Postoji jedan grad u toj Srbiji, gde se na taj način srpski narod može napasti. Ma, znamo: Preševo, Vučitrn, Novi Pazar, Senta… Ma, jok, bre – Beograd.

Ah, da, to govore pijandure po beogradskim kafanama? Ma, jok, bre, to govori narodni poslanik! Pa, valjda, i narodni poslanik može da ide u kafane? Može, ali on to ni pet-ni šest, izjavljuje na televiziji grada Beograda u centralnoj političkoj emisiji. Pa, verovatno je urednik–voditelj reagovao na takvu gnusnu optužbu?! Ma, jok, bre, ritmičko poskakivanje stomačića dežmekastog voditelja, ukazivalo je na to da mu se ta izjava neobično dopada. Njegov „govor tela“ jasno je poručivao: „To, Meho, tooo, to“!

U Srbiji deca bojažljivo otvaraju voćni sok, plašeći se da iz boce ne iskoči bradati čika sa ružnim osmehom Iznoguda (Is-No-Good), čiji je imenjak znao da proguta Crvenkapu sa sve babom, i koji je nešto i prasiće maltretirao. Sveprisutni čika kome su sve televizije ovoga sveta tesne otkako se preokrenuo, pa će još malo početi i iz praznih frižidera da nam iskače. Čika, kome su otklon od đenerala Mihailovića i priklanjanje đeneralu Kapičiću, omogućili da postane miljenik naših medija, takvih kakvi su.

Neposredno pred pisanje ovog teksta jedan od eminentnijih naših novinara slatko se ismejao za vreme emisije posvećene aktuelnim dešavanjima na Kosovu. Šta je u kosovskoj drami toliko smešno, da se jedan glavni urednik vodećeg dnevnog lista tako lepo zabavi?

Da li je smešno to, što stotine srpskih porodica ne zna šta se sa njihovim najbližima desilo, nakon što su ih terorističke šiptarske bande kidnapovale?

Da li je smešno to, što 250.000 izbeglih Srba nije ni blizu povrataka svojim domovima?

Da li je glavnom uredniku vodećeg dnevnog lista smešno to, što nam državu najmoćnije sile ucenjuju uslovima, čijim ćemo ispunjavanjem dobrano dovesti u pitanje budućnost naše dece? Pretpostavljam (u stvari, verujem) da mu to nije smešno. A šta je onda?

Ovakvo medijsko jednoumlje omogućilo je i analitičaru Milanu Nikoliću da pre neku nedelju u udarnom talk-show-u B-92 preporuči „humano preseljenje“ Srba sa Kosova u druge delove Srbije, koji su iz nekog razloga opusteli. Sad će se Prizrenci pozdravljati sa „dogodine u Knjaževcu“. Šalu na stranu, na ovako gnusan i čak fašistički, rekao bih, predlog, niko ne reaguje!? Ni novinar, ni uredništvo dotične televizije, ni državni organi, a ni EU čija su usta puna slobode i ljudskih prava.

I konačno, javio se i gradonačelnik prestonice, Dragan Đilas, koji je u emisiji „Oko“ na javnom servisu sasuo lavinu optužbi na račun Srba sa Kosova. Te kako nam oni sprečavaju put ka Evropi, te kako oni moraju da slušaju šta im Borko kaže, da bi na kraju sve začinio otrcanom frazom, kako na Kosovo ide ne znam već koliko miliona, te kako zaposleni na Kosovu primaju duple plate, a što je ordinarna laž, na koju – pogađate, novinar-voditelj ne reaguje.

Optužiti Srbe za antisemitizam, rasizam, neonacizam (mada ne znam otkud, neo, kao da su Srbi izmislili nacizam, a ne Nemci), u Srbiji je danas vrlo popularno, profitabilno i moderno. Evropski, rekao bih. Braniti Srbe i Srbiju na tim istim medijima je gotovo nemoguće. Zašto? Zato što istina i čast više ne vrede, osim kod onih koji se opredele da ostanu van političkih tokova. Za one koji su IN, istina i čast nisu bitni.

Još u 19. veku novinarstvo je nazvano „sedmom silom“ (nakon: Engleske, Francuske, Rusije, Austrije, Nemačke i Italije). Taj termin umnogome ukazuje na moć koja je još tada prepoznata kao potencijal novinarstva. Danas je taj potencijal dokazan i razvijen, te usavršen novim medijskim sredstvima i režijama.

Kako je novinarstvo kod nas evoluiralo? Junaci političkih emisija na našim medijima su isključivo glasnogovornici „druge Srbije“,koji se vrte kao lutke na pokretnoj traci. Povremeno se, ikebane radi, pozivaju i ljudi svesni značaja očuvanja naroda, države, jezika, pisma, ali se strogo vodi računa da budu u manjini, pa da im se ako ništa drugo, barem usled „kratkoće vremena“, ili emitovanja reklama ne dozvoli da razobliče ovo medijsko ponižavanje Srbije . Baš nekako u tim trenucima „moramo ići na reklame“ ili moramo „završiti jer sledi neka omiljena serija“, i tako dalje. Takvom medijskom tehnologijom postiže se privid slobode medija, a suštinski se afirmišu krajnje antidržavni principi, na krajnje totalitaran način. Ova haranga se vodi na gotovo svim elektronskim medijima, korisnicima nacionalnih frekvencija.

Šta se to sa nama zbiva, da čak i očigledne činjenice zamenjujemo ordinarnim glupostima, samo ako ih mediji plasiraju? Možda ne bi bilo čudo da se to dešava drugim narodima. Drugi narodi možda nisu imali takve eklatantne primere medijskih manipulacija, kao što su višedecenijske manipulacije kojima smo mi izloženi. Drugi narodi su ih možda osetili, ali im se nisu ponavljale. Zabrinjavajuće je to što se nama ponavljaju. Mi smo plodno tlo. Kod nas se svaki kalem laži prima.

Neko će reći da je najteže vreme kada smo mi bili izloženi medijskim manipulacijama prošlo, a to je ono ratnohuškačko novinarstvo iz „devedesetih“. Drugi će, pak, reći da je prošlo vreme manipulacija a-la CNN, kada su Srbi zaista predstavljeni kao crni đavoli, a koje su opravdale najezdu „milosrdnih anđela“. Ma koliko grubo zvučalo, za obe manipulacije se može naći opravdanje. Za prvu: radilo se o ratu, novinari nisu imali iskustva, narod je iz straha usvajao čak i laži kao istinu, jer su u strahu velike oči. Druga, pak, lansirana je iz najjače svetske fabrike manipulacija, medijske logistike Pentagona, koja je imala jasnu svrhu, i koju barem većina nas nije usvajala kao istinu.

Međutim, ono što se danas u medijskoj sferi dešava znatno je opasnije, jer je postalo pravilo. Nema danas Mile Štule ili Kristijane Amanpur, ali su tu naše perjanice novinarstva, Dragani, Zorani, Olivere, za koje se ne može reći da su neobavešteni i neinteligentni. Naprotiv. Kako je onda moguće, da pored takvih vrsnih novinara, bude uspešno plasirana teza da su Srbi sa severa Kosova napali vojnike KFOR-a? To je smešno, ali istovremeno i tragično. Ne razumem ikoga ko može da poveruje u takvu zamenu teza. Razumem da novinari vole vesti poput: „Čovek ujeo psa“, ali onda treba i saopštiti koji čovek kog psa (na primer: vodoinstalater Žika iz Borče ujeo psa Džekija…).

Umesto toga, mi dobijemo saopštenje NATO i to je istina. Čime nas je to NATO toliko zadužio da mu slepo verujemo: Markalama, Račkom, Milicom Rakić?

A šta se, zapravo, desilo: nemački vojnici u ponedeljak uklanjaju nasilno barikadu na potpuno za njih nevažnom pravcu. Nasilno, upotrebom vatrenih, hemijskih i tehničkih sredstava. Za dva dana svi mediji (mislim na naše) optužuju narod da je napao NATO i da će nas to eliminisati da postanemo kandidati za EU. U četvrtak Angela Merkel jasno saopštava da Nemačka neće dozvoliti Srbiji da postane kandidat. I krug je zatvoren.

Kad smo već kod Nemačke, baš bih voleo da neki naš medij istraži, otkud tako žestoko angažovanje Bundesvera na severu Kosova, koji je inače francuska okupaciona zona?

Mogao bih i sam to razjasniti, ali sada kao svaki pravi Srbin moram prekinuti rad, jer počinje omiljena serija, u kojoj ćemo videti da li je Ajša zaista prevarila Mehmeda ili je to opet neki Fatimin marifetluk. Nakon toga, moram hitno u kladionicu da proverim kvote za Drugu lihtenštajnsku ligu. Pa ćemo o ozbiljnim temama, čim se steknu uslovi.

Aleksandar B. Đikić

Izvor: NSPM

U takvim okolnostima umesto da se vladajući blok i najveća opoziciona partija prilagode situaciji, oni i dalje, iako dobro znaju da je to nemoguće, nastavljaju sa politikom „I Kosovo, i EU“. Opozicioni prvaci o kojima se radi u manipulacijama čak idu toliko daleko da odlaze u Brisel da razgovaraju o evrointegracijama i po povratku nam slavodobitno saopštavaju da EU od nas neće tražiti priznanje Kosova.

Time su nam u ogoljenom vidu pokazali ko su i šta su. Ako je neko do tada i mislio da ne shvataju situaciju i da se stvarno nadaju da sa Zapadom možemo da nađemo „kompromis“ te uz minimum očuvanja nacionalnih interesa nastavimo kretanje putem ka članstvu u EU, sada je jasno da nisu ništa bolji od žutih. Iz opozicionih redova, kritikujući ih, „napredni“ opozicionari rade isto što i režimlije jer su i njima isti nalogodavci kao i Tadiću. Naravno, isti su im i zadaci samo se razlikuje taktika za njihovu realizaciju.

Vlast i veliki deo opozicije nije briga za naše nacionalne interese. Kako god bilo, njima će biti dobro. Pametni i dobronamerni građani ove zemlje već su svesni kakvi su i jedni i drugi. Zato se ovim tekstom neću šire baviti njima. Želim da ukažem na nešto što može da se desi u narednom periodu i na šta nas upozorava naša ne tako davna prošlost.

MRAČNO SVEDOČANSTVO

U prošlom tekstu („Geopolitička izdaja našeg režima“) rekao sam da će se krenuti sa antiruskom kampanjom jer je ona neophodna da bi se opravdalo izdajstvo režima i dela opozicije, tako što bi Rusija bila nabeđena da nam ne pomaže. Tako je i bilo.

Svedoci smo skupa o globalnoj bezbednosti u organizaciji proameričkih NVO i slično opredeljene „naše“ vlasti, gde se pričalo o svemu osim o stvarnim problemima sa kojima se suočava Srbija. Gde je u fokusu pažnje bio arapski svet a ne aktuelno otimanje dela naše zemlje (Kosova i Metohije) i priprema za otcepljenje Vojvodine i Raške oblasti. A uvredljive reči su upućivane ne onima koji nam čine zlo već našem jedinom savezniku – Rusiji.

Svedoci smo rezigniranog nastupa ruskog ambasadora koji ne može da veruje šta se radi i priča u Srbiji dok se njom širi smrtonosni antisrpski plamen. I svedoci smo reakcije prozapadne javnosti i medija koji satanizuju ruskog ambasadora jer je ne verujući šta se dešava rekao istinu i pitao da li ima Srba na tom skupu (pa i šire), i da li neko sem Rusa još hoće da brani Srbe na Kosovu?

Ali videli smo i reakciju običnog naroda koji u ogromnom broju podržava Konuzina. Dosta mu je poniženja i poniznosti naših političara. Oni su uništili gotovo sve i zemlju doveli na rub propasti a narod ugurali u vrtlog strašne bede, a i dalje nastoje da nas besomučno lažu.

POSLEDNjI KRUG IZDAJE

Posle posete Putina, Srbija je imala veliku šansu da svestrano pojača odnose sa Rusijom, i da na tim osnovama ekonomski i na svaki drugi način napreduje. Štaviše, i da strateško-partnerski povezana sa Rusijom i ekonomski i vojno-politički ojačana, sačuva one nacionalne interese koji su nam još ostali i ojača stubove nezavisnosti.

Uslov za veliku rusku finansijsku podršku bio je mali, i potpuno u skladu sa našim interesima. Od nas je traženo da se potpuno distanciramo od politike tihog ulaska u NATO, te da omogućimo ruskom kapitalu da ima samo ravnopravne (a ne privilegovane) uslove za dolazak na srpsko tržište. To, a ne bilo šta više od toga, Tadić je u Moskvi trebalo da potpiše u maju, pa kada je „bio sprečen“ da tada tamo otputuje, u junu … I tako u nedogled sa izgovorima, dok nije došlo vreme da u vezi sa nezaštićenom Srbijom pokrene poslednji krug izdaje.

Sada je, izgleda, došao trenutak za realizaciju najgoreg dela njegovog scenarija. Pošto Srbi sa Kosova znaju sa kim imaju posla, dobro su se samoorganizovali i tako su onemogućili Šiptare i zapadne prijatelje naše vlasti kao i dela opozicije, da završe prljav posao i dovedu čak i sever Kosova pod Tačijevu vlast. Zato se priprema veliki udar na Srbe na severu Kosova. Uz to, pošto su Rusi  ostali dosledni u odbrani integriteta Srbije, sada je planirano i da se pojača satanizacija Moskve.

REPRIZA RUŠENjA SRPSKE KRAJINE

Sada se sem standardnih optužbi na račun Rusa da nam, navodno, nikada nisu pomogli ili onih druge vrste, da nam pomažu samo zbog svojih interesa, plasira i opasna teza da se među srpskim stanovništvom na severu Kosova nalazi 250 dobro naoružanih ruskih specijalaca. Time se plasiranjem opake laži stvara propagandni preduslov da za sve ono negativno što može da se desi kao krivci budu prikazani kosovski Srbi i Rusi, a da Tači i NATO budu amnestirani.

Poznavajući metode rada naše države i naših bezbednosnih službi – čiji smisao postojanja je, na žalost, da čuvaju vlast bilo kog režima a ne zemlju i narod, što znači da sada  brane „žute“ i služe interesima njima prijateljskih NATO država te hapse branioce srpskih zemalja iz 90-ih godina – a sećajući se šta su uradili Srpskoj Krajini koja je pala za par dana a tamošnji srpski narod mogao je da je brani više godina da nije bilo srpskih službi koji su potkopale njen borbeni moral i vojni potencijal, moram Srbe na Kosovu i našu javnost da upozorim da je velika verovatnoća da se udbaška izdaja sprema i na severu naše južne pokrajine.

