Ili, kao što je već navedeno, da bi Republika Srbija dobila taj kredit mora da ispunjava zahteve MMF. Te zahteve neprestano iznose šef misije MMF za Srbiju Albert Jeger i predstavnik MMF u Beogradu Bogdan Lisovik. Na primer, Lisovik se zalaže za prodaju najuspešnijeg srpskog javnog preduzeća i usmeravanje para od prodaje ka inostranim poveriocima. Tačnije, on otvoreno izjavljuje da bi prodaja “Telekoma“ navodno “pomogla da se smanji javni dug“. (1) Takođe,Lisovik je i protiv navodno “neopravdanih ustupaka sindikatima“ (ili protiv povećanja plata prosvetnim radnicicima u trenutku kada inflacija sa oko 10 % obezvređuje njihove prihode) Lisovik je otvoreno i na strani zapadnih banaka u Srbiji jer podržava povećanje referetne kamatne stope od strane NBS iako će takva mera dovesti do još skupljih kamata. Predstavnik MMF-a javno kritikuje Republiku Srbiju zato što ona navodno sporo ‘”restuktuira” (rasprodaje) velika javna preduzeća. (2) Slično tome, njegov kolega Albert Jeger podržava najavljeno poskupljenje struje od 13, 5 % i ubeđuje srpsku javnost u tvrdnju po kojoj će to poskupljenje “privremeno i malo“ uticati na inflaciju. Dakle, to su osnovni uslovi MMF-a koji u praksi prate navodnu makorekonomsku pomoć EU.

Takođe, u članu 1 Sporazum o EU kreditu se navodi da se on odobrava u dva dela po 100 miliona evra. Zatim se u članu 2 ističe da je rok dospeća kredita 8 godina.Ipak,u članu 3 Sporazuma o EU kreditu se navodi da EK može da otkaže “celinu kredita“ zbog “vanrednih okolnosti“ na tržištima kapitala. Ipak, Republika Srbija nema pravo na “nikakvo obeštećenje“ ako se to desi. Takođe, iz člana 4 je jasno da EK zarađuje kao posrednik na račun Republike Srbije i njenih građana jer ima pravo na “ukupan iznos provizije i troškova vezanih za odnosnu finasijsku transakciju, kao i za pripremu i izvršenje finasijske transakcije“. Iz člana 4 je jasno i da nemačka Bundes banka zarađuje na transakcijama jer se sredstva prenose na račun NBS u Frankfurtu. U članu 4 Sporazuma o EU kreditu se navodi da je Republika Srbija dužna da pribavi i mišljenje ministra pravde i “nezavisne advokatske firme koja je prihvatljiva“ za EK. Pravno mišljenje je potrebno da bi se Republika Srbija dodatno obavezala “da će ispunjavati svoje obaveze“. Sa druge strane, EK nema obavezu čak ni da navede imena banaka od kojih će uzimati pare. Takođe,u članu 6 se navodi i da će EK dodatno uslovljavati kredit “na bazi nalaza svoje provere da je ekonomska politika“ Republike Srbije u skladu sa “utvrđenim uslovima “. Slično tome, u članu 5, Republika Srbija se obavezuje “da neće zahtevati reprogramiranje kredita ili bilo kakvo oslobađanje duga u pogledu kredita“. Republika Srbija priznaje u istom članu da “EK ima isto zakonsko pravo, imunitete i privilegije kao što to imaju međunarodne finasijske institucije” (ili MMF).

Posebno je skandalozno što Sporazuma o EU kreditu ne sadrži preciznu visisnu kamatne stope. Tačnije,u članu 6 se navodi da Republika Srbije “plaća kamatnu stopu“ u skladu sa pismenim obaveštenjem EK. Takođe, EK može da predloži (faktički nametne) Republici Srbiji “nove maksimalne kamatne stope u skladu sa pretežnim tržišnim uslovima u datom trenutku“. Takođe, prema članu 8, EK ima obavezu da samo 15 dana ranije pre isplate kredita obavesti Republiku Srbiju o “kamatnoj stopi i kamatnom periodu“! Dakle, ne zna se visina kamate.

U članu 6 se predviđa i plaćanje zatezne kamate. Zatezna kamata se određuje na dva načina. Ili u visini godišnjeg EURIBOR-a plus dva odsto, ili u visini kamate koja je dogovorena(nametnuta) između EK i Republike Srbije, (takođe plus dva odsto). U tom kontekstu, treba podsetiti da godišnji EURIBOR trenutno iznosi oko 1,9% ali i da je ne tako davno, 2008. godine, iznosio oko 5 %! Takođe, u članu 6 se jasno navodi i da je Republika Srbija dužna da plati ne samo zateznu kamatu već i “sve troškove i izdatke“.

U tom lihvarskom kontekstu, EK se poluotvoreno protivi i prevremenoj isplati kredita jer u članu 7 se navodi da “zajmodavac neće uključivati klazulu o prevremenoj otplati u uslove i odrebe…osim ako zajmoprimac izričito to zahteva“. Ipak, već u članu 9 se navodi da Republika Srbija dužna da nadoknadi sve troškove, izdatke, provizije i gubitak kamate pretrpljenje usled prevremene otplate“.

Takođe, u članu 8 Sporazuma o EU kreditu se navodi da Republika Srbija plaća sve administrativne i druge takse, poreze i prateće troškove kao i “sve troškove i izdatke“ koje je “pretrpela“ EK u “vezi sa pripremama i izvršenjem “isplate kredita, kao i “bilo koje druge troškove“. Tačnije,Srbija mora da plati troškove za “dobijanje pravnih mišljenja, kreditne dokumentacije, troškove rejtinga, putne troškove“. Dakle, navodna makorekonomska pomoć EU u praksi uključuje i plaćanje putnih troškova činovnicima EK. U tom kontekstu, u članu 10 se navodi da da EK ima pravo da šalje u Srbiju svoje predstavnike “radi provere administrativnih troškova i finasijskih tokova“ a Republika Srbija i NBS su sa druge strane “dužni da dostvaljaju relevantene informacije i dokumenta“.

O kakvom se nepovoljnom kreditu radi pokazuju i odredbe iz člana 9. Po tim odredbama “iz bilo kojih razloga“ ili iz “razloga štetnih po finasijske interese EU“ ili ako Republika Srbija ne izvrši svoje obaveze po bilo kojem drugom kreditu EU, EK može da “proglasi neizmireni iznos glavnice kredita trenutno dospelim za plaćanje, zajedno sa nagomilanom kamatom“. Isto se dešava i ako Republika Srbija ne plaća bilo koji “svoj inostrani dug“ EK.

U članu 11 Sporazuma o kreditu EU se navode adrese i imena srpskih ministara i guvernera NBS. Sa druge strane, EK se nije udostojila da navede ni ime rukovodioca odeljenja Generalnog direktora za ekonomske i finasijske poslove. Isto se ponavlja i na kraju Sporazuma o kreditu EU jer u tom delu sporazuma uopšte ne piše ko zastupa EK (može se samo nagađati da li je to predsednik EK Barozo, komesar nadležan za finasije ili za proširenje, ili možda neka drugi osoba).

U članu se 12 se otvoreno navodi prava svrha Sporazuma o kreditu EU. To je “regulisanje uslova pod kojima će EU staviiti na raspolaganje zajmoprimcu novčana sredstava od odgovorajućih finasijskih transkacija aranžiranih od EU u tu svrhu“. Više nego jasno i suprotno od fraze o makroekonomskoj pomoći.

U članu 13 se navodi da se Sporazum o kreditu EU tumači u skladu sa “engleskim zakonom“. Kako je to prikladno ako se zna da je Srbija (i ogromna većina zemalja EU) pripadaju kontinetalnoj pravnoj tradiciji, nije jasno? Takođe, kako je to prikladno ako se zna da aki komuniter (ili pravo EU) sadrži više elemenata kontinetalnog prava od anglosaksonskog? Može se samo nagađati da se radi o pripremi za uzimanja kredita od EBRD (čiji je sedište u Londonu) ili od neke druge banke čije je sedište u tom gradu.

Potupnu pravnu konfuziju (i političku štetu) za interese Republike Srbije stvara i pozivanje u članu 12 Sporazuma o kreditu EU na Ugovor o funkcionisanju EU (Lisabonski ugovor). Tačnije, Lisabonski ugovor sadrži i štetne odredbe za Republiku Srbiju i njene interese, na primer, Lisabonski ugovor u potpunosti ruše vojnu neutralnost Srbije jer obavezuju državu članicu EU (u članu 42) da pomaže svim sredstima u slučaju oružanih sukoba u koje su umešane druge članice u “skladu sa obavezama u okviru Severnoatlanskog saveza“. Dakle, kao što je ulazak u EU povezan sa uslovima MMF on je povezan i sa vojnim obavezama u okviru NATO. To je istina koja se ne može sakriti pomoću fraza o EU.

Takođe, treba istaći i da je Lisabonski ugovor štetan i za demokratiju u Srbiji. Lisabonski ugovor predviđa postepeno ukidanje predsatvljanja svih država članica u EK (smanjuje se broj komesara za 1/3). Dakle, srpski građani neće imati godinama (zbog sistema rotacije) komesara u EK (ako Srbija uđe u EU).

Slično tome, Sporazum o kreditu EU je štetan i za pravosudni sistem Republike Srbije. U članu 13 Sporazma o kreditu EU se u pravni sistem Republike Srbije uvodi Sud pravde EU. Prema članu 13 odluke tog suda će morati da izvršavaju srpski sudovi, iako Srbija nije član EU. I sve to uprkos činjenici da najvažnija zemlja EU Nemačka otvoreno svoje pravo stavila iznad aki komunitera (još 1993. godine nemački Ustavni sud je doneo presudu u slučaju “Mastriht“u kojoj se navodi da je nemački Osnovni zakon iznad aki komunitera).

Takođe, u aneksu 1 Sporazma o kreditu EU se ponovo navodi fraza o navodnoj “makroekonosmkoj pomoći EU“. Ali ni u aneksu 1 nema jasne definicje visine kamatne stope. Slično rešenje se ponavlja i u aneksu 2. Korisiti se netačna definicija o “makroekonomskoj pomoći EU“. Da bi skandal bio još veći, ističe se da se radi o uslovnom kreditu koji ne mora da bude realizovan ako ne budu povoljne kamatne stope za EK. Tačnije: “Ukoliko EU ne bude u mogućnosti da dobije ove uslove, ona neće biti u bilo kakvoj obavezi da isplati sredstva. U tom slučaju Republika Srbija može da zatraži “od zajmodavca da predloži nove maksimalne kamatne stope“! Dakle, Srbija će moći da sama zatraži od EU veće kamate! U tom skoro nerealnom kontekstu, na kraju aneksa 2 se iznosi trakikomična fraza: “Uveravamo vas da će EU svakako u svojim pregovorima sa bankama ulagati maksimalana nastojanja da obezbedi najpovoljnije troškove finasiranja“. Da kredite EU ne plaćaju građani Srbije možda bi ovo bilo smešno.

Ipak , bez obzira na sve prethodno iznete činjenice vlast u Srbiji (i dobar deo opozicije) se i dalje nepokolebljivo zaklinje u EU put. Ili, kao što je to govorio Vaclav Klaus za svoje ostrašćene oponente u Češkoj: “Zaklinju se u svetu Uniju u svakoj rečenici“, učestvujući u “zamišljenom takmičenju ko je retorički najbolji Evropljanini“. (3)

Dejan MIROVIĆ

(1) “Blic“1.3.2011.
(2) “Politika“13.2.2011
(3) Klaus V.“Evropa i EU“ Službeni glasnik, Beograd, 2010, str .114, 127.

Nakon što je voditelj skupa pozdravio uvažene goste, među kojima su bili i predstavnici ambasada Rusije, Ukrajine, Mađarske, Hrvatske, Rumunije i Bugarske, kao i predstavnici Ministarstva odbrane i Privredne komore Beograda, učesnici su predstavili svoje radove koji će se naći u zborniku čije objavljivanje je predviđeno za kraj godine. Prenosimo delove izlaganja učesnika skupa.

doc. dr Stevica Deđanski

“Za Srbiju je neophodno da preduzme hitne i opsežne mere usmerene na opstanak nacionalne privrede i obezbeđenje energetske bezbednosti države. Time je učešće države u međunarodnim strateškim projektima koji će trajati više godina zaista neophodno. Projekat «Južni tok» svakog dana ima sve više pristalica i sve više onih koji žele da mu se priključe. Ne možemo da ne pozdravimo rusko-rumunske, rusko-makedonske i rusko-bugarske ugovore koji su omogućili sigurne prognoze da će se prva linija JT napuniti gasom već 2015. godine.

Vlada Srbije treba da preduzme mere kako ne bi zaostala u odnosu na druge i kako bi postala i za ruskog i za evropske učesnike ozbiljan i adekvatan partner, kako bi pokazala svoju zrelost i spremnost da rešava akutne socijalno-ekonomske probleme ove zemlje.

Treba isticati da učešće u JT pruža za Srbiju pregršt investicija koje nisu politički uslovljene. U ovome je jedna od razlika ovog projekta od drugih, koji se realizuju pod pokroviteljstvom NATO i čija je najbitnija karakteristika da se novac koji dolazi u neku državu uslovljava ozbiljnim odlukama na spoljnopolitičkom ili unutrašnjem planu.

Učešće u JT i sličnim projektima podrazumeva i jačanje ili u najmanju ruku neophodnost očuvanja neutralnog statusa Srbije, proklamovanog parlamentarnom rezolucijom. Ali ako se našoj zemlji pruža šansa da učestvuje u procesu izgradnje nove arhitekture evropske bezbednosti na osnovu predloga o Ugovoru o evropskoj bezbednosti koji je predložila Rusija, a koji već ozbiljno razrađuju Nemačka, Francuska i mnoge druge zemlje, treba da je koristimo.

