameričkih zemalja od sovjetske vojne pretnje tokom Hladnog rata, između 1949 i 1989. godine, ili, kako Briselski sporazum od 4. aprila 1949. godine određuje – da predstavlja odbrambeni savez koji reaguje jedino ako bude napadnuta jedna od njenih članica, a koji radi u skladu sa pricipima UN i mirnom pristupu rešavanju sporova. Posle sloma Varšavskog pakta i real-socijalističkog bloka predvođenog Sovjetskim Savezom, NATO je izgubio svog neprijatelja zbog koga je bio stvoren.

Na vrhuncu američkog posthladnoratovskog trijumfalizma, u Prvom zalivskom ratu protiv Sadama Huseina, NATO je po prvi put, jednoglasnom odlukom svih članica i jedini put sa mandatom SB UN, intervenisao izvan teritorija svojih članica, zanemarujući u potpunosti član 5. sopstvenog ugovora o osnivanju. Bio je to put kojim se ovaj vojni savez, retorički se zalažući za borbu za ljudska prava i demokratiju, pretvorio u silu tkz. „humanitarnog intervencionizma“ prvi put u punom obimu isprobanu protiv Srba u građanskom ratu na prostorima bivše SFRJ, a potom i na Srbiji, odnosno KiM.  Ova nova uloga NATO-a – tkz. „strategija upravljanja krizama“, njihova navodna prevencija ili kasnija pacifikacija uz uporno širenje na istok, prema granicama Ruske Federacije – doktrinarno je uobličena na pedesetogodišnjicu NATO-a, u jeku bombardovanja Srbije. Tada se NATO oslobodio svih geografskih ograničenja svog delovanja i suštinski raskinuo sa dotadašnjim principima Povelje UN[3]. „Rat protiv terora“ nakon 11.septembra 2001. opisanoj novoj nameni NATO-a dao je samo nove prioritete i doveo do  (kako se kasnije videlo kratkotrajnog) konsenzusa koji je rezultirao intervencijom u Avganistanu. Ubrzo potom, tokom vojnih i diplomatskih priprema za invaziju na Irak, SAD su izgubile podršku „stare Evrope“ (Francuske i Nemačke) koje su stavile veto na angažovanje NATO-a u Persijskom zalivu, tako da su Angloamerikanci bili prinuđeni na samostalnu vojnu akciju. Nakon ove krize u evro-američkim odnosima više ništa nije bilo isto: irački rat je duboko podrio afirmaciju nove uloge NATO-a, a kasniji samiti atlanskog vojnog saveza, poput onoga u Bukureštu 2008. godine, ostavili su otvorenim sve postojeće probleme i suštinska unutrašnja razmimoilaženja. Evropske države, ne odustajući od namere da izgrade sopstvene vojne snage (što su Angloamerikanci svakom prilikom osujećivali ili bar, koliko su mogli, usporavali), postavljale su pitanja o svrsi ovog vojnog saveza i njegovoj budućnosti. Nasuprot tome, SAD su ignorisale duboka razmimoilaženja i obezbeđivala prijem u okrilje saveza nove, istočne članove, jačale preko njih svoj uticaj, planirajući razmeštanje protivraketnog štita blizu Rusije uz istovremeno vojno primicanje njenim granicama.

Ishodi ratnih avantura na Istoku dodatno su potkopavali smisao takvog angažmana atlanskog vojnog saveza. Angloamerički unilateralizam je krajem protekle dekade bio prinuđen da se postepeno izvlači iz iračkog ratnog grotla koji guta ljude i sredstva, dok je „saveznička“ Gruzija u leto 2008. doživela ozbiljan vojni poraz od strane ruskih oružanih snaga. Situacija u Avganistanu po NATO je, ipak, najteža. NATO koncepcija se na prostoru „groblja imperija“ našla u praktičnom ćorsokaku. Sa izuzetkom britanskih, kanadskih i holandskih trupa, vojni doprinos mimo snaga SAD je puko simboličan, i, uprkos prokalmacijama o doprinosima zajedničkim naporima, u stvarnosti je bekoristan. Moge evropske NATO članice ne daju dozvolu za upotrebu svog personala u noćnim akcijama, niti u pojedinim opasnijim regijama pod kontrolom talibana. U ovom „kočenju“ daleko prednjači Nemačka, dok mnoge druge NATO-članice, u kojima je javno mnjenje u apsolutno većinski raspoloženo za povlačenje svojih trupa iz ove zemlje, sve glasnije nagoveštavaju da će se povući sa avganistanskog ratišta.

Aktuelni vazdušni udari na Libiju protiv Gadafijevog režima samo dodatno pokazuju sve novije i sve dublje praktične pukotine unutar ovog saveza. U „bombaškom intervencionizmu“ prednjače Britanija i Francuska sa zaleđem u Sjedinjenim državama, dok ostale članice NATO pakta ćutke i nerado prate ovakav razvoj situacije. Nemačka glasno negoduje, uzdržavši se od glasanja u prilog intevenciji u okvirima atlanskih struktura, svesno se pomerajući iz transatlanskog centra gravitacije ka savezništvima sa zemljama BRIK-a. I druge značajne članice pakta, poput Turske, sa zebnjom i negodovanjem prate bombardovanje Libije u strahu da se ono ne pretvori  još jedan „zapadni rat protiv muslimanske zemlje“. Konfuzno delovanje NATO-a duboko se reflektuje na stabilnost Evropske Unije. Libijska kriza je „pokazala da čak ni glavni faktori EU – Italija, uporedo sa Francuskom i Nemačkom, stajala je na izvorima unije – ne mogu da reše sve protivrečnosti postavljene u osnove prilikom njenog formiranja, rezimiraju analitičari. Interesi pojedinih zemalja i dalje prevlađuju nad zajedničkom evropskom idejom. U redovima same zapadne koalicije sazreva raskol. SAD su već obustavile aktivno učešće u vojnoj operaciji. Danas  osnovni teret snose francuske snage, uskoro  moraju da se uključe i Britanci. Međutim, glavno je da Evropa, izgleda, pokušava da nađe alternativne varijante rešenja tog konflikta..“[4]

Ništa manja od praktične je i koncepcijska konfuzija NATO-a, to jest doktrinarna postavka njenog budućeg funkcionisanja i delovanja koja se mogla videti na samitu NATO-a u Lisabonu krajem 2010. godine. Zbog dubine i ekonomske krize i krize odnosa između zapadnih članica – saveznika, novi stateški koncept NATO-a za narednu deceniju postavljen je preširoko: potvrđujući predanost zajedničkoj odbrani kao temelju evroatlanske bezbednost, uz širenje pretnji iz člana 5. osnivačkog ugovora na sve njihove moguće oblike – od nuklearnih, preko terorističkih do sajber napada – kolektivna bezbednost se sa šireg vojnog plana širi u pravcu civilnog. U isto vreme se ne samo zalaže za „resetovanje odnosa“ sa Rusijom i njenom pridruživanju najšire postavljenom konceptu kolektivne bezbednosti, već se, na rečima potpuno suprotno strateškim namerama širenja na istok tokom prethodne dve decenije, Rusija poziva da učestvuje u zajedničkom odbrambenom nuklearnom štitu i drugim oblicima strateškog partnerstva.  No, time se samo zaklanja opšta kongfuzija u kojoj se ostavlja mogućnost da svako ko je dovoljno snažan radi šta hoće i koliko hoće, u skladu sa svojim interesima, dok će drugi snositi odgovornost i moguće posledice, i sve to pod najšire postavljenim i samim time nedefinisanim doktrinarnim pristupima pod kojim sve može da se podvede[5].

Tome u prilog govore i izjave najvažnijih NATO zvaničnika. „Sekretar  NATO Jens Fog Rasmunsen na nedavno okončanoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu („bezbednosni Davos“ pošto okuplja najznačajnije ličnosti u pitanjima bezbednosti) rekao da bi NATO trebalo da postane „globalni bezbednosni forum “, „ da će svoje mesto tražiti u političkim sferama, pošto su oružane intervencije postale neprihvatljive za većinu članica NATO saveza.“[6] Ideolozi poput Bžežinskog po pitanju budućnosti NATO-a upotrebljavaju maglovite termine poput „bezbednosne mreže“  i odbacuju donedavne ideje, poput one „Prinstonskog projekta o bezbednosti“, da NATO postane ideološki definisan kao „globalni savez demokratija“. Bžežinski i njegovi sledbenici danas se više zalažu u prilog realpolitičkih saveza sa evropskim i vanevropskim regionalnim silama po pojedinim pitanjima i u pojedinim, ad hoc situacijama. Zato vašingtonski stratezi, poput Čarsla Kapčana, sa pravom postavljaju pitanja da li se unutar koncepcije o pretvaranju u „globalni bezbednosni forum“ odnosno „centar globalne mreže za kooperativnu bezbednost“ kriju dva ili više potpuno različitih pristupa koji pokrivaju i unilateralne, i bilateralne i multilateralne pristupe sa međusobno suprostavljenim interesima, ili se, čak, iza ovih sveoobuhvatnih formulacija i generalizacija uloga i ciljeva budućeg atlanskog saveza, više ne krije ništa osim toga da svako gleda sebe i svoje trenutne pozicije, koje se vremenom udaljavaju.

Naznačenu koncepcijsku i praktičnu konfuziju atlanskih integracija srpski nacionalni interesi u sferi bezbednosti trebalo bi da sagledaju na pravi i potpuni način. U tom smislu, otvorena) saradnja sa svim relevantnim bezbednosnim faktorima u svetu, uključujući i one na Istoku, uz očuvanja ne samo trenutne neutralnosti, već trajne aktivne neutralnosti Srbije kao države, i manevarski i strateški predstavlja mnogo bolji pristup od formalnog i faktičkog uključivanja u jedan vojni savez. NATO  ne samo da je radio na štetu srpskih vitalnih interesa, on ne daje nikakvu realnu osnovu koja omogućava da se ovi interesi u bilo kakvom značajnije obimu unutar njega u budućnosti ostvare. I sami glavni geostratezi na Zapadu sve manje stidljivo priznaju da se više ne zna ni šta ovaj savez predstavlja, ni u kom pravcu ide. Tim pre ili više se ne zna niti šta, nošen sopstvenom konfuzijom i narastajućim unutrašnjim protivurečnostima, atlanski savez malim i siromašnim zemljama poput Sribje, osim uključivanja u ozbiljne probleme i razmirice, može uopšte da donese.

Napomene:

[1] Živulović Vladan, Interes Srbije da uđe u NATO pakt je ekonomija, Politika, 20. 01. 2010.

[2] Anđelković Dragomir, Zbog budućnosti: ne u NATO, Srbi u NATO, Vidovdan, 2010, str. 8

[3] O skraćenoj istoriji transformacije NATO vojnog saveza videti Živković Marko, Istorija NATO saveza, Dveri srpske,  br.41, Beograd 2009. str.4-11

[4] Glas Rusije, Afrički raskol Evrope, 23.04.2011

[5] Više o budućnosti NATO-a u studiji Goldgeier James, The Future of NATO, Council of Foreign  Relations, Council Special Report no 51, February 2010, Washington DC

[6] Bisenić Dragan, U susret novom strateškom konceptu NATO alijanse, Danas, Beograd, 20.02.2010

Dr Aleksandar Saša Gajić

Energetska moć Rusije i vojno-politička dominacija SAD

U vojnopolitičkom pogledu, neosporno je da Balkanom dominiraju Sjedinjene Američke Države. Ubrzo posle pada Berlinskog zida tamošnje – više u pogledu načelnih opredeljenja, nego implementiranih sistemskih rešenja – post-socijalističke države, uglavnom su pohrlile da padnu u američki zagrljaj. To su činile pokretane iluzijama da uistinu postoji nekakav „slobodan svet“ pod vođstvom Bele kuće, i u nadi da će munjevitim prihvatanjem novog (američkog) vojno-političkog gospodara, umesto starog sovjetskog hegemona, kupiti i ulaznicu u zapadni svet potrošačkog obilja i ružičasto-popularne kulture.

S izuzetkom Srbije, Crne Gore i drugih srpskih zemalja, tako su ostale balkanske države još tokom prve polovine 90-ih godina ušle u američku orbitu. Potom je, u skladu sa procenom evroatlantskih centara moći da su se za to stekli unutrašnji i geopolitički uslovi – tj. da je postignut dovoljan stepen „amortizovanja“ Rusije, te time izbegnute ozbiljnije posledice njene negativne reakcije – počelo postepeno uključivanje tih država u NATO. Neke od njih su već pred kraj 20. veka, a većina tokom prve decenije 21. veka, i formalno stupile u taj savez.

Već 1999. godine, Mađarska – srednjeevropski sused balkanskih država – postala je deo NATO-a, da bi se 2004. godine to desilo sa Rumunijom, Bugarskom i, bivšom jugoslovenskom republikom iako ne i zemljom Balkana, Slovenijom. Godine 2009. u NATO su primljene Albanija i Hrvatska, a što se tiče BiH i srpske južne pokrajine KiM, one su 1995. odnosno 1999. godine, faktički, okupirane od strane trupa Severnoatlantske alijanse i nad njima je uspostavljen neokolonijalni politički nadzor. Što se tiče Makedonije i, od 2006. godine od Srbije otcepljene Crne Gore, one iako još nisu primljene u NATO, bar na državno-političkom ako ne i društvenom nivou tome teže, i potpuno prihvataju da budu u američkoj vojnopolitičkoj senci.

Međutim, Vašington i kada je bio najmoćniji nije bio toliko snažan da pokori Rusiju. Ona je bila neko vreme u defanzivi i prihvatala je globalni primat SAD, ali nije dospela pod kontrolu te sile koja je trijumfovala u „Hladnom ratu“. A bez toga, na njihovu žalost, Amerikanci su samo uz pomoć nepostojećeg „čarobnog štapića“ mogli da izmene energetsku realnost.

Nekim energentima, a to je pre svega gas, zemlje regiona ni posle pada komunizma nisu mogle da se u iole potrebnim količinama snabdeju na drugom mestu nego iz Rusije, odnosno preko te velike zemlje. Dok im je često bilo najpovoljnije da se i naftom – iako su tu imale šire mogućnosti, takođe napajaju iz Ruske Federacije. Izgradnja naftno-gasne infrastrukture zahteva dosta vremena i još više sredstava, a postojećom mrežom naftovoda i gasovoda zemlje balkanskog regiona upućene su na Rusiju.

To se do današnjeg dana nije promenilo. Štaviše, Rusija je zadnjih godina dodatno pojačala svoje energetsko prisustvo na Balkanu. Od 1998. godine, kada je „Lukoil“ započeo sa ulaganjem u Bugarsku, do prošle godine, kada je druga ruska naftna kompanija postala vlasnik 21% akcija mađarske energetske kompanije MOL, a time i suvlasnik hrvatske firme INA (47% njenih akcija pripada MOL-u), Rusi su, direktno ili posredno, postali većinski vlasnik ili bar značajan suvlasnik rafinerija, mreže benzinskih pumpi i generalno mnogih naftno-gasnih kompanija u Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji, Republici Srpskoj (i preko nje BiH), Hrvatskoj. To se odrazilo na dalje povećanje dotoka ruske nafte u zemlje regiona.

Konstante vojno-političko-energetske distribucije moći

Kontinentalne i crnomorske balkanske države – koje izuzev Rumunije i donekle Hrvatske nemaju značajnija nalazišta nafte – prevashodno se snabdevaju tim energentom iz Rusije (udeo ruske nafte u Bugarskoj čak je preko 90%, a u Srbiji više od 80%), dok nemali deo uvoza nafte dospeva preko Ruske Federacije i u Grčku, Rumuniju i Hrvatsku. Iako te države imaju realno-alternativne mediteranske puteve snabdevanja (Hrvatska i Grčka) ili sopstvene naftne rezerve (Rumunija i Hrvatska), ipak se i one  u značajnoj meri napajaju ruskom naftom (Grčka sa njom zadovoljava čak 40% potreba). A ako bude realizovan projekat „Družba-Adrija“, što je sasvim realno, ruska nafta će preuzeti primat i na području Hrvatske.

Pomenuti projekat podrazumeva izgradnju nedostajećih karika u naftno-transportnom lancu kojima bi ruski naftovod „Družba“ (inače najveći na svetu), kojim se tim energentom snabdeva veliki deo istočne i centralne Evrope, bio spojen sa hrvatskim naftovodom, i preko njega jadranskim terminalom Omišalj. Tako bi ruska nafta mogla trajektima da se transportuje do prekomorskih destinacija i preko pomenute luke na hrvatskom ostrvu Krk. A „Jadranski naftovod“, kojim se sada nafta uvozi za Hrvatsku i delimično druge zemlje regiona, dobio bi izvozni karakter kada se radi o ruskoj nafti. Naravno, time bi Hrvatska, kao i BiH, Slovenija, pa i Srbija, u još većoj meri bile upućene na rusku naftu.

Kada se radi o gasu, tu je zavisnost od Rusije još veća. Srbija, BiH, Makedonija, Bugarska, Grčka, gasne potrebe zadovoljavaju iz Rusije sa 80-100%, dok Hrvatska, Rumunija i Slovenija troše od 25-55% ruskog gasa. Kada do kraja sledeće decenije bude izgrađen gasovod „Južni tok“ kojim će taj energent poteći od Rusije, preko Crnog mora i balkanskih zemalja do Italije i delova srednje Evrope, regionalna uloga ruskog gasnog giganta „Gasprom“ postaće još značajnija. No, ne treba misliti da je samo Balkan upućen na slovenski istok kada se radi o zadovoljenju gasnih potreba. Već sada Rusija podmiruje oko 25% gasnih potreba članica EU, a ubuduće će te države trošiti i mnogo više tog energenta ruskog porekla. Jer, sada EU zadovoljava oko 60% potreba na osnovu sopstvenih nalazišta a sa njihovim iscrpljivanjem i rastom potrošnje, već oko 2030. godine, uvoziće preko 70% gasa (tj. sama će proizvoditi za zadovoljenje manje od 30% potreba).

Takav trend izaziva strah nekih evropskih krugova (pre svega iz redova briselske evro-birokratije i krugovima lojalnih američkih saveznika, naročito, u Britaniji, Holandiji i Poljskoj), a pogotovo američke administracije. Uzimajući u obzir moguće političke posledice takvog stanja, cilj im je da umanje energetsku, pre svega, sada umnogome bezalternativnu, gasnu upućenost Evrope na Rusiju. Stoga je i zamišljen projekat „Nabuko“, kojim bi gas, u skladu sa željama Amerikanaca, trebalo da bude transportovan sa Srednjeg Istoka i centralne Azije do središnjeg dela evropskog kontinenta. Pripreme za njegovu realizaciju počele su još 2002. godine, da bi 2009. godine bio potpisan sporazum između vlada Turske, Bugarske, Rumunije, Mađarske i Austrije. Međutim, jedno je sklopiti sporazum a drugo je realizovati projekat.

Rusija je povratila svoj tradicionalni status u Srednjoj Aziji, i zaključila relativno povoljne gasne aranžmane sa tamošnjim zemljama, pa ni raspoložive količine azerbejdžanskog i turkmenistanskog gasa –  koje inače nisu ni dovoljne za podmirivanje potreba planiranog gasovoda – neće u značajnijem obimu krenuti „američkom“ trasom ka Evropi. Otuda, teško da „Nabuko“ može da ima pravi smisao bez dogovora sa Iranom, koji raspolaže velikim zalihama gasa (tj. sa oko 15% dokazanih svetskih rezervi, dok je u Rusiji oko 30% ukupnog gasa, a pod njenom kontrolom je i veliki deo srednjoazijskog gasa). Opet, agresivna politika Vašingtona prema Teheranu onemogućava uključivanje te zemlje u projekat „Nabuko“, uz to nestabilna situacija u Iraku ne pogoduje spokojnom transportu gasa preko te države.

Ukratko, oni koji stoje iza plana „Nabuko“ suočavaju se sa protivrečnostima prekomernih imperijalnih ambicija. U skladu sa tim, jasno je da okolnosti nisu povoljne za realizaciju projekta „Nabuko“. No, i da stvari ne stoje tako, pitanje je da li bi taj gasovod srednjoročno mogao iole rentabilno da posluje, s obzirom na to da će se nesumnjivo prethodnom izgradnjom „Južnog toka“ pojačati konkurencija. Dugoročno, ako bi napajanje i bezbednost gasovoda „Nabuko“ bili obezbeđeni, verovatno bi on imao izvestan ekonomski smisao ali uzimajući u obzir njegov kapacitet od 31 milijarde kubnih metara godišnje, on ne bi postigao politički efekat. Jer, ne bi bio ozbiljnija protivteža evropskoj gasnoj upućenosti na Rusiju. Radi se o tome da će potrebe EU za uvoznim gasom do 2020. godine sa sadašnjih manje od 200 milijardi kubnih metara godišnje dostići 380, a već 2030. čak 440 milijardi kubnih metara godišnje.

Očito „Nabuko“ ima, pre svega, propagandu svrhu, odnosno subverzivnu ulogu. Trebalo je, izgleda, da posluži destimulisanju Moskve da gradi svoj „balkanski gasovod“, kao i stvaranju iluzije kod tamošnjih američkih saveznika da ako poslušno pristanu da ignorišu rusku inicijativu mogu da računaju na „alternativni“ gasovod. Međutim, danas je svima jasno kako stvari stoje. Nesumnjivo, s vremenom će se ruska, kako regionalna tako i sveevropska, energetska uloga povećavati. SAD nemaju načina da to spreče.

Rusija ne samo da će zadržati, već će i pojačati, status kontinentalne energetske supersile. No, bar srednjoročno, i Vašington može da bude miran kada se radi o njegovoj vojno-političkoj ulozi. Bez obzira na promenu globalnih i evropskih parametara, moći na štetu SAD, veliki deo Evrope i Balkana ostaće će u zagrljaju NATO-a, a taj savez umnogome će i dalje biti podređen volji Amerike. Ta zemlja ne može u višedecenijskim rokovima sa optimizmom da gleda na šanse da zadrži status quo na Evroazijskoj geopolitičkoj tabli, ali nema razloga ni da se plaši da će njen položaj biti ugrožen u dogledno vreme.