Režimu nije problem niko sem Srba na severu Kosova i Rusije. Da njih nema oni bi mogli da daju šta se od Srbije traži bez otpora, i mirno počnu da se bave za njih važnijim stvarima kao što su tenderi, vakcine, putevi, mostovi … Razume se, ne da bi narodu bilo bolje, već da bi režimski švajcarski računi na osnovu velikih provizija bili još veći.

SUDBONOSNI IZBOR

Ne dajmo se prevariti i ne dajmo da nas „naše“ službe ponovo prevare i daju zapadnim agresorima i njihovim balkanskim (ovaj put šiptarskim) pulenima još jedan deo srpske teritorije zarad EU fantazija. Ne dajmo da nas posvađaju sa našim stvarnim ruskim prijateljima zarad „evropske budućnosti“ Srbije koja nikada neće doći ili koja će možda i nastupiti, ali ako se to desi, sigurno neće biti dobra za Srbe. Umesto famoznih evropskih fondova dobićemo kolonijalnu eksploataciju. Ma koliko mi bili mali ipak imamo snage i potencijalne saveznike da se odupremo. Tokom istorije to smo mnogo puta dokazali!

Pitanje je jedino: da li to hoćemo? Ova vlast i najveća opoziciona stranka očito to ne žele. Sada smo mi na redu. Da ih oteramo ili da opijeni iluzijama mirno gledamo kako zbog njihove izdaje tone naš nacionalni brod! Ako nastavimo skrušeno i apatično da sedimo kod svojih kuća i trpimo rušenje države sami ćemo za to biti krivi! Zato glave gore. Pređimo sa kukanja na spasonosna dela.

Doc. dr Stevica Deđanski

predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje

Na miting, koji je organizovala Srpska radikalna stranka u znak protivljenja saradnji sa Haškim tribunalom i kao podršku generalu Ratku Mladiću prve grupe počinju da stižu oko 18 časova, mahom članova SRS iz različitih opštinskih odbora. Nose zastave SRS, majice sa likom Šešelja i tek po neko obeležje generala Ratka Mladića. Razmišljam, dobro je, izgleda da neće biti incidenata, ovo je stranačka „vojska“ koja ne izaziva nerede. Oni odgovaraju za ponašanje predsedniku opštinskog odbora koji ih predvodi i neće ugroziti svoj stranački status izazivajući sukobe. Međutim, takvi demonstranti se vrlo često pretvaraju u publiku, čemu smo bili svedoci kada je proteste organizovala Srpska napredna stranka. Ti protesti su prošli bez ijednog incidenta, ali posle njih su se mnogi pitali zašto smo dolazili u Beograd? I što su nas uopšte i zvali?

Vraćam se dešavanjima na mitingu radikala. Oko 18 časova primećujem nekoliko stotina policajaca iza Skupštine, nekoliko stotina kod Predsedništva, raspoređeni su oko svih ambasada, pored kojih i nije bilo moguće proći. Oni, prema sopstvenom nahođenju, zaustavljaju i pretresaju građane, krajnje neljubazno, može se reći i grubo. Zbog čega nas tretiraju kao nižu vrstu? Pitam se, ali odustajem od traženja odgovora na to pitanje koje me godinama muči.

Oko 18.30, pola sata pre početka mitinga, vraćam se na plato ispred Skupštine na kome je bilo prisutno oko 3.000 ljudi. Očekivao sam mnogo više, a prema raspoloženju prisutnih, očekivali su i oni. Sa razglasa se emituje patriotska muzika, pesme posvećene Šešelju i srpskim radikalima. Oko 18.45 dobijamo informaciju da je stotinak pripadnika pokreta NAŠI 1389 zaustavljeno u Resavskoj ulici i da im je onemogućeno dalje kretanje. Odlazimo tamo i, zaista, policija ih redom legitimiše i zadržava više od 15 minuta, više njih privodi, a ostale pušta da odu ka platou ispred Skupštine.

POČETAK TUČE

Miting počinje oko 19.25 a, prema mojoj proceni, prisutno je oko 12.000 ljudi. Kada su mi prijatelji javili da je RTS izvestio o 10.000 prisutnih, a da je B92 priznao da je na ulici više hiljada demonstranata, znajući koliko su objektivni pomenuti mediji, zapitao sam se da li sam isuviše umanjio broj okupljenih.

Na govornici se smenjuju Dragan Todorović, Ivana Žigon, Kosta Čavoški i niz funkcionera SRS i niko ne govori ništa posebno novo, čak sam uspevao da, uz pomoć prijatelja, određene rečenice završim pre govornika, sa velikim procentom tačnosti. Darko Mladić, burno pozdravljen, insistira na tome da je njegov otac nevin, ali i teško bolestan. Ovo bi, prema njegovom shvatanju, moralo da spreči vlast da izruči Mladića, ali njegovo shvatanje ljudskih prava nije jednako sa onim u koja veruju pripadnici srpske vlasti, a svode se na pravo jačega.

Oko 20.15, dok govori profesor Mirko Zurovac, počinje agresivnije pevanje pesama uperenih protiv Borisa Tadića. Vrlo brzo se pali nekoliko baklji da bi, posle desetak minuta, počeli i sukobi sa policijom u Kneza Miloša iz grupe koja se izdvojila i otišla sa mitinga. Iako funkcioner SRS Milorad Mirčić poziva na mir, podseća da je na to apelovao i general Mladić, grupa od oko hiljadu ljudi ga ne sluša i kreće da gađa policiju kamenjem, bakljama i flašama.

U tim momentima govornike malo ko i sluša, ali sam ipak uspeo da zapamtim da je jedan od njih poručivao da je današnji skup demantovao najave da je ovo skup visokog rizika, rekavši da je ovo skup velikog dostojanstva. Zatim slede poruke da nas niko neće isprovocirati i da ćemo ostati dostojanstveni. Toliko sam se iznervirao takvim odsustvom sagledavanja realnosti da bi bolje bilo da ni ja nisam slušao.

Nekoliko minuta posle toga, počinje najveći sukob. U ulici Kneza Miloša policija kreće u protivudar, juri demonstrante koji se povlače ka mirnim učesnicima mitinga koji još uvek traje. Policija dolazi do samog ruba platoa na kome se nalaze i mirni demonstranti i prebija nekoliko ljudi. U tom momentu, posle kojeg je postojala mogućnost da situacija izmakne kontroli, Milorad Mirčić reaguje na najbolji mogući način i poziva sve okupljene da odmah sednu i dokažu da ne žele sukobe. To je i učinio najveći broj okupljenih, što je bio znak i za policiju da stane sa intervencijom. Nekoliko minuta posle toga predstavnici SRS proglašavaju kraj mitinga uz poziv na protestnu šetnju do Terazija, što mislim da je učinjeno kako bi se demonstranti udaljili od mesta dotadašnjih sukoba. Kolona kreće ka Terazijama, ali je policija vrlo brzo zaustavlja jer se verovatno plašila da demonstranti ne skrenu levo, ka predsedništvu, mestu gde se donose sve odluke u Srbiji.

Kreće gađanje kamenicama, koje traje desetak minuta, posle čega na ulicu izlaze borbena vozila sa početka ovog teksta, a nakon njih i konjička jedinica MUP, koje vrlo brzo preuzimaju kontrolu nad situacijom u gradu.

Išao sam na mitinge i pre i posle 2000. godine i opet sebi postavljam brojna pitanja. Ko izaziva nerede na ovakvim skupovima? Ako su to „desničari“, „huligani“, zbog čega oni to čine? Da li je iko razgovarao sa uhapšenima zbog čega to čine, zbog čega se osećaju poniženo, isfrustrirano? Kome nasilje ide u prilog? Da li su ikada istraženi eventualni naručioci nasilja? Da li je ikada odgovarao neki policajac zbog prekoračivanja svojih ovlašćenja? Zbog čega se ne znaju ubice Ranka Panića?

KRUNSKA JE PRIORITET

U razmišljanju me prekida gospodin koji se dere govoreći svom podređenom: „Jel’ sam rekao da se svim ekipama kaže da je prioritet da se počisti Krunska ulica?“ (sedište Demokratske stranke). Zaista, da li je vreme da se „počisti“ Krunska ulica, pre svega od ljudi po kojoj je postala tako poznata i važna?

Ovaj kratak izveštaj napravljen je u cilju istinitog obaveštavanja javnosti. Nažalost, incidenti koje je izazvala grupa huligana iznova će zaslepiti građane i poslati lažnu sliku o događajima u Beogradu od četvrtka, kada je Ratko Mladić  uhapšen, do danas. Policijska netolerancija, kršenje ljudskih prava i prava na slobodno kretanje običnih građana bez ikakve potrebe, potvrda su da živimo u policijskoj državi. Još u četvrtak uveče, kordoni policije patrolirali su ulicama, čuvajući određene „strateške tačke“ poput česme ispred hotela „Moskva“. Zaustavljali su obične i nedužne građane, a mahom su im se suprotstavljale žene u želji da ih tretiraju kao ljudska bića. Bio sam svedok kako su četiri policajca jurila momka od Zelenog venca do parke kod Autobuske stanice. Kada su ga sustigli, umesto da ga privedu, ako je učestvovao u neredima, oni ga udaraju nekoliko puta pendredkom (i nogom) i nakon toga odlaze. Zbog čega policija kada sustigne demonstranta, njega ne hapsi, nego ga bije čak i kada on leži na zemlji? Nakon toga demonstrant ustaje i beži, pa se postavlja pitanje da li je cilj policije prebijanje i osveta zbog toga što je neko napao njihove kolege ili je njihov zadatak da izgrednike privedu nadležnim organima koji treba da ih procesuiraju?

Niz nemilih događaja koji se desio ovih dana iznova potvrđuje da ne živimo u normalnom demokratskom društvu. Strašno je i pomisliti da se oni koji su se borili protiv policijske represije devedesetih sada koriste istim metodama, čime su pokazali da jedino vlast u Srbiji nema alternativu.

Dragan Marković

Javnosti je malo poznato da Aldžazira u materijalnom i moralnom smislu predstavlja arapski CNN. Država Katar je postala znatno uticajnija zahvaljujući uspešnom monopolističkom položaju koji je ovoj kanal stvorio kod arapskog i islamskog javnog mnjenja. Među arapskim intelektualnim krugovima ima kritičara koji smatraju da taj kanal radi po instrukcijama CIA-e. Među ovim krugovima postoje oni koji optužuju ovaj kanal da radi u korist Izraela u cilju normalizacije odnosa izmedju arapskih i islamskih država sa Izraelom, bez pravednog rešenja Palestinskog pitanja. Aldžazira je čak optužena od strane pojedinih država za pokretanje određenih pitanja koje bi destabilizovale njihovu državu. Svakako, bez obzira na pozitivno ili negativno mišljenje, sve što se na tom kanalu pojavljuje naročito ako je ekskluzivnog karaktera zaslužuje ozbiljnu analizu.

Za novinara Samir Hasana, iskusanog u svom zanatu, ne može se reći da je bio dovoljno objektivan kada je reč o Jugoslovenskoj krizi. Neki izvori tvrde da je Egipćanin Samir Hasan pre uključenja u dopisničku mrežu Aldžaziru imao posebne veze sa bosanskim “mudžahedinima“. Ova informacija bez obzira na njenu istinitost ne umanjuje činjenicu da njegovi profesionalni izbori nisu slučajni. Njegov izveštaj od 6. 11. 2010. godine u kome ističe negativnu ulogu crkve, naročito pravoslavne na mir i stabilnost u BiH, samo potvrđije da se ipak nešto ozbiljno sprema.

Moje profesionalno iskustvo političkog analitičara koji je učestvovao na arapskom informativnom prostoru, naročito u Aldžaziri, potvrđuje da ovaj kanal kad otvori jedno političko pitanje predstavlja početak odigravanja čitavog političko-društvenog procesa. Duže vreme gospodin Moamer Zukorlić privlači pažnju domaće i svetske javnosti zbog njegovih vatrenih izjava koje u sebi nose pretnju destabilizaciji srpske države, a radi istine niko ne može pouzdano da zna pozadinu takvih tenzija u već dovoljno teškoj ekonomskoj, društvenoj, političkoj situaciji koju doživljavaju svi stanovnici ove države bez obzira na veru ili naciju.

Politička zloupotreba vere

Intervju muftije Zukorlića na Tv Aldžaziri, ukoliko bi ga analizirali i bacili u širi kontekst, možda bi saznali pozadinu takvih izjava! Gospodin Moamar Zukorlić (prema intervju objavljenom na arapskom jeziku na sajtu aljazeerachannel, preuzeto 31.10. 2010. u 12:49) je odmah objasnio da su razlozi i pozadine primećene tenzije “glavni uzroci ovih problema i tenzija lezi u diskriminaciji koji sprovode srpske vlasti na verskim i etničkim osnovama.“ Zukorlić dodaje da “su muslimanima u Sandžaku, Bošnjacima kao i Sandžaku uopšte uzeta sva prava još pre nekoliko desetina godina.“ On dodaje “da je problem srpske vlasti u tome što nije uspela do sada da se odrekne njene ekstremne nacionalističke politike koja je zasnovana na veoma opasnim idejama!“

Gospodin Zukorlić dodaje i da “čak postoji eksteremni nacionalistički program od pre sto pedeset godina pod nazivom Načertanije. U ovom pisanom programu navodi da Srbija mora da se obračuna sa muslimanima na tri načina: prve trećina da se ubije, druga da se istera, a ostali da pređu u hrićanstvo. Do dana današnjeg postoje jaki elementi u Beogradu koji veruju u ovaj program i skoro svi zločini i genocidi koji su se muslimanima desili, a poslednja Srebrenica, zasnovane su na ovoj misli. Tačno je da je Srbija poslednjih godina zvanično objavila da poštuje ljudska prava, demokratiju i usmerena prema EU itd, međutim ovo je samo deklarativna politika.“ Gospodin Moamer Zukorlić potvrđuje svoje viđenje kako je država Srbija vraćala imovinu verskim zajednicama, međutim to samo važi za crkve, šta više država je poklonila crkvi imovinu koja je joj je potrebna, a nije njena. U isto vreme država ne vraća imovinu islamskim zajednicama nego nastavljaju da pljačkaju imovinu koja pripada muslimanima. Iz tih razloga Zukorlić traži evropske ili međunarodne posmatrače, kako bi videli da li svi zaista imaju jednaka ljudska prava.