Sa tim u vezi pozivamo Vladu Srbije i sve relevantne strukture da aktivno iskoriste pruženu šansu, uključe se u razradu Ugovora o evropskoj bezbednosti i time učvrste ozbiljno poljuljane spoljnopolitičke pozicije naše zemlje.“

mr Dragomir Anđelković

“Jasno je da okolnosti nisu povoljne za realizaciju projekta ‘Nabuko’. S druge strane, Ruska Federacija u saradnji sa svojim italijanskim partnerima, nema ozbiljnije prepreke za izgradnju svog gasovoda ‘Južni tok‘. Što znači da u narednom periodu ne da će biti smanjene protivrečnosti između faktora vojno-političke dominacije na Balkanu i činilaca jednako delotvorne energetske moći, već će one biti i povećane, i to na štetu Amerike. A to, kako u našem regionu, tako i širem evropskom prostoru, može da dovede do jačanja tenzija. Morali bismo da imamo u vidu da od toga kako se naša ‘politička kasta‘ odnosi prema Rusiji, kako načelno tako i konkretno u vezi sa inicijativom do koje je njoj vrlo stalo (UEB), pa je čak i smatra prioritetnim pitanjem svoje evropske politike, zavisi i naše mesto u velikom energetskom projektu o kome pričamo. Nije isto da li će kapacitet kraka koji će proći preko Srbije biti na dogovorenom minimumu ili znatno veći. Nije isto da li će Republika Srpska dobiti svoj krak ili ne.“

dr Predrag Nikolić

“Srbija mora snažno da insistira na implementaciji ‘Južnog toka‘. Svako odlaganje ili odustajanje od istog bilo bi ravno katastrofi i konačnoj pobedi NATO pakta. Zato Srbija, čekajući na rusku solidarnost, pre svega mora da pokaže odgovornost. Srbija mora da uradi svoj domaći zadatak. To podrazumeva rad na izgradnji infrastrukture, ne samo saobraćajne. Ta nastojanja moraju biti u funkciji integracije srpskih zemalja i srpskog etničkog prostora. Svoje tranzitne prednosti ne smemo bagatelisati i upotrebljavati tako da korist bude tuđa i da se takvim našim položajem saniraju geografski nedostaci secesionističkih jugoslovenskih republika, što se upravo čini formiranjem zajedničkog železničkog preduzeća sa Hrvatskom i Slovenijom. Posebno mesto u našim integracionim nastojanjima mora imati Republika Srpska. Potpuno infrastrukturno, saobraćajno i energetsko integrisanje Republike Srpske mora biti prioritet srpske politike.“

prof. dr Momčilo Živković

“Republika Srbija je de facto siromašna ključnim energentima odnosno domaće rezerve nafte i gasa su male, a od energetskih mineralnih resursa jedino su respektabilne rezerve uglja i to niskokvalitetnog lignita. Imajući u vidu ovu činjenicu, kao i to da će potrošnja energije dalje rasti, zaključak je da će se energetska zavisnost dalje povećavati, što ima dodatne uvozno-izvozne, ekonomske, finansijske i privredno-razvojne dimenzije. Ta činjenica će nesumnjivo imati i brojne bezbednosne implikacije u budućnosti.“

Branko Radun

“Srbiji je potrebna jasna energetska strategija ali i konkretni programi koji će u okviru nje biti ostvareni. Rast potrošnje nafte i gasa iz godine u godinu u Srbiji se povećava, pa je jaz između energetskih potreba i domaćeg kapaciteta za njihovo zadovoljenje sve veći i veći, a izostaju sistemska rešenja koja bi omogućila našu dugoročnu energetsku bezbednost. Prodaja NIS-a ruskim partnerima značajan je, ali ipak nedovoljan korak napred. Srbija mora da se potrudi da stvori što bolje uslove kako bi ruski parteri daljim investiranjem, čak znatno većim od ugovorom predviđenog nivoa, od Srbije učinili energetskog lidera post-jugoslovenskog regiona. Tako ne samo da se štiti naša energetska bezbednost, već se podiže i geopolitički značaj zemlje, odnosno sposobnost da branimo Kosovo, Republiku Srpsku, kao i da na drugim poljima štitimo vitalne nacionalne interese.“

Željko Cvijanović

“Današnja antirežimska elita, sklona malodušnosti, često izražava verovanje kako je srpski narod apatičan i kao takav nesklon suštinskim promenama. Naravno, to opravdanje za nedelatnost i nepostojanje novih ideja je lažno, što se i pokazalo prošlog meseca na ulicama Beograda. Impulsi građana za promene danas su snažniji nego impulsi elite. Koliki značaj srpsko-ruske saradnje može da bude u tom aspektu dovoljno se vidi iz podsećanja koliko je i ideja o toj saradnji danas življa među građanima nego među predstavnicima elite. Nadam se da se razumemo ako zaključimo da je to šansa a ne hendikep te saradnje.“

prof. dr Milan Mijalkovski, dr Ivica Đorđević i mr Marko Filijović

“Balkanske zemlje mogu svoje strateške planove da realizuju upravo preko nastajućih integrativnih mikseva, koji povezuju interese velikih sila. Naravno sve važi pod uslovom da postoji sposobnost za kreativno biranje partnera uz uvažavanje sopstvenih dugoročnih interesa. Uloga Turske u datom kontekstu može da se manifestuje kroz ublažavanje suparništava različitih energetskih ruta. Iako neki projektovani balkanski koridori mimoilaze Tursku (kao npr. Konstanca-Trst, Burgas-Vlore, Burgas-Aleksandropolis, ‘Južni tok’), ona bi u razrešavanju postojećih i potencijalnih intraregionalnih nadmetanja mogla da dobije centralnu ulogu.“

dr Aleksandar Saša Gajić

“Balkan je oduvek predstavljao most između Evrope i Bliskog istoka, Crnog mora i Kaspijskog prostora koji u savremenim uslovima samo dobija novu geoekonomsku i geoenergetsku ulogu. Naime, on postaje odlučno mesto, prva karika u lancu kojim se energenti sa istoka dopremaju do prostora EU. S obzirom na višedecenijsko nadmetanje oko proizvodnje i transporta energenata, nesumnjivo je da ‘Nova velika igra’ u svojoj dimenziji transporta energenata kroz koridore stiže na Balkan. Borba za ‘Južni tok’ neminovno postaje i istrajavanje u borbi za Srbiju i njenu budućnost, jer bi se njegov uspeh odrazio na ceo region i odveo ga u drugi, povoljniji geoekonomski i geostrateški položaj u najširem smislu te reči.“

prof. dr Radovan Radinović, prof. dr Radovan Ilić

“Bezbednost sveta i Evrope je nedeljiva i integralna. Kao takva, ona mora obuhvatiti sve sadržaje života čoveka, društva, države i svih oblika zajedništva: od ekonomije, finansija, ekologije, nepovredivosti granica, saniranja posledica i predupređenja velikih prirodnih i tehničkih katastrofa, suzbijanje terorizma, separatizma, rasizma, proizvodnja oružja za masovno uništavanje, zaštite pitke vode, energije itd. Integralna i nedeljiva bezbednost nije stanje koje se može dostići kratkoročno i zatim večno uživati u njegovim blagodetima. To je proces koji treba strpljivo graditi ciglu po ciglu. No, da bi se taj i takav sistem izgradio, tome moramo težiti svi. A da bismo mu mogli težiti, moramo prethodno znati o čemu se radi.“

dr Dragan Petrović

“Kada je u pitanju srpski interes veoma je važno da se iskoristi sve veći prostor koji nastaje postepenim prelaskom sveta iz monopolarnog ka multipolarnom svetskom poretku. To je naročito važno ako znamo da je SAD i anglosaksonski faktor u celini, najmanje od svih velikih sila naklonjen najvažnijim srpskim državnim i nacionalnim interesima. Daleko od toga da je poželjna politika direktnog suprotstavljanja bilo kojoj od velikih sila, naročito ne prema još uvek pojedinačno najjačim SAD. Sa druge strane, u skladu sa nacionalnom strategijom, treba na suptilan i odvažan način zastupati srpsku politiku, vešto lavirajući između velikih sila.“

Aleksandar Ćorluka

Ruska izgradnja mreže gasovoda i naftovoda prema EU kao svom glavnom ekonomskom partneru (u daljoj perspektivi viđenog kao jednog od balansera multicentričnog sveta koga treba osloboditi zavisnosti od bliskoistočnih energetskih rezervoara koji nužno povlače evroatlansko partnerstvo u ratnim avanturama i lojalnost NATO savezu) rukovođena je višestrukom strateškom logikom.

Da se podsetimo: Evropa je kontinent visoko tehnološki razvijen, ali deficitaran energentima. Prethodne, 2009. godine Evropa je trošila 560 milijardi kubnih metara gasa godišnje, dok će za deset godina, prema procenama istaknutih energetskih konsultantskih kuća, trošiti  670 milijardi kubnih metara. Već nekoliko godina unazad Bugarska, Finska, Grčka, Letonija, Litvanija, Srbija i Slovačka su stopostotno bile zavisne od uvoza ruskog gasa, dok je udeo ruskog gasa u ukupnom uvozu u Turskoj i Austriji iznosio 78 %, Mađarskoj 76%, Češkoj 75%, Poljskoj 66%, Hrvatskoj 65%, Rumuniji 63%, Sloveniji 51 %[1]. Najmanje je zavisna Belgija – svega tri odsto. Procenjuje se da će u  međuvremenu proizvodnja gasa u evropskim zemljama spasti sa 304 milijarde, koliko je iznosila 2009. godine, na 254 milijarde kubnih metara 2020. godine, tako da će  narastajući jaz između proizvodnje i potrošnje morati  biti pokriven povećanjem uvoza zbog čega se moraju graditi novi cevovodi. Rukovođeni istovremeno tržišnom logikom, ali i strateškim viđenjem pokušaja izolacije Rusije svojevrsnim novim sanitarnim kordonom atlantističkih satelita kojim se pokušava obuzdati kontinentalno privredno i političko povezivanje kao čvrsta osnova nastajućeg multicentričnog sveta, ruska energetska politika prema zapadnom delu Evrope – EU pokušava ovu barijeru premostiti svojevrsnim energetskim “trozupcem” čiji su krakovi gasovod kroz Ukrajinu, Severni tok i Južni tok.[2]

Gasovod do Nemačke, «Severni tok» koji od Rusije ide dnom Baltičkog mora sve do Nemačke, srca EU, služi da se zaobiđu pribaltičke republike i Poljska koji su se svrstali u redove «druge Evrope» što, iako su deo EU, zapravo igraju ulogu «buffer zone»-a razdvajajući i podižući tenzije između Rusije sa jedne, i Nemačke i Francuske, kao «motora» EU, sa druge strane. Na ovaj način Rusija stvara alternativu dosadašnjem «sovjetskom» gasovodu «Jamal» koji ide kroz Poljsku do prostora nekadašnje Istočne Nemačke. Trasa izgradnje cevovoda polazi iz severozapadne ruske luke Viborg dužinom 1220 kilometara ispod Baltičkog mora sve do nemačke luke Grifsvald. Cena izgradnje “Severnog toka” iznosiće 12 milijardi dolara, a gradiće ga zajedno “Gasprom”, nemački “E On Rughrgas” i “BASF-Wintershall” te holandska firma “Gasuine”. Prvi krak će imati kapacitet od 27 milijardi kubnih metara godišnje, da bi, po završenoj izgradnji, on bio udvostručen.[3]

Na centralnom, srednjem pravcu geoenergetskog „trozupca“ prema EU, ruske namere su i da izvrše proširenje centralnog evropskog cevovoda iz hladnoratovskog perioda, poznatog kao «Družba». Ovaj cevovod ide preko Ukrajine, prostora bivše Čehoslovačke do Mađarske, a njegovo produženje preko Hrvatske do Italije. Rusija takođe planira izgradnju paralelnog, nešto južnijeg kraka naftovoda od rumunske luke Konstance do hrvatske jadranske obale (Omišalj) koja bi spojila, rekonstruisala i proširila rumunski i bivši jugoslovenski nafotovod.

Na južnom kraju evropskog kontinenta, Rusija je ispod Crnog mora već izgradila  gasovod «Plavi tok» do Turske, čime je energetski vezala svog starog istorijskog rivala i delom pacifikovala napore ove države da među turkofonim postsovjetskim republikama igra značajnu geopolitičku ulogu u skladu sa modifikovanim hladnoratovskim projekcijama. Njegova geoekonomska uloga je i da  učini izlišnom angloameričko i tursko pouzdavanje u izgradnju i funkcionisanje Južno-kavkaskog cevovoda (SCP), što izgradnja “Plavog toka II”, to jest proširenje postojećećeg cevovoda ispod Crnog mora, treba da potvrdi. Turska je, uprkos delimičnom poboljšavanju naročito ekonomskih odnosa sa Rusijom, nastavila sa ometanjem ruskog transporta gasa i nafte kroz tesnace u Mramornom moru (pod ekološkim izgovorima) koje traje već više od decenije, kao i da učestvuje u projektima alternativnog «umrežavanja» Kaspijskog područja mimo Rusije (Baku-Čejhan). Ruska reakcija na nepopustljivost u «zatvaranju tesnaca» vidljiva je u definitivnom otpočinjanju izgradnje projekta naftovoda između bugarske luke Burgas i grčkog grada Aleksandropolisa čime se vrši balkanski «bajpas» turskih tesnaca, koji je ozvaničen potpisivanjem sporazuma 15. marta 2007. godine u Atini između Rusije, Bugarske i Grčke.  U transportu nafte, cevovod Burgas – Aleksandropolis predstavlja takmaca TBC (Tbilisi-Baku-Čejhan) naftovodu, pošto se njegovo popunjavanje planira prebacivanjem nafte u tankerima preko Crnog Mora, iz ruske luke Novorosijsk do bugarske obale. I pored toga, najvažnije geoekonomsko i geopolitičko nadmetanje na južnom  kraku geoenergetskog trozupca, odvija se između planiranih cevovoda “Južni tok” i “Nabuko”.

Između “Južnog toka” i “Nabuka”

Izgradnja gasovoda «Južni tok» predstavlja jedan od najvećih energetskih poduhvata na starom kontinentu. «Memorandum razumevanja»  u kome se prvi put spominje  njegova izgradnja potpisan je 23. juna 2007. godine u Rimu između predstavnika ENI-ja Paola Skaronija i podpredsednika Gasproma Aleksandra Medvedeva, uz prisustvo resornih ministara Italije i Rusije, Pjerluiđija Bersanija i Viktora Kristenka. Krajem novembra 2007. godine, ENI i Gasprom su u Moskvi potpisali dogovor o formiranju specijalnog tela, odnosno komisije za izradu studije izvodljivosti projekta izgradnje gasovoda «Južni tok» od crnomorske obale do Italije, odnosno EU. Na izradi studije izvodljivosti bilo je uposleno odeljenje ENI-ja, Sapiem, koja predviđa izgradnju gasovoda koji bi prenosio gas 900 kilometara na potezu od crnomorske ruske stanice za gasnu kompresiju Beregovaja do bugarskog grada Varne, pa zatim do Plevena, odakle bi se odatle gasovod račvao u dva smera – jedan bi išao na jugozapad kroz Grčku, pa preko Jonskog mora za južnu Italiju, a drugi bi išao na severozapad kroz Balkansko poluostrvo. U Srbiju bi gasovod ušao kod Zaječara i išao preko Beograda za Suboticu. Jedan kraj bi nastavio da se pruža kroz Mađarsku do Austrijskog gasnog skladišta u Baumgartenu, dok bi drugi išao iz Mađarske, preko Slovenije do austrijsko-italijanske granice kraj Arnoldštajna (postoji i alternativa preko Hrvatske, umesto Mađarske, za drugi deo ove trase). Takođe, planirano je i grananje „Južnog toka“, kapaciteta 12 milijardi kubnih metara duž Save do Banja Luke u Republici Srpskoj, koja je u sastavu BiH[4].

Realizacija projekta „Južni tok“ otpočela je 15. maja 2009 u Sočiju u prisustvu premijera Vladimira Putina i Silvija Berluskonija, gde su gasne kompanije Rusije, Italije, Bugarske, Srbije i Grčke potpisale sporazum o izgradnji gasovoda, da bi se njemu kasnije priključile  Slovenija (14. novembra 2009 u Moskvi) i Hrvatska (2. marta 2010). Planirano je da gasovod provodi 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje, dok bi delovi cevovoda u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveni bili izgrađeni tako da provode najmanje 10 milijardi kubnih metara gasa. Predviđena su i dva skladišta gasa – u Srbiji, u Banatskom dvoru (kapaciteta 3,2 mlrd m3) i u Puztafoldavaru u Mađarskoj (9 mlrd m3). Ako se Austrija ne opredeli da učestvuje u projektu „Južni tok“, mađarski MOL se ponudio da umesto Baumgartena ponudi svoje lokalitet u Varosfoldu. Izgradnja deonice gasovoda ispod Crnog mora otpočela je 2010. godine, a za sekciju kroz Srbiju početak izgradnje je planiran za 2012. godinu. Predviđeno je da izgradnja celog gasovoda košta između 19 i 24 mlrd $ (ispod mora 8,6 mlrd$).