Nužni modus vivendi

Jasno je da protivrečnosti između energetskih i vojno-političkih faktora premoći na Balkanu, pa i Evropi zapadno od ukrajinsko-beloruske granice, neće uskoro biti prevaziđene. Do daljnjeg, suštinski će ostati geopolitičko-energetska pat pozicija. Opet, istorijsko iskustvo ukazuje da je tačna narodna mudrost koja otprilike glasi: „Jedna zemlja ne trpi dva gospodara“. Drugim rečima, preplitanje strateških interesa dve vojnopolitičke supersile na prostoru od istočne Evrope preko Kavkaza do Srednje Azije, od kojih SAD na jedan način dominira Evropom, a Rusija u njoj ima drugu vrstu premoći kao i vojnopolitičku i svaku drugu prednost na većem delu postsovjetskog prostora, može svet da uvede ako ne u neki novi Hladni rat, onda bar u period pojačanih turbulencija.

Ojačala Rusija s pravom traži da bude uvažavana kao što i dolikuje velesili, a Amerika, bez obzira na ubrzano ekonomsko slabljenje, ne želi da prepušta pozicije koje je stekla tokom svojevrsnog munjevitog pohoda na Istok u ranom postsovjetskom periodu. No, od ozbiljnih tenzija niko ne bi imao koristi, odnosno čitav evropski civilizacijski krug, koji je već i ovako počeo da gubi globalnu trku sa nadolazećim ekonomskim i političkim silama Azije, imao bi samo negativne posledice. Po njega nepovoljni globalni trendovi bi bili pojačani, ma koliko neka od sila imala predstavu da bi u kontekstu međuevropskih, odnosno evroatlantskih natezanja profitirala.

Da bi potencijalno negativan razvoj događaja bio predupređen, Kremlj je 2009. godine istupio sa izbalansiranom inicijativom u vezi sa stvaranjem novog modela evropske bezbednosti. Nacrt „Ugovora o bezbednosti u Evropi“ (UEB), koji je ponudio kao osnov za razradu takvog modela, dosledno uvažava međunarodno pravo, suverenitet i teritorijalni integritet država. Na tim principima nudi univerzalni put – uz poštovanje ravnopravnosti i nedopustivosti primene sile ili pretnje silom – za prevenciju i mirno razrešenje konflikata na evropskom prostoru. Pri tome, Moskva ne predlaže ništa što bi narušilo postojeći odnos snaga, te ne traži raspuštanje NATO-a ili bilo šta što bi oslabilo vojnopolitičku moć Amerike.

UEB pre svega predviđa da države koje ga potpišu ne preduzimaju ili podržavaju aktivnosti koje ugrožavaju bezbednost drugih potpisnica, odnosno da članice postojećih vojnih saveza preuzmu obavezu da insistiraju da oni poštuju međunarodno pravo, teritorijalni integritet i suverenitet drugih zemalja. Da ne bi ostao puko slovo na papiru, Nacrt predviđa i mehanizme, od konsultacija među pojedinim državama do konferencija svih potpisnica, koje bi one mogle da iskoriste ako procene da po njih postoji pretnja od strane neke zemlje ili grupe njih. Ukratko, UEB predlaže da se definiše model mirne koegzistencije i bezbednosne saradnje postojećih evropskih država i blokova ako su one u njih uključene.

Bez obzira na to, Vašington – koji se pod izgovorom da se bori za promovisanje demokratije, ljudskih prava i tržišne privrede, ponaša bahato pa i nasilnički – nezadovoljan je zbog pojavljivanja realne inicijative koja reafirmiše principe suvereniteta i miroljubive koegzistencije. Americi, navikloj da jednostrano isteruje svoju volju, a koja smatra da nije završila stvaranje imperije na evroazijskom prostoru, ne odgovara kreiranje modela evropske bezbednosti koji polazi od ravnopravnosti i nezavisnosti država. Stoga Vašington i pokušava da sabotira razradu UEB-a.

S druge strane, mnogi evropski NATO partneri SAD radi su da bude stvoren prostor da – i to sa dobrim namerama a ne tek forme radi, kako bi bilo samo kupljeno vreme – otpočne proces usaglašavanja oko nove konstrukcije evropske bezbednosti, koja bi, uvažavajući interese Moskve, trasirala put za miroljubivu saradnju od Atlantika do Urala. Otuda, intimno, pozitivno doživljavaju ruski predlog kao polaznu osnovu za razradu modela evropske bezbednosti. Ipak, za sada, višeslojni uticaj Vašingtona, iz ranijih vremena nasleđena interesna upućenost evroatlantskih partnera na Ameriku, pa i moć inercije, toliko su značajni faktori da američki glas ima premoć. Opet, bez obzira na potencijal SAD da koče proces koji bi doveo do primene koncepta nedeljive evropske bezbednosti, daleko je od toga da on nema budućnost.

Evropski, ruski i američki eksperti u nečemu se slažu: iako EU do 2020. godine neće postati sposobna da efikasno vodi zajedničku odbrambenu i spoljnu politiku, realno je i na tom polju u narednim godinama očekivati izvesna poboljšanja, kao i delimičnu emancipaciju Unije od oslabljene Amerike. U skladu sa tim, u pravu je S. Karaganov, predsednik ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, kada kaže: „Jačanje saradnje između Rusije i EU biće moguće posle 2013-2015. godine, i to na osnovu prevazilaženja sadašnje izražene suprotnosti u sferi energetike i znatno veće razmene investicija, odnosno kreiranja jedinstvenog pristupa međunarodnoj bezbednosti“. U takvim okolnostima i sklapanje UEB-a postaće izvodljivo. To znaju u Moskvi pa se naročito i ne brinu zbog teškoća sa kojima se ruska inicijativa susreće. Uostalom, s obzirom na još aktuelnu geopolitičku situaciju, tiha kooperativnost – ma koliko one ispoljavale formalnu rezervisanost – koju po tom pitanju pokazuju relevantne evropske zemlje, i te kako deluje ohrabrujuće.

Balkanske i srpske dileme

Zemlje balkanskog regiona takođe uglavnom uviđaju globalne trendove i nastoje, na odmeren način, kako ne bi ugrozile svoje sadašnje pozicije, da im se prilagode. To važi kako za države, kao što je Bugarska, koje su tradicionalnim prijateljskim sponama povezane sa Rusijom, ali i za one koje prema njoj, iz verskih ili nekih drugih razloga, nemaju dublje simpatije. Takva država je, tek primera radi, izrazito pronemački nastrojena i rimokatolički ostrašćena Hrvatska.

Iako su uglavnom članice NATO-a, odnosno deklarativno vrlo posvećene američke saveznice, zemlje regiona, uviđajući njihov značaj, nastoje što potpunije da se uključe u ruske energetske projekte. Prošla su vremena kada je – kao što je pre nekoliko godina bio slučaj sa Slovenijom, u koju je sistematski želeo da uđe „Lukoil“ – ruskim energetskim kompanijama, kako bi se zadobila veća podrška Brisela i Vašingtona, onemogućivan pristup. Jedna ruska naftna firma postala je čak i značajan vlasnik mađarskog MOL-a, te preko njega i hrvatske INE. A sve države balkanskog i sa njim povezane zone srednjeevropskog podneblja, šta god načelno mislile o Rusiji, energično iskazuju zainteresovanost da se što potpunije uključe u izgradnju gasovoda „Južni tok“.

S druge strane, u Srbiji ne samo da je postojala snažna politička, medijska i NVO opstrukcija sklapanju energetskih aranžmana sa Moskvom, tj. prodaji „Naftne industrije Srbije“ Rusima i uključivanju Srbije u izgradnju „Južnog toka“ – što je u nekim fazama bio slučaj i u drugim zemljama – već se oseća produženo delovanje protiv rusko-srpskog strateškog povezivanja, ne samo na političkom, već i na energetskom polju.

Američki lobisti navodili su razne izmišljotine da se našoj zemlji to ne isplati. Nicali su „eksperti za energetiku“ koji su dokazivali da je svaki drugi partner osim Rusa, na naftno-gasnom polju dobar, a da Srbiji i ne treba krak magistralnog gasovoda. Jer, cilj je, nema sumnje, da u Srbiji, čiji se medijski sektor nalazi pod evroatlantskom dominacijom a politička kasta je potkupljena ili zaplašena, bude bar zakočen, ako ne i sprečen, dalji ruski energetski prodor na Balkan. Ipak, i pored vešte propagande i meke okupacije Srbije, evroatlantisti nisu uspeli da spreče rusku energetsku ofanzivu. No, izgleda, još se nadaju da mogu da potkopaju izgradnju gasovoda.

„Gasprom“ je početkom 2009. godine okončao kupovinu NIS-a, ranije srpske državne naftnu kompanije koja je vlasnik rafinerija, mreže benzinskih pumpi i mnogih hemijskih i drugih pratećih preduzeća. Uz to, NIS eksploatiše i sva srpska naftna polja (koja zadovoljavaju 23% domaćih potreba), te ima naftne koncesije u Angoli. Kupoprodajnim ugovorom predviđene su velike investicije, koje „Gasprom“ čak namerava i da premaši, te tako od Srbije napravi regionalni centar za distribuciju ruske nafte kao i gasa (spomenuta ruska kompanija namerava da, u saradnji sa srpskim partnerima, završi „Banatski Dvor“, veliko skladište gasa od regionalnog značaja, na severu zemlje, nedaleko od tromeđe Srbije, Mađarske i Rumunije). Sklopljen je i međudržavni ugovor kojim je Srbija uključena u projekat „Južni tok“.

Vašington je svestan da se time stvara potencijal za ubrzano menjanje geopolitičke pozicije Srbije. Pošto su 2007. godine Rusi kupili rafineriju „Bosanski Brod“, odnosno preuzeli naftni sektor R. Srpske, intenziviran je proces emancipacije tamošnje vlasti od Vašingtona, pa se i poučen tim, dodatno plaši da se pre ili kasnije to ne desi i u Srbiji. Uostalom, Americi mnogo teže pada prodor ruskih energetskih giganata, sa svim političkim implikacijama koje to ima, na područja država koje još, formalizovanjem nametnutog stanja, nisu trajno stavljene pod NATO „kišobran“, nego tamo gde je zacementirana američka vojnopolitička dominacija. Zato su svi američki kapaciteti za ostvarivanje uticaja na javnost, kao i evroatlantski orijentisane političke strukture, aktivirane u Srbiji, kako bi ona, ako već nije moguće njeno isključivanje iz ruskih energetskih planova, bila bar onemogućena da iskoristi geopolitičke šanse koje iz toga proizlaze.

Beograd se, tek malo pre zaključivanja energetskog aranžmana sa Rusijom, i formalno opredelio za vojnu neutralnost. Na to se nadovezao i UEB sa kojim je Moskva ubrzo istupila. Sve to su odlični osnovi za unutrašnje i spoljno zaokruživanje neutralnog statusa, te trajno distanciranje Srbije od evroatlantskih integrativnih procesa. Zato su Vašington i Brisel uložili velike napore da se Beograd ne uključi u razradu UEB-a, dok aktuelna vlast naše zemlje, da se lično-partijski ne bi zamerila moćnim krugovima sa Zapada, odnosno da ne bi ugrozila tzv. evropske integracije Srbije, lakomisleno prihvata da u tom pogledu postupa u skladi sa voljom SAD.

I druge zemlje regiona, da ne bi revoltirale Vašington, imaju distancu prema ruskoj evro-bezbednosnoj inicijativi. Ipak, u svemu tome imaju više odmerenosti. Jer, Srbija je prvo pozdravila UEB i pokazala visok stepen spremnosti da se uključi u njegovu realizaciju, da bi se onda, pošto se našla pod pritiskom Zapada, iz svega povukla i počela da se pravi kao da ruska inicijativa ne postoji. Takvi preokreti ostavljaju mnogo veće posledice nego rezervisanost ispoljena od samog početka. Uz to, Srbiji, a ne Bugarskoj ili Rumuniji, treba ruska podrška za odbranu ugroženog teritorijalnog integriteta.

Iz, taktički gledano, možda i razumljivih razloga, režim skoro da ispoljava geopolitički autizam. A to je polje koje zahteva stratešku dimenziju mišljenja i ne sme da bude podložno dnevnopolitičkim kalkulacijama. No, oficijelni Beograd nije dovoljno zreo da to shvati, a lično-partijski motivi, koji samoživo zasenjuju nacionalne interese, suviše su jaki među tamošnjim bitnim činiocima. Stoga, umesto da koristi novonastalu priliku da promeni svoj nepovoljan geopolitički status, Srbija ide sve dalje putem koji vodi ka opasnoj litici. Te nam se tako može desiti da ostanemo regionalno slepo crevo, još dugo podvrgnuto neokolonijalnom nadzoru i eksploataciji. I to od strane oslabljene velesile, koja nam je u prošlosti raskomadala naš etničko-državni prostor i nanela nam još dosta drugog zla.

Možda je bilo smisaono da sa njom privremeno postanemo „saveznici“ u prošlosti i tako izbegnemo stravične posledice njenog neprijateljstva, ali sada kada je već dobro zašla u fazu opadanja, besmisleno je da to učinimo. Umesto toga, racionalni razlozi a ne emocije, ukazuju da je vreme da prekinemo proces dalje kolonijalne degeneracije i posvetimo se promišljenom stvaranju pretpostavki za ispravljanje bar dela svega negativnog što nam je Amerika sa svojim saveznicima uradila.

Imperativi mira i blagostanja na Balkanu

Od toga kako se Srbija bude odnosila prema UEB-u, spoljnopolitičkoj inicijativi Moskve kojoj ona pridaje veliki značaj, zavisi i kapacitet kraka gasovoda koji će biti izgrađen preko teritorije Srbije. Projekat „Južni tok“ sigurno će biti konkretizovan, ali još nije definitivno utvrđeno koliko gasa će „poteći“ krakom koji preko Grčke ide  u Italiju, a koliko onim koji će se preko Srbije protezati do severa apeninske države kao i srednje Evrope.

Gasovod magistralnog značaja, ne samo što u značajnom segmentu pruža energetsku sigurnost, te donosi redovne prihode od tranzita gasa, već je suštinski faktor geopolitičkog značaja zemlje preko koje prolazi, odnosno predstavlja stimulans njenog ekonomskog razvoja. Veliki gasovodi, koji prolaze kroz predela pogodnih za život većeg broja stanovnika, po pravilu, predstavljaju ose privrednog razvoja, i to baš sa težištem na industriji.

Srbiji, koja je zapostavila proizvodni sektor, to hitno treba. Velika ekonomska kriza nas je valjda uverila da trgovina, usluge i finansije ipak nisu dovoljno pouzdan temelj za stabilnost i razvoj nacionalne privrede. Na stranu činjenica da ćemo čak i u EU pre ući, ako nam to i dalje bude cilj, u uslovima kada smo bitan faktor energetske  bezbednosti značajnih članica Unije. A sa izgradnjom magistralnog kraka gasovoda preko naše teritorije, baš to postajemo. Time dobijamo i mnogo veću stratešku ulogu u evropskim a ne samo regionalnim razmerama, te šansu, ako odbacimo marionetski obrazac ponašanja kome sada robuje naša vlast kao i veliki deo opozicije, da revitalizujemo one naše nacionalne interese koji su sada u lošem stanju.

Međutim, morali bismo da imamo u vidu da od toga kako se naša „politička kasta“ odnosi prema Rusiji, kako načelno tako i konkretno u vezi sa inicijativom do koje je njoj vrlo stalo (UEB) – pa je čak i smatra prioritetnim pitanjem svoje evropske politike – zavisi i naše mesto u velikom energetskom projektu o kome pričamo. Nije isto da li će kapacitet kraka koji će proći preko Srbije biti na dogovorenom minimumu, ili znatno veći. Nije isto da li će Republika Srpska dobiti svoj krak, ili ne. Za nas je kako prioritetno geopolitičko pitanje (jer se time jača naš značaj i kapacitet da se borimo za vitalne nacionalne interese), tako i privredno, da budemo što potpunije uključeni u „Južni tok“.

O tome se u Beogradu, zaokupljenom sitnim interesima vlastodržaca i njihovim otužnim pričama o evropskoj i regionalnoj saradnji, ne vodi dovoljno računa. A baš podrškom UEB-u i što bržoj izgradnji tzv. severnobalkanskog kraka, koliko god je moguće većeg kapaciteta, dala bi najveći praktični doprinos baš svemu onome za šta se aktuelna srpska vlast zalaže na rečima. Gasno umrežavanje nesporazumima opterećenih balkanskih zemalja, odnosno dugoročno održavanje koristi koja iz toga proizilazi, zahteva njihovu saradnju i miroljubivu koegzistenciju. Ekonomsko-energetska interesna upućenost i svest o njoj, mnogo bolji su osnovi za razvoj dobrih političkih odnosa nego isprazne priče o „evropskim vrednostima“.

Podrškom UEB-u i „Južnom toku“ utiremo put ne samo za brže EU integracije – pošto postajemo mnogo atraktivniji za Brisel – već i znatno trajniju regionalnu stabilnost. Imperije nastaju i nestaju, ali energetske potrebe su onoliko trajne koliko i ljudska vrsta, a gasni odgovor na njih imaće dugotrajnu perspektivu. Bili u EU ili ne, postojala ona ili ne – jer, ne samo da je pitanje da li će i u kom obliku, posle kriznih udara, ta Unija opstati, već i da li ćemo, kada se, nadamo se, razveju evroiluzije, imati interes da u novonastalim okolnostima u nju uđemo – na našim prostorima moramo da gradimo trajne mostove koji će omogućiti da nam svima, i to na realnim osnovama, bude bolje. I koji će predstavljati, na osnovu čvrsto spojenih naših interesa a ne jeftinih miroljubivih floskula, prepreku za buduće sukobe.

Obraćajući se članovima Donjeg doma, 16. avgusta 1945. godine, Vinston Čeril je, u kontekstu skorog okončanja burnih ratnih godina, parafrazirao Bizmarkove reči o eksplozivnom karakteru Balkana i posledicama koje to ima po celu Evropu. Britanski premijer je tada rekao: „Ako izbije neki novi evropski rat, to će se desiti zbog neke proklete gluposti na Balkanu“. Sada imamo priliku da dokažemo da tako neće biti. Zato je konstruktivan odnos Srbije i drugih zemalja regiona prema UEB-u i „Južnom toku“ suštinski interes kako nas na Balkanu, tako i čitave Evrope pa i sveta. Druga strana medalje je to što su neki globalni centri moći i njihovi lokalni eksponenti, radi parcijalnih i kratkoročnih interesa, spremni da ugroze ono što je od mnogo šireg i trajnijeg značaja. No, tim pre, barijere koje oni stvaraju sa ciljem da otežaju procese koji nas vode u bolju energetsko-bezbednosnu budućnost, moraju da za nas budu dodatni stimulans da se u prilog nje energično borimo.

Zaključak

Srbija se, nažalost, nalazi pod nekom vrstom okupacije. Njom vlada kvislinška politička „elita“ koja, i kada nije anacionalna pa i antinacionalna (a jednim delom je i to), na prvo mesto stavlja svoje lično-partijske interese. Ipak, njen manevarski prostor je ograničen raspoloženjem javnosti, koje se, čak i pored snažne propagande, dubinski brzo ne može prekomponovati. Otuda, i nismo još uvedeni u NATO, odnosno potpuno uključeni u „evroatlatnski“ koncern. Takođe, Beograd nije zatvorio ni vrata za istinsko strateško, ne samo ekonomsko već i političko, partnerstvo sa Rusijom. Jedino, u nemogućnosti da je eliminiše, vlast usiljeno ignoriše tu mogućnost.

Zadatak srpskog nevladinog sektora, nacionalno odgovornih medija i patriotski orijentisanih političkih subjekata, jeste da izvrše što veći pritisak na vlast, kao i da posvećeno animiraju i time aktiviraju javno mnjenje, kako bi Srbija, konačno, uzela učešće u razradi UEB-a, odnosno kako bi bile onemogućene tihe NATO integracije i sabotiranje „Južnog toka“. Tako se deluje, kao što smo već videli, ne samo u prilog nacionalnih interesa Srbije i srpskog naroda u celini, već i regiona u kome se nalazimo, pa i čitavog našeg kontinenta. Uz to, radi se u skladu sa istinskim demokratskim vrednostima naše epohe.