Šta se može reći na kraju ovog prvo dela, sem… što je mnogo-mnogo je, čak i od muftije Zukorlića. Muftija, u islamu ima prava slobodno da tumači određene situacije prema odredbama Kurana i Hadisa, a ne na osnovu bujne mašte, naročito mašte koja se zasniva na netoleranciji i neistini. Tačno je, da u Srbiji diskiminacija postojim ali ne na osnovu vere i etničke pripadnosti, već na osnovu bogatstva i moći. U vremenu takozvane tranzicije svi građani Republike Srbije su diskriminisani od strane male grupe bogatih i moćnih ljudi. Na obema stranama su Srbi, Mađari, Muslimani, Bošnjaci itd. Gospodin Zukorlić nalazi se u grupi bogatih i moćnih. Kako je to bogatstvo i moć stekao on i ostali članovi te grupe je veoma diskutabilno, koju pravna država treba kad-tad razrešiti. Ipak, bogatstvo i moć čoveku ne daju za pravo da govori neistine o činjenicama.

Ovo ne znači da ne postoje ekstremne nacionalne ili verske grupacije u svakoj naciji ili veri, ne samo na tlu Srbije, već na čitavom prostoru bivše Jugoslavije, kao i u celom svetu. Međutim, čini se da su takve grupacije kod nacionalnih manjina u Srbiji mnogo opasnije, jer inspiraciju za njihovo delovanje nalaze u avetima prošlosti i vremena kada su bili u službi ekspanzije fašio-nacističkih ideja ili verske isključivosti koje teže velikoj verskoj državi, kao na primer obnavljanje kalifata kod ekstremnih musimana. Što se tiče srpske političke elite ona je već odavno prihvatila učešće predstavnika nacionalni manjina u vlasti, a njihova stvarna uloga zavisi od ličnog autoriteta samih predstavnika. Šta više, vođa tadašnje i sadašnje opozicije, Tomislav Nikolić, najavio je da će kada preuzmu vlast, predstavnicima nacionalnih manjina, ponuditi neke od vitalnih resora kao što je ministarstvo unutrašnjih poslova.

Istina, da je Ilija Garašanin 1884. godine objavio program spoljne i nacionalne politike Srbije, pod nazivom Načertanije. Neosporiva je činjenica da Garašanin u svojoj Načertaniju ne pominje čak ni reč muslimani. Ovaj dokument zahteva dobrosusedne odnose, toleranciju (naročito naglašava versku toleranciju). U svojoj Načertaniji Garašanina navodi “ jedno od glavnih osnova naznačava se: načelo pune vjerozakonske slobode.“ Posebno je pažnju posvetio Muslimanima, koje je nazivao muhamedancima. U trećoj tačci pod nazivom o politici Srbije u smotreniju Bosne, Ercegovine, Crne Gore i Sjeverne Albanije, Garašanin insistira da “se za vremena nekoliko mladih Bošnjaka u srpsku službu državnu prima da bi se ovi praktični u političeskoj i financijalnoj struci pravlenija, u pravosudiju i javnom nastavleniju obučavali i za takve činovnike pripravljali koji bi ono što su u Srbiji naučili posle u svom otečestvu u djelo privesti mogli.“ Pored toga on u četvrtoj tačci istog naslova ističe “osim toga mogla bi se kao treći stepen štampati kratka i obšta narodna istorija Bosne u kojoj ne bi se smela izostaviti slava i imena nekih muhamedanskoj veri prešavši Bošnjaka.“

Iz predhodnog se jasno vidi da se gospodin Zukorlić jasno odrekao uloge verodostojnika preuzevši ulogu medijskog obmanitelja radi monipulacije arapskog i islamskog javnog mnjenja protiv Republike Srbije. On dobro zna da zakon o restauraciji još nije usvojen i zato povraćaj nepokretne imovine nije završen. Najveći gubitnik neefikasnosti države Srbije je pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji, gde je vlasnik najvećeg dela državne imovine.

Ali zašto gospodin Zukorlić to radi? Možda on to radi zato što želi da se ponaša kao albanski separatisti na Kosovu i Metohiji. “Upozoravam da se vlasti sada ponašaju kao što su se ponašale vlasti proteklih dvadeset godina na Kosovu. Oni su tražili političare i ličnosti koji zastupaju njihove interese, koji su uvek govorili ono što se sviđa Srbiji i njenoj vlasti, a problemi su se nagomilavali i nagomilavali dok nije došlo do eksplozije. Da ne bi došlo do eksplozije u Sandžaku, ja sam upozoravao. Međutim, ovde postoji jedan problem, kad upozpravaš oni kažu da pretiš.”, navodi gospodin Zukorlić.

Sukob samih muslimana u Srbiji

Gospodin Zukorlić kaze “tragedija manjina i tragedija malih naroda između velikih naroda da se obaveštajne službe poigravaju sa njima i sa lakoćom izazivaju unutrašnje probleme koji dovode do rascepa. Svaki čovek u Srbiji i u Sandžaku zna da je osnivanje novog mešikata plod Srpskog plana zarad hegemonije ne muslimanima.“ On dodaje “da je osnivanje novog mešihata lojalnog Beograda imao za cilj da rascepa muslimanske redove sa jedne strane, takođe udaljavanje muslimana, Bošnjaka u Sanzaku od njihovog verskog, etničkog i nacionalnog centara u Sarajevu i da ih vrati na nivo na kojem su bili za vreme komunizma kada su verske ustanove korišćene kao instrumenti za ispunjavanje političkih i ličnih ciljeva srpskog rukovodstva u Beogradu. Mi smo u poslednjih dvadeset godina uspeli, uz Božiji blagoslov, da izađemo iz ove obaveštajne mreže.“

Veoma je interesantna konstatacija gospodina Zukorlića, obzirom da upravo on uz asistenciju bosanskog reis-ul-uleme Mustafa Cerića podelio islamsku zajednicu u Srbiji pod izgovorom da se ona ujedini i spoji, sa kako on sam naziva verskim, etničkim i nacionalnim centrom u Sarajevu. Opšte je poznato da je u vreme SFRJ i SRJ nije postojala ujedinjena islamska zajednica. Svaka republika odnosno oblast (sandžak- koja na turskom jeziku znači oblast), ukljućujući i Rašku, imala je svog muftiju i svoju islamsku zajednicu. Neosporiva je činjenica da svi muslimani širom sveta imaju jedan jedini verski centar, a to je Meka. Medina i Jerusalim koji imaju veliki značaj u islamskoj veri se ne označavaju kao centar. Pored Nadžafa kod šiita, ova tri grada imaju naziv prosvećenih gradova. Problem Srpske države, a ne gospodina Zukorlića, je u tome što zakonom nije regulisala administrativni centar jedinstvene islamske zajednice u Srbiji, odnosno u Beogradu, kako je to regulisano u svim islamskim i drugim zemljama gde postoje islamske zajednice. Šta više, u islamskim zemljama postoji i ministarstvo (vazarat Al-Auokaf) koje je zaduženo za sve delatnosti islamske zajednice, uključujući postavljane muftije i imama.

Gospodin Mustafa Cerić, koji se može smatrati ideologom gospodina Zukorlića, u vreme građanskog rata nije govorio verskim jezikom, već ekstremno političkim koji u sebi nosi netoleranciju i govor mržnje. Tadačnji beogradski muftija, za razliku od njega, koji je u isto vreme bio i predsednik islamskog veća u Srbiji, godpodin Hamdija Jusuf Spahić, inače poznat i priznat u islamskom svetu imao je sasvim drugačiji pristup koji je štitio interese muslimana, zalagao se, radio na uspostavljanju mira, tolerancije i zajedničkog života. On je govorio jezikom verskog dostojnika, a ne ekstremng političara kao čto je tada govorio godpodin Cerić, a sada gospodin Zukorlić. U aprilu 1998. godine sa njim sam pravio veliki intervju za YA-PRESS, a jedan deo tog intervjua je objavljen. U prilog tome korisno bi bilo da ponovo reprezentuje objavljen intervju.

Govor verskog lidera

P: Kako ocenjujete situaciju kroz koju je prošla Jugoslavija u predhodnom periodu?
O: Jugoslavija je bila zemlja u kojoj se nalazio najveći broj muslimana u čitavoj Evropi. Evropski izveštaji smatrali su je mostom islama između Bliskog Istoka i Evrope. Ona je bila jedina nesvrstana evropska država i nije pripadala nijednom bloku-ni istočnom ni zapadnom. Svaki od ova dva bloka pokušavao je da uspostavi dominaciju nad njom, da je stavi pod svoje okrilje ili sa pokuša da je razbije, posebno što je ta zemlja imala najveći broj muslimana evropskog porekla, pa su zato Evropa, pa potom i SAD, pokušale da razbiju Jugoslaviju na male državice kako bi uništile sve što u njoj ne vole, naročito islam.
Oni su uradili i što su uradili pre devet godina. Mi muslimani se smo potvrdili naše postojanje u ovom području od kada smo prihvatili islam tj. od pre šesto godina. U vreme komunističke vladavine nismo bili uništavani, u vreme tog sistema pojačan je naš uticaj, sagradili smo u vreme njihove vladavine više od hiljadu novih d\amija, osnovali smo islamski univerzitet sa fakultetom za islamske studije, islamske institute u Sarajevu, Skoplju i Prištini. Tako smo postali jedna od najačih Jugoslovenskih nacija, neposredno pre secesionističkog rata i sukoba koji se desio u Jugoslaviji. U tadašnjoj Jugoslaviji bilo je šest miliona muslimana po veroispovesti, kažem po veroispovesti kako bi ih razlikovali od termina muslimana-nacije, jer kod slovenskih muslimana nije bila iskristalisana nova nacija, izuzev nakon pada komunističkog sistema.

P: Kako su onda muslimani uvučeni u taj rat i rušenje Jugoslavije?
O: Zapadne hrišćanske sile uništile su Jugoslaviju, nameravajući prvo i pre svega da unište najaču islamsku zajednicu u Evropi. One su iskoristile sukob koji se dogodio između Srpske nacije-pravoslavaca i Hrvatske nacije-katolika. Evropa je odlučila da otcepi katoličke zemlje i da ih pripoji katoličkoj Evropi putem nasilne secesije od Jugoslavije. Tako je potpaljen rat u Hrvatskoj da bi se ta vatra razbuktala u BiH sagorevši tamošnje stanovnike.

P: To znači da secesija nije bila u interesu muslimana, ali kako su oni mogli da žive sa Srpskim narodom koji je prikazan u najgorem svetlu?
O: Mi ne možemo da se složimo sa medijskom kampanjom protiv Srba, niti da kažemo da je Srpski narod zverski narod. Naprotiv, većina srpskog naroda su dobri ljudi koji su vekovima živeli sa muslimanima i mnogi od njih su prihvatili islam, čak je veliki broj muslimanskih lidera u islamskoj istoriji na Balkanu srpskog porekla. Srbi su poreklom pravoslavci koji su tokom istorije živeli sa muslimanima, kao i ostali pravoslavni narodi (u Grčkoj, Egiptu, na Kavkazi itd) u konstantnom dogovoru i toleranciji sa muslimanima.
Ali opšta karakteristika ne demantuje da postoje neke grupe i odreženi pojedinci koji su tvrdi nacionalisti, poput mnogih drugih naroda i u onom procentu kao i drugi ekstremisti koji misle da to ide u korist njihove vere.

P: Te grupe tvrdih nacionalista kod Srba nisu branile muslimanima da ostanu u jedinstvenoj državi. Da li mislite da su muslimani ostali u Jugoslaviji da bi bio izbegnut rat i da bi sačuvali ono što su imali, o čemu ste govorili?
O: Mi znamo da su te grupe tvrdih nacionalista kod Srba umnogome pomogle secesionističkim grupama kod muslimana, koje su želele da se otcepe od Jugoslavije, kako bi došli na vlast, kako bi pojedinci dobili vlast i liderske pozicije i oni su u tome bili jedinstveni, a nama se desilo ono što se desilo u BiH.

P: Dakle, muslimani nisu imali koristi od rušenja Jugoslavije? Kako oni sada žive?
O: Možemo da kažemo da ne samo da nismo ništa dobili od rušenja predhodne Jugoslavije, već smo izgubili oko pola miliona ljudi (poginulih, ranjenih, izbeglica). Izgubili smo najaču islamsku zajednicu na evropskom kontinentu i postali smo male razjedinjene zajednice. Mi ne možemo da se suprotstavimo izazovima kao što smo im se suprotstavljali u vreme predhodne Jugoslavije (velike) kada smo bili u njoj jaka islamska zajednica. Muslimani sada žive podeljeni u svim područjima bivše Jugoslavije nad kojima su prevladali politički pokreti u borbi za vlast ili liderstvo, čak i u samoj Bosni.

P: Kako je sve to uticalo na sve vas u SRJ?
O: Mi u sadašnjoj Jugoslaviji, u Republici Srbiji i Crnoj Gori, mogu da kažem da se rat nije proširio na ovaj naš region, mi smo postigli dogovor pre rata sa pravoslavnom crkvom o jednom principu, a to je da ne dižemo ruku jedni na druge. U jugoslaviji nije bilo nikakvog sukoba i naša islamska zajednica je ostala tu sačuvavši svoj integritet, čak i u najtežim vremenima koje je doživela naša zemlja, za vreme nepravednog embarga koji nam je bio nametnut, a čije smo katastrofalne posledice svi zajedno podnosili!

P: Koja je uloga verskog faktora u tragičnom ratu koji je srušio predhodnu Jugoslaviju?
O: Sigurno je da vera igra veliku ulogu u svim događajima, ali ne možemo reći da je do ovog rata došlo prevashodno zbog verskog faktora, već su osnovu tog rata činili drugi principi koji su prouzrokovali te tragične događaje. Jedan od njih bio je jak nacionalizam koji je bio jači od svih drugih elemenata?

P: Kako muslimani gledaju na kosovsku krizu koja sada potresa i ugrožava SRJ?
O: Sadašnja Jugoslavija pati zbog kosovskog problema i to je pre svega nacionalni problem. To je pitanje sukoba između srpske i albanske nacije. Mi pokušavamo, s obzirom na to da smo po veroispovesti muslimani, da ih približimo jedne drugima, da približimo te nacionalne elemente kako bi se sačuvali islamski identitet, kako kod naše braće muslimana-Albanaca, tako i kod naše braće muslimana srpskog porekla. Mi pokušavamo da se problem reši političkim putem, bez rata, kroz dijalog i razgovore.

P: Da li ova kriza ima versku pozadinu tj. da li je to sukob između Albanaca-muslimana, koji čine većinu stanovnika na Kosovu i nacionalnu manjinu u Jugoslaviji i između Srba-pravoslavaca, koji su postali manjina na Kosovu i glavni narod u Jugoslaviji, kako neki mediji, posebno u arapskom i islamskom svetu prikazuju stvari?
O: Mi znamo da mnogo naše braće muslimana smatra da su svi Albanci muslimani, a da su svi Srbi hrišćani. To je pogrešna ocena, jer veliki broj Alabanca nisu muslimani, među njima ima katolika, pravoslavaca, a ne mali broj njih su ateisti. Isti slučaj je i kod Srba. Tačno je da je najveći broj njih pravoslavne veroispovesti, ali mađu njima ima i muslimana, kao i izvestan broj ateista. Tačno je, takođe, da istorijski gledano najveći broj naše braće Albanaca jesu muslimani, ali ne treba zaboraviti da je komunizam odigrao ulogu i među njima. Mi ovde u Beogradu pokušavamo da utičemo kako bi se došlo do prihvatljivog, političkog i mirnog rešenja.