Nakon povećanja, to jest udvostručenja kapaciteta gasovoda na insistiranje italijanskog partnera iz ENI-ja, Rusija je sklopila niz sporazuma vezanih za kupovinu i transport gasa iz prikaspijskih prostora kako bi zadovoljila potrebe evropskog tržišta. Još leta 2008. godine „Gasprom“ je predložio Azerbejdžanu otkup celokupne količine proizvedenog gasa (iz nalazišta Šah Deniz, sa ukupnim rezervama od 1,3 biliona kubika) po tržišnim cenama, u okviru „Stadijuma 2“. Sporazum Moskve i Bakua potpisan je ove godine i karakteriše ga to što gornja granica kupovine azerbejžanskog gasa nije ograničena, dok je minimalna 500 miliona kubika godišnje, sa tendencijom rasta sa dve na četiri milijarde kubika do 2012. godine[5].

Nasuprot „Južnom toku“, Angoamerikanci i njihovi saveznici izvršili su sve napore kako bi izgradili gasovod «Nabuko». Ovaj gasovod, planiran da dužinom od 3.300 kilometara ide od turskog grada Erzeruma do Baumgartena u Austriji, zamišljen je kao «osujećujuća alternativa» koja bi trebala da spreči energetsko umrežavanje EU i Rusije i zadrži evropske energetske potrebe u usmerenju prema bliskoistočnom delu evroazijskog Rimlanda. «Nabuko» bi iz Turske trebalo da ide kroz Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku i Austriju, i da, silama ekonomske uslovljenosti, nužno dovede do primanja Turske u EU kao dugoročnog cilja severoatlanske strategije, a čemu se do sada protivila osovina Pariz-Bon.  Nameravano je da se ovaj gasovod kon Erzeruma nadoveže na gasovod Tabriz-Ankara i Južnokavkavski gasovod koji bi povezao „Nabuko“ sa planiranim Transkaspijskim gasovodom. Približno 2000 kilometara ovog gasovoda bi se protezalo kroz Tursku, 412 kroz Bugarsku, 460 kroz Rumuniju, 390 kroz Mađarsku i 46 kilometara kroz Austriju.  Prema proceni samih izvođača “Nabuka”, troškovi njegove izgradnje biće najmanje 7,3 milijarde dolara (5,4 milijarde evra), budući na njegovo oslanjanje na postojeće deonice bugarskih, rumunskih i mađarskih gasovoda.

Izvođači ovog projekta su austrijski OMV, mađarski MOL, rumunski Transgas, bugarski Bulgargas i turski Botas, naravno pod pokroviteljstvom i sa blagoslovom Angloamerikanaca, a predviđeno je da on po izgradnji transportuje 31 milijardu kubnih metara gasa godišnje.  Uz forsiranje od strane SAD i zvaničnika Evropske Unije kao deo TEN-E-a (Trans-European Networks – Energy) sa javno deklarisanom namerom da se diversifikuju nabavke i smanji evropska zavisnost od ruske energije kao njenog snabdevača, potpisivan je čitav niz sporazuma (međuvladini sporazumi zemalja „Nabuka“ potpisani u Ankari 13 jula 2009. godine koga je naknadno i ratifikovan), održavano je više konferencija  „Nabuka“ (samit u Budimpešti 27. januara 2009, u Sofiji 24-25. aprila iste godine, kao i ovogodišnji samit u Pragu), dobijana su početna sredstava za izgradnju od strane finansijskih institucija EU itd…

„Nabuko“ gasovod, pored svojih gore navedenih neposrednih ciljeva, deo je šire geoenergetske i geopolitičke strategije na prostoru Kaspijskog područja i Bliskog istoka, sa idejom vezivanja zemalja bogatih energentima za atlanske saveznike. U tom smislu on  predstavlja zamišljeni „put prema zapadu“, svojevrsni „gasni priključak“ trasi Aktau-Baku Transkaspijskog naftovoda koji bi spajao Turkmenistan i Azerbejdžan i omogućavao Kazahstanu da i on ga koristi, i koji bi na taj način punio postojeći Baku-Čejhan naftovod. Sa izgradnjom gasovoda paralelno sa Baku-Čejhan (TBC) naftovodom, „Nabuko“ bi dobio svoje „istočno krilo“. Drugi projekt koji bi podupirao transport gasa sa istoka preko „Nabuka“ je TGI gasovod (Turska-Grčka-Italija), kapaciteta 12 mlrd m3 kojim bi se kaspijski gas transportovao do italijanskog terminala u Ortrantu. Treći projekt u okviru ove šire strategije predstavlja tkz. „Beli tok“ kao severni strateški pravac koji bi trebalo da na prostoru Crnog mora parira „Plavom toku“m a  potom i„Južnom toku“. Zamišljen kao grana Baku-Tbilisi-Erzerum gasovoda, „Beli tok“ bi se prostirao oko 100 kilometara kroz Gruziju do primorskog grada Supse, a odatle bi se kretao na jednoj od dve sledeće trase: ili dnom Crnog mora duž 650 kilometara do Ukrajinske obale (manje verovatno nakon poslednjih političkih promena u Ukrajini) ili pak na zapad dužinom 1.100 kilometara do rumunske crnomorske luke u Konstanci.

Međutim, svi ovi ostali energentski koridori zavise od „Nabuka“ kao njihove planiranje kičme, osovine. No, perspektive atlantističkih predloga krajnje su problematične, buduću da su sve četiri zemlje kaspijskog područja Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan i Uzbekistan u zadnje dve godine sklopile dugoročne sporazume sa Ruskom Federacijom o kupovini i transportu gasa, pa je nepoznato odakle bi se „Nabuko“ snabdevao gasom (osim iz Irana sa kojim  zapad i naročito SAD imaju vrlo problematične odnose).  To istovremeno odbija investitore da ulože sredstva u neisplativ projekt. Zbog toga se može reći da su planovi izgradnje „Nabuka“ dospeli u „slepu ulicu“, o čemu svedoče i rezultati konferencije „Južni koridor – novi put svile“ održane u Pragu 8. maja u okviru programa EU „Istočno partnestvo“ tokom koje je trebalo da budu potpisana i politička delaracija EU, Turske i kaspijskih zemalja o podršci naporima za potpisavanje sporazuma o „Nabuku“. Naime, Uzbekistan, Kazahstan i Turkmenija odbile su da potpišu ovu deklaraciju zbog njene antiruske usmerenosti, a sav teret hipotetičke izgradnje „Nabuka“, bez rešenja odakle da se pribavi gas koji će se kroz njega transportovati, do daljnjeg je prebačen među troškove budžeta EU.  Čak su se i odnosi sa ionako „problematičnim“ Iranom kao poslednjom alternativom „Nabuka“ dodatno zakomplikovali, pošto je 6. januara 2010. svečano otvoren gasovod Dovletabat–Saraks-Hangiran koji spaja Iran sa Turkmenistanom. Ovaj gasovod, dug 182 kilometara, sada sa skromnim protokom od 8 milijardi kubnih metara (sa tendencijom povećanja na 20 mlrd m3) omogućava Iranu da turkmenskim gasom zadovoljava svoje kapacitete, a da svoje resurse sa juga zemlje upotrebi za prekomorski izvoz, čime se Iran nedvosmisleno priključuje saradnji Rusiji i prikaspijskim zemljama a ne planovima vezanim za „Nabuko“.

Na drugoj strani, nakon dvodelnog samita u Astani i Turkmenbašiju (17. maj 2007) Rusija je saradnju sa Kazahstanom i Turkmenistanom krunisala potpisivanjem Prikaspijskog sporazuma o modernizaciji i proširenju gasovodnih kapaciteta sa istočne strane Kaspijskog mora, koji je predstavljao svojevrsni coup de grace planovima o Transkaspijskoj ruti i „Nabuku“. Po završetku radova, Rusiji će biti omogućeno udvostručenje transporta centralnoazijskog gasa do iznosa od 90 milijardi kubnih metara, čime će i veće količine sopstvenog gasa biti dostupniji zapadnim tržima. Istovremeno, Kazahstan se obavezao da sa 18 miliona tona nafte godišnje snabdeva prvi ruski naftovod koji se proteže na teritoriji EU, 280 kilometara dugoj trasi Burgas – Aleksandropolis.

„Nova velika igra“ stiže na Balkan

Balkan je oduvek predstavljao most između Evrope i Bliskog istoka, Crnog mora i Kaspijskog prostora (Kavkaz kao kaspijski „Balkan“) koji u savremenim uslovima samo dobija novu geoekonomsku i geoenergetsku ulogu. Naime, on postaje odlučno mesto, prva karika u lancu kojim se energenti sa istoka dopremaju do prostora EU. Obzirom na višedecenijsko nadmetanje oko proizvodnje i transporta energenata koju smo ranije naznačili, nesumnjivo je da „Nova velika igra“ u svojoj dimenzije transporta energenata kroz koridore stiže na Balkan[6].

«Južni tok» gasovoda, u okviru geoekonomske strategije umrežavanja Rusije sa EU, ima i nekoliko specifičnosti. Preko «Južnog toka» Rusija se energetski vraća na prostore Balkanskog poluostrva, «ključaonice» (Z. Bžežinski) tj. vezivnog prostora  između Evrope i Bliskog istoka, drugog ključnog regiona bogatog energentima za koga je zapadna Evropa tokom hladnog rata pretežno bivala  vezana. Cilj je da se se pretekne i učini neisplativom investicija u drugi gasovod, onaj «Nabuko», koji treba da se nadoveže na alternativnu mrežu cevovoda iz Kaspijskog područja  (Baku – Čejhan)   koji je u međuvremenu, nakon okupacije Iraka, delom integrisan i sa bliskoistočnim cevovodima (Tabriz–Ererzum, Južnokaspijski cevovod, i planirani Trans-kaspijski gasovod). Njegovom izgradnjom Turska ne bi bila u prilici da postana centralna zemlja za tranzit energenata, već bi se on pretežno prenosio mimo nje. Trasa Burgas-Aleksandropolis će se takođe odraziti na funkcionisanje rute Baku-Čejhan koji zavisi od dopremanja nafte iz Kazahstana i to u srednjeročnim pespektivama.

U okviru svoje ekonomske i energetske politike Rusija je na veoma pažljiv i strpljiv način uspela da uđe i  uspostavi veoma povoljne odnose sa svim važnijim zemljama na prostoru Balkanskog poluostrva, pre svega svojim ulešćem u grčkom bankarskom sektoru, kupovinom dela mađarskog MOL-a i srpskog NIS-a, kao i rafinerija u Republici Srpskoj. Nasuprot tome, pobornici „Nabuka“ ma koliko se javno iznosilo da on i „Južni tok“ nisu takmaci i da evropske potrebe iziskuju oba cevovoda, u prethodnih par godina pokušavaju da intenziviraju  izvikanu „tradicionalnu nestabilnost“ balkanskih prostora. U tom ključu se moraju posmatrati i „grčka dužnička kriza“ i serije preusmeravanja protesta na destabilizaciju vlasti u Atini i jačanje proatlanskog PASOK-a, i mađarske unutarpolitičke nesuglasice koje su srušile socijalističku vladu i dovele na vlast FIDES koji se zalagao za „Nabuko“, kao i pad srpske vlade u proleće 2008. godine vezane za kosovsku krizu i formiranje prozapadne koalicione vlade čiji su pojedini delovi zdušno radili na tome da spreče ili bar otežaju potpisivanje sporazuma o prodaji NIS-a i njegovo prepuštanje novim većinskim vlasnicima. Međutim, uprkos opstrukcijama, NIS je uspešno privatizovan i vrše se potrebne pripreme za izgradnju „Južnog toka“, dok se u mađarskoj sada vladajući FIDES predvođen Viktorom Orbanom okrenuo u svojim strateškim prioritetima, i, umesto  „Nabuka“, sada favorizuje „Južni tok“[7] kao izvesniji projekt. Takođe, bugarska vlada koja je potpisala pristupanje Bugarske „Južnom toku“ je otišla sa vlasti, a kontroverzni Bojko Borisov daje protivurečne izjave i povlači sporne političke poteze rastrzan između projekata „Južni tok“ i „Nabuko“.

Srbija je Staljingrad “Južnog toka”

Pozicija Srbije u balkanskom delu „Nove velike igre“ postaje sve zanimljivija. Bliskoistočna «Nabuko» alternativa zamišljena  je da potpuno zaobiđe Srbiju i tek posledično je opskrbljuje energentima po tržišnim cenama, geostrateški je sakateći i favorizujući integrativne procese na zapadnom Balkanu u kojima bi Srbija imala krajnje perifernu ulogu, a, sa obzirom na Turske pozicije naspram Kosova i BiH, i favorizovanje procesa duboko suprotnih vitalnim interesima Srbije i srpskog naroda u okruženju. Nasuprot tome, prolaz glavnog kraka «Južnog toka» kroz Srbiju ne samo da bi popravio energetsku poziciju Srbije u regionu, pojačavao vezanost sa Republikom Srpskom i BiH, već bi i povećavao specifičnu srpsku težinu u partnerstvu Rusije i EU. Prijateljski odnosi sa Rusijom izgradnjom «Južnog toka» bili bi osnaženi u svakom smislu, a dugoročna energetska stabilnost i njen povratni uticaj na prosperitet poboljšani. Zbog ovakvih pozicija, sopstvenog geografskog položaja i interesa Srbija je u očima protivnika „Južnog toka“ viđena kao oaza ruskog energetskog uticaja na Balkanu. Njen centralni položaj u regionu i pružanje glavnih komunikacionih pravaca kroz Srbiju su još odranije bili viđeni u ovoj perspektivi. U tome leže i glavni razlozi za agresiju 1999. godine kao načina za strateško uskakanje na Kosovo, u sam centar poluostrva, od strane atlanske vojne alijanse, a radi ovladavanja tkz. Cvijićevom linije (drevna „via militaris“) i punom kontrolom Podunavlja .

Kako je usled nemogućnosti da obezbedi gas koji bi se kroz njega trasportovao,  „Nabuko“ po svemu sudeći osuđen na dugotrajnu stagnaciju ako ne i svoj kraj, ne treba isključiti da njegovi zagovornici, ionako nezadovoljni napretkom učinjenim u realizaciji projekta „Južni tok“, učine sve što je moguće da ga osujete, po principu – ako već ne možemo da realizujemo svoj projekt, možemo bar da pokušamo da sprečimo konkurentski. Obzirom na postojeće političke i geostrateške prilike, za ovakav pokušaj je, iako je za same cevovode geografski najbitnija Bugarska kao mesto njenog ulaska na prostor poluostrva i račvanja u dva kraka, „najpodesnija“ Srbija, što ne znači da slične aktivnosti neće biti pokušane i u Bugarskoj.