Subjekti građanskog društva imaju odgovornost za vođenje nacionalne, spoljne i unutrašnje, ekonomske i bezbednosne politike, skoro isto toliko koliko i vlada. Nažalost, to se kod nas obično zloupotrebljava radi geopolitičkih interesa evroatlantskih centara moći. Načela za koja se oni zalažu, i koja kao globalni krstaši drugima nameću, pokazalo se, samo su maska koja skriva njihovo pravo lice. Međutim, kako su Latini govorili: „Zloupotreba ne ukida upotrebu“. Otuda, svi kojima je stvarno stalo do demokratskih načela, miroljubive saradnje među narodima i državama, kao i ekonomske i političke stabilnosti, i, naravno, nacionalno-državnih interesa (koje sve prethodno rečeno ne isključuje), moraju da dignu glas u vezi sa odnosom oficijelnog Beograda prema onome od čega zavisi budućnost naše zemlje i regiona. To su, u to nema sumnje, UEB i „Južni tok“. A u praksi stav naših vladajućih struktura nije prema njima ni približno pozitivan kao što bi morao da bude.

mr Dragomir Anđelković

Literatura

• Anđelković D., „Neutralnost Srbije u kontekstu nove arhitekture evropske bezbednosti“, u: Zbornik radova sa skupa „Nova arhitektura evropske bezbednosti – šansa za Srbiju“, Centar za razvoj međunarodne saradnje, Beograd, 2010.
• Bžežinski Z., Velika šahovska tabla, CID, Podgorica, 2001.
• Vuković N., Logika imperije, Kontras, Beograd, 2007.
• Goldman M., Petrostate, Oxford University Press, New York, 2010.
• Douglas F., The United States, NATO and the new multilateral relationship, Praeger Security, Westport, 2008.
• Đukić S., Vreme energije – više od diplomatije, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
• Kalabić R., Pod prekornim okom istorije, Eseloge, Beograd, 2010.
• Karaganov S. (pr.), Rossiя i mir. Novaя эpoha, Moskva, AST, 2009.
• Knežević M, Mozaik Geopolitike. Identitet – tranzicija – srpsko pitanje, IPS, Beograd, 2008.
• Naročnickaя N., Rossiя i russkie v sovremennom mire, Algoritm, Moskva, 2009.
• Pudar M., Svet bez gospodara, Službeni glasnik, Beograd, 2010.
• Simonov K., „Ruski energetski interesi u Jugoistočnoj Evropi“, Isac Fund // www.isac-fund.org
• Stepić M., Srpsko pitanje – geopolitičko pitanje,  Jantar grupa, Beograd, 2004

Republika Srbija u svom sastavu nema regione sa istorijsko-političkim subjektivitetom, niti, izuzev na severu, regione definisane fizičko-geografskim karakteristikama. U centralnom i južnom delu republike, koji obeležava brdsko-planinski karakter, postoje brojne manje, geografski relativno zaokružene oblasti, koje nije realno posmatrati kao prirodne regije, dok se u severnom, ravničarskom delu Srbije, izdvajaju tri takve regije: Srem, Banat i Bačka. S druge strane, unutar Srbije izdvajaju se oblasti koje mogu, uz svu opasnost koju to nosi, da budu tretirane kao regije zbog istorijskih, etničkih, verskih i kulturnih specifičnosti.

Istorijsko-etničke „regije“ Srbije

Kraljevina Srbija je tek 1912-1913. oslobodila zapadne i jugozapadne delove Srbije, koji su se pod vlašću turskih osvajača nalazili oko 500 godina. Tada su Srbiji priključene Raška oblast (koju muslimani zovu Sandžak) i Kosovo i Metohija. Raška oblast predstavlja granični predeo sa Crnom Gorom, a naseljava je sa približno po 50% srpsko-pravoslavnog i bošnjačkog stanovništva (Srbi koji su tokom turske vlasti prihvatili islam i postepeno razvili poseban etnički identitet).

Kosovo i Metohija (KiM) protežu se uz albansku granicu, i dominanto su naseljeni Albancima. Srbi su, posle neuspeha koji je krajem 17. veka doživeo njihov veliki ustanički pokušaj da se oslobode turske vlasti, usled straha od okrutne represije pobednika, masovno počeli da napuštaju te krajeve. Tako su oni postali zona albansko-muslimanskog naseljavanja. Kako bi u krajevima gde se nekada nalazilo središte srpske države obezbedio prisustvo lojalnog stanovništva, Istambul je podsticao i pomagao naseljavanje Albanaca, a oni su raznim vrstama pritisaka, koji su povremeno prerastali i  u pogrome, čistili teren od preostalih Srba. Tako se desilo da su 1912. godine Albanci činili oko 60% stanovništva KiM. Pritisci na Srbe, naravno u blažem obliku, ponovo su uzeli maha od kraja 60-ih godina, od kada je povećana autonomija KiM unutar Srbije. Usled toga, kao i mnogo višeg nataliteta Albanaca, pred kraj 20. veka albanska populacija je već činila oko 80% stanovništva KiM.

Treća veća oblast sa istorijskim, etničkim i verskim osobenostima je Vojvodina. Radi se o zajedničkom nazivu za tri oblasti (Srem, Banat i Bačka) koje su do 1918. godine bile deo Austro-Ugarske. Te krajeve naseljene Slovenima, osvojili su krajem 10. veka Mađari. Tokom narednih vekova odvijali su se dvosmerni etnički procesi. Mađari su se naseljavali, a pre svega u Bačkoj, i delimično asimilirali zatečeno slovensko stanovništvo. S druge strane, usled turske najezde, u Srem, Banat i Bačku sa juga su se doseljavali Srbi. Što se tiče današnjeg zajedničkog naziva za te krajeve, on datira iz sredine 19. veka. Srbi su u okolnostima kada su Evropu potresale serije demokratsko-nacionalnih revolucija nastojali da izbore svoju državnu jedinicu unutar Habzburškog carstva. Ona je uspostavljena i neko vreme funkcionisala, a imenovana je Vojvodstvo Srbija (za razliku od Kneževine Srbije, koja se nalazila na jugu i tek formalno je priznavala vrhovnu vlast Otomanskog carstva). Pun naziv imao je i skraćenu varijantu – Vojvodina, koji je opstao do danas.

Srbi u Vojvodini tradicionalno imaju većinu, ali je ona dugo bila relativna (oko 40%). No, posle Drugog svetskog rata, pošto je iz Vojvodine (kao i drugih delova Istočne Evrope) iseljena nemačka populacija, Srbi postaju apsolutna većina. Danas u Vojvodini ima skoro 70% Srba, dok najveću manjinu predstavljaju Mađari (14%). U Vojvodini još žive i relativno brojni Slovaci, Rumuni, Hrvati, Ukrajinci, kao i pripadnici nekih drugih naroda.

Teritorijalna organizacija Srbije

Republika Srbija sada u svom sastavu ima dve autonomne pokrajine, iako je tradicionalno bila centralistički ustrojena. Posle dolaska komunista na vlast, u kontekstu federalizacije Jugoslavije po sovjetskom modelu, prihvaćen je asimetrični vid decentralizacije, sa uvođenjem autonomnih oblasti i pokrajina. Doduše, dalja decentralizacija republika na koje je Jugoslavija podeljena ograničena je samo na Srbiju. Nove vlasti, slično kao i boljševici u Rusiji, želele su da podstaknu nacionalnu ravnopravnost slabljenjem pozicije naroda koji su imali ključnu ulogu u predrevolucionarnim državama. Tako su otišli u drugu krajnost, pa su u ime ravnopravnosti, nekada primenjivali rešenja koja nisu bila pravedna. U skladu sa tim, iako su i druge republike imale istorijski-etnički specifične delove, samo su u Srbiji stvorene teritorijalne autonomije.

Kosovo i Metohija, kao izrazito ekonomski i u svakom drugom pogledu nerazvijen kraj, sa rudimentarnim kapacitetom za samoupravu, ustavom iz 1946. godine, dobilo je status autonomne oblasti sa relativno malim ovlašćenjima, dok je Vojvodina postala autonomna pokrajina sa nešto većom jurisdikcijom. Bilo je pokušaja da i Raška oblast dobije autonoman status, ali zbog geografske heterogenosti tog prostora, ekonomske upućenosti pojedinih njegovih delova na različite krajeve Srbije, do toga nije došlo. U svemu je značajnu ulogu imalo i protivljenje rukovodstva Crne Gore. Ono se plašilo da bi davanje autonomije delu Sandžaka u sastavu Srbije, pojačalo takve težnje i u crnogorskim krajevima sa muslimanskom populacijom.

Naknadnim ustavnim rešenjima delokrug obe autonomne jedinice povećavan je, a one su i pravno izjednačene tako što je, kada su se za to stekli kadrovski uslovi, Kosovo i Metohija takođe dobilo status autonomne pokrajine. Ustavom iz 1974. godine otišlo se toliko daleko da je Srbija faktički federalizovana, tako što su sve ključne ingerencije, od bezbednosti do ekonomskih pitanja, preneta na nivo autonomnih pokrajina, dok je republička vlast nastavila neposredno da upravlja samo centralnim delovima Srbije. Desio se paradoks da u republičkoj vladi sede predstavnici pokrajina, i tako učestvuju upravljanjem centralnom Srbijom, dok republička vlada nije imala direktne nadležnosti na prostoru pokrajina. Takvo stanje, u kombinaciji sa jačanjem albanskog separatističkog pokreta na Kosovu, i serijom napada na tamošnju srpsku populaciju, izazvalo je, i iz godine u godinu pojačavalo, nezadovoljstvo stanovništva i vlasti Srbije. Tokom druge polovine 80-ih godina, sa dolaskom na njeno čelo energičnije i nacionalno svesnije garniture, preduzete su energične mere kako bi došlo do funkcionalne centralizacije Srbije. Ustavnim amandmanima, i zatim ustavnim rešenjima iz 1990. godine, ključne ingerencije su ponovo prenetu na republički nivo.

Većina stanovnika Vojvodine podržala je novo stanje, i posle uvođenja višepartijskog sistema glasala za partije, načelno, centralističkih opredeljenja. Na Kosovu i Metohiji situacija je bila drugačija. Većinsko alabansko stanovništvo je sledilo separatističke lidere. Ekstremistička frakcija secesionističkog pokreta započela je pred kraj 90-ih godina oružani ustana. Njega je NATO iskoristio za otpočinjanje agresije na Srbiju. Ona je, posle razarajućeg bombardovanja, obustavljena pošto je Srbija – uz dobijanje garancije, u vidu rezolucije 1244 Saveta bezbednosti da će OUN tretirati KiM kao njen sastavni deo – kontrolu nad svojom južnom pokrajinom formalno prepustila vojno-policijskim snagama i administraciji OUN, a suštinski NATO-a.

Pošto je, uz snažno mešanje zapada, u duhu kasnije vođenih „narandžastih revolucija“ na postsovjetskom prostoru, u oktobru 2000. godine u Srbiji došlo do promene vlasti, ojačala je aktivnost autonomaških pokreta u Vojvodini. Oni su učestvovali u novoj vladajućoj koaliciji, i uživali podršku SAD, Nemačke i nekih drugih zapadnih država, te su uporno insistirali na proširivanju ovlašćenja Vojvodine. Iako ne radikalno, Beograd je napravio izvesne ustupke. No, do značajnog proširivanja autonomije Vojvodine došlo je pošto su sredinom 2008. godine vlast u Srbiji samostalno preuzeli izrazito prozapadno nastrojeni delovi političkih snaga koje su 2000. došli na vlast.

Kako bi zadovoljili svoje koalicione partnere koji su se zalagali za široku autonomiju Vojvodine, kao i svoje frakcije koje su delovale na teritoriji te pokrajine, ali i Brisel, koji je naglašavao značaj decentralizacije za ubrzavanje evropskih integracija Srbije, vladajući krugovi u Beogradu odlučili su da bitno povećaju samostalnost Vojvodine. Kulminacija tog procesa bilo je donošenje novog Statuta Vojvodine, koji je stupio na snagu 1. januara 2010. godine.

Politika regionalizacije Srbije

Vlast se sprema da ode i korak dalje. Najavila je usvajanje niza rešenja, pa i promenu Ustava, kako bi bila omogućena decentralizacija i regionalizacija cele zemlje. Kako se ističe, razlog za to je činjenica da je Srbija država sa najvećim regionalnim razlikama u Evropi – između pojedinih delova Srbije razlike u pogledu Bruto domaćeg proizvoda (BDP) gotovo su desetostruke. Navodno, centralizacija sputava manje razvijene oblasti da se razvijaju, a decentralizacija bi omogućila svakom regionu da uspešnije rešava svoje ekonomske i druge probleme.

Oficijelni Beograd ističe i to da bi regionalizacija države olakšala pristup evropskim fondovima. Nakon ulaska u EU – a to je prvorazredni cilj aktuelne vlasti u Srbiji – nadležnosti upravljanja fondovima mogu biti dalje decentralizovane u okviru države tek uz ispunjenje ključnog uslova, a to je postojanje administrativne sposobnosti za obavljanje tih poslova na regionalnom nivou. A decentralizovane države, navodno, imaju veći kapacitet da dođu do sredstava, tj. regioni su sposobniji od centralne vlasti da ih dobiju za lokalne potrebe.

Osnov za regionalizaciju zemlje predstavlja „Strategija prostornog razvoja Srbije“, koju je sastavilo Ministarstvo za prostorno planiranje i životnu sredinu. Nju oficijelni Beograd tretira kao  politički program ekonomskog i svakog drugog razvoja Srbije. A kako je predviđeno, regionalizacija Srbije trebalo bi da se odvija u dve faze. Planirano je da prva bude  završena do 2013. godine, a druga do 2020. Prvi konkretan korak biće napravljen kada Vlada usvoji „Zakon o regionalnom razvoju. Prema njemu, u Srbiji treba da bude formirano sedam evroregiona: Vojvodina, Beograd, zapadni, istočni, centralni i južni region i Kosovo i Metohija.

U prvoj fazi radi se isključivo o statističkim regionima. Oni će se praviti prema „Nomenklaturi teritorijalnih statističkih jedinica“ (NUTS), što je statistički model Evropske unije (EU), uveden 1988 godine. Prema tom modelu, u okviru EU je uspostavljena jedinstvena mreža statističkih teritorijalnih jedinica. NUTS podrazumeva tri nivoa statističkog razvrstavanja, gde je za regione propisan minimalni i maksimalni srednji broj stanovnika.

Statistički regioni na koje Srbije treba da bude podeljena imaće između 800 hiljada i 2 miliona stanovnika. Predviđeni model regionalizacije u početku ne podrazumeva autonomiju, već definisanje opština i gradova koji ulaze u okvire nadležnosti regionalnih agencija koje će koordinirati projekte sa Beogradom i pristupnim fondovima EU. Evroregioni neće imati pravni subjektivitet, ali će svaki imati svoju javnu agenciju za regionalni razvoj. No, nad regionalnim agencijama će, u početku, kompletan nadzor i kontrolu imati Vlada Srbije, odnosno njene institucije.

Ipak, regije bi same trebale da nauče da kreiraju programe i projekte koji se finansiraju novcem iz evropskih fondova, što podrazumeva razvoj kapaciteta za programiranje i za finansijski menadžment. Statistički regioni bi tako postepeno učili da bar na nekim poljima upravljaju sami sobom, a to bi kasnije bio osnov za davanje političkog sadržaja regionalizaciji. Prema planu, oko 2020. godine, regioni bi trebalo da dobiju administrativni i politički status. Na centralnom nivou bi, najverovatnije, ostali: bezbednost, monetarna politika, unutrašnji i spoljni poslovi, makroekonomska i fiskalna politika, s tim da bi se njen jedan deo preneo na regije. To bi trebalo da znači da će Srbija od 2020. biti podeljena na više autonomija, sličnih statusu današnjih pokrajina Vojvodine i Kosova (koja trenutno nije pod kontrolom Beograda).

Razlozi protiv političke regionalizacije Srbije

Protivnici predložene regionalizacije – pre svega iz redova opozicionih patriotskih stranaka i nevladinog sektora slične orijentacije – navode više razloga protiv modela regionalizacije koji forsira vlast. Prvo, tvrde da ne znači da bi suštinska regionalizacija zemlje dovela do bržeg i ravnomernijeg napretka države. U prilog toga obično navode primer Poljske. Ona je 1999. godine usvojila novi model teritorijalno-administrativne organizacije države. Umesto ranijih 49 regiona, uvedeno je 16 regiona sa znatno većim ovlašćenjima i neposredno izabranim parlamentima. No, uprkos tome i izdašnim donacijama iz fondova EU, Poljska nije uspela da smanji nerazvijenost istočnih regiona. Naprotiv, regionalne razlike se produbljuju. Pet istočnih vojvodstava Poljske sada stvara samo 15,4% BDP zemlje, a 1995. godine na njih je otpadalo 16,9% BDP-a.  S druge strane, Mazovjecko vojvodstvo, Šlezija, Donja Šlezija, Velikopoljsko vojvodstvo stvaraju 59,2% BDP-a, što je više nego ranije.

Velike regionalne razlike ima i izrazito decentralizovana Belgija, dok su one mnogo manje u centralizovanoj zemlji kakva je npr. Finska. Protivnici regionalizacije ističu da su za njen uspeh potrebni kvalitetni kadrovi, a veliki problem je to što ih imaju samo Beograd i Vojvodina. Stoga, sudeći na osnovu primera Poljske, Beograd i Vojvodina još više bi odskočiti od ostatka Srbije, odnosno on bi i dalje, i to ubrzano, zastajao. Argument protiv suštinske regionalizacije je i to da ona nije uslov za pristupanje EU, niti je neophodna za privlačenje sredstava iz evropskih fondova. EU nema nadnacionalne standarde za uspostavljanje regiona, niti zahteva opsežnu decentralizaciju, već jedino nameće uniformnost u domenu statističkog organizovanja. U Portugaliji, Kipru, Sloveniji i nekim drugim sadašnjim članicama EU, regioni postoje samo kao statističko-planske jedinice, odnosno nemaju nikakvu političko-administrativnu samostalnost, pa nema razloga da je dobiju ni u Srbiji. Tim pre, to važi pošto se ona suočava sa separatističkim tendencijama.

Albanska manjina na jugu centralne Srbije neskriveno iskazuje želju da se izdvoji i priključi kosovskoj kvazidržavi. Takve tendencije su prisutne i kod značajnog dela  političara iz redova mađarske manjine, koja naseljava severni deo Vojvodine. Sve jači su, i sve manje skriveni – pogotovo od kada je turska otpočela jačanja svog uticaja širom nekadašnjeg prostora Otomanskog carstva – separatistički trendovi i među južnoslovenskom muslimanskom populacijom Raške oblasti. U takvim okolnostima, započinjanje procesa suštinske regionalizacije može da prestavlja otvaranje „Pandorine kutije“.

Iako su statistički i, kako se predlaže, u budućnosti možda i političko-administrativni regioni, tako definisani da u njima manjine nemaju većinu, sve glasniji su njihovi zahtevi da se regioni poklapaju sa istorijsko-civilizacijskim, i u skladu sa tim, nacionalnim-verskim zonama u sastavu Srbije. Otpočinjanje procesa suštinske regionalizacije moglo bi da dovede ne samo do federalizacije Srbije po uzoru na Nemačku ili Austriju, već i do prihvatanja nacionalno-verskih kriterijuma za tako nešto, što bi realno ugrozilo jedinstvo zemlje. Jer, ona se ne suočava samo sa unutrašnjim separatističkim tendencijama, koje ipak ne bi mogle same po sebi da je ugroze, već i sistematskim spoljnim delovanjem protiv njenog jedinstva. Unutrašnji faktori su umnogome sredstvo takvog inostranog delovanja protiv Srbije.

Geopolitička pozadina nametanja regionalizacije

Kako Anglo-Amerikanci smatraju, rubni pojas („Rimland“) koji orkužuje „srce zemlje“ („Harland“) – koje čine Rusija i drugi delovi postsovjetskog prostora – ima veliki značaj u igri za globalnu dominaciju. Da bi bila pokorena ili bar obuzdana Rusija, važno je zagospodariti Istočnom Evropom. Tako bi bila obezbeđena premoć nad Evroazaijom („svetskim ostrvom“), a kako je još 1904. godine ustvrdio Makinder – britanski geopolitičar čija misao je bitno uticala na hladnoratovsku i aktuelnu američku spoljnu politiku – „Ko vlada svetskim ostrvom, vlada svetom“.

Države na prostoru „Rimlenda“, prema anglo-saksonskom koncpetu globalne dominacije, imaju „misiju“ da za račun Vašingtona drže u okruženju veliki suparnički evroazijski prostor („Srce zemlje“), a sve u svrhu onemogućavanja slobodnog i neuslovljenog pristupa Rusije toplim morima i okeanima, odnosno u naše vreme, tržištima žednih ruskog gasa i nafte. A Srbija i druge srpske zemlje (Republika Srpska, Crna Gora) nalaze se baš na prostoru jedne od nekoliko ključnih zona za (dubinsko) opkoljavanje Rusije, odnosno kroz srpske zemlje hiljadama godina prolaze važne kopnene i rečne saobraćajnice koje povezuju Severnu i Centralnu Evropu sa njenim južnim delom i Bliskim Istokom. No, za Britaniju nekada, a SAD sada, problem predstavlja to što su Srbi tradicionalno naklonjeni Rusiji.

Na osnovu verske i etničke srodnosti, i političkog identifikovanja sa Rusijom koja se doživljava, u duhu vizantijske tradicije, kao središte pravoslavnog sveta, srpski narod je istrajno proruski nastrojen. Stoga je i bio izložen, direktnom ili prikrivenom neprijateljstvu anglosaksonskih sile. I kada su u Srbiji na vlast dolazili (ili dovođeni) nekritički prozapadno nastrojeni krugovi (što je sada slučaj), s obzirom na elemente dugog trajanja koji povezuju Srbe i Ruse, Vašington i London imaju rezervu prema Srbiji, i nastoje da je oslabe. U nepovoljnom geopolitičkim okolnostima, kako bi opstao i obezbedio ekonomski napredak, srpski narod je prihvatao političke strukture koje nisu u skladu sa njegovim geopolitičkim težnjama, no to je za zapad nepouzdan osnov za izgradnju savezništva sa Srbijom.

SAD, kao i niz država koje su putem NATO-a i na druge načine podređene volji Vašingtona, zbog navedenih razloga, vodile su otvoreno neprijateljsku politiku protiv Srbije dok je na njenom čelu bio režim koji je imao „nepodobna“ geopolitička uverenja. Međutim, ništa se suštinski nije promenilo ni od kada Srbijom vladaju prijatelji SAD. Atlantistički blok i dalje, mada nešto prikrivenije, radi proti interesa srpskog naroda. Cilj je da bude doveden u bezizlazan položaj, koji će osigurati dugoročnu dominaciju Vašingtona na balkanskom prostoru. U svetlu toga može se gledati i na insistiranje pojedinih američkih i evropskih krugova na brzoj decentralizaciji Srbije, odnosno na što potpunijem povezivanju pojedinih oblasti sa susednim državama koje se smatraju pouzdanijim zapadnim saveznicima, kao i jačanju prisustva kapitala i institucija raznih zapadnih zemalja u pojedinim delovima Srbije (nemačko prisustvo u Vojvodini, tursko u Raškoj oblasti, američko u centralnim delovima Srbije). Tako, u okolnostima kada slabi moć Amerike, pre nego što zapad izgubi mogućnost da spoljna kontroliše Srbiju, njene snage treba da budu paralisane iznutra.