Mi znamo da na Kosovu sada živi većina albanskog stanovništva, ali mi takođe znamo da je Kosovo kolevka Srba, tu je sedište prve srpske pravoslavne crkve u gradu Peć. Tu se takođe nalazila njihova najveća prestonica Prizren. Zato, Kosovo treba da bude region tolerancije, saradnje i razumevanja između dva naroda (srpskog i albanskog). Mi tako gledamo na stvari i tražimo od zapadnih sila da uzmu u obzir i ovakva gledišta u rešenju kosovskog pitanja, kako bi ovaj osetljivi region od regiona rata i ekstremizma postao region zajedničkog živita, tolerancije i saradnje.

Ali ako ekstremnim zapadnim silama bude pošlo za rukom da potpale vatru, to će imati za cilj da uništi islam u čitavoj Evropi, a ne samo na Kosovu. Međutim, mi verujemo da će Allah biti sa nama koji želimo mir u čitavom svetu.

Poziv na veću nesreću

Ovde se jasno vidi razlika između dva govora: verskog i političkog. Dopisnik Aldžazire Samir Hasan primetio je da gospodin Zukorlić napada političke vođe muslimana koji su na demokratski način izabrani da predstavljaju i brane legalnim i mirnim putem prava i interese muslimana u Srbiji, kao što su gospoda Rasim Jajić i Sulejman Ugljanin. Gospodin Zukorlić na to odgovara “prvo zato što su napustili Bošnjačku političku liniju koju su na početku imali i na osnovu toga dobili muslimanske glasove. Drugo oni se ponašaju u vladi kao da nisu predstavnici muslimana, već suprotno, kao da su predstavnici vlade među muslimanima. U njihovom govoru i delima se vidi da brane interese vlade u Sandžaku, a ne interese Bošnjaka i muslimana u vladi. Ukratko, znači da su usvojili politiku potpune poslušnosti interesa Beograda i Srbije na račun muslimana. I na kraju, zato što su prodali prava muslimana radi njihovih ministarskih fotelja u Beogradu.“

U svemu ovome jasno se vidi da nema nikakvih veza sa verskim interesima i interesima vernika, već je reč o čistim političko-liderskim interesima. Međutim, ovde nije jasno kako svi ostali, izuzev gospodina Zukorlića, upleteni u obaveštajnu mrežu Beograda, u koju je on mrežu upao?

Ako se uzme u obzir da gospodin Zukorlić već traži internacionalizaciju pitanja muslimana ili Bošnjaka u oblasti (sandžak) Raške. Na pitanje novinara “koliko je tačno da muslimani Sanžaka traže američki lobi u cilju podrške njihovog zahteva o autonomiji?“ Gospodin Zukorlić odgovara “na veliku žalost nemamo snage da dođemo do takvog lobija, a da ima prilike ja bih prihvatio. Mi pre svega pokušavamo da nađemo sagovornika u Beogradu kako bi rešili problem. Međutim, sa druge strane mi smo naučili da srpska vlast ne pihvata ništa bez spoljneg pritiska.Vratite se na pitanje Kosova kako je rešeno, cela Bosna? Samo kada je bilo pritisaka iz inostranstva, da li je to od EU, SAD-a, Saveta bezbednosti nije važno. Važno je da postoji jak element koji vrši pritisak. Mi smo shvatili tu metodu razmišljanja i zato mi stalno tražimo podršku od EU, Saveta bezbednosti, međunarodnih institucija za ljudska prava i nećemo izbeći bilo koga ko sa tim u vezi može da pomogne.”

Gospodin Zukorlić pored toga što traži internacionalizaciju oblasti (sandžak) Raška traži vršenje pritiska na Republiku Srbiju. Ovde se vidi da gospodin Zukorlić ne samo da ne igra ulogu verskog vođe, već još lošije igra ulogu političara. On izgleda da ne zna ili ne želi da zna da internacionalizacija bilo kog pitanja u svetu do sada nije donela nikakvo dobro rešenje, niti usrećila suprotstavljene strane. Pitanje Kosava koje gospodin Zukorlić sam pominje još nije rešeno, a pored toga nosi u sebi potencijalnu opasnost u regionu veću nego ranije, a bosanski čvor još zapetljaniji. Čini mi se da gospodin Zukorlić nije usamljen u nekoj budućoj političkoj igri koja se nadžire nad ovim prostorima. Normalno, gospodin Zukorlić ima puno pravo da igra svoju ulogu u bilo kojoj političkoj igri ali kao političar, a ne kao verski verodostojnik. On kao političar ima pravo na svoje ideje bilo da su ekstreme, vatrene, umerene, nacionalne, mondijalističke itd. Međutim, kao verski vođa on mora da ispuni svoju obavezu da širi mir, slogu, toleranciju, suživot i sve što je izvor i ideal svake vere.

Šta stoji iza toga

Ne može se uzeti u ozbiljnu političku analizu politički nastup gospodina Zukorlića odvojeno od drugih političkih izjava date u istom periodu. Bivši američki ambasador Vilijam Montgomeri je 31. oktobra 2010. godine na televiziji TV1 konstatovao da je BiH čak i 15 godina nakon rata, problematična država u kojoj nijedan važniji problem nije rešen i da je stoga realno razmišljati o njenoj podeli. „Nikoga u BiH ne treba prisiljavati da ostane u zemlji koja ne funkcioniše, a jedno od mogućih rešenja je otcepljenje Republike Srpske i mirna disolucija zemlje“, izjavio je Montgomeri.

On je posebno pozvao Bošnjake da „počnu da razmišljaju o alternativi“, rekavši da je to nužno i zbog činjenice da većina Srba i Hrvata ne oseća BiH kao svoju zemlju i u njoj ne žele da žive. Ovde treba istaći, da gospodin Montgameri nije samo bivši ambasador i penzionisani diplomata, več ozbiljan medijator u američkoj politici na Balkanu.

U Tirani 30.10. 2010. godine na promociji “Liste prirodne Albanije“ Koče Danija bivšeg savetnika trojice albanskih premijera, zalaže se za “jedinstvenu državu Albanaca na Balkanu koja bi trebalo da bude formirana da 2013.“ Kako navode beogradske novine Press 2. 11. 2010. godine, prema ovoj ideji Veliku Albaniju bi činila Albanija, Kosovo, delovi Srbije, Makedonije i Grčke. Tom skupu su prisustvovali predsednik opštine Preševo Ragmi Mustafa, predsednik opštine Bujanovac Junuz Musliju, kao i potpredsednik SO Preševo Orhan Redžepi koji je izjavio “Preševska dolina u pravom smislu reči najokupiranija teritorija od svih albanskih krajeva na Balkanu.“

Iz ovakvih, pa makar ih zvali probnih balona, najmanje se može izvući zaključak da je stabilnost Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju, i sutuaciju na celom području još neizvesna. Na osnovu ponašanja gospodina Zukorlića, izjave ambasadora Vilijama Montgomerija, gospodina Koče Danija i gospodina Orhana Redžepija može se zaključiti da je u igri više scenarija. Jedan od ovih scenarija je da se podela Bosne izvrši tako što će se Republika Srpska pripojiti Srbiji, a oblast (sandžak) Rašaka se pripojiti muslimanskom delu Bosne. Ukoliko Srbija mirnim putem ovo ne prihvati nastupiće ratoboran gospodin Zukorlić.Toliko gospodin Zukorlić ide daleko da sam najavi svoju likvidaciju. Na televiziji TV1 u emisiji “Fejs-Cd“ rekao je “ u Srbiji se ništa ne dešava slučajno, sve ozbiljne likvidacije planirane su i sve zavere idu od vrha države“, on je dodao ukoliko bi se, kojim slučajem, njemu nešto dogodilo,“ narednih 50 godina ni jedan srpski političar ne bi smeo da dođe u Sandžaku“. Severni deo Kosova bi se pripoio Srbiji, a Preševo, Bujanovac i Medveđa Kosovu, čija se nezavisnost mora prihvatiti kao svršen čin. Ukoliko Srbija ovo ne prihvati mirnim putem, na delo nastupaju ratoborni Orhan Redžepi i njemu slični.

Kako izgleda ozbiljna država

Nažalost, Srpske vlasti još nisu svesne ozbiljnosti situacije i ne umeju da deluju u skladu sa nacionalnim interesima. Šta više, Srbija kao država (pozicija i opozicija) ne poštuje samu sebe, a kamoli da poštuje svoje prijatelje. Da bi država Srbija poštovala samu sebe morala bi da ima dogovoren minimalni program nacionalno-državnog interesa, koje bi politička elita poštovala kao Sveto Pismo i sa tim bi branila nacionalne i državne interese, bez obzira na stranačke, etničke i verske pripadnosti. Činjenica je, da u politici ne postoji kategorija prijataljstva, ali ipak postoji kategorija poštovanja nacionalnih i državnih interesa. Prema takvim državama vlast u Srbiji treba da ima najvišu dozu poštovanja i sveobuhvatnu saradnju. Ovo ne znači, da prema drugim državama treba preuzeti kurs otvorenog neprijateljstva, već ozbiljno raditi na pronalaženju zajedničkog interesa i od toga ne davati veće ustupke, dok se politička računica ne nađe. Isto tako, treba isključiti termin teorije zavere, jer svaka zemlja, a narošito uticajnim silama je to legitimna metoda za stvaranje njihovog golog političkog interesa. Mudrost vlasti je u tome da za svoj narod dobije najviše uz najmanje ustupaka, a ne ponašati se kao politički “noj“.

Istorija ovog područja je proizvela termin balkanizacije gde su uticajne sile stalno potencirale i držale pod kontrolom etničke sukobe. U drugoj polovini prošlog veka na Bliskom istoku proizveden je termin libanilizacija, gde su velke sile potencirale i držale pod kontrolom verske sukobe. Kraj dvadesetog veka novi konzervativci u SAD-u su ujedinili oba termina u novoj teoriji pod nazivom “Sukob civilizacije“ , koja je bila zvanična spoljno-politička ideologija SAD-a, u vreme mandata predsednika Buša.

Ne treba tumačiti ponašanje gospodina Zukorlića van ovog okvira. Krajnje je vreme da Srbija shvati šta hoće, uči iz iskustva drugih naroda, naročito Bliskog istoka, koje se do dan danas smatra najvećim otvorenim žarištem. Politička elita Srbije mora da poseduje zajednički nacionalno-državni program, kako bi mogla otvoreno i javno objaviti da Evropa nema alternativu ukoliko Evropa hoće Srbiju, ali Srbiju koja poseduje ovakav program. Tada nije važno da li opozicija ili pozicija sprovodi Evropske integracije zato što će svako od njih nastaviti tamo gde je predhodnik došao.

Isto to važi i za partnerske odnose sa SAD-om, Rusijom i drugim uticajnim silama. Istovremeno ne treba zanemariti značaj uzajamne saradnje sa ostalim zemljama sveta sa kojima Srbija ima uzajamne interese.

Vođenje politike na ovakav način može izbeći pritiske i ucene različitih pojava poput Zukorlića i Redžepija i obezbediti spokojnost, prosperitet i napredak svih građana Srbije koji bi živeli u miru i slozi u ovakvim okolnostima. Istovremeno, država bi vratila poštovanje međunarodnih faktora prema njoj i stekla “prijatelje“ sa uzajamnim interesima.

Takođe, veoma je važno da srpska elita ozbiljno shvati da evropske integracije ili bilo koje druge integracije nisu cilj same po sebi, već sredstvo za poboljšanje životnog standarda svih grđana Srbije i nihovog mirnog života i spokojnosti. Politička elita u Srbiji se ne trudi da pojača ekonomsku i durštvenu poziciju zemlje na unutrašnjem i spoljnom planu, kako bi bila privlačnija za Evropu i lakše primljena u EU, sa manje uslovljavanja, pritisaka i diktata, kao što je bio slučaj sa Slovenijom.

Isključivost političko-vladajućih elita posle petog oktobra čija se cela spoljnopolitička stategija zasnivala samo na integraciji u EU, bez obzira na cenu koju će platiti narod i država. Međutim, nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, vladajuća elita, samo na kratko, pokušavala je da izgradi paralelnu strategiju van EU. Netačna je tvrdnja, da ulazak u EU sada zavisi isključivo od Srbije. Evropska unija stalno postavlja političke, društvene i ekonomske uslove Srbiji. Novi uslovi, kako neki zvaničnici EU izjavljuju, tiču se normalizacije odnosa sa “državom Kosovo“ (bez formalnog priznavanja), autonomije oblasti (sandžak) Raška, kao i dalji proces decentralizacije Srbije, koja sama po sebi nosi proces dezintegracije države, a u isto vreme centralizacije beogradskog pašaluka, kako bi postala država u samoj državi. Očekuje se, da će se nakon prijema Hrvatske u EU, otvoriti pitanje utvrđivanja granica gde se Hrvatska može ponašati kao što se Slovenija ponašala prema njoj. Inače, Srbija ne može biti primljena u EU dok ne reši pitanje utvrđivanje granica, koje su sad veoma diskutabilne, prema stanovištu nekih zemalja unije. Dok Srbija ne reši predhodna pitanja njena ekonomija biće još slabija, a drštveno tkivo još rozorenije.

Postoje ozbiljne indikacije da će do tada EU u sadašnjem obliku nestati. Još tokom devedesetih godina prošlog veka, kineski geopolitički analitičari su predviđali da će se EU razvijati u smeru regionalne dezintegracione celine. Početkom ovog veka njima su pridružili i ruski geopolitički analitičari. Međutim, geopolitički analitičari CIA-e 2009. godine, u njihovoj dugogodišnjoj analizi su bili precizniji i predvideli su da EU do 2020. godine će se podeliti na tri regionalne celine: staru Evropu, novu Evropu i jugoistočnu Evropu. Prema tim predviđanjima Srbija će po prirodi stvari pripadati jugoistočnoj Evropi ili njoj sličnoj regionalnoj organizaciji.