Za odabir Srbije kao destabilizujućeg prostora prolaska balkanskih cevovoda postoje mnogo razloga. Kao prvo, zbog njene centralne komunikacione pozicije u regionu i istorijske reputacije najvernijeg ruskog balkanskog prijatelja i saveznika. Drugo, zbog činjenice da, uprkos dvodecenijskom geopolitičkom „drobljenju“, Srbija još nije postala članica ni EU ni NATO-a, pa se namere u ovom pravcu sustiču u cilju  njenog potpunog geostrateškog „apsorbovanja“. Treće, potencijalne zone destabilizacije u Srbiji, kontrola medijske sfere i unutarpolitičkog života, odnosno krajnje otuđenih političkih elita koje su spremne da učestvuju u geostrateškom samoubistvu kroz dezintegraciju sopstvene države su bez premca, odnosno – ni jedne druge političke elite u balkanskim državama nisu spremne da idu toliko daleko suprotno sopstvenim vitalnim interesima. Četvrto, postojeća ekonomska i politička situacija je takva da omogućava snažna uslovljavanja uz pomoć politike „pretnji i obećanja“. Ni jednoj  drugoj vlasti u regionu nije moguće isporučiti ni veće pretnje i pritom ih ostvariti, niti im dati lakša, manja ili neobavezujuća obećanja.  Peto, raspoloženje naroda mimo ovih elita i spremnost na otpor ovakvim destruktivnim aktivnostima potencijalno je najveća. Zato se, kao šesto, kroz  „disiplinovanje“ Srbije može pokušati dati „zastrašujući“ primer zemljama u regionu kako bi one mogle da prođu ako nastave da istrajavaju u podršci projektima koje potencijalni destabilizatori ne odobravaju.

Zbog svega toga, borba za „Južni tok“ neminovno postaje i istrajavanje u borbi za Srbiju i njenu budućnost, jer bi se njegov uspeh odrazio na ceo region i odveo ga u drugi, povoljniji geoekonomski i geostrateški položaj u najširem smislu te reči.

Dr Saša Gajić

——————————————————————————–

[1] Prema  Petrović Jasna,„Južni tok“ protiv „Nabuka“, Politika, 27.10.2010

[2] Detaljnije kod Karoly Koscis, Tibor Tiner, Geopolitic of Pipelines and Eastern Europe with Special Regard of Hungary, Hungarian Geopolitic Bulltetin,  Vol 58, no. 1, 2009, pp. 49-67

[3] Prema Logistic Behind the Nord Stream, https://e-facts.nord-stream.com/app/article/index.cfm?aoid=2741

[4] Jean Alic, Russia Makes Major Headway with South Stream Project, http/ www.GlobalintelligenceReport.com

[5] http://www.nspm.rs/hronika/gas-iz-azerbejdzana-u-evropu-preko-qjuznog-tokaq.html

[6] Mahdi Darius Nazemroaya, The “Great Game” Enters the Mediterranean: Gas, Oil, War, and Geo-Politics, Global Research, October 14, 2007

[7] Vlastimir Vujić, Mađarska na bankini „Južnog toka“, magazin Pečat, Beograd, 01.09.2010.

Pre svega, treba reći da su se reforme Ante Markovića, kao i reforme u Srbiji posle 2000. godine, zasnivale na istim principima. U osnovi reformi od pre dve decenije bio je »Vašingtonski dogovor« koji se upravo u to vreme pojavljivao i koji će, nešto kasnije, predstavljati osnovu programa reformi velikog broja privreda u tranziciji, pa i Srbije. U svim zemljama gde je primenjivan posle početnih „fascinantnih uspeha“ došlo je do sloma privreda tih zemalja i napuštanja reformi zasnovanih na »Vašingtonskom dogovoru«. Radi se naime o neoliberalnom programu radikalnih ekonomskih reformi (koje su razradili MMF, Svetska banka i administracija SAD) čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija.

U široj javnosti i danas preovladava uverenje da je program Ante Markovića bio odličan ekonomski program koji bi nam brzo obezbedio «evropski standard» da nije došlo do ratnih sukoba u zemlji. To za obične građane može da izgleda logično jer su plate samo u prvoj godini sprovođenja programa nominalno učetvorostručene (za toliko su porasle kada se izraze i u nemačkim markama – DM) ali i realno udvostručene (u prvoj godini sprovođenja programa kurs dinara prema DM bio je nepromenjen, a cene su udvostručene). Precenjen kurs dinara kratkoročno je pogodovao građanima (uvozne robe je bilo u izobilju, a plate su se iz meseca u mesec nominalno i realno povećavale), dok je u isto vreme privredna aktivnost sve više malaksavala (za samo godinu i po dana sprovođenja programa Ante Markovića, došlo je do pada industrijske proizvodnje od 25% i rasta nezaposlenosti za 18%) što je neminovno vodilo ekonomskom krahu. Ubrzo je u zemlji došlo do haotičnog stanja i tadašnji reformatori su to odlično iskoristili za tvrdnju da su njihove „genijalne“ reforme onemogućene u trenutku kada samo što nam nisu dugoročno obezbedile toliko obećavani „evropski standard“.

Međutim, problem nije toliko u percepciji običnih građana, nego u činjenici da i u našoj stručnoj javnosti preovlađuje sličan stav, pa smo posle 2000. godine ponovili istu grešku. Budući da nismo izvukli prave pouke iz reformi Ante Markovića, te smo ostali u uverenju da su tadašnje reforme koje su nas približavale „evropskom standardu“ bile prekinute „višom silom“ – raspadom SFRJ, pa smo početkom ove decenije ponovili istu grešku i reforme temeljili na istim principima.

I reformatori posle 2000. godine (pružajući privid uspešnosti reformi) omogućili su zaposlenima „brzo i veliko povećanje životnog standarda» koji ne može dugo da traje. Dosadašnji rast životnog standarda  zasnivao se, pre svega, na prilivu sredstava od privatizacije (najatraktivniji deo imovine prešao je u ruke stranaca) i novog zaduživanja u inostranstvu (spoljni dug, koji je krajem 2000. godine iznosio manje od 11 milijardi dolara – i pored otpisa 4,7 milijardi dolara –  značajno je povećan i danas iznosi preko 30 milijardi dolara).

Ukoliko i sadašnji „reformatori“ uspeju da nas uvere da za naš ekonomski kolaps nisu prevashodno krive njihove pogrešne reforme, te da ih je svetska ekonomska kriza onemogućila da nam obezbedimo toliko obećavani „bolji život“, onda je za očekivati da u budućnosti po treći put „stanemo na iste grab(u)lje“. I onda će, bar na ovom primeru, biti u pravu cinici koji za istoriju – učiteljicu života, kažu kako nas ona uči da od nje nismo ništa naučili.

prof. dr Jovan B. Dušanić

Izvor: Geopolitika

Pre pet godina bio sam urednik kulture u Komsomolskoj pravdi. Izdavačke kuće slale su nam na recenziju nova izdanja. Tako sam među najnovijim knjigama pronašao jednu zanimljivog naslova: Sumrak dolarske imperije, Pax Americana na izmaku.

Morao sam da protrljam oči, koliko je bilo neočekivano. Čisto ludilo – na početku XXI veka tako napasti osnove svetskog poretka, napasti slobodno tržište. Da nije greškom zaostalo nešto staro, iz Brežnjevljevog doba? Sovjetski amerikanolozi-agitpropovci jako su voleli da sahranjuju Ameriku. Ne, knjiga je izdata 2003. I autor nije Zjuganov, već izvesni Xazin. Prelistao sam knjigu i zaključci su mi delovali prilično ubedljivo. Dao sam je ekonomskom komentatoru Ženji Anisimovu. Ženja je napisao recenziju i napravio veliki intervju sa autorom. Tako se prvi intervju Mihaila Xazina u nekom tiražnom listu pojavio upravo u Komsomoljki, a ja sam zapamtio da postoji odvažni ekonomista koji se zove Xazin. Otad sam ga redovno pratio. Ostao je dosledan sebi: po njemu, Americi se crno piše.

Mihail Leonidovič Xazin rođen je 1962. Studirao je matematiku na Jaroslavskom univerzitetu i na Moskovskom državnom univerzitetu. Od 1984. do 1991. radio je u sistemu institucija Akademije nauka SSSR. Godine 1993-94. je u Radnom centru za ekonomske reforme pri vladi Ruske Federacije, a 1995-97. načelnik odeljenja za kreditnu politiku Ministarstva ekonomije Ruske Federacije, da bi 1997-98. proveo na mestu zamenika načelnika Ekonomske uprave predsednika Rusije. U junu 1998. godine napustio je državnu službu. Danas je predsednik konsultantske kompanije Neokon.

Mihaile Leonidoviču, šta vas je uopšte podstaklo da razmišljate o svetskoj krizi?

- U proleće 1997. u Kremlju je formirana Ekonomska uprava predsednika Ruske Federacije. Postavljen sam na mesto zamenika načelnika te uprave. Moj prvi zadatak bio je da Jeljcinu podnesem izveštaj o ekonomskoj situaciji u Rusiji. Dok sam pripremao izveštaj shvatio sam: krajem leta ili početkom jeseni 1998. zemlja ide u stečaj. Naravno, ako hitno ne promeni svoju ekonomsku politiku.

I kako su se u vrhu vlasti postavili prema tome?

- Nikako. Tekst nije niko ni pročitao, sem zamenika šefa predsednikove administracije Lifšica i samog Jeljcina. A pred leto 1998. izbačen sam iz predsednikove administracije, zbog pokušaja zaustavljanja biznis-projekta „GKO-Valutni koridor” (GKO su kratkoročne državne obveznice koje je naša vlada emitovala i prodavala ih na zapadu, obećavajući prinos od 140 odsto po obveznici). Bila je to najveća finansijska afera u celom postsovjetskom periodu. U avgustu, kao što sam upozoravao, počeo je stečaj: država je potrošila novac i više nije mogla da pokrije kratkoročne obveznice koje je emitovala. Ja sam sa nekim istomišljenicima nastavio da istražujem razloge koji su doveli do bankrotstva. Svi tragovi su vodili u Ameriku. Pošto smo se ozbiljno udubili u način ustrojstva američkog tržišta, otkrili smo zapanjujuću podudarnost. Isto onako kao što je naše tržište kratkoročnim državnim obveznicama iscrpelo sve životne sokove Rusije, tako američka berza hartijama od vrednosti isisava resurse celog sveta. Može se predvideti samo istovetna završnica, nema druge. U leto 2000. u časopisu Ekspert pojavio se naš članak pod naslovom „Preti li Americi apokalipsa”. Zaključak: ako već u proleće 1998. više nije bilo mogućno da se izbegne bankrotstvo Rusije, onda 2000. neće biti mogućno zaustaviti probleme sa kojima se američka privreda suočava.

Šta je razlog postojećeg kraha? Samo, ako može bez onih komplikovanih termina tipa „finansijski derivati” itd.

- Probaću što jednostavnije. Ekonomski model zbog koga se sada sve ruši, nastao je kao odgovor na veliku krizu 70-ih godina prošlog veka. Bila je to kriza viška kapitala. Još su klasici političke ekonomije XIX veka pisali da se kapital uvećava brže nego što stiže naknada za rad. Usled toga nastaju problemi vezani za nedostatak tražnje. U klasičnom kapitalizmu to se rešava na račun kriza hiperprodukcije. U imperijalizmu izvozom kapitala. Negde 70-ih godina XX veka oba načina su već bila potrošena. Svetska situacija je, međutim, zahtevala od SAD da idu dalje putem naučnotehnološkog napretka. Da nije bilo tako, Zapad bi izgubio hladni rat sa Sovjetskim Savezom. Karterova administracija i tadašnji prvi čovek Federalnih rezervi Pol Voker odlučili su se za domišljatu varijantu: prvi put u istoriji kapitalizma oni su počeli da stimulišu ukupnu tražnju, umesto da, kao dotad, pomažu samo kapitalistima. To je urađeno pomoću emisije novca.

Xoćete da kažete da su odlučili da puste štampariju u pogon?

- Upravo tako. Početkom 80-ih godina tražnja je prvenstveno stimulisana kroz državne poslove, tako što je, na primer, aktiviran program „Ratova zvezda”. Od 1983. težište je stavljeno na domaćinstva.

Mislite, na obične građane?

- Da. Čitavu četvrt veka domaćinstva su zahvaljujući emisiji novca dobijala sredstva. Sve više i više.

Kroz kredite?

- Naravno. Zahvaljujući povećanoj tražnji Sjedinjene Države su napravile još jedan zavoj u spirali naučnotehničkog napretka. Tako su Amerikanci pobedili, razbili Sovjetski Savez. Postigli su i mnoge izvrsne rezultate. Ali… taj uspon je postignut trošenjem resursa koji su bili predviđeni za obezbeđivanje budućeg rasta. Tako je zemlja potrošila resurse namenjene dvema budućim naraštajima. Sjedinjene Države su počele da gomilaju dugove. To je savršeno jasno ako uporedimo grafikone rasta dugova domaćinstava i ukupnog duga SAD na jednoj, i američkog BNP, na drugoj strani. Privreda raste brzinom od dva do tri, najviše četiri odsto godišnje. A dugovi rastu brzinom od osam do deset odsto godišnje.

Neka slobodno rastu. Preživeli su Amerikanci i dosad i nisu se žalili. Svakako im je bolje nego nama!

- Sasvim je tačno da su stimulišući tražnju potrošača, Amerikanci izgradili državu koja ima neverovatno visok životni standard. Odrasle su cele generacije ljudi koji ne znaju šta je siromaštvo. Međutim, ne može se večito živeti na dugu. Dugovi domaćinstava premašili su obim celokupne nacionalne privrede – iznose više od 14.000 milijardi dolara, iliti 14 triliona dolara. Došlo je vreme da se potrošeno plati. Razume se, Volstrit je grozničavo pokušao da odgodi krah. Neću ovde detaljno govoriti o finansijskim derivatima koje ionako ne volite, niti o raznim drugim vidovima fiktivne finansijske aktive. U svakom slučaju, bio je to samo pokušaj da se pred smrt makar za tren udahne punim plućima.

Problem Amerike je i u tome što su, zbog te isprovocirane uvećane tražnje, povećani i proizvodni kapaciteti. Pri tom ne mislim samo na kapacitete za proizvodnju robe, već i na kapacitete za proizvodnju usluga. Koju god da sanacionu varijantu sada odabere Volstrit, tražnja će se neminovno smanjiti. Šta sa tim kapacitetima? Mi smo još 2000. izračunali koliki to deo američke privrede mora da nestane. U tom trenutku radilo se o četvrtini. Sada se već radi o trećini, ako ne i o većem delu.

To je mnogo?

- To je neverovatno mnogo. Možete li uopšte da zamislite šta znači uništenje makar i jedne četvrtine privrede, da i ne govorimo o nekom većem delu? To automatski donosi strmoglavi rast nezaposlenosti, užasnu depresiju, naglo i drastično povećanje socijalnog opterećenja budžeta i ogromne napetosti u društvu. Zato SAD sada daju sve od sebe, čine i više nego što objektivno mogu, pokušavajući da učine sve samo kako bi spasle taj deo privrede. Stimulišu banke, stimulišu proizvodnju … Ipak, za dve do tri godine, a možda i ranije, Ameriku će pogoditi kriza razmera Velike depresije.

Xoćete da kažete da je ovo što se sada događa još uvek dosta pristojno?

- Naravno, ovo je tek početak. Razume se, oni o tome ne mogu glasno da govore. Pretvaraće se da je sve dobro. I da će biti još bolje. Počeće da tragaju za razlozima zbog kojih se sve ovo dogodilo. Tražiće ekstreme. Otud i potiče moj strah od velikih terorističkih akcija. Nalik na ono što su organizovali 2001. godine.

Pobogu, Mihaile Leonidoviču!