Što se tiče Ruske Federacije, pošto je vojno-politički i ekonomski stala na noge, ona je ponovo ojačala svoje prisustvo na srpskom prostoru. Moskva nastoji da podrži Srbiju u borbi za odbranu Kosova i Metohije tako što sprečava da Savet bezbednosti donese novu rezoluciju kojom bi bila stavljena van snage rezolucija 1244, odnosno tako što deluje kontra američkog lobirnja da što veći broj zemalja prizna Kosovo. Rusija se ne meša u unutrašnju politiku Srbije, ali je jasno da podržava njen teritorijalni integritet, odnosno ona rešenja koja garantuju jedinstvo i funkcionalnost Srbije. Tome pogoduje i skorije povećanje prisustva ruskog kapitala.

Prvorazredni značaj ima to što je ruski kapital preuzeo većinski udeo u Naftnoj industriji Srbije (NIS). Ta kompanija, od ključnog nacionalnog značaja posluje širom zemlje, a njenim uspešnim aktivnostima pogoduju rešenja koja idu na ruku funkcionalnosti centralne vlasti. Takođe, to je važno i za izgradnju gasovoda „Južni tok“, koji na svom putu ka centralnoj Evropi treba da pređe preko Srbije. A ako gasovod bude izgrađen, kao što je predviđeno međudržavnim sporazumom, strateški značaj Srbije za Rusiju će znatno porasti, i time će ona imati interes da se ozbiljnije angažuje na svakom planu, i tako bude efikasnija protivteža zapadnom uticaju. Rusija i sada pomaže Srbiji, ali to radi diskretno, nastojeći da se ne meša u unutrašnju politiku. No, kada to bude od značaja za njene ekonomske i sa njima spregnute geopolitičke interese, verovatno će postati prisutnija i u medijskoj sferi, u nevladinom sektoru ali i, na način kako to radi zapad, političkoj sceni. Tako bi patriotske snage u Srbiji dobile potporu koja bi im omogućila da se bore protiv štetnog modela regionalizacije zemlje, odnosno, u okolnostima kada je narod tome sklon, čim se pojavi realna geopolitička alternativa zapadu, da povede Srbiju putem korenite geopolitičke preorijentacije.

Zaključak

Teško je reći da li bi se konstruktivna regionalizacija pozitivno odrazila na brži i ravnomperiniji razvoj Srbije. Postoje razlozi i za, i protiv nje. No, važno je imati u vidu da je Srbija i dalje izložena tihoj agresiji od strane onih koji su protiv nje vodili pravi rat. Žele da je oslabe i potpuno podvrgnu svojoj dominaciji, i tako da je odvoje od tradicionalnog prijatelja – Rusije. Stoga se Beogradu nameće model regionalizacije koji može da dovede do federalizcije Srbije, čime bi njena meka okupacija bila dovedena do kraja i učinjena dugotrajnom, a moglo bi da bude ugroženo i jedinstvo zemlje.

Aktuelna vlast, u nadi da će dokazati lojalnost Vašingotnu, i da će moći da kontroliše proces decentralizacije, u mnogo čemu prihvata da postupa u skladu sa voljom SAD. Time reskira da se stvari otrgnu kontroli. Svestan toga, čak i establišment koji je načelno prozapadno orijentisana, i koji kao svoj prioritet ističe pristupanje Srbije EU, protivno volje zapadnih mentora, istrajao je u prodaji NIS-a ruskim partnerima i zaključivanju sporazuma o izgradnji „Južnog toga“. Tako nastoji da štetnim centrifugalnim procesima, koji su cena  za eventualno otvaranje evropskih kapija za Srbiju, parira centripetalnim procesima, koji proizilaze iz snažnijeg povezivanja sa Rusijom.

Što se patriotske opozicije tiče, koja na prvo mesto stavlja jačanje Srbije a ne evro-integracije, ona na regionalizaciju koja izlazi iz statističkih okvira vidi opasnost za državu, i nastoji da je spreči. Ekonomsko i svako drugo prisustvo Rusije vidi ne samo kao protivtežu procesima koji mogu da budu opasni za jedinstvo zemlje, već i kao šansu za dolazak na vlast i (geo)politički preokret.

Sve u svemu, regionalizacija je tačka ukrštanja unutrašnje politike, ekonomije i geopolitička orijentacija Srbije. Ta problematika je za mnoge zemlje od velikog značaja u kontekstu prilagođavanja globalnim promenama, ali za Srbiju je, bez preterivanja, i pitanje opstanka kao suverene pa i jedinstvene države. U tome već sada ima, a u budućnosti će imati i još veći značaj Ruska Federacija, i to kao faktor potpore vitalnih interesa Srbije.

doc. dr Stevica Deđanski

mr Dragomir Anđelković

Literatura:

[1] B. Derić „Regionalizacija Srbije“. – Beograd: Geografski fakultet, 2004.

[2] D. Petrović „Srpski narod i velike sile“. – Beograd: Institut za političke studije, 2008

[3] D. Petrović „Aspekti globalizacije“. – Beograd: NSPM, 2009.

[4] J. Komšić „Principi evropskog regionalizma“. – Novi Sad: Asocijacija multietničkih gradova, 2007.

[5] M. Stepić „Srpsko pitanje – geopolitičko pitanje“. – Beograd: Jantar grupa, 2004.

[6] M. Stepić „U vrtlogu balkanizacije“. – Beograd: Službeni list, 2001.

[7] M. Knežević „Mozaik geopolitike“. – Beograd: Institut za političke studije, 2008

[8] M. Knežević „Paradigma raspada“. – Beograd: Institut za političke studije, 2009

[9] S. Đukić „Vreme energije“. – Službeni glasnik, 2009.

[10] V. Stančetić „Region kao razvojna perspektiva u Evropskoj uniji“. – Beograd: Službeni glasnik, 2009.

[11] V. Mićović „Globalizacija i Novi svetski poredak“. – Beograd: Čigoja, 2001.

Nakon što je voditelj skupa pozdravio uvažene goste, među kojima su bili i predstavnici ambasada Rusije, Ukrajine, Mađarske, Hrvatske, Rumunije i Bugarske, kao i predstavnici Ministarstva odbrane i Privredne komore Beograda, učesnici su predstavili svoje radove koji će se naći u zborniku čije objavljivanje je predviđeno za kraj godine. Prenosimo delove izlaganja učesnika skupa.

doc. dr Stevica Deđanski

“Za Srbiju je neophodno da preduzme hitne i opsežne mere usmerene na opstanak nacionalne privrede i obezbeđenje energetske bezbednosti države. Time je učešće države u međunarodnim strateškim projektima koji će trajati više godina zaista neophodno. Projekat «Južni tok» svakog dana ima sve više pristalica i sve više onih koji žele da mu se priključe. Ne možemo da ne pozdravimo rusko-rumunske, rusko-makedonske i rusko-bugarske ugovore koji su omogućili sigurne prognoze da će se prva linija JT napuniti gasom već 2015. godine.

Vlada Srbije treba da preduzme mere kako ne bi zaostala u odnosu na druge i kako bi postala i za ruskog i za evropske učesnike ozbiljan i adekvatan partner, kako bi pokazala svoju zrelost i spremnost da rešava akutne socijalno-ekonomske probleme ove zemlje.

Treba isticati da učešće u JT pruža za Srbiju pregršt investicija koje nisu politički uslovljene. U ovome je jedna od razlika ovog projekta od drugih, koji se realizuju pod pokroviteljstvom NATO i čija je najbitnija karakteristika da se novac koji dolazi u neku državu uslovljava ozbiljnim odlukama na spoljnopolitičkom ili unutrašnjem planu.

Učešće u JT i sličnim projektima podrazumeva i jačanje ili u najmanju ruku neophodnost očuvanja neutralnog statusa Srbije, proklamovanog parlamentarnom rezolucijom. Ali ako se našoj zemlji pruža šansa da učestvuje u procesu izgradnje nove arhitekture evropske bezbednosti na osnovu predloga o Ugovoru o evropskoj bezbednosti koji je predložila Rusija, a koji već ozbiljno razrađuju Nemačka, Francuska i mnoge druge zemlje, treba da je koristimo.

Sa tim u vezi pozivamo Vladu Srbije i sve relevantne strukture da aktivno iskoriste pruženu šansu, uključe se u razradu Ugovora o evropskoj bezbednosti i time učvrste ozbiljno poljuljane spoljnopolitičke pozicije naše zemlje.“

mr Dragomir Anđelković

“Jasno je da okolnosti nisu povoljne za realizaciju projekta ‘Nabuko’. S druge strane, Ruska Federacija u saradnji sa svojim italijanskim partnerima, nema ozbiljnije prepreke za izgradnju svog gasovoda ‘Južni tok‘. Što znači da u narednom periodu ne da će biti smanjene protivrečnosti između faktora vojno-političke dominacije na Balkanu i činilaca jednako delotvorne energetske moći, već će one biti i povećane, i to na štetu Amerike. A to, kako u našem regionu, tako i širem evropskom prostoru, može da dovede do jačanja tenzija. Morali bismo da imamo u vidu da od toga kako se naša ‘politička kasta‘ odnosi prema Rusiji, kako načelno tako i konkretno u vezi sa inicijativom do koje je njoj vrlo stalo (UEB), pa je čak i smatra prioritetnim pitanjem svoje evropske politike, zavisi i naše mesto u velikom energetskom projektu o kome pričamo. Nije isto da li će kapacitet kraka koji će proći preko Srbije biti na dogovorenom minimumu ili znatno veći. Nije isto da li će Republika Srpska dobiti svoj krak ili ne.“

dr Predrag Nikolić

“Srbija mora snažno da insistira na implementaciji ‘Južnog toka‘. Svako odlaganje ili odustajanje od istog bilo bi ravno katastrofi i konačnoj pobedi NATO pakta. Zato Srbija, čekajući na rusku solidarnost, pre svega mora da pokaže odgovornost. Srbija mora da uradi svoj domaći zadatak. To podrazumeva rad na izgradnji infrastrukture, ne samo saobraćajne. Ta nastojanja moraju biti u funkciji integracije srpskih zemalja i srpskog etničkog prostora. Svoje tranzitne prednosti ne smemo bagatelisati i upotrebljavati tako da korist bude tuđa i da se takvim našim položajem saniraju geografski nedostaci secesionističkih jugoslovenskih republika, što se upravo čini formiranjem zajedničkog železničkog preduzeća sa Hrvatskom i Slovenijom. Posebno mesto u našim integracionim nastojanjima mora imati Republika Srpska. Potpuno infrastrukturno, saobraćajno i energetsko integrisanje Republike Srpske mora biti prioritet srpske politike.“

prof. dr Momčilo Živković

“Republika Srbija je de facto siromašna ključnim energentima odnosno domaće rezerve nafte i gasa su male, a od energetskih mineralnih resursa jedino su respektabilne rezerve uglja i to niskokvalitetnog lignita. Imajući u vidu ovu činjenicu, kao i to da će potrošnja energije dalje rasti, zaključak je da će se energetska zavisnost dalje povećavati, što ima dodatne uvozno-izvozne, ekonomske, finansijske i privredno-razvojne dimenzije. Ta činjenica će nesumnjivo imati i brojne bezbednosne implikacije u budućnosti.“

Branko Radun

“Srbiji je potrebna jasna energetska strategija ali i konkretni programi koji će u okviru nje biti ostvareni. Rast potrošnje nafte i gasa iz godine u godinu u Srbiji se povećava, pa je jaz između energetskih potreba i domaćeg kapaciteta za njihovo zadovoljenje sve veći i veći, a izostaju sistemska rešenja koja bi omogućila našu dugoročnu energetsku bezbednost. Prodaja NIS-a ruskim partnerima značajan je, ali ipak nedovoljan korak napred. Srbija mora da se potrudi da stvori što bolje uslove kako bi ruski parteri daljim investiranjem, čak znatno većim od ugovorom predviđenog nivoa, od Srbije učinili energetskog lidera post-jugoslovenskog regiona. Tako ne samo da se štiti naša energetska bezbednost, već se podiže i geopolitički značaj zemlje, odnosno sposobnost da branimo Kosovo, Republiku Srpsku, kao i da na drugim poljima štitimo vitalne nacionalne interese.“

Željko Cvijanović

“Današnja antirežimska elita, sklona malodušnosti, često izražava verovanje kako je srpski narod apatičan i kao takav nesklon suštinskim promenama. Naravno, to opravdanje za nedelatnost i nepostojanje novih ideja je lažno, što se i pokazalo prošlog meseca na ulicama Beograda. Impulsi građana za promene danas su snažniji nego impulsi elite. Koliki značaj srpsko-ruske saradnje može da bude u tom aspektu dovoljno se vidi iz podsećanja koliko je i ideja o toj saradnji danas življa među građanima nego među predstavnicima elite. Nadam se da se razumemo ako zaključimo da je to šansa a ne hendikep te saradnje.“

prof. dr Milan Mijalkovski, dr Ivica Đorđević i mr Marko Filijović

“Balkanske zemlje mogu svoje strateške planove da realizuju upravo preko nastajućih integrativnih mikseva, koji povezuju interese velikih sila. Naravno sve važi pod uslovom da postoji sposobnost za kreativno biranje partnera uz uvažavanje sopstvenih dugoročnih interesa. Uloga Turske u datom kontekstu može da se manifestuje kroz ublažavanje suparništava različitih energetskih ruta. Iako neki projektovani balkanski koridori mimoilaze Tursku (kao npr. Konstanca-Trst, Burgas-Vlore, Burgas-Aleksandropolis, ‘Južni tok’), ona bi u razrešavanju postojećih i potencijalnih intraregionalnih nadmetanja mogla da dobije centralnu ulogu.“

dr Aleksandar Saša Gajić

“Balkan je oduvek predstavljao most između Evrope i Bliskog istoka, Crnog mora i Kaspijskog prostora koji u savremenim uslovima samo dobija novu geoekonomsku i geoenergetsku ulogu. Naime, on postaje odlučno mesto, prva karika u lancu kojim se energenti sa istoka dopremaju do prostora EU. S obzirom na višedecenijsko nadmetanje oko proizvodnje i transporta energenata, nesumnjivo je da ‘Nova velika igra’ u svojoj dimenziji transporta energenata kroz koridore stiže na Balkan. Borba za ‘Južni tok’ neminovno postaje i istrajavanje u borbi za Srbiju i njenu budućnost, jer bi se njegov uspeh odrazio na ceo region i odveo ga u drugi, povoljniji geoekonomski i geostrateški položaj u najširem smislu te reči.“

prof. dr Radovan Radinović, prof. dr Radovan Ilić

“Bezbednost sveta i Evrope je nedeljiva i integralna. Kao takva, ona mora obuhvatiti sve sadržaje života čoveka, društva, države i svih oblika zajedništva: od ekonomije, finansija, ekologije, nepovredivosti granica, saniranja posledica i predupređenja velikih prirodnih i tehničkih katastrofa, suzbijanje terorizma, separatizma, rasizma, proizvodnja oružja za masovno uništavanje, zaštite pitke vode, energije itd. Integralna i nedeljiva bezbednost nije stanje koje se može dostići kratkoročno i zatim večno uživati u njegovim blagodetima. To je proces koji treba strpljivo graditi ciglu po ciglu. No, da bi se taj i takav sistem izgradio, tome moramo težiti svi. A da bismo mu mogli težiti, moramo prethodno znati o čemu se radi.“

dr Dragan Petrović

“Kada je u pitanju srpski interes veoma je važno da se iskoristi sve veći prostor koji nastaje postepenim prelaskom sveta iz monopolarnog ka multipolarnom svetskom poretku. To je naročito važno ako znamo da je SAD i anglosaksonski faktor u celini, najmanje od svih velikih sila naklonjen najvažnijim srpskim državnim i nacionalnim interesima. Daleko od toga da je poželjna politika direktnog suprotstavljanja bilo kojoj od velikih sila, naročito ne prema još uvek pojedinačno najjačim SAD. Sa druge strane, u skladu sa nacionalnom strategijom, treba na suptilan i odvažan način zastupati srpsku politiku, vešto lavirajući između velikih sila.“

Aleksandar Ćorluka

Ruska izgradnja mreže gasovoda i naftovoda prema EU kao svom glavnom ekonomskom partneru (u daljoj perspektivi viđenog kao jednog od balansera multicentričnog sveta koga treba osloboditi zavisnosti od bliskoistočnih energetskih rezervoara koji nužno povlače evroatlansko partnerstvo u ratnim avanturama i lojalnost NATO savezu) rukovođena je višestrukom strateškom logikom.

Da se podsetimo: Evropa je kontinent visoko tehnološki razvijen, ali deficitaran energentima. Prethodne, 2009. godine Evropa je trošila 560 milijardi kubnih metara gasa godišnje, dok će za deset godina, prema procenama istaknutih energetskih konsultantskih kuća, trošiti  670 milijardi kubnih metara. Već nekoliko godina unazad Bugarska, Finska, Grčka, Letonija, Litvanija, Srbija i Slovačka su stopostotno bile zavisne od uvoza ruskog gasa, dok je udeo ruskog gasa u ukupnom uvozu u Turskoj i Austriji iznosio 78 %, Mađarskoj 76%, Češkoj 75%, Poljskoj 66%, Hrvatskoj 65%, Rumuniji 63%, Sloveniji 51 %[1]. Najmanje je zavisna Belgija – svega tri odsto. Procenjuje se da će u  međuvremenu proizvodnja gasa u evropskim zemljama spasti sa 304 milijarde, koliko je iznosila 2009. godine, na 254 milijarde kubnih metara 2020. godine, tako da će  narastajući jaz između proizvodnje i potrošnje morati  biti pokriven povećanjem uvoza zbog čega se moraju graditi novi cevovodi. Rukovođeni istovremeno tržišnom logikom, ali i strateškim viđenjem pokušaja izolacije Rusije svojevrsnim novim sanitarnim kordonom atlantističkih satelita kojim se pokušava obuzdati kontinentalno privredno i političko povezivanje kao čvrsta osnova nastajućeg multicentričnog sveta, ruska energetska politika prema zapadnom delu Evrope – EU pokušava ovu barijeru premostiti svojevrsnim energetskim “trozupcem” čiji su krakovi gasovod kroz Ukrajinu, Severni tok i Južni tok.[2]

Gasovod do Nemačke, «Severni tok» koji od Rusije ide dnom Baltičkog mora sve do Nemačke, srca EU, služi da se zaobiđu pribaltičke republike i Poljska koji su se svrstali u redove «druge Evrope» što, iako su deo EU, zapravo igraju ulogu «buffer zone»-a razdvajajući i podižući tenzije između Rusije sa jedne, i Nemačke i Francuske, kao «motora» EU, sa druge strane. Na ovaj način Rusija stvara alternativu dosadašnjem «sovjetskom» gasovodu «Jamal» koji ide kroz Poljsku do prostora nekadašnje Istočne Nemačke. Trasa izgradnje cevovoda polazi iz severozapadne ruske luke Viborg dužinom 1220 kilometara ispod Baltičkog mora sve do nemačke luke Grifsvald. Cena izgradnje “Severnog toka” iznosiće 12 milijardi dolara, a gradiće ga zajedno “Gasprom”, nemački “E On Rughrgas” i “BASF-Wintershall” te holandska firma “Gasuine”. Prvi krak će imati kapacitet od 27 milijardi kubnih metara godišnje, da bi, po završenoj izgradnji, on bio udvostručen.[3]

Na centralnom, srednjem pravcu geoenergetskog „trozupca“ prema EU, ruske namere su i da izvrše proširenje centralnog evropskog cevovoda iz hladnoratovskog perioda, poznatog kao «Družba». Ovaj cevovod ide preko Ukrajine, prostora bivše Čehoslovačke do Mađarske, a njegovo produženje preko Hrvatske do Italije. Rusija takođe planira izgradnju paralelnog, nešto južnijeg kraka naftovoda od rumunske luke Konstance do hrvatske jadranske obale (Omišalj) koja bi spojila, rekonstruisala i proširila rumunski i bivši jugoslovenski nafotovod.

Na južnom kraju evropskog kontinenta, Rusija je ispod Crnog mora već izgradila  gasovod «Plavi tok» do Turske, čime je energetski vezala svog starog istorijskog rivala i delom pacifikovala napore ove države da među turkofonim postsovjetskim republikama igra značajnu geopolitičku ulogu u skladu sa modifikovanim hladnoratovskim projekcijama. Njegova geoekonomska uloga je i da  učini izlišnom angloameričko i tursko pouzdavanje u izgradnju i funkcionisanje Južno-kavkaskog cevovoda (SCP), što izgradnja “Plavog toka II”, to jest proširenje postojećećeg cevovoda ispod Crnog mora, treba da potvrdi. Turska je, uprkos delimičnom poboljšavanju naročito ekonomskih odnosa sa Rusijom, nastavila sa ometanjem ruskog transporta gasa i nafte kroz tesnace u Mramornom moru (pod ekološkim izgovorima) koje traje već više od decenije, kao i da učestvuje u projektima alternativnog «umrežavanja» Kaspijskog područja mimo Rusije (Baku-Čejhan). Ruska reakcija na nepopustljivost u «zatvaranju tesnaca» vidljiva je u definitivnom otpočinjanju izgradnje projekta naftovoda između bugarske luke Burgas i grčkog grada Aleksandropolisa čime se vrši balkanski «bajpas» turskih tesnaca, koji je ozvaničen potpisivanjem sporazuma 15. marta 2007. godine u Atini između Rusije, Bugarske i Grčke.  U transportu nafte, cevovod Burgas – Aleksandropolis predstavlja takmaca TBC (Tbilisi-Baku-Čejhan) naftovodu, pošto se njegovo popunjavanje planira prebacivanjem nafte u tankerima preko Crnog Mora, iz ruske luke Novorosijsk do bugarske obale. I pored toga, najvažnije geoekonomsko i geopolitičko nadmetanje na južnom  kraku geoenergetskog trozupca, odvija se između planiranih cevovoda “Južni tok” i “Nabuko”.