Kako stvari sad stoje, liderska uloga u ovom regionu polako ali sigurno se sprema Turskoj. Za ovakvu ulogu ona ima podršku SAD-a i Nemčke, kao i drugih uticajnih sila. Naravno, svako zbog svojih strateških interesa podržava ovakav projekat. Ovde treba podsetiti na činjenicu koju mnogi namerno zaboravljaju da je Velika Britanija uslovljavala njen ulazak u Evropsku zajednicu (kasnije EU) čuvanjem svoje monete, specifičnih zakona, sistema organizacije vlasti. Isto tako, kasnije nije prihvatila ni uključivanje u Šengen vizni režim. Ove činjenice same po sebi nagoveštavaju da Velika Britanija gleda na EU kao prelaznu fazu. Pitanje koje se postavlja stratezima spoljne politike Srbije kao i čitvoj političkoj eliti je kako će Srbija braniti svoj nacionalni i državni interes, a ne stalno da trči ka prolaznim.

Ne treba odmah evrofanatici da skaču braneći večne evropske integracije. Oni moraju da spuste loptu i da shvate da je proces evropske integracije, kao i svake druge integracije, živ politički proces koji ima svoj početak, razvoj, modifikaciju, pa čak i kraj. Ovo su zakoni real politike koju oni stalno ističu. Kamo sreće, da EU prihvati državu Srbiju onakvu kakva je, kao što je prihvatila Rumuniju i Bugarsku, s obzirom da je Srbija pored svih nedaća i nesrećnih okolnosti uređenija od njih. Međutim, verovatno postoje i drugi aršini koje Srbija mora prihvatiti, da li oni jesu ili nisu u korist nacionalnih i državnih interesa treba ozbiljno analizirati.

Neobično je da politička elita u Srbiji koja se ugleda na SAD, a ne primenjuje njihovu metodu spoljnopolitičke strategije, koja se zasniva na zakonu verovatnoće u kome analitičari rade na više mogućih varijanti, a svaka varijanta se posebno do kraja razrađuje. Tako kad počne da se primenjuje jedna vrijanta, a u praksi se pokazuju njene ne efiksnosti, odmah na scenu stupa druga varijanta koja je već spremna i smatra se prikladnijom za novu datu okolnost. Da li Srbija, odnosno njena politički vladjuća elita ima takve varijante ili da li uopšte postoji spoljnopolitička strategija?!

Praksa pokazuje da država Srbija ne zna šta hoće u relnom političkom okruženju ili ne ume da se ponaša prema političkim faktorima, recimo SAD-u. Svojevremeno politiki analitičar Obrad Kesić, dobar poznavalac američkih političkih prilika u SAD-u, koga niko ne može da optuži da je antiamerički raspoložen, upozorio je vlast u Srbiji da njihov udvarački politički kurs prema Americi samo može da dobije negativan efekat, jer sami amerikanci ne veruju da onaj ko ne ume da brani svoj interes može dugoročno da brani njihov interes.

Još je drastičniji primer politike Republike Srbije prema Ruskoj Federaciji, koja je podržavala politiku Srbije prema Kosovu, da bi Srbija kasnije i sama napustila neke od stavova njene politike prema Kosovu, kao što je pitanje EULEKSA i Rezolucije o Kosovu i Metohiji pred Generalnom Skupštinom UN. Tom prilikom ministar spoljnjih poslova Ruske Federacije Sergej Lavrov upozorio je da “ne možemo da budemo Srbi, više od samih Srba.“

Od strateškog je interesa, kako bi Republika Srbija očuvala svoj državni i nacionalini interes, a sa tim i svoj integritet, da napusti jednostranu politiku i da prihvati dobronamernu kritiku. Iz upotrebe treba izbaciti obrasce “antievropske“, “anticivilizacijske“ i njima slične, jer Evopa je dom za sve države i narode koje se na noj nalaze. Civilizacija je veliki drevni mozaik u kojoj svaka država i svaki narod ima svoj sopstveni udeo. Ozbiljna politika bi bila da srpska politička elita razmatra sve mogućnosti realne politike u svetu u kome živimo i da nađe minimalni nacionalni i državni interes koji niko ne sme da prekorači. Samo tako, mogu da se osujete neka ekstremna razmišljanja i dela koje pretenduje gospodin Zukorlić i njemu slični, pod pokroviteljstvom njihovih nalogodavaca.

Amdžad MIGATI

Elem, Dragišić i ekspertska ekipa iz Međunarodnog instituta za bezbednost (zvuči kao mladunče od “spejsšatla”) bili su radi da u Varvarinu organizuju raspravu o ulasku Srbije u NATO pod nimalo sugestivnim naslovom “Srbija sa jakim saveznicima ili neutralna”. Da se ne lažemo, konferencija je mogla da se zove i “Da li više volite Srbiju u NATO ili u paklu”, ali eksperti su tu da zadrže neutralnost i distancu.

Otkud konferencija o NATO u Varvarinu? Valjda je Varvarin nešto ostao dužan Alijansi, koja je 31. maja 1999. sa dve rakete pobila tamo 17 civila, a onolike je poštedela. Mora da su se Dragišić i ekipa vodili jakim argumentima da su u važnost konferencije ubedili i gradonačelnika Varvarina Zorana Milenkovića, čoveka čija je 15-godišnja ćerka poginula u tom bombardovanju.

A onda se pojavio duh iz mašine – ruski ambasador Konuzin, koji je, tvrdi se, Milenkoviću poručio da, ako organizuje tu NATO zabavu, neće doći na obeležavanje jedne bitke iz 1810. u kojoj su se tamo Srbi i Rusi tukli protiv Turaka. I to je izazvalo plemeniti bes Dragišića, borca za nezavisnost i DSZ, koji je riknuo do neba da ga čuju. Rusi su, dakle, ponizili nezavisnost Srbije.

E sad, ovaj Rus nije mogao da utiče da njegovi preci u onoj bici od pre 200 godina pređu na tursku stranu, ali je možda mogao da preti kako Rusi Srbiji neće dati onaj kredit da spase budžet. Mogao je i da plati kampanju protiv Srbije na nekom mediju. Mogao je da zapreti da će NIS dići cenu litra benzina na cenu litra krvi. Ništa od toga, ali to su pritisci na koje je Srbija navikla, ponekad se tako lepo hrani njima i odavno ih ne smatra poniženjem. Ali da Konuzin preti da neće učestvovati na proslavi bitke u kojoj Srbi nisu prešli na stranu Turaka nego su se žrtvovali za Ruse, to je ozbiljno poniženje.

Naravno, nisu ovde važni ni Rusi ni NATO, već naši. Oni naši kojima nikad nije smetalo što je nekoliko drugih ambasada aminovalo svaku srpsku vladu u poslednjih deset godina, što je sa tih mesta za to vreme organizovano bar 20 kampanja koje su destabilizovale Srbiju ili što su iz jedne od tih ambasada prošle godine zvali nekoliko urednika srpskih novina i lepo ih zamolili da prestanu da kenjaju o srpskim uslovima za Euleks, pa su oni, gle čuda, prestali da kenjaju.

Ali, kad Rusi neće da dođu na priredbu, to je atak na srpsku nezavisnost i najplemenitija osećanja naših dragišića i celog DSZ. I svih onih neznanih lobista koji su 200 godina kasnije na Varvarinskom polju odsudno izgovorili – Glavu dajem, al’ NATO ne dajem! – potpuno nezainteresovani za ličnu dobit, uvereni da je plemenitije nego lobirati za Alijansu, koja im je okupirala teritoriju, jedino kad isuču onu stvar na zemlju koja Srbiju u borbi za tu teritoriju podržava. Dragišići sa samo jednim neoborivim argumentom: da je drug Tito živ, i on bi danas bio u NATO. A ne samo u DSZ.

Željko CVIJANOVIĆ

Kurir

„Vi ćete se ugušiti u vlastitom izveštaju,
i smradu kleveta“

V. Šekspir, „Mera za meru“

Jedan hrvatski bloger i pisac (ili obrnuto) svojevremeno je napisao duhovitu blogersku priču u kojoj opisuje imaginarnu situaciju u kojoj pred nekog hrvatskog zvaničnika, a u vreme njihovog članstva u Savetu bezbednosti, izvode Tadića i premijera „Republike Kosova“, da odluči o sudbini pokrajine. Kao nekad mudri Solomon, od hrvatskog zvaničnika se očekivao „mudri pravorijek“, pa je on kao rešenje za južnu srpsku pokrajinu dao predlog: „Mislim da je najbolje da prerežemo Kosovo napola“. Iz odgovora dvojice izvedenih pred takav sud, zainteresovanih za Kosovo, lako bi se videlo ko je majka i čije je dete Kosovo i Metohija. Jedino se ne zna ko je otac, niti može da se nasluti njegov stav.

Dobrica Ćosić, književnik, predsednik i čovek koji iz nekog razloga nosi nezvaničnu titulu „oca nacije“, po gore navedenom čitanju priče o caru Solomonu bi pre bio očuh nacije, neko kome Kosovo nije blisko, neko ko bi olako pristao da se ono „prereže napola“. Ćosićev defetizam, zalaganje za predaju, prekid bombardovanja i podelu Kosova i Metohije, bi pre trebalo da koristi „drugoj Srbiji“ umesto što protiv njega pišu prijave. Rečenica iz dnevnika je samo to, jedna gnevna rečenica napisana u očaju čoveka u godinama, ispisana u jednom drugom vremenu i drugom okruženju. Naravno, za one koji su napisali krivičnu prijavu, to nije olakšavajuća okolnost. Niti su spremni da razumeju nemoć zbog koje je rečenica napisana, niti su kadri da shvate vreme u kojoj je napisana. Pre će biti da su samo čekali priliku da se obruše na još jedan od simbola Srbije, na čoveka koji za mnoge znači „otac nacije“.

Uz dužno poštovanje prema minulom radu i prošlosti, moglo bi se reći da je Ćosić danas čovek u godinama, usamljeni i senilni deka, pomalo uplašen za budućnost naroda, nesiguran u njega, nesvestan njegove snage baš kao što je nesiguran i u sopstvenu. Identifikacija sa tako ozbiljnom titulom „oca nacije“, kako izgleda, vremenom može da bude pogubna, tako što se lični strahovi, nesigurnost i nemoć prenose i na uverenje o stanju čitave nacije sa kojom je neko poistovećen.

Ćosić je izgleda zaboravio da nije moglo biti proglašenja „Republike Kosova“ (ni pobune terorista, ni bombardovanja), da se pre toga nije desio Dejtonski sporazum. Kao što nije moglo biti Dejtona bez prethodnog pada Knina. Isto kao što ni Statut, čak ni u tezama, nije mogao da se napiše pre instaliranja „Vlade terorista“ u Prištini. Ništa ne ide preko reda. Svaki put kad Srbija pristane na nešto, otvorila je put za sledeći zahtev po redu. Sve dok neko ne kaže – dosta je bilo. Taj neko će teško biti čovek u Ćosićevim godinama.

Izgleda da je došlo vreme da knjige ponovo nekome smetaju. Xitler ih je spaljivao, u socijalizmu su zabranjivane, a islam autore osuđuje na smrt. U srednjem veku su spaljivali ljude umesto knjiga. Danas ponovo na scenu stupaju čuvari javnog morala i branitelji „bratstva i jedinstva“. Protiv Ćosića je podneta krivična prijava zbog dela izazivanja „nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti“, zbog jedne polovine rečenice obimne knjige u kojoj kaže da su Albanci „socijalni, politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana“.

Teško bi moglo da se kaže da su Albanci poznati po delima koje su stvorili. Pre bi moglo da se kaže da Albanci od svog dolaska na Balkan nisu uradili mnogo toga kreativnog. Zapravo, ne znam da su uradili išta kreativno, nešto po čemu bi ostali upamćeni u zajednici ljudi. Možda sam neupućen, ali ne znam ni jednog njihovog velikog naučnika, pisca, slikara, sportistu… Ne znam ni za jednu veliku građevinu u Albaniji, ni velikog arhitektu koji bi je podigao, osim nekoliko desetina hiljada bunkera, što je logičan sistemski nastavak visokih zidina kojim ksenofobično okružuju svoje kuće. Čak je i biografija jedine autentične Albanke za koju čitav svet zna, Majke Tereze, u svetu sve češće tema pisanja vezanih za kongroverze i skandale u kojima je, navodno, učestvovala. Sve što oni u poslednje vreme rade (nakon krađe teritorije) je krađa tuđe istorije i tuđih istorijskih ličnosti.

Način na koji će se ove informacije saopštiti je više stvar semantike i takta nego što je pitanje istinitosti. U neka srećnija vremena, i u hipotetičkoj situaciji u kojoj nam njihova politika nije činila zlo, sasvim je sigurno da bi stvar pristojnosti bila ne spominjati ništa o tome kakva je, na nivou društva, njihova kreativnost i kakva su njihova civilizacijska dostignuća. To nas ne bi ni zanimalo, niti bi trebalo da nas dotiče. Međutim, teško da u sadašnjoj situaciji normalan čovek, neko ko nije robot ili internacionalista, može da istrpi a da ne prizna da su njihova najznačajnija, svetski poznata dela trgovina ljudima, proizvodnja i organizovana prodaja narkotika, trgovina ljudskim organima, a dostignuća krvna osveta, teroristički napadi, logori, „kuće“ i plemenski način života. Što se tiče kulture, (na stranu talenat za pravljenje umetničke fotografije na kojoj je u prirodnoj veličini prikazan terorista) nipošto ne treba zaboraviti nespornu činjenicu da su u „staroj Jugoslaviji“ imali stvarno odlične glumce. Neko zajedljiv bi mogao da kaže da im je talenat za glumu jedini zajednički talenat, jedno od autentičnih obeležja nacije.

Možda je semantičko pitanje, ali mislim da ovde vredi pomenuti, jer je „druga Srbija“ izgleda jako zabrinuta za pitanja jezika i uvredu drugih naroda – Šiptari su Albanci koji žive na Kosovu i Metohiji, srpskoj pokrajini. Albanci su ljudi koji žive u Albaniji. Šiptari ne žele da ih se zove tako, ne zato što je to za njih uvredljivo, nego zato što bi se time pokazalo da postoji razlika između njih i matične države. Ako su svi Albanci, onda nema razloga da postoji „veštačka“ granica između Albanije i Kosova. Ako se jasno razdvoje termini „Šiptar“ i „Albanac“, postoji dobar razlog za to.

Grci, na primer, odlično znaju za to. Oni još uvek ne priznaju naziv republike Makedonija, kao što ne priznaju naciju Makedonaca, jer bi time prihvatili ideju da je granica između dve Makedonije veštačka, sumnjiva, podložna promeni.

Xrvati takođe znaju da je tako. Pa tako Srbe iz Krajine i Slavonije zovu Srbi, a one iz Srbije „Srbijanci“. Jasno razdvojeni jezikom, kao što su razdvojeni i teritorijom.

Druga Srbija uglavnom ne zna za ovo. Oni žele da veruju u to da Šiptarima smeta kad ih neko zove tako.