- U sumornim vremenima treba menjati psihologiju društva, treba to društvo mobilisati. Najbolji način da se to učini je pretnja, opasnost. Za Ameriku to nije ništa novo. Godine 1898, kako bi započeo rat sa Španijom, onaj rat čiji je rezultat bilo to što je Amerika otela od Španije Filipine i Kubu, Amerikanci su digli u vazduh sopstvenu oklopnjaču „Men” u Panami. Godine 1941. dogodio se Perl Xarbur.

Nećete valjda da kažete da su i to sami bombardovali?

- Ne, bazu su bombardovali Japanci. Ali, američko rukovodstvo je znalo da se priprema napad. I dopustili su da se on dogodi. Bilo im je potrebno nešto što će potpuno promeniti raspoloženje društva, tako da se ono odrekne izolacionizma i prihvati politiku ekspanzije. Samo su neposredno pre toga iz Perl Xarbura izvukli sve nosače aviona, ne i vojnike. Početkom 60-ih godina dogodio se čuveni incident u Tokinškom zalivu: da bi ušli u Vijetnam, Amerikanci su uništili sopstvenu krstaricu. Za njih je to norma ponašanja, oni su tako ustrojeni. Ja sam 10. septembra 2001. na forumu sajta časopisa Ekspert upozorio da će Amerikanci uskoro sami protiv sebe izvesti veliki teroristički akt i da će sve to svaliti na Osamu bin Ladena. I dan danas možete da nađete tragove te tvrdnje na Internetu.

Čekajte, pa dan posle toga su se srušile Kule bliznakinje. Odakle vam takvo predviđanje?

- Ekonomski pokazatelji su u avgustu 2001. u Americi bili veoma loši. Trebalo je, znači, mnogo toga objašnjavati. Sećate se da su posle tog terorističkog akta na nekoliko dana zatvorili berzu. Jednostavno, preusmerili su pažnju. Što je najvažnije, pozivajući se na te terorističke akte, oni su se konačno odrekli liberalnih metoda upravljanja privredom i počeli prelazak na direktno državno upravljanje privredom – tačnije, na sistem u kome privredom upravljaju država i Federalne rezerve.

Ipak, nije li sve to previše simplifikovano? U avgustu su zabeležili loše pokazatelje, pa su onda u septembru organizovali terorističku akciju? Za provokacije svetskih razmera kao što je bila ta, potrebna je duga priprema.

- Pa cela ta priča i jeste odavno trajala. Kriza je mogla da se predvidi. „Crni avgust” je samo skratio rokove. Manifestacije krize su počele da se ispoljavaju još 90-ih godina prošlog veka.

Znači, kriza je počela s onu stranu okeana. Ali zašto se od toga zaljuljao čitav svet?

- Dolar nije samo svetska rezervna i trgovinska valuta (sada se oko 70 posto međunarodnih transakcija, uključujući sve bankarske operacije, odvija u dolarima) već je posle 1971. dolar postao jedina mera vrednosti. Postoji još jedna veoma važna stvar. Savremeni model privređivanja, izgrađen na dolaru kao glavnoj svetskoj valuti, doveo je do toga da Amerika ima jedinstvenu ulogu u svetskoj privredi. Ona proizvodi oko 20 odsto svetskog BNP. Ukupni svetski BNP iznosi oko 60 triliona dolara. Realni udeo SAD je 12 triliona, iliti jedna petina. U isto vreme, Amerika troši oko 40 odsto svetskog BNP. Prema paritetu kupovne moći, razume se.

Uništenje tog sistema dovešće do toga da će životni standard u SAD opasti. Bar dvostruko, i to je najmanje što je moguće. U istoriji se još nije dogodilo da takav enorman pad životnog standarda u jednoj državi ne dovede do kraha društvenopolitičkog sistema. Potpuno je onda razumljivo da aktuelna politička elita u SAD čini sve što može da ne izgubi vlast. Tome smo, uostalom, svedoci.

Ja to ne vidim.

- Pa zar vam nije indikativno to što se pojavio Obama, kao lik bez presedana u celokupnoj američkoj istoriji? Ne mislim pri tom da je čudno to što je on crnac. Radi se o tome da on uopšte nije ukorenjen u američkom establišmentu. U izvesnom smislu, Obama je „stvoreni” lik. Neko ga je izvukao i gura ga napred.

Ko?

- E kad bih ja to znao! Obamin suparnik, Džon Mekejn, takođe je specifičan lik, iako jeste predstavnik najvišeg američkog establišmenta u četvrtoj generaciji. Mekejn ima previše godina. I psihički je slomljen. Vijetnamsko zarobljeništvo ga je mnogo koštalo. Nije moguće da u njemu nije ostalo mržnje. One mržnje koja u politici smeta, baš kao i svaka druga jaka emocija. Političar mora da bude hladan i ciničan.

Na šta vi to aludirate, Mihaile Leonidoviču?

- Američka elita savršeno dobro shvata da naredna administracija verovatno neće izgurati ceo mandat, jer će morati da donese neke veoma radikalne i nepopularne ekonomske odluke. Što bi onda postavili u Belu kuću predsednika iz sopstvenog kruga. To bi bilo besmisleno, tim pre što on realno ništa ne može da učini. Zato je bio potreban lik koga im, u stvari, neće biti žao. Obama će sprovesti neke drastične poteze koji su eliti neophodni. Onda će ga smeniti ogorčena masa. Političari će njemu sve pripisati. Ipak, neće biti provokacija do narednih izbora.

A šta će se posle događati?

- Ponavljam, već je počeo težak stadijum pada u okviru svetske krize. Ako SAD zaustave novčanu emisiju, odnosno, ako jednostavno prestanu da štampaju dolare, sve će se srušiti u roku od dva do tri meseca. Bila bi to nova varijanta 1929. Ako budu štampali pare, ali u minimalnoj količini, onda će pad trajati dve i po do tri godine. Ako uspostave hiperinflaciju, tj. ako štamparske prese uključe da rade punom parom, sve će se završiti za godinu, godinu i po dana.

Koju će od te tri varijante po vašem mišljenju izabrati Amerika? Ili je možda već izabrala?

- Treću varijantu – hiperinflaciju. Međutim, posle smene predsednika mogućna je i promena politike. Istine radi, valja reći da koju god varijantu izaberu, svet čeka period od 10 do 12 godina teške depresije. Mislim da će i u Americi i u Evropi mnogi ljudi gladovati. Automobil će postati raskoš.

Sumorna slika…

- Neću kriti da bi ta slika, što se Rusije tiče, mogla da deluje optimističkije. Mi imamo jeftine sirovine, imamo svoju naftu, gas itd. No nažalost, politika naših finansijskih vlasti koja ne dopušta domaćim preduzećima da uzimaju jeftine kredite dovela je do toga da je proizvodnja umnogome prekinuta. Godine 1998. uspeli smo veoma brzo da se oporavimo od bankrotstva zahvaljujući tome što smo pustili u pogon kapacitete konzervirane još iz vremena Sovjetskog Saveza. Pored toga, znatno se poboljšala spoljnoekonomska konjunktura. Cene nafte su se vinule u nebo. Sada spoljnoekonomske konjunkture jednostavno neće biti, zbog krize. Nema više ni nacionalnih kapaciteta. Ne mogu se sada graditi. Tražnja će biti mala. Pokušaće da nas preplave jeftinom uvoznom robom. Moraćemo da zatvaramo granicu i da sasvim pogoršamo strukturu potrošnje. Inače, odakle novac? Uvoz je skup, a građani više neće imati para. Samo u Moskvi biće nezaposleno 2,5 do tri miliona ljudi. Jedan deo tih ljudi su slabo plaćeni radnici, pre svega gastarbajteri. To će povećati stopu kriminaliteta, izazvaće mnoštvo neprijatnosti. Zamislite samo jedan milion, ili samo pola miliona Uzbeka koji nemaju stalno mesto stanovanja, a ostali su bez izvora prihoda. Razjuriće se po prestonici i ni zbog čega će ulaziti u kavge. Biće potrebne veoma stroge mere. Makar u pogledu deportacije. Ali mi odlično znamo da vlast jednostavno nije sposobna time da se bavi. Formiraće se bande od najokorelijih kriminalaca. Oni će početi sistematski da pljačkaju i otimaju milionere, zarad velikog otkupa. Tome treba dodati još jedno dva miliona nezaposlenih iz redova takozvanog „kancelarijskog planktona”. Mladi ljudi koji su navikli da dobijaju hiljade dolara mesečno samo zato što dolaze u kancelariju. Sada će ih isterati s posla. Svi oni imaju hipotekarne kredite, automobile kupljene na kredit, drugu skupu robu. Šta da rade, da prodaju stanove ne bi li namirili dug? Pa tako će celu Moskvu rasprodati! A otpuštanja su već počela.

Nemojte nas tako plašiti, Mihaile Leonidoviču. Rukovodstvo države preduzima ozbiljne mere. Izdvojene su cele milijarde rubalja. Svakog dana slušamo o tome u televizijskim vestima.

- Ako sav taj novac bude potrošen onako kako je prvobitno namenjen, onda ćemo nekako pregurati do proleća. Tad će već moći i krompir da se posadi. Ali, ako sve proćerdaju, što je kod nas, nažalost, stari običaj, onda će problemi početi već u zimu. I to ozbiljni problemi. Što se vlasti tiče … po svemu sudeći, poslednjih nedelja došlo je do radikalne promene raspoloženja državnog rukovodstva. Već mnogo godina žive u iluziji da će biti dovoljno novca za sve. Međutim, odjednom se ispostavilo da novca ne samo da nema dovoljno, već ga ima neverovatno malo. Uopšte se ne može shvatiti kako da se popune već postojeće rupe. Svi se obraćaju vlasti i pružaju ruku ispruženu onako kao prosjaci kad traže pomoć. Čak i vlasnici kockarnica! Čak i oligarsi!

Priča se da je u vladu došla grupa oligarha da traži novac na zajam, nudeći svoja preduzeća kao kolateralno jemstvo. Ponudili su, dakle, ona preduzeća koja su tokom 90-ih otkupili u bescenje na aukcijama.

- Što se oligarha tiče, tu je sve sasvim jasno. Zaista ne verujem da će najveći deo njih opstati kroz tri ili četiri godine.

Mislite, zaglaviće zatvor?

- Propašće.

Narod se mnogo više brine šta će biti s dolarom i evrom.

- Ne bih hteo da izazivam nepotrebnu paniku. Reći ću samo da i jedna i druga valuta imaju veliki potencijal pada. Međutim, rokovi će biti različiti.

Kakve mere sami preduzimate da biste smanjili posledice krize koju predviđate?

- Ja nemam takvih problema. Moja plata se samo povećava, jer sam ja stručnjak za krize i u ovakvim situacijama mi se ljudi obraćaju. Nemam nikakav krupni kapital koji bi trebalo spasavati, nikada ga nisam ni imao. Vašim čitaocima mogu da dam samo jedan generalni savet: morate voditi računa o tome da su crni dani nastupili i da će dugo da potraju. Dalje treba da živite polazeći od tog saznanja.

Jevgenij Černih, Komsomolskaja pravda

(Priredila i prevela Ljiljana Nedeljković)

Jevgenij ČERNIX (prevod: Ljiljana NEDELjKOVIĆ)

Nastavljajući sa razmišljanjem, još tada sam primetio, da su i socijalizam (a marksizam je samo radikalni oblik socijalizma) i kapitalizam orijentisani na vlasništvo. Oba sistema bave se vlasništvom i kapitalom. U kapitalizmu vlasništvo i kapital pripadaju, kako je već rečeno, privatnim licima, u socijalizmu vlasništvo i kapital pripadaju radnicima – najamnim radnicima, drugim rečima proletarijatu. Jednostavno, zar ne?

Nastavljajući ovo potpuno elementarno istraživanje, dolazimo do zaključka, da do pojave Marksovog radikalnog socijalizma kapitalizam sebe nije nazivao „kapitalizmom“. On praktično nije imao nikakvog imena, jer još uvek nije bio poseban socijalno-ekonomski sistem. Prvi „kapitalisti“ pojavili su se u Engleskoj, Xolandiji, u Severnoj Italiji – u Milanu, ali, još uvek, oni kapitalistima sebe nisu nazivali, niti su bili toga svesni. Imena za njih bila su businessman, merchant, trgovac, biznismen, fabrikant, industrijalac. Delovali su u državama sa monarhističkim državnim uređenjem. Kraljevi su mogli pozajmljivati ogromne sume novca od svojih bogataša, za, naprimer, vođenje rata, i da ih ne vrate nikada. (Namerno uprošćavam izlaganje da bih pojednostavio shvatanje.) Uzajamna zavisnost i povezivanje kapitala (sveta biznismena) i vlasti dogodila se pre svega u protestantskim državama: u Engleskoj i u Sjedinjenim Državama. Emigrant i prognanik Karl Marks, nemački doktor jevrejskog porekla, proživeo je veliki deo života u Engleskoj, u Londonu, takoreći epicentru kapitalizma, gde je i umro i gde je mirno sahranjen na londonskom groblju. Njegov grob za svih 70 godina sovjetske vlasti svesrdno su obilazili sovjetski sledbenici proroka Marksa.

A sada da utvrdimo šta se zaista dogodilo. Je li kapitalizam uopšte postojao? U drugoj polovini 18. veka, kada su Englezi u potpunosti osvojili Indiju, oni su zaposeli ogromna bogatstva: drago kamenje, zlato, postali vlasnici plantaža pamuka. Upravo ta pljačka Indije je omogućila (kao dodatak navikama protestantske puritanske etike: rad i štedljivost) neobičan procvat poslovne aktivnosti u Velikoj Britaniji. Bogatstva + sirovine. Opljačkane materijalne vrednosti i opljačkane sirovine omogućile su Industrijsku Revoluciju. Setimo se, da su prva „kapitalistička“ preduzeća bile fabrike tekstila u Engleskoj. Šta su lomili „luditi“, šta su to uništavali? Naravno, mašine, tj. upravo razboje za tkanje zbog toga što su oni lišavali zanatlije-tkače zarade. Sve ove činjenice mogle su se naći nekada u sovjetskim udžbenicima istorije. One su tamo saopštavane pompezno jer se govorilo o onome najdragocenijem i najskupljem: o kapitalizmu, bez koga marksizam ostao praznih ruku.