Između “Južnog toka” i “Nabuka”

Izgradnja gasovoda «Južni tok» predstavlja jedan od najvećih energetskih poduhvata na starom kontinentu. «Memorandum razumevanja»  u kome se prvi put spominje  njegova izgradnja potpisan je 23. juna 2007. godine u Rimu između predstavnika ENI-ja Paola Skaronija i podpredsednika Gasproma Aleksandra Medvedeva, uz prisustvo resornih ministara Italije i Rusije, Pjerluiđija Bersanija i Viktora Kristenka. Krajem novembra 2007. godine, ENI i Gasprom su u Moskvi potpisali dogovor o formiranju specijalnog tela, odnosno komisije za izradu studije izvodljivosti projekta izgradnje gasovoda «Južni tok» od crnomorske obale do Italije, odnosno EU. Na izradi studije izvodljivosti bilo je uposleno odeljenje ENI-ja, Sapiem, koja predviđa izgradnju gasovoda koji bi prenosio gas 900 kilometara na potezu od crnomorske ruske stanice za gasnu kompresiju Beregovaja do bugarskog grada Varne, pa zatim do Plevena, odakle bi se odatle gasovod račvao u dva smera – jedan bi išao na jugozapad kroz Grčku, pa preko Jonskog mora za južnu Italiju, a drugi bi išao na severozapad kroz Balkansko poluostrvo. U Srbiju bi gasovod ušao kod Zaječara i išao preko Beograda za Suboticu. Jedan kraj bi nastavio da se pruža kroz Mađarsku do Austrijskog gasnog skladišta u Baumgartenu, dok bi drugi išao iz Mađarske, preko Slovenije do austrijsko-italijanske granice kraj Arnoldštajna (postoji i alternativa preko Hrvatske, umesto Mađarske, za drugi deo ove trase). Takođe, planirano je i grananje „Južnog toka“, kapaciteta 12 milijardi kubnih metara duž Save do Banja Luke u Republici Srpskoj, koja je u sastavu BiH[4].

Realizacija projekta „Južni tok“ otpočela je 15. maja 2009 u Sočiju u prisustvu premijera Vladimira Putina i Silvija Berluskonija, gde su gasne kompanije Rusije, Italije, Bugarske, Srbije i Grčke potpisale sporazum o izgradnji gasovoda, da bi se njemu kasnije priključile  Slovenija (14. novembra 2009 u Moskvi) i Hrvatska (2. marta 2010). Planirano je da gasovod provodi 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje, dok bi delovi cevovoda u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveni bili izgrađeni tako da provode najmanje 10 milijardi kubnih metara gasa. Predviđena su i dva skladišta gasa – u Srbiji, u Banatskom dvoru (kapaciteta 3,2 mlrd m3) i u Puztafoldavaru u Mađarskoj (9 mlrd m3). Ako se Austrija ne opredeli da učestvuje u projektu „Južni tok“, mađarski MOL se ponudio da umesto Baumgartena ponudi svoje lokalitet u Varosfoldu. Izgradnja deonice gasovoda ispod Crnog mora otpočela je 2010. godine, a za sekciju kroz Srbiju početak izgradnje je planiran za 2012. godinu. Predviđeno je da izgradnja celog gasovoda košta između 19 i 24 mlrd $ (ispod mora 8,6 mlrd$).

Nakon povećanja, to jest udvostručenja kapaciteta gasovoda na insistiranje italijanskog partnera iz ENI-ja, Rusija je sklopila niz sporazuma vezanih za kupovinu i transport gasa iz prikaspijskih prostora kako bi zadovoljila potrebe evropskog tržišta. Još leta 2008. godine „Gasprom“ je predložio Azerbejdžanu otkup celokupne količine proizvedenog gasa (iz nalazišta Šah Deniz, sa ukupnim rezervama od 1,3 biliona kubika) po tržišnim cenama, u okviru „Stadijuma 2“. Sporazum Moskve i Bakua potpisan je ove godine i karakteriše ga to što gornja granica kupovine azerbejžanskog gasa nije ograničena, dok je minimalna 500 miliona kubika godišnje, sa tendencijom rasta sa dve na četiri milijarde kubika do 2012. godine[5].

Nasuprot „Južnom toku“, Angoamerikanci i njihovi saveznici izvršili su sve napore kako bi izgradili gasovod «Nabuko». Ovaj gasovod, planiran da dužinom od 3.300 kilometara ide od turskog grada Erzeruma do Baumgartena u Austriji, zamišljen je kao «osujećujuća alternativa» koja bi trebala da spreči energetsko umrežavanje EU i Rusije i zadrži evropske energetske potrebe u usmerenju prema bliskoistočnom delu evroazijskog Rimlanda. «Nabuko» bi iz Turske trebalo da ide kroz Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku i Austriju, i da, silama ekonomske uslovljenosti, nužno dovede do primanja Turske u EU kao dugoročnog cilja severoatlanske strategije, a čemu se do sada protivila osovina Pariz-Bon.  Nameravano je da se ovaj gasovod kon Erzeruma nadoveže na gasovod Tabriz-Ankara i Južnokavkavski gasovod koji bi povezao „Nabuko“ sa planiranim Transkaspijskim gasovodom. Približno 2000 kilometara ovog gasovoda bi se protezalo kroz Tursku, 412 kroz Bugarsku, 460 kroz Rumuniju, 390 kroz Mađarsku i 46 kilometara kroz Austriju.  Prema proceni samih izvođača “Nabuka”, troškovi njegove izgradnje biće najmanje 7,3 milijarde dolara (5,4 milijarde evra), budući na njegovo oslanjanje na postojeće deonice bugarskih, rumunskih i mađarskih gasovoda.

Izvođači ovog projekta su austrijski OMV, mađarski MOL, rumunski Transgas, bugarski Bulgargas i turski Botas, naravno pod pokroviteljstvom i sa blagoslovom Angloamerikanaca, a predviđeno je da on po izgradnji transportuje 31 milijardu kubnih metara gasa godišnje.  Uz forsiranje od strane SAD i zvaničnika Evropske Unije kao deo TEN-E-a (Trans-European Networks – Energy) sa javno deklarisanom namerom da se diversifikuju nabavke i smanji evropska zavisnost od ruske energije kao njenog snabdevača, potpisivan je čitav niz sporazuma (međuvladini sporazumi zemalja „Nabuka“ potpisani u Ankari 13 jula 2009. godine koga je naknadno i ratifikovan), održavano je više konferencija  „Nabuka“ (samit u Budimpešti 27. januara 2009, u Sofiji 24-25. aprila iste godine, kao i ovogodišnji samit u Pragu), dobijana su početna sredstava za izgradnju od strane finansijskih institucija EU itd…

„Nabuko“ gasovod, pored svojih gore navedenih neposrednih ciljeva, deo je šire geoenergetske i geopolitičke strategije na prostoru Kaspijskog područja i Bliskog istoka, sa idejom vezivanja zemalja bogatih energentima za atlanske saveznike. U tom smislu on  predstavlja zamišljeni „put prema zapadu“, svojevrsni „gasni priključak“ trasi Aktau-Baku Transkaspijskog naftovoda koji bi spajao Turkmenistan i Azerbejdžan i omogućavao Kazahstanu da i on ga koristi, i koji bi na taj način punio postojeći Baku-Čejhan naftovod. Sa izgradnjom gasovoda paralelno sa Baku-Čejhan (TBC) naftovodom, „Nabuko“ bi dobio svoje „istočno krilo“. Drugi projekt koji bi podupirao transport gasa sa istoka preko „Nabuka“ je TGI gasovod (Turska-Grčka-Italija), kapaciteta 12 mlrd m3 kojim bi se kaspijski gas transportovao do italijanskog terminala u Ortrantu. Treći projekt u okviru ove šire strategije predstavlja tkz. „Beli tok“ kao severni strateški pravac koji bi trebalo da na prostoru Crnog mora parira „Plavom toku“m a  potom i„Južnom toku“. Zamišljen kao grana Baku-Tbilisi-Erzerum gasovoda, „Beli tok“ bi se prostirao oko 100 kilometara kroz Gruziju do primorskog grada Supse, a odatle bi se kretao na jednoj od dve sledeće trase: ili dnom Crnog mora duž 650 kilometara do Ukrajinske obale (manje verovatno nakon poslednjih političkih promena u Ukrajini) ili pak na zapad dužinom 1.100 kilometara do rumunske crnomorske luke u Konstanci.

Međutim, svi ovi ostali energentski koridori zavise od „Nabuka“ kao njihove planiranje kičme, osovine. No, perspektive atlantističkih predloga krajnje su problematične, buduću da su sve četiri zemlje kaspijskog područja Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan i Uzbekistan u zadnje dve godine sklopile dugoročne sporazume sa Ruskom Federacijom o kupovini i transportu gasa, pa je nepoznato odakle bi se „Nabuko“ snabdevao gasom (osim iz Irana sa kojim  zapad i naročito SAD imaju vrlo problematične odnose).  To istovremeno odbija investitore da ulože sredstva u neisplativ projekt. Zbog toga se može reći da su planovi izgradnje „Nabuka“ dospeli u „slepu ulicu“, o čemu svedoče i rezultati konferencije „Južni koridor – novi put svile“ održane u Pragu 8. maja u okviru programa EU „Istočno partnestvo“ tokom koje je trebalo da budu potpisana i politička delaracija EU, Turske i kaspijskih zemalja o podršci naporima za potpisavanje sporazuma o „Nabuku“. Naime, Uzbekistan, Kazahstan i Turkmenija odbile su da potpišu ovu deklaraciju zbog njene antiruske usmerenosti, a sav teret hipotetičke izgradnje „Nabuka“, bez rešenja odakle da se pribavi gas koji će se kroz njega transportovati, do daljnjeg je prebačen među troškove budžeta EU.  Čak su se i odnosi sa ionako „problematičnim“ Iranom kao poslednjom alternativom „Nabuka“ dodatno zakomplikovali, pošto je 6. januara 2010. svečano otvoren gasovod Dovletabat–Saraks-Hangiran koji spaja Iran sa Turkmenistanom. Ovaj gasovod, dug 182 kilometara, sada sa skromnim protokom od 8 milijardi kubnih metara (sa tendencijom povećanja na 20 mlrd m3) omogućava Iranu da turkmenskim gasom zadovoljava svoje kapacitete, a da svoje resurse sa juga zemlje upotrebi za prekomorski izvoz, čime se Iran nedvosmisleno priključuje saradnji Rusiji i prikaspijskim zemljama a ne planovima vezanim za „Nabuko“.

Na drugoj strani, nakon dvodelnog samita u Astani i Turkmenbašiju (17. maj 2007) Rusija je saradnju sa Kazahstanom i Turkmenistanom krunisala potpisivanjem Prikaspijskog sporazuma o modernizaciji i proširenju gasovodnih kapaciteta sa istočne strane Kaspijskog mora, koji je predstavljao svojevrsni coup de grace planovima o Transkaspijskoj ruti i „Nabuku“. Po završetku radova, Rusiji će biti omogućeno udvostručenje transporta centralnoazijskog gasa do iznosa od 90 milijardi kubnih metara, čime će i veće količine sopstvenog gasa biti dostupniji zapadnim tržima. Istovremeno, Kazahstan se obavezao da sa 18 miliona tona nafte godišnje snabdeva prvi ruski naftovod koji se proteže na teritoriji EU, 280 kilometara dugoj trasi Burgas – Aleksandropolis.

„Nova velika igra“ stiže na Balkan

Balkan je oduvek predstavljao most između Evrope i Bliskog istoka, Crnog mora i Kaspijskog prostora (Kavkaz kao kaspijski „Balkan“) koji u savremenim uslovima samo dobija novu geoekonomsku i geoenergetsku ulogu. Naime, on postaje odlučno mesto, prva karika u lancu kojim se energenti sa istoka dopremaju do prostora EU. Obzirom na višedecenijsko nadmetanje oko proizvodnje i transporta energenata koju smo ranije naznačili, nesumnjivo je da „Nova velika igra“ u svojoj dimenzije transporta energenata kroz koridore stiže na Balkan[6].

«Južni tok» gasovoda, u okviru geoekonomske strategije umrežavanja Rusije sa EU, ima i nekoliko specifičnosti. Preko «Južnog toka» Rusija se energetski vraća na prostore Balkanskog poluostrva, «ključaonice» (Z. Bžežinski) tj. vezivnog prostora  između Evrope i Bliskog istoka, drugog ključnog regiona bogatog energentima za koga je zapadna Evropa tokom hladnog rata pretežno bivala  vezana. Cilj je da se se pretekne i učini neisplativom investicija u drugi gasovod, onaj «Nabuko», koji treba da se nadoveže na alternativnu mrežu cevovoda iz Kaspijskog područja  (Baku – Čejhan)   koji je u međuvremenu, nakon okupacije Iraka, delom integrisan i sa bliskoistočnim cevovodima (Tabriz–Ererzum, Južnokaspijski cevovod, i planirani Trans-kaspijski gasovod). Njegovom izgradnjom Turska ne bi bila u prilici da postana centralna zemlja za tranzit energenata, već bi se on pretežno prenosio mimo nje. Trasa Burgas-Aleksandropolis će se takođe odraziti na funkcionisanje rute Baku-Čejhan koji zavisi od dopremanja nafte iz Kazahstana i to u srednjeročnim pespektivama.

U okviru svoje ekonomske i energetske politike Rusija je na veoma pažljiv i strpljiv način uspela da uđe i  uspostavi veoma povoljne odnose sa svim važnijim zemljama na prostoru Balkanskog poluostrva, pre svega svojim ulešćem u grčkom bankarskom sektoru, kupovinom dela mađarskog MOL-a i srpskog NIS-a, kao i rafinerija u Republici Srpskoj. Nasuprot tome, pobornici „Nabuka“ ma koliko se javno iznosilo da on i „Južni tok“ nisu takmaci i da evropske potrebe iziskuju oba cevovoda, u prethodnih par godina pokušavaju da intenziviraju  izvikanu „tradicionalnu nestabilnost“ balkanskih prostora. U tom ključu se moraju posmatrati i „grčka dužnička kriza“ i serije preusmeravanja protesta na destabilizaciju vlasti u Atini i jačanje proatlanskog PASOK-a, i mađarske unutarpolitičke nesuglasice koje su srušile socijalističku vladu i dovele na vlast FIDES koji se zalagao za „Nabuko“, kao i pad srpske vlade u proleće 2008. godine vezane za kosovsku krizu i formiranje prozapadne koalicione vlade čiji su pojedini delovi zdušno radili na tome da spreče ili bar otežaju potpisivanje sporazuma o prodaji NIS-a i njegovo prepuštanje novim većinskim vlasnicima. Međutim, uprkos opstrukcijama, NIS je uspešno privatizovan i vrše se potrebne pripreme za izgradnju „Južnog toka“, dok se u mađarskoj sada vladajući FIDES predvođen Viktorom Orbanom okrenuo u svojim strateškim prioritetima, i, umesto  „Nabuka“, sada favorizuje „Južni tok“[7] kao izvesniji projekt. Takođe, bugarska vlada koja je potpisala pristupanje Bugarske „Južnom toku“ je otišla sa vlasti, a kontroverzni Bojko Borisov daje protivurečne izjave i povlači sporne političke poteze rastrzan između projekata „Južni tok“ i „Nabuko“.

Srbija je Staljingrad “Južnog toka”

Pozicija Srbije u balkanskom delu „Nove velike igre“ postaje sve zanimljivija. Bliskoistočna «Nabuko» alternativa zamišljena  je da potpuno zaobiđe Srbiju i tek posledično je opskrbljuje energentima po tržišnim cenama, geostrateški je sakateći i favorizujući integrativne procese na zapadnom Balkanu u kojima bi Srbija imala krajnje perifernu ulogu, a, sa obzirom na Turske pozicije naspram Kosova i BiH, i favorizovanje procesa duboko suprotnih vitalnim interesima Srbije i srpskog naroda u okruženju. Nasuprot tome, prolaz glavnog kraka «Južnog toka» kroz Srbiju ne samo da bi popravio energetsku poziciju Srbije u regionu, pojačavao vezanost sa Republikom Srpskom i BiH, već bi i povećavao specifičnu srpsku težinu u partnerstvu Rusije i EU. Prijateljski odnosi sa Rusijom izgradnjom «Južnog toka» bili bi osnaženi u svakom smislu, a dugoročna energetska stabilnost i njen povratni uticaj na prosperitet poboljšani. Zbog ovakvih pozicija, sopstvenog geografskog položaja i interesa Srbija je u očima protivnika „Južnog toka“ viđena kao oaza ruskog energetskog uticaja na Balkanu. Njen centralni položaj u regionu i pružanje glavnih komunikacionih pravaca kroz Srbiju su još odranije bili viđeni u ovoj perspektivi. U tome leže i glavni razlozi za agresiju 1999. godine kao načina za strateško uskakanje na Kosovo, u sam centar poluostrva, od strane atlanske vojne alijanse, a radi ovladavanja tkz. Cvijićevom linije (drevna „via militaris“) i punom kontrolom Podunavlja .

Kako je usled nemogućnosti da obezbedi gas koji bi se kroz njega trasportovao,  „Nabuko“ po svemu sudeći osuđen na dugotrajnu stagnaciju ako ne i svoj kraj, ne treba isključiti da njegovi zagovornici, ionako nezadovoljni napretkom učinjenim u realizaciji projekta „Južni tok“, učine sve što je moguće da ga osujete, po principu – ako već ne možemo da realizujemo svoj projekt, možemo bar da pokušamo da sprečimo konkurentski. Obzirom na postojeće političke i geostrateške prilike, za ovakav pokušaj je, iako je za same cevovode geografski najbitnija Bugarska kao mesto njenog ulaska na prostor poluostrva i račvanja u dva kraka, „najpodesnija“ Srbija, što ne znači da slične aktivnosti neće biti pokušane i u Bugarskoj.

Za odabir Srbije kao destabilizujućeg prostora prolaska balkanskih cevovoda postoje mnogo razloga. Kao prvo, zbog njene centralne komunikacione pozicije u regionu i istorijske reputacije najvernijeg ruskog balkanskog prijatelja i saveznika. Drugo, zbog činjenice da, uprkos dvodecenijskom geopolitičkom „drobljenju“, Srbija još nije postala članica ni EU ni NATO-a, pa se namere u ovom pravcu sustiču u cilju  njenog potpunog geostrateškog „apsorbovanja“. Treće, potencijalne zone destabilizacije u Srbiji, kontrola medijske sfere i unutarpolitičkog života, odnosno krajnje otuđenih političkih elita koje su spremne da učestvuju u geostrateškom samoubistvu kroz dezintegraciju sopstvene države su bez premca, odnosno – ni jedne druge političke elite u balkanskim državama nisu spremne da idu toliko daleko suprotno sopstvenim vitalnim interesima. Četvrto, postojeća ekonomska i politička situacija je takva da omogućava snažna uslovljavanja uz pomoć politike „pretnji i obećanja“. Ni jednoj  drugoj vlasti u regionu nije moguće isporučiti ni veće pretnje i pritom ih ostvariti, niti im dati lakša, manja ili neobavezujuća obećanja.  Peto, raspoloženje naroda mimo ovih elita i spremnost na otpor ovakvim destruktivnim aktivnostima potencijalno je najveća. Zato se, kao šesto, kroz  „disiplinovanje“ Srbije može pokušati dati „zastrašujući“ primer zemljama u regionu kako bi one mogle da prođu ako nastave da istrajavaju u podršci projektima koje potencijalni destabilizatori ne odobravaju.

Zbog svega toga, borba za „Južni tok“ neminovno postaje i istrajavanje u borbi za Srbiju i njenu budućnost, jer bi se njegov uspeh odrazio na ceo region i odveo ga u drugi, povoljniji geoekonomski i geostrateški položaj u najširem smislu te reči.

Dr Saša Gajić

——————————————————————————–

[1] Prema  Petrović Jasna,„Južni tok“ protiv „Nabuka“, Politika, 27.10.2010

[2] Detaljnije kod Karoly Koscis, Tibor Tiner, Geopolitic of Pipelines and Eastern Europe with Special Regard of Hungary, Hungarian Geopolitic Bulltetin,  Vol 58, no. 1, 2009, pp. 49-67

[3] Prema Logistic Behind the Nord Stream, https://e-facts.nord-stream.com/app/article/index.cfm?aoid=2741

[4] Jean Alic, Russia Makes Major Headway with South Stream Project, http/ www.GlobalintelligenceReport.com

[5] http://www.nspm.rs/hronika/gas-iz-azerbejdzana-u-evropu-preko-qjuznog-tokaq.html

[6] Mahdi Darius Nazemroaya, The “Great Game” Enters the Mediterranean: Gas, Oil, War, and Geo-Politics, Global Research, October 14, 2007

[7] Vlastimir Vujić, Mađarska na bankini „Južnog toka“, magazin Pečat, Beograd, 01.09.2010.

Kontriranje duhu oportunizma

Oni srpski političari i društveno angažovani pojedinci – kao i organizacije, od partijskih do nevladinih – otvoreno evro-atlantski nastrojeni, agresivno istupaju u skladu sa tim. Za razliku od njih, društveno-politički delatnici koji, makar načelno, nisu proamerički opredeljeni, izbegavaju da se zamere stranim faktorima koji su postali vrlo uticajni u Srbiji. Zato ćute o pitanjima koja za relevantne zapadne centre moći mogu da budu neprijatna, a kada o njima nešto i kažu, to deluje nemušto, dok patriotizam demonstriraju na poljima koja su (ma koliko formalno delovala respektabilno) u suštini marginalna. Tako je i vuk sit, i ovce ostaju na broju. Drugim rečima: i birači imaju utisak da se srpski interesi brane, a i oni koji ih ugrožavaju se mnogo ne ljute na „hrabre“ kvazi-patriote.