Ne brane oni samo Šiptare. Jednog od njihovih, poznatog po rečniku i ponašanju kojeg bi se postideo i pijani kamiondžija u vreme subotnjeg izlaska u omiljenoj kafani, branila je Sonja Biserko. Na pitanje da prokomentariše njegovu izjavu da bi neki novinari trebalo da završe na vešalima, Sonja je prvo pokušala da izbegne odgovor navodeći krivicu novinara tokom rata (a to se zove relativizacija zločina), i tek na insistiranje voditeljke eksplicitno je odgovorila: „Jezik Pere Lukovića je takav, on je ušao u taj naci jezik, koji dominira našim javnim diskursom, i iz te matrice ga gađa tim svojim jezikom. Zapravo, on ga jezički uništava. (…) On prosto ulazi u matricu i razvaljuje iznutra.“.

Da li bi njega takođe trebalo pozvati na sud ili je njegov „umetnički postupak“ veće i značajniji od dela jednog od najvećih srpskih pisaca? Može li takvo pisanje uopšte da bude pravdano, u bilo kom kontekstu? I kakvi su to ljudi koji to mogu da pravdaju i podržavaju?

Borka Pavićević (poznata po izjavi da nema svako pravo na mišljenje) je u emisiji na javnom servisu branila retoriku Nenada Čanka, i pozivanje na vešanje, rečima da je „takav govor, u određenom političkom kontekstu nešto što se može razumeti“. A izjavu Prokića o Srbima („Ta stoka samo taj jezik razume“), Borka lakonski uz osmeh pravda rečima da je on samo citirao Tomasa Mana.

Biljana Kovačević Vučo (koja bi u istoriju mogla da uđe po poslednjoj fantastičnoj izjavi „patriotizam bi trebalo da se redefiniše“) takođe je branila pravo na napadanje sopstvenog naroda. U emisiji RTS-a od pre nekoliko dana, na pitanje voditeljke „Da li sami o sebi možemo da govorimo šta god hoćemo?“, odgovorila je rečima „Da, to je pitanje političke kulture, koje ćemo reči da koristimo, javnog diskursa, stila, ironije (…) a diskriminacija se odnosi na drugog i drukčijeg“. Kada bi neko pristao na ono što priča Vučo, on bi recimo, onako zemljački, jer smo naši, mogao da za nju kaže da je prevrtljivi lažov, manipulant koja beži od suočavanja sa istinom i neko ko se prodao za sitan novac. Na takvog se Biljana sigurno ne bi ljutila, jer između sebe, jedni o drugima, možemo da govorimo šta god hoćemo.

Kao što ni gospođe Biserko i Pavićević ne bi imale razlog da se naljute kad bi neko rekao da im je ponašanje „radikalno retardirano“, jer je to citat Lukovića koji je „ušao u taj naci jezik, koji dominira našim javnim diskursom“. Ili, ako bi im neko rekao „You shall stifle in your own report, and smell of calumny“, ne bi se uvredile jer je to samo citat Šekspira („Mera za meru“).

Slovenci su nedavno imali aferu, sa jednom knjigom i jednim piscem, u kojoj je čitava slovenačka javnost ustala u odbranu nepoznatog pisca i njegovog prava da o Sloveniji i nacionalnim manjinama koje tamo žive piše otvoreno i slobodno, na način na koji on doživljava situaciju. U odbranu Gorana Vojnovića, slovenačko-bosanskog pisca romana „Čefurji raus“ (Južnjaci napolje), koji je privođen u policiju i protiv koga je podignuta prijava, ustala je i ministar policije Katarina Kresal. Ona je Slovencima poručila da bi „mudro bilo da je pročitaju, jer smo prečesto netolerantni prema ljudima koji tamo (u naselju Fužine) žive”. Time je policiji za koju je nadležna, svojim sunarodnicima, a i čitavom Balkanu dala snažan primer da književnost i pisana reč mora biti oslobođena od policijskog progona. Očigledno je da do nekih ovde ta pouka još nije stigla.

NSPM

Zoran GRBIĆ

Među pristojnim svetom nema dilema: događaji u Novom Sadu od 7. oktobra 2007 — održani titoistički i neodržani hitleristički skup, uz nekoliko razbijenih glava i 50-ak uhapšenih — najobičnija su farsa. Potcenjivački loše režirana farsa. Ali, tu lekciju je valjda svak pametan ovde dobro naučio, farse nipošto ne smemo potcenjivati. Upoznali smo ih u raznim žanrovskim varijacijama: krvave, tragikomične, jeftine, preskupe, političke, poetičke, sportske, ljubavne, umetničke, oružane, pojedinačne, masovne… Videli smo da se kroz farsu može doći na vlast ili otići sa nje, izazvati rat ili mir, mogu se formirati ili razbiti države, organizovati atentati i seks skandali, nameštati izbori i utakmice, tenderi i brakovi.

Upotrebna vrednost farse u postdemokratskoj epohi je velika i raznovrsna, što su nepobitno pokazali slučajevi Markale, Ulica Vase Miskina, Račak, 11. septembar ili „Međunacionalni sukobi u Vojvodini” (o kojima se pre dve godine, beše li, zvanično izjašnjavao Savet Evrope).

Toliko puta prisustvovali smo dramaturškom obrtu u kojem farsa kulminira kao tragedija.

Samo jedno još nismo videli: farsu sa srećnim krajem.

Stoga, ponavljam, farse nipošto ne smemo potcenjivati! Bezobrazno loša režija sedmooktobarske novosadske farse, karikaturalnost figura i njihovih pozicija i ukupnog scenarija, nisu razlog za (pod)smeh nego za zabrinutost. Neki kažu da to ukazuje na klišeizirane režisere koji nedovoljno razumeju Srbiju, imaju psihologiju američkih domaćica i ukus formiran na beskrajnim holivudsko-pentagonovskim sapunicama. O tome se ne bismo izjašnjavali, jer bismo time nepotrebno stupili na teren spekulacija (postajući i sami deo programirane farse).

Kliše do zagađenosti

Činjenica je, pak, da je novosadski scenario prostački uprošćen i satkan od ofucanih stereotipa, kakvi se uobičajeno izučavaju i uvežbavaju već na tromesečnim kursevima koje u Budimpešti pravi vašingtonski Međunarodni republikanski institut (IRI). Malobrojni učesnici ovog pseudopolitičkog hepeninga organizovani su u tri amblematične grupe.

Na otvorenom trgu, na čistini, postavljeni su „slobodoumni građani”, predstavnici „trećeg sektora” i „naprednih prozapadnih partija”. Sledi poduži spisak organizatora: dve-tri poznate i mnoštvo gotovo potpuno nepoznatih „adresa”. (Dužina spiska, kažu brošure IRI-ja, ostavlja utisak impozantnosti; prosečan čitalac ili slušalac ionako jasno registruje samo prvih 3-4, sve ostalo se pretvara u „šum brojnosti”.) Ne mari što je tolika silesija partija i drugih organizacija, predvođena svojim najjačim političkim figur(ic)ama (Čanak, Jovanović, Kostreš, Korać, Dulić Marković…), uspela da mobiliše zaista minoran broj pristalica — procene se kreću od 1.500 do, najviše, 3.000. Ne mari ni to što su ih njihove vođe na tobože antifašistički skup izvele klasičnim firerovskim nastupima i nacističkom retorikom iz 1920-ih i 1930-ih: „Dočekaćemo ih motkama!” „Bolje da mi njih pomlatimo na ulicama nego da oni nama uđu u kuće!” „Oni su stoka, a stoka samo taj jezik razume!”

Oba ta problema, i minoran broj pristalica i nastup istovetan kao kod onih protiv kojih se tobože borite, rešavaju se lako. Nekoliko snimaka kamerom pod odgovarajućim uglom, preko glava mase, iskosa, i malo cenzurice, odnosno pažljivijeg prepakivanja govora.

Drugu grupu čine „nacisti”: „Nacionalni stroj” u punom sastavu, svih 49 pripadnika. Oni sede — a gde bi „nacisti” inače sedeli — u pivnici. Ali, taj prošlovekovni minhenski šmek u srpskim okolnostima nije dovoljan. „Nacisti” sede u pivnici Doma Srpske vojske! Tako, da se zna. Da, to jeste običan ugostiteljski objekat otvorenog tipa, ali ipak! Kad sutra nekome iz te Vojske padne na pamet da na jednostrano proglašenje otcepljenja Kosova i Metohije odreaguje po Ustavu svoje zemlje i po pravilima svoje profesije, evroamerički propagandisti ne moraju da se muče tražeći nove osnove za diskvalifikaciju. Javiće: „Granice Kosova upravo su prešle udarne jedinice vojske koja, kao što je poznato, pod svojim okriljem štiti naciste. Kako ćemo reagovati?”

Treću grupu čine „klerofašisti”: dva-tri autobusa tužnih ostataka nekadašnjeg Otačastvenog pokreta „Obraz”, ono što je preteklo nakon pod tepih zgrnutog političkog ubistva blagorodnog Nebojše Krstića, spiritus movens-a te organizacije. Ta grupa dobrih i čestitih momaka, u političkom smislu očiglednih diletanata, odavno već nema jasnu ideju o sebi i svojoj ulozi, nema organizaciju i autoritativno vođstvo, barata očajno lošim procenama i svoje snage i okolnosti u kojima deluje. Ne zna čak ni u koju se mrežu nipošto ne sme upecati. (Dučić: „Velika je nevolja kad neko ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može.”) E, upravo oni, utrčali u ulogu „klerofašista” kao ždrebe pred rudu, na ogradu porte Saborne crkve u Novom Sadu okačili su svoja obeležja. Statirali su pred kamerama, malo pevali, navodno pokušali da se sporednim ulicama probiju do „naprednih građana”, ali ih je policija, vizionarskim blokadama, sprečila. Kasnije su mirno proparadirali opustelim trgom i sporednim ulicama u centru, a potom, pod policijskom paskom, „sprovedeni do crkve na večernju”.

Svesno ili ne, odradili su ono što im je namenjeno u sedmooktobarskoj farsi.

Kako je uhapšen „Nacionalni stroj“

Kako je razvijana ovako programirana farsa?

Predvođeni oktobarskim revolucionarima na štakama i iglama, mladojakobincima, junacima procesa u Sudu za organizovanih kriminal, doslovno kumovima i pobratimima narko-mafije, „napredni građani” oduševljeno su saslušali nacistički intonirane govore na skupu „Stop fašizmu!” Odbranili su čovečanstvo i modernu civilizaciju od „srpskog nacizma”. Potom kreću ka dunavskom keju da polože cveće na spomenik žrtvama Racije (događaj u Drugom svetskom ratu kada su, podsetimo zaboravne, mađarske okupacione snage pobile i pod led na Dunavu bacile hiljade Srba i Jevreja). Predvodnici kolonu usmeravaju Dunavskom ulicom, tik pored bašte pivnice Doma Srpske vojske u kojoj je još od ranog prepodneva, znaju to veoma dobro, zemaljski sabor svih 49 pripadnika „Nacionalnog stroja”. To, razume se, nije provokacija, nije prst u oko, nije prizivanje nesreće, nego racionalan izbor najzgodnijeg puta kroz grad do zacrtanog cilja.

Pripadnici „Stroja” (naravno) skandiraju, dobacuju, vređaju, ali čelnici i najveći deo kolone prolaze i nastavljaju dalje. Tek kad su političari i ideolozi odmakli dovoljno daleko i bili bezbedni, sa začelja njihove kolone ka „strojevcima” uz dotadašnje uvrede poleću i flaše. Policija se isprečuje između, ali preko njihovog kordona, u suprotnom smeru, lete unapred pripremljene kamenice.

Povređeno je nekoliko ljudi. Farsa je pokapana krvlju, začinjena ranama, što je za ritualnu i upotrebnu vrednost farse veoma važno.

Škljocaju lisice. „Nacionalni stroj” je uhapšen u punom sastavu. Neki Goran Davidović, zvani Firer, šef pokreta četrdesetdevetorice, koji je i ovoga puta precizno odradio za Čanka i drugove nimalo beznačajan posao, smeje se u kamere dok ga policija odvodi. Reporterske ekipe žure da montiraju priloge i odašalju slike u svet.

Farsa se seli na ekrane i u skupštinu, gde će istisnuti stratešku raspravu o emisiji „48 sati svadba”.

Nacizam i druge kletve

Znamo da se u Evropi još od Drugog svetskog rata ne može za nekoga izreći teža kvalifikacija od „fašista” i „nacista”. To još od tada nije političko ili ideološko određenje, nije svrstavanje među ratne gubitnike koji moraju „snositi konsekvence”, nije ni etiketa, nego prava pravcata kletva. Fatva. Politička, socijalna i lična anatema. Kad je neko jednom žigosan tim određenjima, on de facto gubi sva prava, protiv njega je sve dozvoljeno, ni najstrašnije optužnice protiv njega ne moraju se ozbiljno dokazivati.

Nastojanje da se pomoću stupidnih propagandnih manipulacija Srbima i Srbiji udari takav žig sasvim je jasno, kao što je jasan i cilj ponavljanja te operacije baš sad, pred „kosovski Armagedon”. Pri tom, nedovoljno je u Srbiji i Evropi onih koji egzaktno i svima jasno objašnjavaju da je odrednica „srpski nacisti” ili potpuni oksimoron, neodrživa besmislica, plod beskrajnog neznanja ili zlonamernosti, ili je sve to, pak, psihijatrijska dijagnoza. Dijagnoza onome ko izriče opaku besmislicu, kao i onome ko na nju pristaje ili se, ne daj Bože, identifikuje sa njom.

Uz Ruse, Srbi su poslednji narod u Evropi u kojem bi bilo moguće istinsko prihvatanje nacističke ideologije, onakve kakvu istorijski poznajemo i kakvu bi Srbima danas da prikače upravo nekadašnji saveznici i saradnici sila „Osovine”. Bitni elementi nacističke ideologije su antihrišćanski stav, magijska praksa sa jasnim elementima klasičnog satanizma, proglašenje Slovena (naročito pravoslavnih) nižom rasom koju je neophodno brutalno zatrti jer uvek sudbinski biva preprekom na putu „Velikog germanskog sna”. Praktična primena te ideologije u okupiranoj Srbiji rezultirala je najužasnijim stratištima, osmišnjenim kao hladna i bestrasna industrija smrti. Streljanje 6.000 đaka i profesora u Kragujevcu, 4.000 seljaka u Dragincu, oko 80.000 ubijenih u Banjičkom logoru u Beogradu samo su neke od bezbroj paklenih ilustracija za to. Kolosalnost srpskog postradanja od te ideologije i njene primene ima razmere nacionalne katastrofe, od koje se taj narod do dan-danas nije oporavio i čije jezive posledice i sad trpi na gotovo svim tačkama nacionalnog i državnog života.