Marks je bio čovek ispred svoga vremena, supersavremen. Čak užurban. On je u „Kapitalu“ opisao fenomen, koji još ni u Engleskoj nije postojao. Postojali su samo njegovi elementi. „Maor“, kako su ga nazivali njemu bliski ljudi zbog maslinaste boje kože, bio je po svojoj strukturi crni romantičar. Zar „Komunistički manifest“ objavljen 1848. godine nije romantično delo? „Utvara luta Evropom, utvara komunizma…“. O utvarama upravo i pripoveda romantičarska književnost, gotski roman je prepun utvara. Ne mogu ni zamisliti ozbiljnog kabinetskog naučnika, kakav je Marks bio celog života. Ono što želim reći je da je Marks požurio sa otkrićem kapitalizma. Ustvari, kao socijalno-ekonomska pojava dostojna pažnje, pojavila se tek posle Marksove smrti. U suštini to se dogodilo još kasnije, posle uspeha Ruske Revolucije, izvedene pod zastavom marksizma. Upravo tada je ceo svet saznao: postoji kapitalizam. Bez ubedljivog uspeha Ruske Revolucije sva Marksova delatnost, sve njegove konvencije, internacionale (znamo kako se to radi – okupi se 30-40 prijatelja iz raznih zemalja sveta) bile bi samo mačji kašalj. Malo li je svemogućih društava, organizacija, partija nastalo tokom 19. veka?! Istoričari ponekad stidljivo cede kroz zube da Rusija nije bila Razvijena kapitalistička zemlja, sa malobrojnim proletarijatom u momentu revolucije. Ali, izvinite, Prva Proleterska Revolucija ipak se ostvarila, uprkos pravilima, opovrgavajući sva pravila! I to još u zemlji koju Marks otvoreno nije voleo i nije žalio. Možda baš i zbog toga što se u londonskim emigrantskim krugovima često sukobljavao sa energičnim i koloritnim ruskim plemićem, anarhistom Bakunjinom. Može se, upravo, zbog sukoba sa Bakunjinom, zbog prepirki sa njim kod Marksa rodilo pakosno mišljenje o Rusima: „Smeša psihologije slovenskog roba i mongolskog svetskog osvajača“. Danas mnoge zbunjuje ta okolnost da se prva socijalistička revolucija dogodila u ne sasvim kapitalističkoj zemlji. Ima tumačenja, da je u suštini, tobože, Ruska Revolucija 1917. godine bila buržoaska i da ako je njen prvi stadijum – februarski bio klasična buržoaska revolucija, onda je u oktobru vlast preuzela radikalna sekta nalik na francuske jakobince. Vi i ja znamo, da sve revolucije izvode marginalci. Zato pitanje ko ju je izveo, otpada. Pod kakvom zastavom je izvedena – takođe nam je poznato. Ono što nam je važno je to da Rusija nije bila kapitalistička zemlja 1917. godine. Vlast je pripadala caru, društveno uređenje zvalo se „samodržavlje“, a ruski industrijalci i trgovci makar i bili bogati, vlasti nisu imali. Većinu stanovništva činili su siromašni seljaci i tačka. Postavlja se pitanje: a koje su to zemlje bile kapitalističke, to jest gde je to vladao kapital, bilo bankarski, bilo industrijski? Evo i odgovora: takvih zemalja u Marksovo vreme nije bilo na kugli zemaljskoj. I u Lenjinovo vreme ih nije bilo. Krupov koncern čelika bio je veoma važan u Nemačkoj u vreme Viljema I i Viljema II, ali Krup nije upravljao Nemačkom. I Engleska, gde se odigrala industrijska revolucija, u 18. veku, kada je opljačkana Indija, i u 19. veku, kada su se svugde pušili fabrički odžaci, bila je parlamentarna monarhija. Njome nisu vladali kapitalisti. To jest Marks se zatrčao unapred. Postojanje kapitalizma kao državnog uređenja dokazao je Lenjin. Jer, njegov je marksistički socijalizam nekoga pobedio. „Mi smo srušili samodržavlje i kapitalizam“, – rekli su boljševici. Samodržavlje su srušili, a kapitalizma nije ni bilo.

1997. godine, ako ne grešim u godini, u pres-centru Tretjakovske galerije održan je susret sa Džordžem Sorošom. Susret prestoničke javnosti i „Instituta za Otvoreno Društvo“, predvođenog tim ekscentričnim američkim filantropom. Došao sam tamo sa Duginom, oboje smo govorili, prijavivši se prethodno. Od našeg prisustva i istupanja unapred su se ogradili ruski pomoćnici Soroša, a i sam Soroš bio je stavljen u izvesnost: evo dolaze dva opasna revolucionara. Mogao je reći: „Sačuvaj Bože, ne treba!“. Ali, rekao je – neka dođu.

O, kako je samo oživeo oba puta dok smo govorili. Trenutno bi se probudio iz nekakvog ravnodušnog sna, propinjući se u fotelji, uspravno sedajući, nameštajući naočare, pripijajući ih čvrsto uz nos. Smeškao se, ćulio je uho. Od četrdeset osam govornika njemu su bili interesantni samo protivnici – nas dvoje. Jer, sve ostale on je blagoslovio, bili su ili službenici „Soroš fonda“ u Rusiji ili intelektualci koji su od njega dobili pomoć. Do njega sedeo je Pjotr Aven, bivši ministar koji se nalazio na čelu finansijske grupe „Alfa“. Dok sam izlagao, jasno sam video kako je na moje oči oživeo pokojnik! Soroševo „Otvoreno društvo“ je zahtevalo, da takvi kao što sam ja izumru. Ali, bez neprijatelja je dosadno i mučno, i nema se osećaj sebe samog – Soroš je bio srećan što sam živ i što mu iz drugog reda, gledajući ga u debele naočare, govorim gadosti. Debela stakla naočara, loš engleski, krompirast nos tog kapitaliste-milijardera podsećali su me na moga prvog izdavača – rumunskog jevrejina Dejvida Daskala. 1979. godine u Nju Jorku Daskal je odlučio da objavi moj prvi roman na ruskom. Pronalazači i konkvistadori sa debelim usnama i nosati, ovi „momci“ razlikovali su se samo u količini zarađenih dolara. Zavojevači iz Istočne Evrope, pojavili su se kod lenjih Jenkija u svojim pedesetim i bez većih teškoća ih prestigli.

Ali, vratimo se na socijalizam i kapitalizam. U svojoj poslednjoj knjizi, Soroš – filantrop i finansijer, i, kako tvrde, odvažni i ratoborni špekulant koji je obezvredio indonežansku valutu, valutu cele jedne zemlje, neočekivano nastupa sa pozicija, maltene neprijatelja kapitalizma, izražava sumnje o kapitalizmu. (Nažalost, naravno, ni o kakvom citiranju Soroševe knjige ne može biti reči. Juče je načelnik izolatora odbio da mi odobri stonu lampu za koju sam molio da mi je donesu sa slobode.) U svakom slučaju, on se predstavlja kao neprijatelj tog kapitalizma koji je nastao u Rusiji. Istovremeno filantrop troši milione dolara (sto samo na nauku!) za podržavanje delatnosti ruskih naučnika, za izdavanje ruskih udžbenika u kojima se učenicima objašnjava kakvo je ustrojstvo sveta po Sorošu. To je čovek sa neverovatnom manijom veličine, sa željom da se nametne svetu. I sa ogromnim novcem koji čini njegovu želju ostvarljivom.

Na kraju te konferencije za štampu Soroš je uzeo reč. Pritom je gledao u mene zato što sam mu manje pompezno nego Dugin rekao da je on naš neprijatelj i da ćemo se boriti s njim. Soroš je govorio kao Zjuganov. U njegovom govoru sva terminologija bila je socijalistička, marksistička, kao u rečniku Petite Robert. Po taktu njegovog govora mistično i radosno se smešio Pjotr Aven, žmirkajući očima kroz zatamnjene debele naočare, iste kao Soroševe. (Onda je, mistično, kao po narudžbini, „Ruski radio“ objavio da je Soroš danas istupio na konferenciji za štampu u Moskvi i uzbuđeno mahao cirkularom Akademije Nauka koji obavezuje naučnike da čuvaju svoje tajne u komunikaciji sa strancima.)

Još 1993. godine, kandidujući se u Tverskoj oblasti, u 172. izbornom okrugu, odgovarao sam na pitanja birača: da li sam za privatnu svojinu ili protiv? Ne sa kratkim „ne“ ili „da“, odgovarao sam da sam za efikasan oblik svojine. Važno je da fabrika donosi prihod, da i radnici imaju dobre plate i državi plaćeni porezi, a ko je vlasnik fabrike, da li je to jedan čovek, ili radni kolektiv, ili akcionari, – sasvim je nevažno. I danas ostajem pri istom stavu što se tiče tih jezivih betonskih (ili starih, od opeke) zgrada, koje se obično nalaze u predgrađima, a koje se nazivaju fabrikama. U mladosti dao sam deo života, sekao, tovario, teglio metale i rudu u takvim zgradama, zato ih veoma dobro i poznajem. Dobrom voljom tamo, u tu vrućinu, ili hladnoću, hemijski smrad i promaje, niko poći neće. Zato ne bi trebalo diskutovati o problemu vlasništva (tom gospodinu u prugastim pantalonama ili toj desetini tipova u farmerkama pripadaju akcije preduzeća), već o problemu spašavanja čovečanstva od takve gadosti, kakvu fabrike predstavljaju.

Pisao sam o ekološkim problemima još 1988. godine u „Disciplinovanom sanatorijumu“, predvideo sam, čak, pojavljivanje radikalnih ekoloških grupa koje će sa oružjem u rukama braniti svoja ubeđenja. Iako takve grupe još uvek nisu registrovale ni vlade, ni mediji, ubeđen sam u sopstveno predviđanje budućnosti. Takođe, ubeđen sam, da je pitanje forme vlasništva nad preduzećima, fabrikama i sredstvima za proizvodnju ne samo prestalo da bude revolucionarno (prethodno sam već rekao da pod parolu „Fabrike radnicima!“ danas niko neće stati), nego je postalo i sholastičko, besmisleno.
Ništa čudno. Naravi čovečanstva se menjaju. Manuovi zakoni su za samovoljno pomeranje kamena međaša (granice između dve zemljišne parcele) određivali smrtnu kaznu. Danas se slični problemi rešavaju razmenom psovki u seoskoj administraciji i kraj.

Sudar kapitalizma sa socijalizmom od samog početka bio je fikcija koju je izmislio profesor Marks na bazi posedovanih ekonomskih znanja i hrpe fantazija. Ustvari, praktičaru, konkvistadoru Marksu, bila je potrebna revolucionarna klasa (ili izabrani narod, što je u suštini jedno te isto). Jer, ako sam sebe izvedeš iz pustinje onda je to sasvim banalno i takav postupak nikoga neće zadiviti. Ali, izvesti ceo narod iz pustinje – to je već podvig.

Jasno je da su proletarijat, najamni radnici, u svome začetku, bili loše plaćeni i živeli u užasnom siromaštvu. Ali jasno je i to da je to privremeni problem, jer svi slični problemi (veće plate, broj radnih sati) – rešavani su i rešavaju se u praksi odnosa. Boljem organizovanju radnika na Zapadu, uzgred govoreći, pomogla je „proleterska“ revolucija u Rusiji. Ona je izvršila snažan pritisak na psihu zapadnih poslodavaca i vlada evropskih zemalja. I oni su se svim snagama trudili da najamne radnike ne dovode do krajnosti, a to bi bila proleterska revolucija.

Interesantno je uporediti parole francuskih rednika i studenata iz maja 1968. godine. Radnici su nastupali sa lakonskim parolama: „40″ „60″ „1000″. Dobar stil koji skriva uskost vidokruga kada su vidljivi samo krajevi korita. Oni su imali u vidu četrdesetočasovnu radnu nedelju, odlazak u penziju sa šezdeset godina i minimalnu platu od hiljadu franaka.

Studenti su izbacivali zaista genijalne parole: „Ni Bog, ni gospodin!“, „Budite realisti, zahtevajte nemoguće!“, „Zabranjuje se zabranjivanje!“, „Maštu na vlast!“

Sada, kada i Zjuganov i Soroš govore istim jezikom o vlasništvu, kada nekakvom transnacionalnom korporacijom upravlja toliko hiljada akcionara da se ona u potpunosti može smatrati kolektivnim vlasništvom, granica između kapitalizma i socijalizma ne postoji. Šta više, nikada nije ni postojala. Kao što nije bilo kapitalizma, sada nema ni socijalizma. Pametni „Maor“ samo je izmislio terminologiju. A to, što je Lenjin pobedio pod zastavom marksizma, šta se tu može reći, raširiti ruke i reći: genijalni marginalac – okupivši neprocenljiv ljudski materijal pod svojim principom, pobedio bi pod bilo kojom zastavom. I još jedna primedba. Živeo sam u Francuskoj godinu i po pod desnim degolistom Žiskar d’Estenom, a zatim još desetak godina pod socijalistom Miteranom. Jedina primetna razlika između dva režima sastojala se u tome da je pod Žiskarom, „Figaro“ marljivo štampao na poslednjoj stranici fotografije tek giljotiniranih kriminalaca. Pod socijalistima uveden je moratorijum na smrtnu kaznu i fotografije su nestale.

Još jedna interesantna činjenica. Kako se da uočiti iz raznih memoara objavljivanih poslednjih godina, izlazi da su tek samo neki od Lenjinovih saboraca pročitali prvi tom „Kapitala“ do kraja. Saznavši ovo, obradovao sam se, jer sam uvek sumnjao, da su ga čitali. Sluđujuće postavke postavke profesora Marksa nisz im bile potrebne, njima, ljudima akcije. Bila im je potrebna plahovita crvena zastava i nekoliko parola. Šta može biti plahovitije od crvene zastave?

Zašto su se degenerisale komunističke i socijalističke partije? Zato što operišu istim kategorijama kao i liberali, pozivaju na iste ciljeve. Ali, ako naši ideološki neprijatelji propovedaju produktivnost rada, onda je glupo propovedati još veću produktivnost rada, uz to još znajući da oni napreduju sa mehaničkim radom i produktivnošću. Treba propovedati nešto drugo, nešto sasvim drugo. Bratstvo među ljudima, slobodu čoveka od mehaničkog rada. Seksualnu udobnost. Pravo na rat.

Iz knjige: „Druga Rusija“

Izvor: www.limonka.net

Eduard LIMONOV

U zemlji uvek oskudnih prirodnih resursa hrane je bilo veoma malo i bila je skupa, pa čak i oni koji su imali nekakvo zaposlenje nisu mogli da je sebi dovoljno priušte. U listu „Asahi šinbun“ iz novembra 1945. objavljeno je pismo domaćice čiji muž je bio zaposlen u lokalnoj vlasti i zarađivao 200 jena, a minimalne potrebe samo u hrani bile su oko 600 jena. Stotine hiljada ljudi hodalo je ulicama, odlazilo u sela, iako saobraćaj još nije bio kako treba uspostavljen, u pokušaju da dođu do hrane. Glad je bila toliko velika da, kada bi negde uspela da kupi komad rotkve, majka ju je prvo žvakala (umesto da je seče nožem), da bi i sama unela neki hranljivi sastojak, a onda je davala deci da je pojedu. Kada bi neki osioni američki vojnik, pripadnik okupacionih snaga, iz obesti bacio jednu jedinu žvakaću gumu u gomilu ljudi koji su čekali gradsku železnicu, dolazilo je do pravih tuča, za tu neznatnu količinu dragocenog šećera. Te godine, optužen da je silovao i ubio sedam žena, jedan muškarac iz Tokija izjavio je na sudu da mu je bilo veoma lako da žene namami kod sebe. „Govorio sam im da u stanu imam hrane i one su sve ozarene polazile za mnom“, rekao je sudiji. I oni koji su pokušavali da pokrenu neki posao, nailazili su na nepremostive prepreke, jer u zemlji jednostavno ničega nije bilo. Japan ionako oskudeva u sirovinama, zbog čega je delom i krenuo u osvajanja, a u razrušenoj zemlji još nikako mnogo toga nije funkcionisalo. Benzina na pumpama nije bilo ili je bilo strogo racionalno, a jedini izvor goriva sa crne berze bili su okupatori – američki vojnici, do kojih nije bilo tako lako doći, a koji su svoje usluge veoma skupo naplaćivali. Da bi sprečili i najmanji odliv benzina, američke vojne vlasti bojile su ga u crveno i često kontrolisale rezervoare automobila koje su vozili Japanci. Ako bi kod nekoga nađen benzin crvene boje, kazne su bile drastične. Kako je ta ista razrušena i sopstvenim ratnim apetitima ispošćena zemlja već 1951. godine imala stopu rasta privrede od 11,5 procenata, 1959. godine stopu rasta od 18,3 odsto, a porast ukupnog proizvoda u petnaestogodišnjem periodu od 1960. do 1975. od 203 odsto (SAD su u isto vreme imale porast ukupnog proizvoda od 27,5 odsto, a EEZ 60 odsto), da bi ubrzo počela da bude nazivana „zemljom ekonomskog čuda“?