Ukratko, dok su pozicije Srbije forsirano napadane, kako iznutra tako i spolja, oni koji ih brane, to rade više reda radi nego sa namerom da postignu uspeh. U skladu sa tim, mnoga važna polja od kojih zavisi naša bezbednost, od energetske do vojno-političke, ostaju nepokrivena. A dok se države i narodi oko nas bave strateškim promišljanjem i delovanjem, mi ostajemo u domenu praznih priča ili dnevnopolitičkih natezanja. Uviđajući kuda to vodi, Centar za razvoj međunarodne saradnje odlučio je da počne da nameće pitanja od suštinskog značaja za, ne samo naš boljitak, već i opstanak srpskog naroda i njegove države.

Cilj Centra je da natera bitne društveno-političke činioce na razmišljanje o važnim pitanjima, odnosno da prouzrokuje javnu raspravu o njima. To bi trebalo da bude osnov za kakvu-takvu akciju, a kada se kolo pokrene, nadamo se da će ona izaći iz sfere pasivnosti. Ozbiljne nacije ne čekaju izazove da bi tek onda tražili načine da im se odupru, već preventivno deluju kako bi zaštitile svoje interese. Mi smo daleko od toga, pa je za nas uspeh ako postepeno počnemo i reaktivno-efikasno da delujemo. No, cilj Centra za razvoj međunarodne saradnje je da doprinese da srpsko društvo dođe do optimalnih a ne tek prihvatljivih rešenja. Druga rešenja shvatamo samo kao neophodnu fazu ka dostizanju prvih.

Zanemarivanje „magistrale budućnosti“

Međutim, problem je što i vlast, i opozicija – u duhu oportunističkih načela o kojima smo govorili – ćute o temama koje Centar pokreće. Ne reaguju na inicijative koje pokrećemo, kao što su otvaranje rasprave o ruskom nacrtu Ugovora o evropskoj bezbednosti ili rasprave o važnim energetskim problemima od čijeg pravilnog rešavanja zavisi da li ćemo iskoristi šansu da postanemo u toj oblasti regionalni lider.

Posebno je zapanjujuće kako se odnosimo prema „Južnom toku“ – magistralnom gasovodu koji na putu od Rusije do Italije i drugih zemalja srednje i zapadne Evrope treba da pređe preko Srbije. Dok se Hrvati, Mađari, Bugari, Rumuni, Makedonci, utrkuju da se što potpunije uključe u realizaciju tog projekta, ili ako to nije moguće bar da budu njegov kakav-takav deo, u Srbiji pojedini krugovi nastoje da osujete da naša zemlja u njemu učestvuje. Očito, nekome – a i bez imenovanja svi znamo kome – ne odgovara da Srbija, kojoj su Rusi na Balkanu namenili ključnu ulogu u kontekstu „Južnog toka“, postane regionalni energetski lider. Jer, tako bi ona bitno poboljšala svoju geopolitičku i ekonomsku poziciju, i  u vezi sa tim, potencijal da se bori za vitalne nacionalne interese. Da se to ne bi desilo aktivirana je ovdašnja evro-atlantska „peta kolona“, a u znatnoj meri su deaktivirani patriotski činioci našeg političkog života. Ne treba ni naglašavati, žalosno je što iz lično-partijskih interesa oni prihvataju da učestvuju u takvoj predstavi.

U vezi sa tim je više nego sramotan odnos naših, ne samo vladajućih već i mnogih opozicionih političkih krugova, prema ruskoj inicijativi za kreiranje nove arhitekture evropske bezbednosti. Dok o njoj sa Moskvom ozbiljno razgovaraju najbitnije zemlje EU, kao što su Francuska i Nemačka, nastojeći da sa Rusijom traže i nađu, nekada i po cenu ljutnje SAD, obostrano korisna rešenja, Srbija se ponaša kao noj koji gura glavu u pesak. Beograd se pravi kao da se ništa u vezi sa pomenutim pitanjima ne dešava. A iznalaženje modela za obezbeđivanje evropske bezbednosti na kolektivnim osnovama za nas je od suštinskog značaja.

Prvo, stvaranje atmosfere mira i saradnje u vezi sa prevazilaženjem vojno-političkih izazova od prvorazrednog značaja je za zemlju koja se opredelila za neutralnost, i uz to ima brojne otvorene i poluotvorene probleme. Drugo, mi se nalazimo na geopolitičkoj raskrsnici i za nas je jako bitno da Evropa i naš region budu oaze mira, a ne nemirna područja na kojima se nadmeću velike sile. To sve ima kako generalni značaj, tako je važno i u kontekstu izgradnje energetskih magistrala. Da bi one bile izgrađene – odnosno konkretno Južni tok – potrebno je da tenzije budu pod kontrolom. Tu vidimo koliko su povezana bezbednosna rešenja koja nudi Moskva, odnosno iznalaženja na njihovim osnovama opšteevropskih solucija, sa energetsko-investicionim pitanjima.

Sabotiranje nacionalnih interesa

Žalosno je, ali to je ipak činjenica, da se kod nas sve to zanemaruje. Naravno, često ne slučajno. Mnoge poslovne ponude pa i potencijalne investicije koje dolaze iz Rusije, dočekuju se na nož, dok se glorifikuju krediti koje pod nepovoljnim uslovima dobijamo na zapadu i hvale štetni aranžmani sa MMF-om. Primeri za rečeno su brojni. Tu spada izbegavanje uzimanja povoljnih kredita od Rusije, maćehinski odnos prema Lukoilu i Gaspromu, saboterski stav prema Južnom toku, otežavanje nastupa ruskih preduzeća a pogotovo banaka …

Zaključak je jasan: ma koliko pričala o neutralnosti, zahvaljujući vlasti ali i nesposobno-kalkulantskoj opoziciji Srbija ide putem NATO-integracija i uspostavljanja „savezničkih“ spona sa Amerikom. Zbog defetizma i koristoljublja srpskih političkih snaga mi, po cenu prenebregavanja bitnih nacionalnih interesa, hoćemo da uđemo u društvo onih koji ih gaze.

Razume se, ne treba ići ni u drugu krajnost. Ne treba da se kačimo sa moćnijima od nas, ali nedopustivo je ni da težimo prijateljstvu sa njima na sopstvenu štetu. Treba tražiti modus vivendi kako bi se izvukao mogući maksimum, a ne treba prihvatati destruktivne opcije, koje se lažno predstavljaju kao nešto što je za nas u datim nepovoljnim okolnostima ipak prihvatljivo, kako bi se ubrzala sopstvena propast.

Produktivni a ne sterilni patriotizam

A kao što bi  morali da imamo mnogo pragmatičniji stav prema onima koji, iako se prave da nam nose darove, rade protiv nas, normalno bi bilo da stremimo partnerskim odnosima sa onima koji žele da nam pomognu (makar i iz svojih interesa), a ne da od njih bežimo radi „prijateljstva“ sa onima koji rade protiv nas. No, kod nas je postalo „normalno“ ono što je na drugim mestima nenormalno. To je danak malodušnosti i izdaje u koje je naše društvo zapalo. Zato dosadašnje svestrane aktivnosti Centra za razvoj međunarodne saradnje i nisu dobro prihvaćene.

U atmosferi opšte kolaboracije opasan je produktivan patriotizam. Da bi postali deo evro-atlantskog bloka, on mora da bude samo sterilan, što u praksi znači misliti ali ne reći javno,  ili ponekad čak i reći javno ali ništa ne raditi! Jer, raditi znači – preuzimati odgovornost, znači predlagati rešenja i znači snositi posledice. Zato je ugodnije izbegavati iole rizične vode i samoživo čekati da bude gore, pa onda samo isprazno kritikovati radi lično-partijskog profita.

Naravno, sa tim se nikada nećemo složiti, i uporno ćemo nastaviti da radimo kako bi doprineli da naša zemlja i društvo postanu bolji. Za tako nešto nije dovoljno da se promeni vlast – i dođe druga koja bi se, iz oportunizma ili ideoloških opredeljenja, ponašala na način da sve ostane isto – već da se odbace štetni principi na osnovu kojih se odvija naš politički život. Centar za razvoj međunarodne saradnje, pre svega u spoljnopolitičkoj sferi, ali i unutrašnjo-sistemskoj od koje prva bitno zavisi, forsirano će delovati kako bi se stvari pokrenule nabolje. Prilog tome je i organizovanje konferencije „Geopolitički i energetski faktori bezbednosti na Balkanu“, koja će biti održana u Beogradu, u subotu, 6. novembra. Naša nacija i država ne smeju da propadnu ni da racionalno deluje da im nema spasa, a kamoli u okolnostima kada je on izgledan. Zato hrabro moramo da idemo napred.

To neće biti lako. Očekujemo sabotaže i pokušaje da nas iz Centra – ali i svih drugih organizacija koje nisu deo bratstva „sterilnih patriota“ – ućutkaju. I to kako ideološki protivnici suverene i snažne Srbije,  tako i oni koji su do sada mislili da imaju „tapiju“ na patriotizam i rusofilstvo. Ali,  mi ćemo nastaviti da teramo sve bitne činioce našeg političkog sistema da se bave temama koje su za Srbiju bitne. Pokretaćemo inicijative u Parlamentu, tražićemo formiranje skupštinskih komisija, podizaćemo medijsku prašinu, vršićemo pritisak svim mogućim demokratskim sredstvima.

Na kraju želim da naglasim još nešto: čineći to nemamo pretenzije da namećemo zaključke, iako nekada nastojimo da ih sugerišemo (na stručnim osnovama). Za usvajanje i operacionalizaciju zaključaka na nacionalnom nivou zaduženi su naši političari. Šta god o njima mislili, dok ih biramo to je njihov posao. Naš je da ih teramo da ga rade, odnosno da ih primoramo da sa svojim stavovima i delima izađu na čistinu, a onda,  ako oni za našu zemlju nisu dobri, da ih svi zajedno menjamo (bilo da su deo vlasti ili parlamentarne opozicije). Naravno, to smo pred istorijom i budućnošću dužni da uradimo i ako uporno budu bežali od zauzimanja operativnog stava u vezi sa važnim pitanjima, čime bi neoborivo dokazali da naše društvo od njih ne može da ima bilo kakvu korist.

Dr Stevica Deđanski

predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje

I RUSIJA I NATO
Istina je, naravno, i to, da su Srbi kao narod imali vrlo negativno iskustvo s ovim savezom tokom devedesetih, i možda autor dosetke upravo računa na to istorijsko iskustvo kako bi racionalno razmišljanje o novim bezbednosnim aranžmanima na ovim prostorima bilo zamenjeno porivima koji proizlaze iz straha da se ne dogodi neko novo NATO bombardovanje. Međutim, strah nikad ne treba da bude glavni pokretač u delovanju pojedinaca i država, već treba, s jasnom istorijskom svešću, širom otvoriti oči i videti kakav je svet danas i koje se nove prilike nude.
Dakle, na prvom mestu, neophodno je uočiti neka nova kretanja i nove inicijative koje dolaze i sa Istoka i sa Zapada. Novi, pomirljiviji tonovi mogu se čuti s obe strane nekadašnje blokovske podele u Evropi, i sve više dolazi do izražaja shvatanje da je jedina prava bezbednost – opšta i nedeljiva. Dakle, zemlje koje se još nisu priklonile nijednom bezbednosnom aranžmanu – a takve zemlje su i Bosna i Hercegovina i Srbija – apsolutno moraju da imaju ovaj momenat u vidu u svojim razmišljanjima, ne samo o svojoj već i o široj, evropskoj i globalnoj bezbednosti. I to ne samo da bi bile „u trendu“, već i da bi, na svoj način, pomogle stvaranju jedne nove atmosfere, u kojoj bi zaostavština hladnoratovskih, ideologizovanih odnosa konačno bila odložena u muzej, i kako bi rad na novim, kolektivnim, aranžmanima koji uključuju i Istok i Zapad mogao što efikasnije da se razvije.

U junu 2010. će biti dve godine otkako je ruski predsednik Dimitrij Medvedev prvi put izneo predlog o započinjanju razgovora o novoj kolektivnoj i nedeljivoj bezbednosti na prostoru „od Vankuvera do Vladivostoka“. Može se reći da je, uprkos početnim tonovima skepse koji su poticali sa Zapada, novi ruski pristup promenio način na koji se razgovara o evropskoj i široj bezbednosti. Za zapadne sile je svakako postalo teže da na globalnu bezbednost gledaju na „NATO-centričan“ način – ako ništa drugo onda zato što bi to u javnosti dovelo u sumnju sve njihove verbalne izjave o dobrim namerama i poželjnosti „partnerskih“ odnosa sa Rusijom. Čak i stari antisovjetski ratnici iz doba Hladnog rata, poput Zbignjeva Bžežinskog, čiji su se refleksi posle pada Berlinskog zida skoro instinktivno pretvorili u anti-ruske, shvataju da je, 20 godina posle okončanja Hladnog rata, dalje postupanje po staroj matrici ne samo anahrono, već i destabilizujuće. Kada, na primer, u autorskom članku za Njujork tajms od 19. avgusta 2009. Bžežinski otvoreno izjavljuje da „Rusija više nije neprijatelj“ i da „NATO treba da konsoliduje bezbednost u Evropi tako što će uvući Rusiju u bliže odnose sa evro-atlantskom zajednicom i uključiti Rusiju u širu mrežu globalne bezbednosti“, onda je očigledno da je nastupilo novo doba, s novim mogućnostima, koje zahteva novu kreativnost u pristupu. Ovaj trenutak se, dakle, mora iskoristiti, a prostor bivše Jugoslavije, a pogotovo Bosne i Hercegovine, tu može da odigra ključnu ulogu i da upravo na ovom prostoru uvuče oba bivša hladnoratovska bloka u novi tip saradnje koji bi odgovorio potrebama novog vremena.

EVRO-ATLANTSKI POREDAK
Nagoveštaji da je moguće napraviti novi korak dolaze i iz samog Severnoatlantskog saveza. Na primer, u poseti Londonu sredinom aprila 2010, glasnogovornik saveza, Džejms Apaturaj, izrekao je dve veoma bitne stvari. Govoreći o novom sistemu protivraketne odbrane za evropski kontinent, Apaturaj je, citirajući Generalnog sekretara Saveza Andersa Foga Rasmunsena, izjavio da „Rusija treba da bude uklljučena u sistem protivraketne odbrane koji pokriva Evropu“. A zatim, još važnije, izjavio je da bi nova bezbednosna arhitektura trebalo da bude u vidu „jednog krova, koji obuhvata Rusiju“, koja bi trebalo da bude „deo iste bezbednosne porodice“. Tokom istog meseca, kako prenosi Njujork tajms (29.4.2010.), Generalni sekretar Alijanse, Anders Fog Rasmunsen, izjavio je da bi „saradnja između SAD, NATO i Rusije doprinela celokupnoj bezbednosti Evro-atlantske oblasti“, i da bi bilo poželjno postaviti „protivraketnu odbranu koja bi pokrila prostor od Vankuvera do Vladivostoka“. U martu se, pak, u nemačkom „Špiglu“ pojavilo „Otvoreno pismo“ sa veoma indikativnim podnaslovom: „Vreme je da se uputi poziv Rusiji da se priključi NATO-u“. Potpisnici su bili Folker Rije, nekadašnji Ministar odbrane Nemačke, Klaus Nojman, bivši predsedavajući vojnog komiteta NATO-a, Frank Elbe, dugogodišnji visoki diplomata i Ulrih Vajser, bivši načelnik Štaba za planiranje u nemačkom ministarstvu odbrane. Među ključnim postavkama u članku bila je i ta da bi „rusko članstvo u Atlantskom savezu bilo logično ispunjenje evro-atlantskog poretka“.
Da ovakva zamisao nije nešto što ni ruska strana potpuno ne odbacuje govori odgovor ruskog predsednika Dimitrija Medvedeva tokom posete SAD ranije ove godine. Na novinarsko pitanje da li je Rusija spremna da postane član NATO, Medvedev je zagonetno odgovorio: „Nikad ne reci nikad.“ Ne ulazeći sada u celu problematiku vezanu za eventualni ruski ulazak u NATO, sve ove izjave i predlozi zapravo predstavljaju logičan nastavak razgovora o ruskom predlogu za uspostavljanje novog sistema kolektivne, nedeljive bezbednosti na prostoru „od Vankuvera do Vladivostoka“.
Dakle, uprkos sumnjama u iskrene namere onih koji se za ovaj princip samo verbalno zalažu, oni koji su iskreni treba da iskoriste svaku mogućnost za pokretanje inicijativa u pravcu te nove bezbednosne arhitekture za evropski kontinent, koja bi postavila okvir u kojem ničija bezbednost ne bi bila ugrožena i u kojem bi bezbednost svih bila smatrana nedeljivom. A, pošto su stare ideološke podele na pomenutom prostoru prevaziđene, to je nešto što bi trebalo da se podrazumeva – iako to nije bio slučaj tokom protekle dve decenije. Jer, kako su četvorica bivših nemačkih zvaničnika izjavila, „zemlje NATO su, tokom protekle dve decenije, pokazivale sve manju spremnost da razviju saradničke pristupe bezbednosnoj politici s Rusijom – pogotovo u poređenju s atmosferom pozitivnih promena koja je preovladala u 1990, kada je vođstvo NATO ponudilo Sovjetskom Savezu ‘ruku prijateljstva’ na samitu u Londonu“.
Dakle, krenula je bar neformalna rasprava na temu opšte, kolektivne i nedeljive bezbednosti u severnoj hemisferi. I, krajnje je vreme. Po rečima ruskog Ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova na plenarnom zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u aprilu 2010, „pred evropskim kontinentom stoji izbor – preporod ili pad“. I, dalje: „Budućnost evropske civilizacije i njeno dostojno mesto u savremenom, sve konkurentnijem svetu mogu da budu osigurani samo zajedničkim naporima… Okončanje hladnog rata i globalizacija dali su relevantne argumente u korist kolektivne saradnje na čitavom prostoru od Vankuvera do Vladivostoka.“

PREVAZILAŽENjE UNIPOLARNOG DOBA
Nema boljeg mesta s kojeg treba krenuti nego upravo sa glavnog evropskog žarišta post-hladnoratovskog sveta. Zašto, dakle, ne krenuti od prostora bivše Jugoslavije, preciznije Bosne i Hercegovine?
Bosna i Hercegovina, preciznije, Republika Srpska, bila je prvo mesto gde je, 1994. godine, NATO vojno delovao izvan svojih granica i izvan svoje povelje, usput kršeći i važeći međunarodni poredak uspostavljen na konferenciji u Helsinkiju 1975. godine. To se, razume se, ne bi desilo – a 40 godina „hladnog mira“ u BiH, SFRJ i celoj Evropi to dokazuje – da je još uvek postojala protivteža kakvu je prethodnih decenija predstavljao Varšavski pakt. A teško da bi se desilo i danas, kada je ne samo Rusija povratila dobar deo svoje snage, već kad i druge sile, poput Kine, Indije i Brazila, velikom brzinom guraju svet u pravcu istinske multipolarnosti. Ili, ako bi se desilo – izazvalo bi daleko veće međunarodne napetosti nego što je to bio slučaj 1994. Pomenute nove/stare sile verovatno ne bi reagovale simetrično, ali bi nesumnjivo delovale asimetrično, na nekom drugom delu zemaljske kugle (Korejsko poluostrvo, Latinska Amerika, Bliski Istok, itd.), što znači da bi destabilizacija bila mnogo šira. U svakom slučaju, nestabilnost u Bosni i Hercegovini koju je tada izazvala unipolarnost prenesena je i u današnje doba. Tom bivšom jugoslovenskom republikom se još uvek, najviše posredstvom kancelarije Visokog predstavnika i Saveta za implementaciju mira, upravlja po tom zastarelom šablonu i po tadašnjim matricama i savezništvima (konstantna podrška muslimanskoj strani, konstantan pritisak na srpsku stranu i ambivalentan odnos prema Hrvatima) koji bi trebalo da su postali anahronizmi. I, dodeljivanje BiH Mape puta za članstvo u NATO na samitu u Talinu u aprilu 2010. samo je nastavak te iste inercije po istoj, anahronoj matrici preostaloj iz unipolarnih 1990-ih. Vreme je – a i prilika – da se, u ime iskrene posvećenosti novom međusobnom poverenju na prostoru „od Vankuvera do Vladivostoka“ zauzme novi pristup. I to baš u Bosni i Hercegovini. I tu Republika Srpska može da odigra ključnu ulogu.
Jasno je da, ako ništa drugo, a onda zbog iskustva padanja NATO bombi na njenu teritoriju tokom 1994-1995. godine, ali i zbog stalnih nastojanja zapadnih sila da suzbiju, ili čak i ukinu njen entitetski status, Republika Srpska, tj. većina naroda u njoj, ne gleda na NATO-integracije s odobrenjem, što je sasvim razumljivo. Pogotovo ako se ima u vidu da se upravo dalje „evro-atlantske integracije“ stalno vezuju za slabljenje dejtonske Republike Srpske, što takođe predstavlja nastavak iste, nepromenjene politike iz doba unipolarnog sveta 1990-ih. Dakle, neizbežno je da će dalja nastojanja u tom pravcu samo povisiti napetosti u ovoj ionako nestabilnoj zemlji, tj. da će joj se iznova potvrđivati status dinosaurusa preostalog iz trajno prevaziđenog unipolarnog doba. Šta je alternativa?