Etiketirati Srbe kao naciste, lansirati u svetski medijski prostor floskulu „srpski nacisti” ili „pravoslavni klerofašisti”, oksimoron je kao „suva voda”, „Božji đavoli” ili „čedan političar”. Nemoguće. Da ne spominjemo sada o kakvoj drskosti je reč i o kakvom ponovnom ubijanju svake od ogromnog broja srpskih žrtava nacističkih zverstava.

Oni koji to u Srbiji danas najglasnije čine ne poseduju, očigledno, ni osnovna znanja o nacizmu i fašizmu, kao ni drugim u dugoj istoriji evropskih političkih ideja. Tačnije, njihovo znanje je na nivou brošura KPJ i stripova o Mirku i Slavku. Na primer, govoreći o „narastanju fašizma u Srbiji”, Nenad Čanak (glavni organizator titoističkog skupa „Stop fašizmu”) kaže da je to poprimilo opasne razmere „kao u Nemačkoj 1930-ih”. On očigledno nema pojma da fašizma u Nemačkoj nikada nije bilo i o svemu tome govori onako kako „mali Perica” doživljava politiku: „Ma, sve ti je to isto!” Ne može jasno da navede bitne ideološke i druge razlike između fašizma i nacizma, što ga ne sprečava da o njima još više govori. Još je Domanović pokazao kako, kad neko dovoljno ne zna i ne vidi, rastu njegove šanse da bude Vođa. Da bude Čanak ili Davidović. Firer od kojeg se tresu gaće celom komšiluku.

Izmišljanje Ruritanije

Istorija ozbiljnih političkih ideja i pokreta u Srbiji ne zna za nacizam i fašizam. Sledbeništvo nacizma i fašizma najčešće je, na diletantskom i pamfletističkom nivou, pripisivano Dimitriju Ljotiću i pokretu „Zbor”. Sam Ljotić, inače veoma ozbiljan pisac i produhovljen intelektualac, veoma je ubedljivo odbacio tu vezu i objasnio zašto je ona nemoguća. U tekstu rečitog naslova „Ni fašizam ni nacionalsocijalizam, nego ’Zbor’” (1936), on opominje da i fašizam i nacionalsocijalizam „počivaju na čisto paganskim koncepcijama starog Rima i starih Germana”. Fašizam je deifikacija države, hitlerizam rase.

„Fašisti kažu: ’Država je polubožanstvo, ona je svemoćna i apsolutna’”, piše Ljotić. „A mi kažemo: ne daj, Bože, da ona to bude! Država j ljudska tvorevina, potrebna ljudskoj sudbini, ali nije božanstvo i nije apsolutna vrednost kojoj dugujemo obožavanje. Iznad države postoje beskrajno veće stvari, kojima i država moda da služi… Gledati u državi ili rasi božanstvo, znači ne videti ga tamo gde jedino može biti, znači stvarno primiti ateističko-nehrišćansko shvatanje sveta.” (Navodi prema — Branislav Matić: „Pravda drži zemlju i gradove. Konzervativna revolucija Dimitrija Ljotića”, Parma, 1998, na italijanskom)

Postojalo je u srpskoj kulturi i ideologiji više pojedinaca i grupa koji su pripadali elitnom evropskom korpusu konzervativnorevolucionarne misli i ideji Trećeg Puta (raznim njenim varijacijama). Možda njihov najviši izraz vidimo u fascinantnoj srpskoj kulturnoj renesansi između svetskih ratova. U koju god laboratorijsku posudu da ih stavimo, čak i u šuplji čanak, na kojoj god vatri da ih krčkamo, ne možemo pronaći nikakvu njihovu ozbiljnu idejnu ili praktičnu vezu sa nacizmom ili fašizmom.

Poznaćeš ih po delima

Možda pripadnici „Nacionalnog stroja” nisu regrutovani provokatori ni „aktivirani spavači”, možda se njihovo štetočinstvo zasniva samo na neznanju, psihologiji stadiona i pivnice, možda na pogrešno pročitanim knjigama, kratkovidosti i neodgovornosti. Možda. U domenu političkih posledica sasvim je svejedno da li je neko sitni plaćenik ili besplatni „korisni idiot”.

Možda će ispostaviti, posle izvesnog vremena, kad opet bude prekasno, da je opisanoj farsi zaista bila namenjena uloga „Markala u Srbiji” (i da je to, u prvi mah, praznoglavo ignorisano). Možda će se pokazati da je upravo policija, tako često s razlogom kritikovana, sada svojim odmerenim i efikasnim delovanjem sprečila da do toga i dođe.

Umesto zaključka, na samom kraju moramo, smatrajući ih važnim, ukazati na dve stvari.

Prvo: kosovski „sat raspleta”, uvod u još jedno srpsko Veliko Čekanje, obrće svoj pretposlednji krug. Bliži se stvarno odlučujuća faza, u kojoj će sve karte, baš sve, biti u igri. Svi srpski potencijalni akteri trebalo bi, u meri svoje dobronamernosti, da budu mudriji nego što su do sada bili.

Drugo: i ovoga puta pokazala se ispravnom opaska koju već dugo želim, i ne stižem, da izložim u formi posebnog teksta. Sa stanovišta političke tehnologije, kada se jedna nejaka i u osnovi marginalna grupa lati velikog poduhvata, potencijalno moćnog i važnog, onda to neminovno budi sumnju. Jedna od važnih tehnika savremenog spec-rata zove se: potrošiti važnu mogućnost neprijatelja, obesmisliti potencijalno po nas opasnu ideju.

Stoga, kada jedna nejaka nevladina organizacija naprasno pozove i tobože organizuje srpski marš mira na administrativnu graničnu liniju Kosova i Metohije, onda je to upravo trošenje važne mogućnosti i otežavanje da se jednom docnije to zaista organizuje. Takav srpski marš ka Kosmetu će uskoro možda biti potreban, ali ga mora organizovati neko politički relevantan, sa odgovarajućim organizacionim i drugim neophodnim potencijalima. U tom maršu mora učestvovati milion ljudi, to mora biti slika koja ostavlja dubok utisak, slika koja trezni i opominje sve koji su se zaneli u svom ciničnom antisrpskom orgijanju. Pozvati na takav marš i okupiti svega 50-ak ljudi, ili triput više, svejedno, štetočinstvo je koje zaslužuje najstrožiju osudu i raskrinkavanje.

Isti je slučaj sa pokretom četrdesetdevetorice koji prave lakrdijaške manifestacije za zaštitu Srba u severnoj pokrajini, gde Srbi čine skoro 80 odsto stanovništva.

Razmislimo o tome.

Nemojmo ih slušati šta brbljaju, proučimo šta rade.

„Poznaćeš ih po delima.”

Izvor: http://www.e-nacija.com/

Bogdan DESNICA

Dakle u toj somnabuliji od emisije, gde je Nata pokušavala da se prosvetli i dokuči da li je Nikolaj „svetac ili manijak“, a Đorđević, uglavnom neukusno, prekidao svog daleko elokventnijeg i obrazovanijeg istomišljenika, mladog gospodina Jovana Bajforda- lepo se i učtivo ćaskalo – kako tvrde u dnevniku, a onda je neko razbio prozor profesoru Đorđeviću!!! I odmah su tu dotrčale nacionalne kamere da to sve zabeleže, pa smo odgledali dugometražni prilog o zverskom napadu na prozor profesora Đorđevića…To naravno nije bilo dovoljno pa su se oglasile desetine nevladi(ki)nih organizacija da osude strašni zločin prema prozoru…

Posle toga Đorđević je gostovao u bezbroj emisija pa i u „Poligrafu“ i uspeo je da, zahvaljujući prozoru, postane zvezda dana te su svi zaboravili kako je bio dosadan u emisiji. Međutim, postavlja se ozbiljno pitanje kojim se to kriterijumom rukovode medijska gospoda kad razbijeni prozor profesora Đorđevića ima veću minutažu od bilo kojeg drugog događaja. Ne isključivši mogućnost da mu ga je, mislim prozor, zveknula i besna komšinica ili neka riba napaljena na Bajforda, ili još jedan Natin obožavalac- pošto ženu prosto opsedaju – kako sama reče umno poremećeni- postavlja se ozbiljno pitanje kako je moguće da se ni jedna jedina kamerica ne nađe da snimi bilo koje rušenje objekata i vrata i prozora nesrećnika koji danima protestuju i brane svoje trafike i radnje, a srušeno ih je na desetine i preti se stotinama, a kod prozora profesora Đorđevića kompletan medija centar?

Ali jebe se RTS-u koliko je stotina ljudi rušenjem trafika i radnjica ostalo bez hleba, koliko je porodica trajno unesrećno i finansijski uništeno, jebe se mister poligrafu što ovi ljudi telima brane svoj jedini izvor života kad je najvažnije da je Đorđeviću neko zveknuo prozor… Neko?! Kako je krenula ova histerija protiv Nikolaja nevladin sektor dolazi na razne ideje, pa se tako šuška da mu je baš legendarni Pera Božović zveknuo prozor budući da čovek ovih dana promoviše svoju monodramu o Nikolaju. Teorija zavere o prozoru i kamenici poprima neverovatne oblike…

Pretpostavlja se da bi Pera Božović već tako robustan kao što jeste, da je slučajno imao monodramu u kojoj bi afirmisao retrogradne, dakle srpske ideje vladike Njegoša, organizovao već neki sličan incident u Sandžaku, npr. razbio prozor Rasimu ili još bolje Ugljaninu, ali, eto on se baš nameračio da u osvit cepanja države deklamuje kontroverznog Vladiku Nikolaja. Kako bi ovaj njegov performans sa izvesnim ideološkim devijacijama, tipičnim za tri izvora i tri sastavna dela pravoslavlja, prošao potpuno nezapaženo u senci crnogorske emancipacije, Pera Božović nije imao kud nego je kamenicom anti-klerikalnom Đorđeviću razbio prozor da bi skrenuo pažnju na svoju i Nikolajevu malenkost – Majke mi, baš se tako šuška po nevladinom sektoru koji pomno prati kretanje retrogradnih ideja i progresivnih prozora.

Ipak, sve i da je tako, tu marketinšku intervenciju bismo mogli da tretiramo kao sasvim bezazlenu da ona ne koincidira sa odvajanjem Crne nam Gore od još crnje Srbije. Izuzmemo li Peru, u nevladinom sektoru se šuška da je sumnjiv i onaj reditelj u mantiji, Nenad Ilić jer i on je nedavno snimio film o Nikolaju…

Na kraju tvrdi se da BIA ima spisak od čak 90 osumnjičenih koji su se nameračili na Đorđevićev prozor, pa je sad pitanje prioriteta dal’ će prvo da ujuruju Mladićeve jatake ili organizatore gnusnog i genocidnog napada na prozor…Ipak, profesor Đ. ima tako zadivljujući publicitet, kao da je njegov prozor, razbijen ili nerazbijen, važniji od stotina prozora koje policija ovih dana demolira sirotim Srbima, koji bez ikakvog ideološkog predumišljaja pokušavaju da dođu do ‘leba. Kao da neko, kroz srpske nevolje, svesno pokušava da postigne političke poene.

Ako je srpskim medijima, uprkos Titovoj krilatici „Prozor mora pasti“ privlačniji Đ-ov razbijeni prozor od secesije Crne Gore i urnisanja malih privrednika kojim se ruše trafike umesto da im se daju krediti za razvoj sitnog biznisa, onda je, na kraju krajeva, Pera Božović u pravu što se odlučio da profesoru napravi ujdurmu i tako skrene pažnju na svoje, tj. reči, vladike Nikolaja koji je onomad govorio- kada kuća gori požar se gasi spolja. A dok nam zemlja gori, nacionalni i drugi servisi pomno nadgledaju prozor profesora Đorđevića kao da će iz njega upravo da iskoči đeneral Mladić.

Izvor: Kurir

Isidora BJELICA

Umesto da odgovori na pitanje koje je nametnuo sopstveni naslov, emisija se nije bavila (navodnim) ćutanjem Crkve već kritikom njenog delovanja i aktivnosti, i to od strane onih predstavnika krugova „misionarske inteligencije“ koji su i ranije imali pretenzije da se mešaju i tumače odnose unutar SPC i njene stavove spram države. Tako smo umesto ćutanja Crkve dobili brbljanje o Crkvi, i to od takvih crkvenih „eksperata i autoriteta“ kao što su političar Dragoljub Mićunović, antropolog Ivan Čolović, sociolozi religije Dragoljub Đorđević i Milan Vukomanović, publicisti Pavle Rak, Mirko Đorđević i Desimir Tošić, istoričarka Radmila Radić, socijalni psiholog Jovan Bajford i istoričar Nikola Samardžić. Iako većina od njih nisu vernici SPC, osim „dvojezičnog” (srpsko – slovenačkog) publisciste Pavla Raka koje je svoju verziju „ružičastog hrišćanstva” već ispovedao na stranicama „Republike” i drugih časopisa iz „kruga Dvojke”, Desimira Tošića, Mićunovićevog doglavnika iz Demokratskog centra koji je „kvalifikovan” samom činjenicom da je sin sveštenika, te Mirka Đođevića, koji sa svojim „ekumenskim pravoslavljem” više liči na unijatskog portparola crnogorske autokefalije nego „samoproklamovanog svetosavca”, to učesnicima nije smetalo da se predstave „većim katolicima od pape”, i pored kritike SPC daju svoja tumačenja pravoslavlja, te njima shodne savete i pouke gledalištu. Ovi „duhovni eksperti” su shodno svojim pretenzijama besedili u prigodnom ambijentu poluzamračenih biblioteka sa religioznim „postavkama” u pozadini, u umetničkim galerijama ili ispred Koraksovih karikatura (?), čime je samo pojačan patetični utisak pseudohrišćanske (ili pseudointelektualne) maske učesnika emisije. Sve ovo je bilo začinjeno probranim dokumetarnim ratno-poratnim snimcima u najboljoj tradiciji „Insajdera”, a zatim i „podvučeno žutim” fragmentima studentske panel diskusije u kojem ‘’mlađi naraštaji“, izvesni pripadnici grupe „Stalker” i „Beogradskog centra za ljudska prava” polemišu sa pripadnikom „druge Srbije”, studentom prava Vladimirom Đukanovićem, po junačkom i nadasve naprednom pricipu „svi na jednog, jer on nam je pokriće za sve”.