Kako je ta posle Drugog svetskog rata okupirana zemlja postala jedna od vodećih svetskih ekonomija i sada druga ekonomska sila na svetu, to su mnogi stručnjaci pokušavali da objasne, ali jednostavnog objašnjenja, zasnovanog isključivo na ekonomskim pokazateljima, nije bilo. Ekonomisti hladne glave pokušavali su dugo da japanski ekonomski rast vežu za izbijanje Korejskog rata 1950. godine, u kome su Sjedinjene Američke Države vodile glavnu reč, a odskočna daska za taj rat bila su im japanska ostrva. Pozicija servisera i snabdevača američke armije dala je Japanu neophodni zalet za uspon na ekonomskom planu, kažu oni, ali taj rat je kratko trajao (do 1953.) da bi mogao da toliko značajno utiče na ekonomiju jedne zemlje. Japanu je pomoglo i to što posle Drugog svetskog rata nije imao armiju, pa je sva sredstva mogao da usmeri u razvoj ekonomije, kažu drugi, ali je i to samo delimično tačno, jer je armija u Japanu, samo pod drugačijim nazivom (Japanske odbrambene snage), počela bila da se (na američki zahtev) stvara već u vreme tog istog Korejskog rata, znači samo pet godina posle japanske kapitulacije. Svetski poznati ekonomisti se nisu mnogo proslavili kad su iznosili svoja predviđanja sudbine ekonomije Japana posle Drugog svetskog rata. Američki ekonomski stručnjak A. Akerman je, na primer, analizirajući japanske ekonomske pokazatelje odmah posle kapitulacije 1945. rekao da nije optimista što se tiče onoga što Japan ekonomski može da postigne. Japan može da: 1) ako mu se kontinuirano daje strana finansijska pomoć eventualno dostigne standard i ekonomski rast iz 1930/34. 2) da u najboljem slučaju dođe na neku vrstu pozitivne nule, ali uz velike unutrašnje probleme i životni standard na egzistencijalnom minimumu – rekao je Akerman. Posle, kada je Japan već postao „ekonomsko čudo“, ekonomisti i sociolozi utrkivali su se da daju što bolje objašnjenje ovog japanskog uspeha, ali retko ko od njih je ikada dao pravo objašnjenje, jer bi ono uključivalo mnogo različitih faktora. Ono što bi ovaj autor želeo da istakne je prvenstveno japanska originalnost i osobenost, koju su pokazivali od samih početaka svojih kontakata sa svetom. Portugalski jezuita Alesandro Valinjano, jedan od prvih misionara i uopšte stranaca iz Evrope, koji je došao u Japan na polovini 16. veka, napisao je čuvenu rečenicu u kojoj kaže da „Japanci kao da se uvek trude da sve rade različito od drugih“ – toliko su bili originalni i samosvojni.

Primivši budizam i kulturu od Velikog kineskog carstva u petom veku, Japanci su pokazali veliku sposobnost asimilovanja tuđih dostignuća, bez velike štete po sopstvenu nacionalnu i kulturnu osobenost. Iako su obrazovani Japanci u početku pisali na kineskom, kinesko pismo je brzo prilagođeno japanskom jeziku i ušlo u zvaničnu i književnu upotrebu. Prvi poznati roman u svetu u 10. veku „Priča o princu Genđiju“ napisala je jedna Japanka, dvorjanka Šikibu Murasaki. Upravljanje državom, zakonodavstvo, poljoprivreda, arhitektura, zanati, sve to su Japanci primali od Kineza, ali su sve te tekovine tada najrazvijenije države sveta uspevali da tako prerade da često postanu bolje od originala i da dobiju svoj japanski pečat. Ali, ma koliko primali od Kineza, japanski vladaoci nisu pristali i da postanu kineski vazali, pa su u ogorčenim borbama u vreme boravka Marka Pola u Kini i neposredno posle toga sačuvali svoju samostalnost, a Kinezi ( Mongoli – jer su oni tada vladali u Kini) su bili desetkovani, u čemu su Japancima pomogli i jaki vetrovi, koji su oni nazvali Kamikaze (božanstvo vetra). Kada su katolički misionari iz Evrope stigli u Japan u 16. veku, za kratko vreme u hrišćansku veru preobratili su oko 300.000 Japanaca i zapretili da Japan postane samo jedna od evropskih dalekih kolonija, japanski vladari (regent Xidejoši i šogun Tokugava) stali su tome na put, odlukom da se Japan izoluje od ostalog sveta, kako bi se sačuvao od strane najezde. Dok su evropske zemlje među sobom podelile Aziju i Pacifik, Japan je, samovoljno izolovan, ostao nezavisan kroz vekove. Ali, otvaranje prema svetu i modernizaciju u 19. veku Japan nije dočekao kao potpuno zaostala zemlja. Tehnološki, on je bio na nivou 16 i 17. veka, ali organizaciono, zemlja je stalno usavršavana. Tokio je bio milionski grad kada je London imao samo četrdesetak hiljada stanovnika. Japansko pozorište, slikarstvo i književnost bili su razvijeni do u Evropi neviđenih razmera. Posebno je bilo dobro razvijeno zanatstvo i sektor usluga, na koje su Japanci kasnije, kao na dobru bazu, nadovezivali moderna znanja i modernu tehnologiju. Pored toga, vladajuća klasa samuraja, koja od početka 17. veka nije imala mnogo posla, jer je tada Japan živeo u miru, nije se bavila samo ratnim veštinama, već su samuraji bili prosečno među najobrazovanijim klasama u svetskim razmerama. Čitanje filozofskih dela, književnosti, pisanje, slikarstvo, izučavanje dela o taktici, bile su obavezne aktivnosti za samuraje kroz vekove.

Tokom izolacije zemlje, kada je u Japan povremeno svraćao samo poneki holandski brod, neki samuraji rizikovali su živote da dođu do atlasa, rečnika, udžbenika za medicinu, kako bi unapredili svoja znanja. Pod pritiskom samuraja u Japanu je i izvršena takozvana Reformacija 1868. godine, kada je Japan odlučio da se otvori prema svetu i da ga tehnološki i organizaciono stigne. Da bi se razumeli kompleksni faktori koji su stajali iza japanskog posleratnog ekonomskog uspeha, trebalo bi prvo reći da je Japan u neku ruku bio ekonomsko čudo još u drugoj polovini 19. veka i na početku dvadesetog. Iz srednjeg veka Japan je brzo kročio u moderno doba, tako što je vlada odmah na početku reformacije poslala veliki broj ljudi u inostranstvo, zaduženih da iz sveta u zemlju donesu sva neophodna tehnološka i druga znanja. Već tada stvorena je državna strategija, koja je predviđala japanski ekonomski i tehnološki razvoj uz pomoć znanja iz stranih zemalja. Ta strategija nastavljena je i posle poraza u Drugom svetskom ratu, jer je većina japanskih ekonomskih uspeha načinjena na bazi korišćenja stranih licenci i patenata. Tek mnogo kasnije Japanci su počeli i da svetu nude svoje patente, koji su često bili samo poboljšani patenti koje su ranije kupili od tog istog sveta. U moderno doba praktično se ponovila situacija petnaest vekova pre toga, kada su Japanci primali znanja od Kineza, a onda brzo počeli da im prodaju oružje, predmete od lakiranog drveta i još neke proizvode, kao mnogo kvalitetnije i lepše izrade. Ipak, jedan od glavnih uzroka japanskog ekonomskog uspeha bio je samopregor kojim su svi Japanci počeli da rade posle Drugog svetskog rata, kako bi se odvojili od dna na koje su bili pali. Atmosfera u kojoj su elan, neumornost i takmičenje bili glavna obeležja vladala je ne samo u velikim preduzećima, nego i u malim firmama koje su se rađale. Japanci nisu radili, da bi od plata živeli, nego su živeli da bi radili. I to je važilo za sve.

Jedan od osnivača kompanije „Soni“ Akio Morita u svojoj autobiografskoj knjizi „Made in Japan“ piše kako su on i njegovi drugovi radili u barakama, koje su iznajmili u Tokiju, kada je padala kiša, držali neprekidno kišobrane nad glavama, jer je trošna baraka prokišnjavala – ali od posla nisu odustajali. U posao proizvodnje elektronike, u kome je Japan znatno zaostajao za svetom, Morita i njegovi drugovi uložili su sve što su imali, radili neprekidno desetinama sati i nisu se razlikovali po položajima jedni od drugih. I dan-danas u kompaniji „Soni“ svi rukovodioci moraju da prođu sva radna mesta, od običnog radnika na traci, do magacionera, kako bi upoznali poslovanje kompanije i znali svaki njen kutak. Ne samo kompanija, nego i cela zemlja ponašala se kao jedna velika porodica, koja radi samopregorno, ne razmišljajući o odmoru, a kamoli o zabavi, s jedinim ciljem da uspe. Iako su okupatori Amerikanci pokušali sve da promene u Japanu i uvedu svoj način rada, Japanci su im parirali svojom stamenošću i uveli državnu kontrolu nad funkcionisanjem privrede, koja nije bila javna, već išla posebnim nezvaničnim kanalima, tako da je odstupanja od planova i željenog pravca bilo veoma malo. Amerikanci nisu uspeli potpuno ni u želji da razbiju koncentraciju kapitala u nekadašnjim velikim poslovnim gigantima, nazvanim zaibacu, koje su smatrali glavnim finansijerima japanskih osvajačkih poduhvata. Kao što su uspeli da se odupru američkim željama da iz kulture, obrazovanja i istorije izbace sve što je moglo da podseti na nacionalizam, Japanci su uspeli da diskretnim potezima održe strukture zaibacua u nekim drugim vidovima, kako bi privreda mogla da se pokrene. U japanskim kompanijama je, takođe, vladala mnogo demokratskija atmosfera nego što je to izgledalo na prvi pogled. Ma koliko izgledali autoritativni, japanski direktori i šefovi nikada nijedan potez nisu preduzimali dok se on posebnim sistemom dogovaranja ne prodiskutuje na svim nivoima. Tek kada bi dobili izveštaje da nove poteze podržavaju sve strukture radnika, oni su kretali u njihovu primenu. Taj japanski način samoupravljanja otklonio je mnoge prepreke u privrednom razvoju, naročito one koje bi mogli da postave sindikati.

Ali, možda jedan od najjačih faktora u celom ovom poduhvatu „korporacije Japan“, kako su ovu državu često nazivali, bio je ponos i samouverenost Japanaca u onome što su želeli da postignu. Kada je Akio Morita poneo prvi tranzistorski aparat da za njega nađe kupca u SAD, prvo je obijao vrata bez uspeha, a onda naišao na veliku firmu koja je odlučila da odjednom naruči 100.000 komada. Jedini uslov bio je da na aparatima ne stoji ime „Soni“, nego naziv američke kompanije. Morita je posle dugog razmišljanja odlučio da odbije ovu neverovatno primamljivu ponudu, koja je „Soniju“ značila odskočnu dasku za veliki napredak. „Jednog dana moja kompanija će biti isto tako velika kao vaša i to ne mogu da prihvatim“, rekao je Japanac začuđenom Amerikancu – što se stvarno i dogodilo. U stvari, „Soni“ je postao mnogo veći. Isto kao kada su jedini u Aziji odbili Mongole, koji su tada pokorili Kinu, i njihov poziv da im budu vazali, kao što su shvatili opasnost koju donose katolički misionari i evropska ekspanzija, tako su Japanci krenuli u poduhvat ekonomskog jačanja zemlje. U toj njihovoj samouverenosti, samopregoru, disciplini i energiji ležala je i velika doza ljubavi prema sopstvenoj naciji, zemlji i podneblju (da ne kažemo nacionalizam), jer Japanac uvek najviše voli prvo svoju zemlju, pa onda sve ostalo. I ne samo zemlju, nego i sve sitnice u njoj. Kada se Japan otvorio prema svetu i njegovi izaslanici videli tehnološka i druga čudesa u stranim zemljama, vrlo je malo Japanaca (skoro nijedan) odlučilo da ode i živi u inostranstvu, što su neki sigurno mogli da učine. Njihov način života, hrana i kultura bili su im dragoceniji od svega privlačnog na sjajnom i razvijenom Zapadu, tako da je Japan i u 19. i 20. veku, pa i sada, imao veoma mali odliv mozgova. Jedina velika japanska migracija bila je na početku 20. veka, kada su najsiromašniji slojevi masovno emigrirali u Latinsku Ameriku, gde ih sada ima oko milion. Kada su prihvatali strane običaje, način življenja, Japanci su to radili selektivno i uvek strane tekovine prilagođavali više sebi, nego što su sebe prilagođavali inostranim načinima življenja i proizvodima. Neka holandska jela, primljena davno od došljaka, sada ne mogu ni da se prepoznaju i kao japanske specijalitete traže ih i Xolanđani. Tako je s jelima, ali i s mnogo drugih stvari.

Pored toga, Japanci su uvek bili jedna od najobrazovanijih nacija sveta. U vreme posle Drugog svetskog rata pokazatelji kažu da su japanski radnici prosečno bili obrazovaniji od američkih, nemačkih i drugih, a japanske kompanije takođe su uvek radile na dodatnom obrazovanju svojih radnika, čemu se niko nije opirao, nego naprotiv rado prihvatao. I sami Japanci neprekidno čitaju, u svakom slobodnom trenutku, pa su zato tiraži knjiga, časopisa, novina, u Japanu u odnosu na broj stanovnika vodeći u svetu. Mnogo rada, a malo slobodnog vremena značili su i mnogo veću štednju nego u drugim zemljama, jer Japanci nisu imali vremena da svoje plate potroše. Iako su primanja japanskih radnika procentualno bila manja od radnika u zemljama razvijenog Zapada, njihove lične ušteđevine stalno su rasle, jer, dok su Japanci radili, Amerikanci su putovali svetom, zabavljali se preko vikenda. Japanci su počeli da malo više pažnje obraćaju na masovnu zabavu i putovanja tek sedamdesetih, kada su već postali bogata zemlja, ali ni danas se ne odmaraju i zabavljaju kao druge nacije. Najvažniji faktor japanskog uspeha je sigurno neprekinuti duhovni kontinuitet sa sopstvenom tradicijom. U načinu razmišljanja, delovanja, organizacije društva i danas u Japanu mogu da se vide elementi drevnog, a filozofija samuraja, korišćena za borilačke uspehe, često može da se prepozna u pregovaračkim taktikama poslovnih Japanaca. Čak i to što u potpunosti nikada nisu odbacili svoj način odevanja, života, ishrane, značilo je potvrdu jake svesti Japanaca o samom sebi i značajan faktor njihove borbe za opstanak posle Drugog svetskog rata i borbe za ekonomsku prevlast u svetu, kada su već uspeli da se popnu na svetski ekonomski tron. Iz japanskog ugla gledano, jedinstvena receptura za ekonomski oporavak, kakvu takozvana Međunarodna zajednica pokušava da nametne Srbiji, deluje veoma sumnjivo. Političari iz DOS-a, koji su je tako zdušno propagirali, nisu nikada objasnili građanima gde je do sada i u kojoj zemlji ta receptura uspešno primenjena, kakvi su bili rezultati i kakva je tačno budućnost koju možemo da očekujemo. U Japanu i drugim uspešnim zemljama Azije ta formula sigurno nije bila primenjena. Pomoć Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, u paketu s njihovim diktatima, do sada nije bila odlučujuća u razvoju nijedne zemlje koju opravdano možemo da nazovemo uspešnom. Ono što se postiglo na takav način, znamo iz iskustva, završilo se daleko od uspeha, veoma loše, posebno u nekim latinskoameričkim zemljama. Zemlje zapadne Evrope sigurno ne treba uzimati kao uzor za način ekonomskog razvoja i sticanja materijalnog bogatstva, jer su se te države, kako znamo iz istorije, obogatile tako što su posle osvajanja, praćenih krvoločnim masakrima nad svakim ko im se odupre, eksploatisale vekovima svoje kolonije, njihova prirodna bogatstva i ljudski potencijal.