NOVI DUH SARADNjE
Za Republiku Srpsku je, na prvom mestu, moguće da kaže jedno otvoreno NE, daljim NATO-integracijama, pa neka bude šta bude. A zna se šta bi bilo – porast napetosti unutar zemlje zbog povećanih pritisaka sa Zapada, što Rusija ne bi mogla da prihvati na isti način kao što je to Jeljcin nekad radio. Zato je sada prilika da se kaže jedno „da – ali“. Ili, žargonom razumljivom Zapadu – „i – i“. Dakle, može NATO – kao jedan od garanta mira, bezbednosti i stabilnosti – ali samo u simfoniji sa protivtežom koju zastupa Rusija. Rusija, naime, nema više ni Sovjetski Savez, ni Varšavski pakt. Ali Rusija ima sebe – što opet nije zanemarljivo – a ima i novi respektabilni savez kojem pripada, a koji je u martu 2010. od UN dobio jednak status kakav uživa i NATO, tj status regionalne bezbednosne organizacije, koja može da učestvuje i u mirovnim misijama UN. To je Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti, koja zasad broji sedam članova: Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgizija, Uzbekistan i Tadžikistan.
Kakvi modaliteti bi se izgradili – da li simetričan status BiH kao posmatrača u oba vojna saveza, ili možda neka vrsta NATO-ODKB garancije za bezbednost i neutralnost BiH – to je stvar o kojoj tek treba razgovarati. Ali – ako su sve priče o potrebi opšte, kolektivne i nedeljive bezbednosti na prostoru Severne Amerike i Evroazije iskrene, onda jedan ovakav načelan pristup ne bi smeo da bude sporan. I tu Republika Srpska može da odigra ključnu ulogu. Sigurno je da takva inicijativa ne bi potekla iz Federacije BiH, koja je i dalje „ušuškana“ u bezrezervnu podršku koju uživa od NATO-zemalja. S druge strane, tom entitetu ne bi bilo nimalo lako da objasni zašto bi bio protiv takve inicijative, ako bi se ona pojavila. Niti bi to bilo lako drugim državama, a ni samom NATO savezu – a da se ne dovede u pitanje iskrenost nove, miroljubive retorike u kojoj se zagovara šira saradnja sa Rusijom po svim bezbednosnim pitanjima.
Nije li BiH, mesto koje je poslužilo kao povod za počinjanje Prvog svetskog rata, idealno mesto za prvi korak ka jedinom mogućem aranžmanu koji bi imao izgled da donese stabilniji mir u Evropi i Evroaziji – tj. od Vankuvera do Vladivostoka? Nije li to idealno mesto za praktičnu primenu novog duha saradnje, kakav se već neko vreme priziva na rečima? Na kraju, i sam Bžežinski je, u već pomenutom članku, izjavio da bi „dobar prvi korak [ka novom bezbednosnom aranžmanu] mogao da bude sporazum o bezbednosnoj saradnji između NATO i ODKB“. Zašto, dakle, taj prvi korak ne bi bio konkretizovan baš u sporazumu između NATO i ODKB o bezbednosnoj saradnji u Bosni i Hercegovini?
Sama Srbija bi mogla da povuče prvi takav korak, i traži status posmatrača u ODKB, koji bi bio sasvim simetričan njenom sadašnjem statusu u Partnerstvu za mir. U tom smislu, u duhu nove, kolektivne saradnje, NATO i ODKB bi mogli da sarađuju na Kosovu i Metohiji. To bi bio jedan istinski originalan srpski predlog, istinska međunarodna inicijativa koja bi imala globalni značaj i odjek. Međutim, Republika Srpska nema taj luksuz da čeka druge da povuku prvi potez, jer je sada njen položaj urgentniji, i pritisci na nju da se prikloni daljim NATO-integracijama još veći. Ako vlast u Republici Srpskoj nije spremna, iz raznoraznih razloga, da prva pokrene tu inicijativu, nema razloga da je opozicija u tom pravcu ne gurne, jasnim izjašnjavanjem u korist novih bezbednosnih aranžmana u Evropi i u samoj BiH, koji uključuju i Istok i Zapad. Dakle, Republika Srpska može da kaže: NATO, što da ne? – ali samo uz ODKB, i to u podjednakom statusu. Protivnici takvog pristupa, ne samo da bi bili van tokova novih razmišljanja o opštoj evropskoj i široj bezbednosti, već bi bili i protivnici istinske, opšte, stabilne i nedeljive bezbednosti – i u BiH, i na Balkanu, i u Evropi.

Aleksandar Pavić

Izvor: Pečat

Rusija – ključni spoljnopolitički partner Srbije

Prioritet spoljne politike i bazični nacionalni interes Republike Srbije, kao i svake druge nezavisne države, predstavlja očuvanje teritorijalnog integriteta.[1] Uz to, s obzirnom na ustavno određenje Srbije kao matične države srpskog naroda i, otuda, njenu obavezu da se zalaže za njegove interese u celini, odnosno uzimajući u obzir činjenicu da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, neosporno je da prvorazredni spoljnopolitički cilj Beograda mora da bude i očuvanje statusa Republike Srpske u skladu sa željom građana tog entiteta Bosne i Hercegovine.

SAD, kao i većina drugih članica NATO-a, deluju protivno spomenutim vitalnim interesima Srbije i srpskog naroda u BiH. Te NATO države su ohrabrile albanske kosovsko-metohijske političare da usvoje nelegalni secesionistički akt i potom su priznale tzv. državu Kosovo, odnosno uporno vrše pritisak na druge zemlje da učine isto, kao i da Kosovo bude primljeno u relevantne međunarodne organizacije. Uporedo, potpuno neprincipijelno, dok podržavaju nastojanje albanske nacionalne manjine da otrgne i prisvoji deo teritorije Republike Srbije, Vašington, sa nizom savezničkih i klijentskih zemalja, deluje u prilog centralizaciji BiH, suprotno Dejtonskom mirovnom sporazumu i volji bar jednog od tri konstitutivna naroda BiH.[2]

S druge strane, Ruska Federacija je ključni parter Beograda u vezi sa zaštitom teritorijalnog integriteta. Moskva je, pretnjom da će staviti veto, sprečila da Savet bezbednosti OUN zauzme nepovoljan stav u vezi sa režiranom secesijom naše južne pokrajine, odnosno svojim aktivnim delovanjem dosledno kontrira američkom nastojanju da što veći broj zemalja prizna nelegalnu separatističku kvazidržavnu tvorevinu. Štaviše, Ruska Federacija svojim odlučnim stavom destimuliše realizaciju nesumnjivo već pripremljenog plana za tzv. reintegraciju severnog Kosova, što bi po svojoj suštini bilo Oluja II. Moskva predstavlja prepreku za ostvarivanje onoga što bi neosporno predstavljalo okupaciju i etničko čišćenje preostalih delova Kosova i Metohije sa kompaktnim srpskim stanovništvom, tj. krajeva naše južne pokrajine koji su i sada u znatnoj meri privredno i upravno povezani sa ostatkom Srbije. Konačno, Rusija je direktno ili indirektno parirala tzv. butmirskom procesu unitarizacije BiH, odnosno i dalje svestrano radi u prilog (kon)federalno-državnog, a ne u vidu isprazne forme, opstanka Republike Srpske.

Uzimajući u obzir to da, kao što smo videli, SAD i vojno-politike strukture pod dominacijom te zemlje i dalje sistematski rade protiv vitalnih interesa Srbije i srpskog naroda, kao i sve negativno što nam je Vašington uradio tokom protekle dve decenije (usitnjavanje i delimično potiranje srpskog državnog i etničkog prostora) i, na drugoj strani, podršku koju nam Rusija pruža, logično bi bilo da Beograd bezrezervno podrži rusku inicijativu u vezi sa zaključivanjem Ugovora o evropskoj bezbednosti (UEB). To je tako zato što je ruski predlog sam po sebi dobar i uistinu u interesu evropske bezbednosti, a ne predstavlja marketinški trik Moskve, tj. puko sredstvo u geopolitičkim nadmetanjima na prostoru Evroazije, što, nažalost, neretko predstavljaju inicijative iza kojih stoji SAD.

Ugovor o evropskoj bezbednosti

Završetak hladnog rata, ideološka preorijentacija Rusije i njeno gotovo mazohističko podređivanje sopstvenih geopolitičkih interesa želji da evropski kontinent bude pretvoren u oazu harmonije među tamošnjim državama nisu bili propraćeni, ne podjednakom već ni iole dobronamernom američkom politikom. Raspad SSSR-a i Varšavskog saveza, odnosno miroljubivu politiku Moskve, Vašington je shvatio kao šansu da proširi zonu svoje vojno-političke hegemonije, a ne kao mogućnost da svet bude preuređen u duhu visokoparnih humanističkih principa o kojima je, kako se pokazalo, iz propagandnih razloga govorio.[3] Novi svetski poredak koji su SAD počele da stvaraju posle pada Berlinskog zida  ne predstavlja ništa drugo do realizaciju, na osnovama koje su u skladu sa našom postmodernom epohom, starog imperijalnog sna koji je kroz istoriju usmeravao delovanje mnogih velikih sila.[4]

U početku ne shvatajući šta se dešava, potom paralisana ekonomskim i drugim problemima sa kojima se suočila, Rusija nije ni pokušala da tokom devedesetih godina prošlog veka istrajno parira izazovima sa kojima se suočila. U međuvremenu je Vašington uključio bivše sovjetske satelite, kao i nekadašnje baltičke republike Sovjetskog Saveza, u zonu svoje hegemonije, a svoj upliv je drastično pojačao i na preostalom delu postsovjetskog prostora. Nesumnjivo, njegov cilj je bio sužavanje sfere ruskog uticaja, tj. radijusa efikasnog delovanja Moskve, čak i na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, tačnije postepeno opkoljavanje Rusije nizom država zavisnih od SAD. To je, pre ili kasnije, trebalo da dovede i do punog podređivanja Moskve volji Vašingtona i uključivanja Ruske federacije, kao perifernog igrača, u evroatlantski krug država, odnosno do posrednog i neposrednog zaposedanja energetskih i drugih resursa te zemlje kao i generalno postsovjetskog prostranstva, od strane evroameričkog kapitala. Međutim, posle NATO agresije na Srbiju 1999. godine, Rusija je definitivno odbacila iluziju o mogućnosti da u svojstvu iole uvaženog faktora nađe svoje mesto u američkog svetskom poretku.

Do sredine prve dekade novog milenijuma Ruska Federacija, pod vlašću Vladimira Putina, uspela je da se ekonomski, politički, identitetski i psihološki konsoliduje i potom je energično počela da deluje na spoljnopolitičkom planu.[5] Umnogome joj je pošlo za rukom da povrati poljuljane pozicije u srednjoj Aziji i u Zakavkazju, kao i da prvo parališe američko nastojanje da potisne njen uticaj iz Ukrajine, a potom i da umnogome oživi svoj pređašnji upliv na političko-ekonomska zbivanja u toj istočnoslovenskoj i pravoslavnoj zemlji. Postepeno, iako ne i bez povremenih trzaja na drugu stranu, na postsovjetskom prostoru klackalica moći je počela da preteže ka ruskom polu. Naravno, usled ruske nespremnosti da i dalje mirno posmata američku ekspanziju, i nastojanja Vašingtona da nju nastavi i u „ruskom dvorištu“, protivrečnosti između SAD i Rusije su narasle do te mere da neki autori razdoblje u kome živimo nazivaju „hladnim mirom“.[6]

Pokazavši obnovljenu snagu, i sa njom spregnutu odlučnost, ali želeći, kako zbog sebe, tako i radi evropskog kontinenta u celini, da tenzije među velikim i regionalnim silama ne nastave da rastu, a „hladni mir“ poprimi novi kvantitativni i kvalitativni sadržaj i umnogome postane novi „hladni rat“, Rusija je tokom 2008. godine istupila sa krajnje izbalansiranom inicijativom u vezi sa stvaranjem novog modela evropske bezbednosti. On, na način kako ga predlaže Moskva, nema za cilj da ugrožava bilo čiju poziciju, tj. da menja postojeći odnos snaga na evroazijskoj šahovskoj tabli, već je u funkciji izgradnje efikasnih mehanizama koji bi služili prevazilaženju izazova i pretnji po evropsku bezbednost. Načelna ruska inicijativa, predstavljena prethodne godine, do kraja 2009. godine poprimila je mnogo potpuniji vid. Oni koji su tvrdili da Rusija zna šta neće a ne i šta hoće tada su uvideli da njeno rukovodstvo ima itekako preciznu viziju evropske budućnosti.

Ruski nacrt Ugovora o bezbednosti u Evropi polazi od Povelje UN (1945), Deklaracije o principima međunarodnog prava (1970), Helsinkog završnog akta (1975), Deklaracije iz Manile (1982) i Povelje o bezbednosti u Evropi (1999). On dosledno uvažava međunarodno pravo, suverenitet i teritorijalni integritet i na tim osnovama nudi univerzalni put – uz poštovanje principa ravnopravnosti među državama i nedopustivosti primene sile ili pretnje silom – za prevenciju i mirno razrešenje konflikata na evropskom prostoru. Ključni deo nacrta Ugovora predviđa da države koje ga potpišu ne preduzimaju ili podržavaju aktivnosti koje ugrožavaju bezbednost drugih potpisnica, odnosno da zemlje članice vojnih saveza i drugih organizacija preuzmu obavezu da insistiraju da vojno-politički sklopovi, čiji su deo, poštuju međunarodno pravo, teritorijalni integritet i suverenitet drugih zemalja. Da ne bi ostao puko slovo na papiru, nacrt predviđa i mehanizme, od konsultacija među državama do konferencija zemalja potpisnica, koje bi države mogle da iskoriste ako procene da po njih postoji pretnja od strane neke zemlje ili grupe njih.[7]

Budućnost ruske inicijative

Vašington – koji se, pod izgovorom da se bori za promovisanje demokratije, ljudskih prava i tržišne privrede, od kada nema protivtežu u SSSR-u, ponaša nesuzdržano bahato pa i neskriveno nasilnički – svakako nije srećan zbog pojavljivanja odmerene i, načelno, održive ruske inicijative koja reafirmiše principe suvereniteta, miroljubive koegzistencije i teritorijalnog integriteta država. Americi, i dalje moćnoj državi, naviknutoj da jednostrano isteruje svoju volju, koja uz to smatra da nije završila stvaranje svoje imperije na evroazijskom prostoru, ne odgovara kreiranje modela evropske bezbednosti koji polazi od ravnopravnosti i nezavisnosti država, odnosno od uzdržavanja od primene sile i pretnje njom.

S druge strane, postoje brojne indikacije da bi mnogi evropski NATO partneri SAD-a bili radi da bude stvoren prostor za to da sa dobrim namerama, a ne forme radi, otpočne proces usaglašavanja oko nove konstrukcije evropske bezbednosti koja bi uvažila i interese Moskve i trasirala put za istinski miroljubivu saradnju u Evropi od Atlantika do Urala. Otuda, intimno, pozitivno doživljavaju ruski predlog kao polaznu osnovu za celovitu razradu modela evropske bezbednosti i, potom, njegovu implementaciju. No, za sada, višeslojni uticaj Vašingtona, iz ranijih vremena nasleđena interesna upućenost evroatlantskih partnera na Ameriku, pa i moć inercije, toliko su značajni faktori da američki glas u vezi sa spomenutim pitanjima ima premoć.[8]

Šta god načelno mnogi Evropljani želeli, to umnogome još moraju da saobraze prohtevima američkog establišmenta. U skladu sa tim, tokom 2009. godine (npr. u vezi sa Krfskim procesom i ministarskim savetom u Atini) zemlje EU su demonstrirale – isticanjem čitavog niza pitanja, od ljudskih prava, preko uloge OEBS-a, do vanevropskih izazova – da za njih ruska inicijativa za sada nije prihvatljiva. I ne radi se tu o njenom konkretnom vidu, već o bazičnim principima koji predstavljaju prepreku američkoj hegemoniji. Dok EU ne skupi smelost i snagu da se emancipuje od SAD-a i povede politiku u skladu sa sopstvenim dugoročnim interesima, ruska vizija stabilne evropske bezbednosti, ma koliko ona za Evropu bila dobra, nije ostvariva. Opet, to ne znači da ruska inicijativa već sada nema smisao! Ona će, odnosno budući potezi Moskve koji će iz nje proisteći, gotovo sigurno, predstavljati katalizator osvešćivanja znatnog dela zemalja članica EU, tj. tačku kristalizacije energije potrebne za ispoljavanje u mnogim zemljama već narasle težnje ka reafirmaciji evropske samobitnosti. Otuda inicijativa rukovodstva Ruske Federacije već sada predstavlja značajan korak ka potencijalnom stvaranju nove arhitekture evropske bezbednosti.

Na osnovu imperijalne inercije i želje da još neko vreme sačuva naduvani balon svoje ekonomske i političke moći Amerika će, po svemu sudeći, nastaviti da ide dosadašnjim putem, iz propagandnih razloga neznatno drugačije stilizovanim, dok god to bude iole mogla. Time što izbegava da započne proces dubinskih a neizbežnih promena, Vašington produbljuje probleme, pogoršava poziciju na kojoj će moći da se ekonomski, socijalno, geopolitički i u svakom drugom pogledu konsoliduje, ali i odlaže urušavanje dosadašnje sturkture spoljne i unutrašnje moći. No, čak iako je radi produžetka svoje hegemonije američka elita spremna da dopusti  rast cene koju će njeno društvo jednom neminovno morati da plati, i srednjoročno, a kamoli dugoročno gledano, težište svetske ekonomske, i sa njom spregnute vojno-političke moći, izmeštaju se van evroatlantskog prostora. To će, u nekom trenutku, sigurno dovesti do opsežnijeg distanciranja  od imperijalne sile u fazi opadanja nemalog broja evropskih država koje su sada u savezničkim ili klijentskim odnosima sa SAD-om. [9]

U vreme kada je Amerika sa delom svojih NATO saveznika izvršila agresiju na Srbiju, bruto društveni proizvod (BDP) posmatran prema paritetu kupovne moći SAD-a i sadašnjih članica EU bio je preko tri puva veći od BDP-a zemalja koje čine grupu BRIK. Ove godine je odnos u korist SAD i EU u poređenju sa zemljama iz sastava spomenute neformalne grupe 2:1, a već oko 2020. godine prednost će biti na strani Brazila, Rusije, Indije i Kine. SAD se gotovo sigurno i tada neće radikalno suočiti sa posledicama pogrešne politike svoje elite, tačnije i tada će biti prvorazredna sila, ali će svet već uveliko biti istinski policentričan. U takvim okolnostima će i nova arhitektura evropske bezbednosti, u skladu sa principima koje predlaže Moskva, biti mnogo realnija.[10]

Do tada će, ruski predlog i buduće inicijative koje će se na njega nadovezivati, verovatno biti dodatni osnov za povezivanje zemalja postsovjetskog prostora i faktor podsticanja evroatlantskog skepticizma unutar EU i NATO-a i to, kako u ime težnje ka ravnopravnosti država i miroljubivoj koegzistenciji među njima, tako i radi povezivanja – u okolnostima kada globalna konkurencija na štetu Evrope postaje sve veća – međusobno upućenih zemalja EU i energetskim i drugim prirodnim resursima bogatih država bivšeg Sovjetskog Saveza (naravno, pre svega Rusije). Stoga to treba ponovo podvući, iako će ruska inicijativa o kojoj govorimo kratkoročno imati ograničen rezultat, neće proći puno vremena pre nego što se u punom obimu pokažu njeni efekti.

Srbija i ruski koncept evropske bezbednosti

Srbija i srpski narod su osetili šta znači i čemu vodi stari, od strane SAD-a ponovo oživljeni, model hegemonije nad Evropom.[11] U njemu nije bilo mesta za bezbednost naroda i država koji se nisu pokoravali volji Vašingtona. Pretenzije Amerike su i dalje ostale u duhu „vrednosti“ tzv. novog svetskog (imperijalnog) poretka, ali je u novim okolnostima, pre svega usled jačanja Rusije, manevarski prostor za njeno delovanje sužen. Makar brutalnom silom, Vašington više ne može da ugrožava naše interese. Naravno, ne treba zanemariti njegovu tzv. meku moć.[12] Evroatlantski ideološki aparat, od mreže medija do kvazi NVO, deluje u prilog realizovanja onoga što SAD želi na srpskom prostoru (marginalizovanje Republike Srpske, federalizovanje Srbije i njeno uvlačenje u NATO, jačanje kvazidržavnosti Kosova), ali tome ne može primarno da se parira spoljnopolitičkim aranžmanima, već unutrašnjopolitičkim nacionalno odgovornim potezima. Kao što iz inostranstva više otvoreno ne možemo da budemo ugroženi, tako i izgradnjom partnerskih veza sa prijateljskim državama, odnosno učešćem u bezbednosnim inicijativama, ne možemo da saniramo identitetska klizišta. To uvek moramo da imamo u vidu.

Ne smemo da, osnovano revoltirani potkopavanjem naših ključnih interesa sredstvima američke meke moći, povlačimo spoljnopolitičke poteze koji mogu da nam nanesu štetu a nemaju potencijal, s obzirom na sadašnji odnos snaga u Evropi, da nam donesu korist (npr. integrisanje faktički otrgnutog dela teritorije). Kao što je, s druge strane, pogubno da hipnotisani od strane evroatlantskog ideološkog aparata apatično dopuštamo da deo naše političke kvazielite nametne po zemlju štetan proamerički kurs. Spoljnopolitička orijentacija Srbije treba da bude izbalansirana tako da je, na trenutno ostvariv a dugoročno održiv način, u funkciji naših vitalnih interesa: od zaštite teritorijalnog integriteta do stvaranja osnova za brži ekonomski razvoj. Nedopustivo je da zapostavimo prvo, ali i da zanemarimo drugo. Jer, samo ekonomski i demografski revitalizovana Srbija, u budućem povoljnijem geopolitičkom kontekstu, moći će, s nadom da će postići uspeh, da se zalaže za ispravljanje nepravdi koje su nam učinjene tokom devedesetih godina prošlog veka (političko, ekonomsko, identitetsko, kulturno, simetrično ili asimetrično povezivanje tri srpske države – Srbije, Srpske i Crne Gore).