Kada se pogleda Japan, ali i druge uspešne zemlje Azije, često nazivane „malim tigrovima“, recept za uspeh izgleda sasvim drugačije. Prvi uslov za uspeh je zajednička želja za uspeh, političara, ali i celog naroda, bez ikakvih zadnjih misli i velika ljubav prema sopstvenoj zemlji. Drugi uslov je uređenje države, zakona i privrednog sistema, tako da ekonomski razvoj bude najlakši moguć, ali sve zasnovano na okolnostima koje u državi postoje i tradiciji naroda koji tu živi. Treći uslov je obrazovanje na svim nivoima, učenje iz knjiga, ali i učenje od drugih, radoznalost i maštovitost, s jednim jedinim ciljem – ekonomskim i društvenim uspehom. Četvrti uslov je samopregorni rad svih činilaca cele države, svih njenih segmenata. Kada se pogleda dobro, vidi se da je svaka od bogatih azijskih zemalja do ekonomskog blagostanja stigla na različite načine, a nijednoj recept nije bio donet sa strane, niti su zemlje Zapada želele da se one toliko i tako brzo razviju. Svaka od tih zemalja: Japan, Južna Koreja, Singapur, Xong Kong išle su svojim putem, a poslednja među njima NR Kina je primer da čak ni kapitalistički sistem i privatizacija nisu uslov za uspeh, naročito ako su ova četiri navedena uslova ispunjena u potpunosti. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond nisu ni imale veliki uticaj na ove zemlje Azije, pa su kasnije, kada su uočile njihov rapidni razvoj, naknadno, u trku, počele da se ubacuju. To im je uspelo pre nekog vremena, stalnim pritiscima preko američke vlade i vlada drugih zemalja Zapada, ali tada je već bilo relativno kasno. Iako su, računajući i Japan, uspele da te zemlje u neku ruku uvežu u svoju mrežu zavisnosti, ona je mnogo labavija nego za siromašne zemlje koje sprovode njihove recepte za razvoj.

U Tokiju sam upoznao Tajvanca koji je došao u Japan da pere sudove u restoranu. Brzo je primetio da Japanci bacaju suviše dobrih stvari u đubre, to počeo da skuplja sa ulica i prodaje u drugim zemljama, a sada ima veliko preduzeće za reciklažu i odlično mu ide. „Znaš zašto je Tajvan postao ekonomski jaka zemlja? Zato što svako od nas radi 25 časova dnevno!“ rekao mi je jedanput. On kaže da je tajvanska vlada u pravom trenutku napravila dobre uslove za razvoj privatnog biznisa, posebno malih preduzeća, pa pre desetak godina u Tajpeju nisi smeo da na ulici glasno uzvikneš: „Direktore!“, jer bi se okrenuo svaki drugi čovek. Svi su imali mini preduzeća i radili od jutra do sutra. Taj Tajvanac rekao mi je još jednu stvar, koju dotle nisam čuo na drugom mestu. „Svi mi Kinezi, bili s Tajvana, iz Singapura, Malezije, ili neke druge zemlje, radimo za NR Kinu, jer će njeno ekonomsko jačanje značiti boljitak za sve Kineze sveta“, rekao mi je tada. To što su verbalno tajvanski političari u svađi s Pekingom je nešto što ne utiče na ljubav stanovništa prema zemlji matici. Njegova verzija kaže da je jedan od najpametnijih Kineza svih vremena Deng Xsiao Ping u jednom trenutku shvatio frustriranost kineske dijaspore u SAD i poslao im poruku: „U Americi nikada nećete moći da postignete ono što možete u svojoj matici – Kini“, poručio im je Deng, a otada svi Kinezi sveta rade za Kinu, rekao mi je Tajvanac.

Zahvaljujući američkom rasizmu, bez obzira na ono što gledamo u američkim savremenim filmovima, nijedan obojen čovek, naročito ne žut, ne može da dostigne same vrhove u američkom društvu. Po prirodi ambiciozne Kineze je to dugo tištalo, ali zahvaljujući Dengu to su jasno shvatili tek pre oko dve decenije. Gledano iz japanskog ugla, Srbija je najveću grešku napravila u startu, u 19. veku, kada se skoro potpuno odrekla svojih tradicionalnih društvenih odnosa. Svetozar Marković u svom delu „Srbija na Istoku“ govori o društvenom sistemu kakav je bila seoska zadruga u vreme turske okupacije Srbije, koja je bila tako dobro sačinjena tvorevina da, kako on dokazuje, srpsko selo je uspelo da izdrži sve pritiske unutar turske carevine i da stalno ekonomski jača. Kada su preko noći razbijene zadruge, počelo je i propadanje srpskog sela. Ko od naših političara, naročito od onih koji su vodili državu poslednje tri godine, može da se pohvali da je čitao „Srbiju na Istoku“. Oni ne samo da se ne bi hvalili, nego bi bili posramljeni da ih neko vidi da čitaju Svetozara Markovića, koji je u Srbiji poslednjih godina u grupi „komunjara“, etiketiranih ličnosti koje ne smeju ni da se pominju, a kamoli proučavaju njihova dela. Većina njih, naravno, ne zna da je Marković bio ne komunista nego socijaldemokrata, ali tu se njihovo neznanje ne završava.

Tužno je to što političari takozvane demokratske orijentacije prave istu onu grešku koju su pravili njihovi prethodnici u vreme Josipa Broza Tita – odriču se tradicije i lokalnih vrednosti, zarad propagiranja nekih vrednosti koje su nam strane. Kao što su u Titovo doba zapostavljali Svetog Savu i srpsku istoriju, tako i ovi sada dele ljude iz prošlosti na podobne i nepodobne. Pomenuti Svetozar Marković je po svom radu za svog kratkog života bio poznat u Evropi, a sada ga jednostavno guraju u zapećak, s prilepljenom komunističkom etiketom. Umesto da se podsećanjem na dela velikih ličnosti iz prošlosti gaje mladi naraštaji, mi ih guramo pod tepih, propagirajući tuđe velikane. Svako dete u Japanu zna detalje o životima i delima poznatih ličnosti iz njihove duge istorije, jer o njima uči u školi, o tome im govore na televiziji, na te teme se prave TV serije i filmovi, a, koliko naša deca znaju o životima naših heroja i velikih ljudi, to nam je jasno. Skoro ništa. Najinteresantnije je da se u Japanu javno slave i svojevremeni pobunjenici protiv cara (čija dinastija i dalje vlada Japanom) i države, jer država može da se bori protiv takvih ljudi dok su živi, ali ih rehabilituje vrlo brzo i dozvoljava da njihovo delo pređe u legendu. Imati tako originalne društvene odnose, kao što je bila zadruga, koja je, čak (što takođe mnogi ne znaju) bila veoma fleksibilne strukture i demokratskog karaktera, a odbaciti je za sva vremena znači ne samo odbacivanje jednog dobrog recepta, nego i uništavanje sopstvene tradicije, što je nespojivo s bilo kakvim napretkom. Baš na tradicionalnim odnosima u društvu, sistemu odgovornosti pojedinca i institucija, stvorenom u 16. i 17. veku u vreme šoguna Iejasua Tokugave, Japan je velikim delom zasnovao svoj ekonomski razvoj. Zbog toga što taj sistem odgovara Japancima kao naciji, oni su ga ljubomorno čuvali, pa okupatori Amerikanci ponekad nisu ni znali kakvi sve sistemi veza postoje u japanskom društvu, da bi sve mogli da kontrolišu.

Japanci su išli toliko daleko da kasnije, kada je mnogo mladih Japanaca krenulo da se školuje u inostranstvu, nisu rado prihvatali povratnike, ma kakvim oni znanjima oni raspolagali i s kakvih prestižnih univerziteta došli. To što nisu prošli obrazovni dril u japanskoj osnovnoj školi, činilo ih je nedovoljno sposobnim da uspešno funkcionišu u osetljivom sistemu kakvo je japansko društvo, pa su diplomci sa strane uvek dobijali lošije pozicije u Japanu. Japanci nisu imali bogatu dijasporu, ali, da su oni na mestu Srba koji imaju brojnu i dobrostojeću dijasporu od tri- četiri miliona ljudi, oni bi sigurno našli načine da novac Srba u rasejanju bude plasiran na najbolji mogući način i da ekonomija rapidno krene. Ne da traže zajmove od Svetske banke ili nekog drugog. Japanci dugo nisu primali strana ulaganja i počeli su da ih pod pritiskom primaju tek od nedavno, jer oni znaju da je ulaganje domaćeg čoveka oplemenjeno ljubavlju prema zemlji i željom za dugoročni uspeh, što nije slučaj s većinom stranih ulagača. Da su Japanci ovde, napravili bi takav sistem u kome bi se zemljaci u rasejanju osećali sigurno kada ulažu u svoju zemlju, pa bi talas njihovog novca bilo nemoguće zaustaviti. Kad bi stvorili poštenu državu i dobar program ulaganja, ne bi nam bili potrebni „strateški partneri“ koji žele samo da pokupe profit i nestanu put neke druge zemlje.

Ulaganjem novca Srba iz dijaspore (ali i njihovim znanjima i pomoći – jer mi nismo Japanci) vrlo brzo bi se podigla ekonomija, ali i spaslo Kosovo i Srbi ujedinili – na ekonomskoj osnovi i bez ispaljenog metka. Mnogi moji prijatelji Japanci uživaju u ukusu naše hrane, posebno ukusu povrća i mesa, pa ga jedu što više mogu kada dođu u Beograd. „U Nemačkoj je kupus kao od papira“, kaže moj prijatelj TV snimatelj Morikuni koji živi u Berlinu, a njegov kolega novinar Usui dolazio je jedno vreme ovde samo da se najede našeg paradajza. Koliko su se oni začudili kada sam im jedanput preveo informaciju iz novina u kojima je pisalo da se srpski ministar poljoprivrede zalaže za gajenje holandske vrste paradajza i odbacivanje naše. Japan je uspeo da nametne svoju ishranu celom svetu, a mi, koji imamo jedno od najplodnijih i najboljih podneblja, uspevamo svakodnevno da uništimo ponešto naše – našu vrstu svinje, koja je hranila generacije vekovima, naše krave, naše poljoprivredne kulture, ne razmišljajući o tome da su te vrste ovde stvorene baš zato što najviše odgovaraju podneblju i da nacija može da bude zdrava samo kada jede ono što su jeli njeni stari. Japanci takve vrednosti podižu na nivo fetiša, pa je za njih sve japansko najbolje na svetu, pa makar to bila i njihova vrsta plavog paradajza. Radi se o sistemu prirodnog odabiranja kroz ishranu, koji današnji ljudi teško mogu da shvate. Japanski stručnjak za makrobiotiku Mićio Kuši je u Beogradu davno održao predavanje i jedno od glavnih uputstava je bilo: „Jedite ono što su jeli vaši stari i jedite hranu iz svoje okoline“. Nije govorio o tome da treba da jedemo suši ili soja sos, nego hranu naših predaka.

Odbacivanje tradicionalnog načina života, odeće, ishrane, jedno je od najvećih zala savremene civilizacije. Japanci se tome, pored svih napada, i danas veoma uspešno opiru. Oni znaju da će se najbolje odmoriti ako (makar kod kuće) obuku tradicionalnu odeću, sednu na pod i spavaju na njemu, kao njihovi preci, jedu laku hranu koju su njihovi dedovi jeli i bave se aktivnostima koje su Japanci voleli i u srednjem veku (pisanje haiku poezije, pravljenje ikebana, meditacija). Koliko je veća stabilnost duha kada čovek radi ono što su njegovi radili vekovima sigurno može da objasni svaki psiholog. A o hrani da ne govorimo. Srbi su nekada, samo po pravoslavnom kalendaru, imali preko 150 dana posta godišnje, pa su sigurno bili zdraviji, a meso su jeli toliko retko da je Vuk Karadžić reč „mesojeđe“ preveo terminom „bahanalija“. Danas u Srbiji čak i Srbi misle da je meso pečeno na roštilju naša „zdrava nacionalna hrana“. Iz japanskog ugla najsumnjivije deluje „ulazak u Evropu“, za koji se zalaže veliki broj političkih stranaka, toliko često da to već postaje nesnosno i neukusno. Stekao se utisak da se samo treba učlaniti u neki klub bogatih i postati bogat. To deluje kao priča o siromahu koga zovu da postane član elitnog teniskog kluba, a on nema šta da obuče ni preko dana, a kamoli da obezbedi skupu tenisku opremu i prigodnu odeću. Ili nešto sa tim teniskim klubom nije u redu, kada zove siromahe, ili je tu neka zamka tipa: „Ne zovu magarca na svadbu da se veseli, nego da vuče vodu“.

Ni Japan, niti bilo koja uspešna zemlja Azije, nije bila član neke asocijacije, integracije ili bilo koje organizacije, pa onda postala bogata. Japanci i drugi Azijati izborili su se za svoj položaj u svetu isključivo svojim radom i naporima, a onda su svi požurili da ih zovu u članstvo. Srbija možda treba da bude srećna što je u ovakvoj poziciji kakvoj je sada, jer budimo sigurni da članstvo u evropskim integracijama nije uslov opšte sreće i blagostanja. Zašto zemlja koja je imala, ma koliko tešku, ali specifičnu istoriju ( isto kao Japan ), bila pedeset godina iza Drugog svetskog rata takođe specifična, van svih blokova, sada treba da odjednom sledi recepte koji su napravljeni za one koji su bili u blokovima i to na suprotnoj strani od Zapada? Ako bi se samo malo potrudili i primenili recepte koje niko ne pominje, načine razvoja zemalja Azije, kojoj smo takođe blizu kao i Evropi, možda bismo sebi mogli da načinimo poziciju koja je mnogo sigurnija i više odgovara našem temperamentu. Povremeno naiđem na ljude koji mi pričaju kao istinitu priču o tome da su nam Japanci tražili Vojvodinu u najam, s obećanjem da bi, ako je dobiju, hranili čitavu Evropu. Ma koliko neistinita bila ova priča, veoma je logična. Da li ćemo uzeti Japance za savetnike, što takođe nije loša ideja, ili ćemo sami malo razmisliti i o nekoj drugoj opciji, svejedno. Važno je da dobro razmislimo i da smo prilikom toga dobronamerni prema sebi i svojim potomcima.
(autor je japanolog i dugogodišnji dopisnik Tanjuga iz Tokija)

Dragan MILENKOVIĆ