U duhu rečenog, da se vratimo ruskom predlogu. On je, posmatran načelno, za Srbiju veoma dobar. Nova arhitektura evropske bezbednosti umesto stare evroatlantske arene u kojoj su stradale samosvojne zemlje, pogotovo za nas, ima epohalan značaj. Međutim, iscrpljeni onim kroz šta smo prošli, moramo da budemo obazrivi. Mala a ekonomski i vojno-politički  slaba zemlja, uz to sa svih strana okružena članicama jednog vojnog saveza, kao što je Srbija, treba da nađe način da najbezbolnije prođe kroz vremenski međuprostor u kom će se stara struktura dovoljno urušiti kako bi konstrukcija nove postala izvodljiva. Mi ne možemo da budemo faktor koji će bitno uticati na to da sadašnja ruska inicijativa relativno brzo zaživi i, stoga, ne treba da povlačimo poteze koji bi u okolnostima u kojima se nalazimo mogli da ugroze naše ekonomske i druge perspektive.

O tome da je strateški cilj Srbije da pristupi EU, na način koji ne bi značio odricanje od teritorijalnog integriteta, u našoj zemlji gotovo da postoji konsenzus. Uostalom, s obzirom na dosadašnje vođenje ekonomske i druge politike, čime smo dospeli u situaciju da teško možemo da opstanemo bez podrške EU, po pitanju evropskih integracija nažalost i nemamo značajniji manevarski prostor. Ako ne budemo dovedeni u poziciju da naši vitalni nacionalni interesi budu otvoreno ugroženi, ne bi bilo razumno da se distanciramo od EU. Ne smemo da, radi ubrzanja procesa evropskih integracija, povlačimo nacionalno neodgovorne poteze, i da se odričemo onog što je deo naše istorijske baštine, ali bi bilo riskantno i da činimo ono što bi udaljilo Brisel od nas i tako ugrozilo naše evrointegracione težnje, odnosno da nam nanese ekonomsku štetu.[13]

EU, suštinski, nije zauzela blagonaklon stav prema ruskoj inicijativi. Predlog Moskve, bez obzira na više-manje pozitivan stav pojedinih članica EU, umnogome je relativizovan iako nije sasvim odbačen. S druge strane, ruska inicijativa ne samo da je dobra za Srbiju već je i Rusija strateški partner Srbije u vezi sa zaštitom naših vitalnih interesa, kao što su očuvanje teritorijalnog integriteta i zaštita statusa Republike Srpske. Neuvažavanje ruskih težnji moglo bi negativno da se odrazi na buduću podršku Rusije našoj zemlji. Uzimajući sve rečeno u obzir, Beograd mora da postupa odmereno i pragmatično. Na sreću, za tako nešto ima otvoren prostor. Vodeći promišljenu politiku u stanju je, i po pitanju ruske inicijative, da se ne zameri ni Briselu, ni Moskvi.

Zaokružena neutralnost

Krajnje je vreme da Srbija aktivnije zaigra i to tako da njene poteze SAD, EU ili Ruska Federacije ne shvate kao izazove. Ono što je oficijelni Beograd do sada činio spada u domen lakomislenih taktičkih poteza. Bez ozbiljne strategije, pa i vizije, a opterećen unutrašnjopolitičkim partijskim nadigravanjima, nastojao je da izbegava aktuelne pretnje, ne razmišljajući o kompleksnom nizu posledica koje polovičnim potezima priziva. Revoltirani priznanjem tzv. države Kosovo od strane SAD-a i većine članica NATO-a, doneli smo odluku o vojnoj neutralnosti, ali ona nije dobila karakter trajnog opredeljenja. Koketiramo sa NATO-om uprkos činjenici da je za nas višestruko štetno pristupanje tom vojnom savezu. Posle donošenja kosovskog secesionističkog akta, pokazali smo 2008. godine izrazite simpatije prema ruskom konceptu evropske bezbednosti, da bi se već sledeće godine, uvidevši, posle neformalnih upozorenja iz EU, moguće posledice takvog opredeljenja po naše evropske integracije, umnogome po tom pitanju distancirali od Moskve. Takvom politikom nikoga nećemo zadovoljiti, ali ćemo sve razočarati, što može dvostruko negativno da se odrazi na naše interese: i na nacionalne u užem smislu, i na one ekonomske.[14]

Srbija mora u vezi sa svojom strateškom orijentacijom da zauzme otvoren i dosledan stav, a ne da i dalje gura glavu u pesak i povlači uglavnom dnevnopolitičke poteze. Konkretno, u vezi sa ruskom inicijativom, potrebno je nedvosmisleno pokazati da Srbija načelno podržava predlog Moskve, ali i istaći da s obzirom na svoju želju da pristupi EU, i otuda nužnost da u vezi sa važnim pitanjima usaglašava svoju politiku sa Briselom, mora obazrivo da postupa u vezi sa pružanjem konkretne potpore onome što je Rusija ponudila. Nedopustivo je igrati se sa Moskvom i stvarati kod nje iluzije da ćemo postupiti na jedan način, a onda delovati drugačije. Rusija se prema Srbiji ponaša kao prema ravnopravnom partneru, i ne pribegava ucenama i nametanjima. Dosadašnje iskustvo ukazuje da će uvažiti jasno i blagovremeno iskazan stav Beograda, pogotovo kada Srbija ima manevarski prostor, i to na način koji je u punoj meri u skladu sa njenim interesima, da dokaže Moskvi da uvažava njene geopolitičke interese.[15]

Nacrt Ugovora o evropskoj bezbednosti striktno ostavlja zemljama potpisnicama pravo na neutralnost. Srbija i bez formalnog potpisivanja UEB ili zvaničnog izjašnjavanja u prilog njemu, ako takvo pitanje bude postavljeno, u vezi sa neutralnošću može suštinski da pruži, u skladu sa nacrtom UEB, svoj doprinos izgradnji novog modela evropske bezbednosti. Skupština Srbije je u decembru 2007. godine, u okviru Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, donela odluku o vojnoj neutralnosti zemlje. Precizirano je da ona važi do eventualnog raspisivanja referenduma na kome bi bila doneta konačna odluka po tom pitanju. Mislimo da je sada, u kontekstu ruske inicijative, nastupio krajnji trenutak da Srbija dovede do kraja svoje, tada načelno iskazano, opredeljenje da bude vojno neutralna zemlja.

Zemlje proklamuju privremenu (situacionu) neutralnost ili generalnu neutralnost. Prva se proglašava u odnosu na neki konkretan slučaj i ograničena je okolnostima iz kojih je proizašla. Takvu neutralnost je Kambodža proglasila 1955. godine, imajući u vidu rat koji je, uz posredno i neposredno mešanje stranih sila, tada besneo na prostoru Vijetnama. Iste godine proklamovana je i neutralnost Austrije. Ona je već spadala u drugu grupu. Ta zemlja je odlučila da načelno i trajno ostane neutralna (da sada ne ulazimo u splet okolnosti u kome se, s obzirom na uspostavljenu okupacionu upravu posle Drugog svetskog rata, to desilo). Austrija je postupila slično kao i Švajcarska (takođe uz asistenciju velikih sila), više od jednog veka ranije.

Drugo važno pitanje je da li je neutralnost jednostrano proklamovana ili je zatražena njena potvrda od strane pojedinačnih sila i alijansi koje mogu da je ugroze, odnosno od međunarodne zajednice u celini. Moldavija je 1994. godine usvojila ustav koji predviđa njenu trajnu neutralnost (član 11). Međutim, nije povela sistematsku akciju sa ciljem da se u prilog njene neutralnosti izjasni međunarodna zajednica ili za tu zemlju relevantne njene članice. S druge strane, Turkmenistan, koji je proglasio neutralnost 1995. godine, obratio se OUN za zahtevom da ona bude potvrđena. To se u decembru iste godine i desilo rezolucijom br. 50/80, Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija.

Srbija, koja se nalazi između ruske inicijative i neformalnih ali ozbiljnih pritisaka da ubrza svoje kretanje ka NATO-u, radi sopstvene bezbednosti i dobrih odnosa sa Moskvom, mora da izađe iz slepog koloseka u koji je ušla. To može da postigne proklamovanjem generalne neutralnosti, njenom potvrdom na referendumu i potom pokretanjem inicijative da ona bude međunarodno priznata tj. prihvaćena od strane relevantnih sila i vojnih saveza (pre svega NATO i, uslovno rečeno ruskog bloka, Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti), pa i OUN. Time ne samo što bi indirektno, i to na način koji ne bi bio protivan zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU, delovala u skladu sa ruskom inicijativom već bi otišla i mnogo dalje od toga: dala bi svoj doprinos pretvaranju Evrope u zonu mira. U krajnjoj instanci, tome teži i ruski predlog novog evropskog bezbednosnog aranžmana.

Zaključna razmatranja

Evropske integracije, kako nam je to više puta ponovljeno iz Brisela i Vašingtona, nisu uslovljene pristupanjem NATO paktu. Druga stvar je to što između reči i dela evroatlantskih centara moći postoji značajan raskorak. No, ako smo odlučni u svom opredeljenju da ostanemo van vojnih saveza, nominalna opredeljenja Brisela i Vašingtona nam ipak ostavljaju dovoljno veliki prostor da zbog neprihvatanja tzv. atlantskih integracija naše evropske perspektive ne budu ugrožene. Ako nas ne prime u EU, to neće biti zbog našeg odbijanja da uđemo u NATO, već odsustva dubinske evropeizacije Srbije (u vezi sa korupcijom i svim drugim sistemskim nedostacima koji opterećuju našu zemlju), odnosno eventualnog opredeljenja evroatlantskih centara moći da Srbija, šta god radila, bude ostavljena van procesa evropskih integracija.

S druge strane, pristupanje NATO-u bi se neminovno negativno odrazilo na naše partnerske veza sa Moskvom. Jedna stvar je kada takav rizik preuzme Bugarska, koja nema otvorene teritorijalne sporove i druge probleme u vezi sa kojima joj je od suštinskog značaja ruska podrška, a druga je kada se radi o Srbiji koju takvu potporu očekuje od zemlje koja NATO osnovano doživljava kao pretnju. Na stranu to što kada već nismo u stanju da sopstvene, nesumnjivo opravdane težnje, realizujemo vojnim sredstvima, besmisleno je da postanemo deo vojno-političkih struktura koje služe tuđim interesima, i to interesima onih koji su nam naneli mnogo zla i dalje rade protiv nas, a uz to, čije će globalne pozicije iz godine u godinu biti sve gore.

Za Srbiju je najpametnije da odlučno povede politiku uspostavljanja generalne i međunarodno verifikovane neutralnosti. Time bi, ali i izražavanjem svojih načelnih opredeljenja u pogledu ruske evrobezbednosne inicijative, kao i objektivnih ograničenja koja u vezi sa njihovim ostvarivanjem ponekada imaju evrointegrativne težnje Beograda, Srbija na elegantan način izbegla da dođe u neprijatan položaj u kome, ako nastavi da se ponaša pasivno, reskira da se nađe.

Strateško, a ne taktičko, opredeljenje Srbije da ostane van Severnoatlantske alijanse doprinelo bi da partnerstvo sa Rusijom dobije novi kvalitet i da naša zemlja pre ili kasnije ne bude priklještena između zahteva Moskve da recipročno, u skladu sa podrškom koju dobija po pitanju Kosova i Metohije i Republike Srpske, podrži rusku inicijativu u vezi sa UEB, i, na drugoj strani, insistiranja Brisela da sledi politiku EU ako želi da joj pristupi.

Proklamovanje generalne neutralnosti korisno je u tom kontekstu, ali je i načelno dobro za Srbiju, Evropu i Rusiju. Jedino bi, uz Vašington i pojedine okorele sledbenike njegove politike u EU, na gubitku bile naše političke strukture koje sudbinski važno pitanje geopolitičke orijentacije zemlje (zlo)upotrebljavaju kako bi izvukle ličnu i partijsku korist.

mr Dragomir Anđelković

(autor je analitičar Fonda strateške kulture iz Moskve)

[2] O tome: Guskova J., „Butimir i natoizacija Balkana“, Fond strateške kulture. 2009. // http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2666

[3] Opširnije: Petrović D.,  Geopolitika postsovjetskog prostora, Prometej, Novi Sad, 2008.

[4] Videti: Utkin A. I., Vыzov Zapada i otvet Rossii, Эksmo, Moskva, 2002.

[5] Pogledati: Medvedev R., Putin: povratak Rusije, Novosti, Beograd, 2007.

[6] Primera radi: Štavljanin D., Hladni mir – Kavkaz i Kosovo, Radio Slobodna Evropa, Prag/Beograd, 2009.

[7] Videti: „Proekt Dogovora o evropeйskoй bezopasnosti“, Prezident Rossii, 2009. // http://www.kremlin.ru/news/6152

[8] O tome: Zakarija F., Post-američki svet, Heliks, Smederevo, 2009.

[9] Videti: Bordačev T., „Evropeйskiй soюz: vыzovы i scenarii razvitiя“, u: Karaganov S. (priredio), Rossiя i mir. Novaя эpoha, Moskva, AST, 2009., str. 362-383.

[10] O geopolitičkim implikacijama globalnih ekonomskih kretanja: Anđelković D., „Uticaj svetske ekonomske krize na spoljnu politiku Srbije“, interes Nacionalni interes, 1/2010

[11] Opširnije: Knežević M., Mozaik geopolitike, Institut za političke studije, 2008.

[12] Pogledati: Dugin A., Geopolitika postmoderne, Rosić/Nikola Pašić, Beograd, 2009.

[13] Šire: Petrović Ž., „Ruska vizija bezbednosti u Evropi“, ISAC fond, 2009. // http://www.isac-fund.org/download/Ruska%20vizija%20bezbednosti%20u%20Evropi%20i%20Srbija.pdf

[14] O neutralnosti Srbije: Anđelković D., „Da li je Srbija neutralna država?“, Fond strateške kulture, 2010. // http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2758

[15] O geopolitičkom poimanju državnih interesa: Dodds K., Geopolitics: A Very Short Introduction (Very Short Introductions), Oxford University Press, Oxford – New York 2007.

Postoje sve osnove za pretpostavku da će Jaroslav Kačinjski, nakon što mu mine bol zbog gubitka, iskoristiti situaciju i na talasu saosećanja običnih Poljaka prema žrtvama katastrofe potruditi se da mobiliše poljski elektorat. I to ne samo tradicionalne pristalice partije „Pravo i pravičnost“ („PiP“), nego i privrženike drugih političkih snaga, pre svega „Građanske platforme“ Donalda Tuska i Saveza levih demokratskih snaga (SLD) Gžegoža Naperalskog. Poljski birač u svom izboru prednost daje ličnosti i glasa za „ličnost“, a ne za konkretni partijski program. Poljski izbori uvek nose na sebi pečat personifikacije, i zato ličnost političara i sve što je s njim u vezi za Poljake je od ne malog značaja. Na toj pozadini saosećanje sa premijerom Kačinjskim može podstaći mnoge Poljake da mu podare svoje glasove kao kompenzaciju za pretrpljeni bol. Sada je evidentan naboj patriotskog raspoloženja u poljskom društvu i to raspoloženje, ako ne javno, a ono prikriveno, okrenuto je temi večite borbe Varšave protiv Moskve. U poljskoj etničkoj svesti Katinj 1940. godine i katastrofa kod Smolenska kao Katinj 2010. godine formiraju neprekinuti asocijativni niz. To ide na ruku pre svega partiji Jaroslava Kačinjskog, koji će se pozicionirati kao naslednik svog pokojnog brata.

Pobeda J.Kačinjskog na izborima neće pridodati Moskvi naročitog optimizma. Kao i Leh Kačinjski, Jaroslav će ostati veran izabranoj političkoj stazi okorelog rusofoba. Čak ako u početku njegove izjave budu blažeg i diplomatskijeg karaktera, kasnije će ih on zameniti oštrijim izjavama. J.Kačinjski će nastaviti delo svog brata, koji je 2006. godine izjavio o početku realizacije programa stvaranja Četvrte Žečpospolite (IV Republike ), što se direktno odnosi na Belorusiju i Ukrajinu, i neposredno zadire u interese Rusije u tim zemljama. Projekat pretpostavlja formiranje posebnog nacionalno-kulturnog miljea u mestima u kojima kompaktno živi poljska dijaspora u okvirima globalne konsolidacije poljske nacije.

Ideolozi stvaranja Četvrte republike uveli su pojam takozvane „Male Poljščizne“, koja uključuje pogranične zemlje, naseljene većinski etničkim Poljacima, ili pro-poljski raspoloženim katolicima iz reda Belorusa i Ukrajinaca. U datoj inicijativi sagledava se težnja da se stvori religiozno-kulturna sredina sa preovlađujućom poljskom kulturom i katoličanstvom rimskog obreda. Neki poljski eksperti i politolozi uporno savetuju da se pojača religiozna komponenta poljskog prisustva na teritorijama kako Zapadne Ukrajine, tako i Zapadne Belorusije, pozivajući katolički kler da obraća veću pažnju na politiku, a ne samo na duhovno pastirsko služenje svoje pastve. Uočavaju se pokušaji da se iskoristi katolicizam u geopolitičke i strateške ciljeve. Na primer, u Belorusiji poljski ksendzi (sveštenici) već čine 50 procenata katoličkog duhovništva republike, sa tendencijom povećanja njihovog broja.

Zato istovremeno sa izborom J.Kačinjskog treba očekivati značajnu aktivizaciju katoličkog nadiranja na Istok, uz angažovanje ne samo katoličkih redova, nego i poljskih NVO (Poljski institut u Kijevu, civilna mreža „Potpora“, Fond „Stefan Batorija“ i drugi). Poljskoj spoljnoj politici svojstvena je tradicionalna simetričnost: čim Rusija aktivizira svoju politiku na istoku Ukrajine, Poljska podstiče katolički prozelitizam na zapadu, sa pokušajima širenja katoličkog uticaja u dubini zemlje. J. Kačinjski je apologeta katoličke sugestivnosti. U slučaju da postane predsednik, Ukrajinu čeka „beloruska“ varijanta razvoja događaja, gde su se katolici istakli nizom krupnih uspeha na polju informativno-prozelitističke borbe protiv Pravoslavlja.

U vezi sa naznačenim za 20. juni prevremenim izborima za predsednika Poljske nastaje problem kandidata „drugog ešalona“, koji se faktički ne mogu za tako kratko vreme pripremiti za izbore na valjan način. U složenoj situaciji našao se v.d. predsednika Bronislav Komorovski, predstavnik partije Donalda Tuska „Građanska platforma“. Stavljen pred neophodnost da izvrši naimenovanja državnih funkcionera na ključne funkcije umesto poginulih, Komorovski se pribojava da će načiniti pogrešan korak, što će odmah iskoristiti njegovi politički protivnici. Svaka greška preti mu da izgubi simpatije određenog dela birača. Pošto je premijer Tusk dao preliminarnu izjavu da odustaje od učešća u predsedničkoj trci, Komorovskog smatraju kao osnovnog pretendenta na položaj šefa poljske države, u čemu će biti konkurent J.Kačinjskom, ukoliko ovaj takođe odluči da istakne svoju kandidaturu.

U ništa manje složenoj situaciji nalazi se partija Gžegoža Naperalskog. Posle pogibije Ježi Šmajdzinskog SLD se do danas nije odredila u pogledu svog kandidata. Sam Naperalski otvoreno priznaje da će biti teško naći zamenu za Šmajdzinskog. Pošto se politički pogledi Naperalskog na ukupno poljsko-sovjetsko nasleđe mogu označiti relativno lojalnim, partija SLD je spremnija za razumni dijalog sa Moskvom nego „PiP“.

U celini uzev, poljski politolozi su jedinstveni u mišljenju da će predstojeći izbori biti manje agresivni i da se ni jedna od političkih partija neće osmeliti da spekuliše na temu smolenske avionske nesreće. Pred svakim kandidatom stoji nimalo lak zadatak da u svoju korist apostrofira razliku od drugih, pa će tako učesnici predizbornog takmičenja biti oprezniji u izjavama.

Poznati poljski istoričar, profesor Jagelonskog univerziteta Anžej Novak izneo je sumnje u mogućnost fundamentalnog preloma u poljsko-ruskim odnosima. Glavnom preprekom Novak smatra ne težnje Varšave da pomeri svoj uticaj iza istočnih granica Poljske, već težnju Kremlja da pretvori slabašni postsovjetski prostor u jedinstveni i čvrsti politički organizam. Po njegovom mišljenju, bez fundamentalnih promena ideološkog stanja ruskog društva dugoročnije pomirenje Varšave i Moskve će ostati fikcija.

Nisu ostali po strani ni Amerikanci. Savetnik Baraka Obame, etnički Poljak Zbignjev Bžežinski pozvao je poljsko rukovodstvo da pretvori grob Leha Kačinjskog u mesto poklonjenja, na kome bi se svaki Poljak mogao još jednom setiti poljskih oficira, streljanih u Katinju (!?). Podsećanja na to da su SAD i Poljska davnašnji strateški saveznici čula su se i iz usta potpredsednika Džoa Bajdena. To je signal Varšavi o nepoželjnosti (sa aspekta Vašingtona) zbližavanja sa Rusijom. Kandidatura J.Kačinjskog za predsednika Poljske za Amerikance je najprihvatljivija.

Pre zlosrećne katastrofe 53 procenta Poljaka prednost je davalo premijeru Tusku, dok se Leh Kačinjski mogao pohvaliti tek sa 27 procenata glasova. Pogibija poljskog predsednika zasigurno će pridodati kandidatu „PiP“ određeni broj saučestvujućih glasova. Ali za sada se ne može govoriti o tome da je pobeda Jaroslava Kačinjskog predodređena.

Vladislav Guljevič (Ukrajina)

Fond strateške kulture