„Summa sumarum” napada na SPC

Ova „anticrkvena” trilogija (između prve i druge emisije bila je dvonedeljna pauza, pošto je emitovanje druge emisije za vaskršnje praznike verovatno bilo procenjeno kao ipak prevelika provokacija za najveći deo gledališta) koncipirana je tako da se u prvoj epizodi SPC prikaže kao mračnjačka institucija u kojoj dominatni verski fanatici koji pokušavaju da klerikalizuju društvo, u čemu joj zdužno pomaže sadašnja vlada. U drugoj epizodi se kritikuje navodno neslavna uloga SPC u raspadu bivše Jugoslavije i građanskom ratu. Treća, završna epizoda zaokružila je kritičke napade na Crkvu sa proekumenskih pozicija i označila one crkvene velikodostojnike i njihove duhovne uzore koji se opiru priželjkivanoj modernizaciji i saobražavanju Crkve „duhu vremena”.

U celini „Zašto se u crkvi ćuti?” predstavlja svojevrsnu „summu sumarum” svih optužbi i dosadašnjih prozivanja SPC od strane kvazi-liberalnih intelektualaca i ideologizovanog NVO sektora izgovorenih još od propasti komunizma do sada. U moru kleveta upućenih SPC lako se mogu uočiti izdvojiti tri vrste optužbi :

U prvu grupu spadaju optužbe iz devedesetih godina, koje počivaju na optužbama SPC za ratnohuščako i nejevanđeosko ponašanje. Da bi se ovo dokazalo išlo se do citiranja stihova Baje Malog Knindže i predsednika trebinjske opštine Bože Vučurevića, preko podsećanja na Filaretove obilaske ratišta i Amilohijeve posete crnogorskim rezervistima na dubrovačko-hercegovačkom ratištu. Pri tome su korišćeni već bezbroj puta ponavljani Arakanovi citati kako je „patrijarh njegov vrhovni komandant” (što je ovaj učinio i kao izraz poštovanja spram patrijarha, ali i sa lukavom namerom da zapravo kaže kako nikome ne polaže račune za svoje ratne aktivnosti). Crkva se u svom antikomunističkom poletu sa kraja 80-tih sada tereti da je doprinela usponu Miloševića, mada je jasno da je isti samo vešto manipulisao verskim i nacionalnim osećanjima ne bi li pridobio i očuvao vlast. U Slobinim političkim frazama kojima je kolokvijalno pozivao na zajedništvo i istorijske tradicije spočitavaju se navodni ideološki uticaji dva najveća srpska duhovnika u XX veku, vladike Nikolaja i oca Justina, naravno bez ikakvih osnova. Isti je mnogo češće govorio i o švedskom standardu ili mirotvorstvu, pa niko za to nije krivio švedske socijal-demokrate ili pacifističke ideologe. Protivljenje pak crkvenih velikodostojnika Slobinoj „mirotvoračkoj fazi” koja se manifestovala u vidu ostavljanja na cedilu prekodrinskih sunarodnika, tumači se kao ključni dokaz crkvene ratobornosti i militarizma, a učestvovanje predstavnika SPC u radu parlamenta Republike Srpske u najtežim mogućim okolnostima po sopstveni narod, kao krunski dokaz klerikalnih težnji i mešanja Crkve u državne poslove.

Apeli za mir i pozivi za uzdržavanje od činjenja zločina od strane vrha SPC za sve vreme rata, a bez okretanja leđa delu sopstvenog naroda koji se borio da kao i drugi ima pravo na samoopredeljenje, javno se žigoše kao “ licemerno i nejevanđeosko”. Nebriga za svoj narod i otvoreno stavljanje na stranu njegovih neprijatelja za sagovornike u emisiji je pak hrišćanski i moralni čin.

U drugu grupu napada spadaju paušalne optužbe na račun SPC da je plemenska, da je hrišćanstvo spustila na nivo nacionalnog osećanja, te da je zatucana, zaostala, da se klanja ikonama i da je puna ostataka paganizama tj. nehrišanskih običaja. Ceo ovaj korpus napada, što je većini našeg gledališta uglavnom nepoznato, preuzet je gotovo doslovce iz rimokatoličke, preciznije jezuitske propagande koja za slične stvari već vekovima optužuje sve pravoslavne hrišćane, mada neke od optužbi vuku poreklo od drevnih jeresi, poput one monofizitske.

Treća vrsta optužbi se odnosi na crkvene namere klerikalizacije društva (u koju spada i svugde u svetu prisutna veronauka u obrazovnom sistemu) i opiranje ekumenizmu (koje je u emisiji predstavljeno kao „moderni pokret izvornog hrišćanstva”). Najteže optužbe na koje se ukazuje odnose se na veze „crkvenih ideologa” sa raznim konzervativnim pa i fašističkim pokretima, nekad i sad. Tu je i neizbežni citat Vladike Nikolaja o Xitleru iz 1935. godine (daleko pre nego što je isti poveo nemački narod put zločina, u vreme kada je o njemu većina evropskih demokratskih državnika imala daleko bolje mišljenje od srpskog svetitelja), da bi se potom minorizovalo vladikino četvorogodišnje zatočeništvo od strane pripadnika Vermahta. Sve ovo je začinjeno slikama Koštunice koji ljubi ikone ili je u društvu sa srpskim jerarsima, koji po rečima učesnika emisije raspiruju neprijateljstvo prema drugim verskim zajednicama proglašavajući ih sektama nad kojima treba sprovesti linč.

Komesar Mićun ponovo jaše

Vrhunac umišljenosti aktera emisije nisu sve ove već bezbroj puta ponovljene optužbe koje su stalno prisutne u krugovima iz kojih oni dolaze, već njihova drskost da oni, pretežno ateisti i necrkveni ljudi, javno određuju kriterijume „hrišćanskog” i uče pravoslavlju vladike Srpske Pravoslavne Crkve.

To što jedan marksistički filosof i bivši skojevac Mićunović ne poznaje dovoljno kanonsko pravo da bi se mešao u pitanja autokefalnosti tzv. Makedonske pravoslavne crkve i vlasništva nad pograničnim manastirima kao što je Prohor Pčinjski, nije toliko strašno. Nije strašno ni neznanje istoričara Nikole Samardžića koji tvrdi da nije moguć „svetosavski nacionalizam” (to je, navodno, savremena crvena umotvorina), jer je Sveti Sava kao srednjovekovni čovek živeo pre nastanka moderne nacije, koja se vezuje za Francusku revoluciju. Ljudima ukopanim u evropocentrizam kojima je on jedini uzor nije jasno da nešto ovde može da postoji i pre nego što je nastalo na Zapadu, niti da nešto može da bude drugačije nego na Zapadu. O tome da nešto može da postoji i pre nego što o tome ekspicitno pišu sačuvani istorijski izvori, što je tipična boljka naučnog formalizma, da i ne govorimo.

Kada isti izreknu da sveštenstvo na službama koristi ijekavicu i nebeogradski, arhaični govor oni ne samo da pokazuju neznanje da su Sveto Pismo preveli Vuk Karadžić i Đura Daničić na ijekavici, već pokazuju i lokalni kultur-rasizam prema drugom dijalektu sopstvenog jezika. Mada znamo da dotični na službe ne bi primirisali ni da se tamo koristi beogradski šatrovački sleng. Kada se ofrlje bacaju pojmovima kao što je proskineza jasno je da se trude da ispadnu „upućeni”, a kada šire dezinformacije (kroz uopštavanje nekih ružnih pojedinačnih primera) da Ruska Pravoslavna Crkva, navodno, bez poreza preprodaje alkohol i cigarete, onda se iza te „informisanosti” krije destilovana zlonamernost.

Međutim, kada se crkvenim ljudima prebacuje da nisu otišli da se poklone u Srebrenici, te da se nisu kao Biljana Plavšić „pokajali” (a koja je zapravo priznala pred sudom manji deo otužbi da bi bila lakše osuđena) uzimajući si za pravo da oni drugima određuju šta je „hrišćansko pokajanje”, onda je to, pa makar i od naših „vrlih reformista”, suviše. Kada oni počnu da tumače crkvene besede i ukazuju na nedostatak pominjanja u molitvama Vaseljenskog patrijarha-ekumeniste, i kada sebe stave kao pobornike „ekumenizma” koji za razliku od srpskih pravoslavaca znaju šta je to saosećanje i „hriščansko milosrđe”, pa pri tome prebace SPC što gradi Xram Svetog Save umesto da pomogne renoviranje dečije bolnice i onkologije, onda je jasno da imamo posla sa modernim farisejima. Osim što na taj način pokazuju pretenziju da Crkvu i sve njene delatne dimenzije svode samo na karitativnu delatnost (poput mnogih protestantskih sekti), takvim svojim stavovima nameću nam i pitanje: zašto se oni za obnovu ovih bolnica ne odreknu bar dela novca svojih nevladinih organizacija koji dobijaju od stranih „humanista”? Ako im Srpska Pravoslavna Crkva ne valja, a tvrde da pripadaju „globalnom hrišćanstvu”, što ne idu i ne šire svoje saosećanje i navodno „hrišćansko milosrđe” u Sudan ili Čad? Zašto ne zamene Krug dvojke karitativim delovanjem u porušenim četvrtima Faludže, ako im srpske kosovske enklave nisu dovoljno “ fancy”? Što tako „jevanđeoski i puni milosrđa” kleveću SPC?

Šta leži u pozadini ovih napada?

Zašto onda ovim globalnim propagandistima patetičnog (pseudo)hrišćanstva smeta nacionalno (koga oni paušalno nazivaju „plemensko”) ustrojstvo srpskog pravoslavlja – tj. svetosavlje, ma koliko pokušavali da samog Svetog Savu neosnovano svojataju kao nekakvog „evropejca”? I ako je nacionalni supstrat pravoslavlja sporan, zašto isti imaju puno razumevanje za raskolničku makedonsku crkvu, pa čak i crnogorsku simulaciju crkve, a samo za „svoju”, srpsku, to nemaju? Čak i više od toga, oni sa radošću priželjkuju mogući gubitak jurisdicije SPC nad pojedinim eparhijama, kako „svetosavac – europejac”, Mirko Đorđević sa osmehom kaže: „Celokupna teritorija od Triglava do Ohrida bila je nedodirljiva kanonska teritorija naše crkve. Na kraju priče i četiri za redom izgubljena rata naša crkva je izgubila šest eparhija i danas je svedena, i biće uskoro svedena na beogradski pašaluk, jer u Crnoj Gori da nema Amfilohija… tamo već postoji crkva, a o Makedoniji da i ne govorimo”.

Činjenica da je SPC jedina organizacija koja deluje na svim prostorima na kojima žive Srbi posle raspada Jugoslavije, i da je na teritorijama na kojima je nestao uticaj srpske države (kao npr. na Kosovu) ona odmenila državu u brizi za pripadnike sopstvenog naroda, mnogima nije po volji. Dokle god SPC održava (uz nepromenjeno, tradicionalno pravoslavlje) duhovno jedinstvo pripadnika Srba na teritorijama koje nastanuju, svi oni koji su na strahu od „velikosrpskoj hegemonije” stvorili svoje nacionalne i „suverene” države, ili ostvarili preko njih svoje globalne interese, čini se da „posao još nije završen”. Za njih (a i mnoge druge) pogodnija bi bila SPC teritorijalno razdrobljena, „ekumenizovana i odnarođena” u kojoj se ispoveda nekakvo „new age pravoslavlje” što pluta u limbu „pseudojevanđeoskih fraza” kroz koje bi mogle da se prošvercuju sve modernizacijske novotarije koje ne samo da nemaju veze sa izvornom Crkvom i njenom zajedničarskom ljubavlju, već su joj i duboko strane.

Kako se u SPC polako ali neumitno približava smena generacija među jerarsima, među kojima, jer i oni su živi ljudi, ima i onih koji su spremniji da bilo iz ubeđenja ili interesa idu linijom manjeg otpora i saobražavaju se duhu vremena (koji se predstavlja kao neminovnost koja je dorbrodošla), ovakve emisije su samo izrazi pritiska u ekumenskom smeru svojevrsne „crkvene tranzicije” u smeru pretvaranja SPC u jednu od pomesnih egzekutiva nekakve Evropske pravoslavne crkve koja se pokušava kreirati u budućnosti. Nimalo slučajno, zadnja epizoda ove anticrkvene propagande pada uoči početka zasedanja Sabora SPC.

Kako među srpskim jerarsima još uvek pretežan uticaj imaju oni koji u modernizacijskim procesima pre vide njihovu pogubnu stranu, i po suštinu vere i po sostveni narod koji je ne samo biološka već i duhovna realnost, takvi se crkveni velikodostojnici putem ovakvih protiv-crkvenih emisija pokušavaju ocrniti. Nije nimalo čudno što su na tapetu naših „insajdera” uglavnom vladike koje su duhovna deca oca Justina Popovića. Bojazan da će neki od njih naslediti na tronu Svetog Save sadašnjeg patrijarha Pavla nije nimalo bliska ovim „globalnim dušebrižnicima”, koji poseban pik imaju na crnogorskog mitropolita Amfilohija, koga (po našem mišljenju neopravdano) doživljavaju kao najtvrđeg i najsposobnijeg „kočničara” crkvene modernizacije.

Slične pojave su se dešavale i u drugim postkomunističkim pravoslavnim zemljama. U Jeljcinovskoj Rusiji naprimer, sa dolaskom tranzicije „nezavisne” tv-stanice činile su isto što i „naš” B92 . Tamošnji „Insajder” sa početka 90-ih zvao se „Itogi” čija je voditeljka Mitkova vremenom avanzovala do voditelja udarnog dnevnika ruske „nacionalne” televizije. Ona se „proslavila” serijom emisija – napada na Rusku Pravoslavnu Crkvu, u kojima su iz epizode u epizodu sipane klevete na račun crvenih velikostojnika kao navodnih saradnika KGB-a, a ruska Crkva prikazivana kao mračnjačka i profašistička, uz upotrebu gotovo od reči do reči istih termina i argumentacija kao i naša „anticrkvena trilogija” sa B92, koju bolji poznavaoci antipravoslavne propagande mogu samo da svrstaju pod odrednicu – već viđeno.

Vasilije MIŠKOVIĆ

Na drugom polu ženske masovne populacije je SILIKONSKA ŽENA, profiterova supruga, ljubavnica ili kći. Firmirana od glave do pete, kreme od kavijara, zlatne niti, masaža toplom čokoladom, na ruci satić težak kao stan. Ona je san svake plastične devojčice. A na tom putu pomoći će joj savremene dobre vile oličene u ženskoj štampi i modnim emisijama.

Za početak nisu potrebna nikakva ulaganja, jer najjeftiniji ženski magazin košta 9 ½ dinara. Pun pogodak za našu smorenu i siromašnu plastičnu ženu. Dovoljno je da odvojite tih seksi 9 ½ dinara i za manje od 9 ½ minuta saznate…šta? Veštački nokti: da ili ne, prepustite se trbušnom plesu, recepti, horoskop, ukrštene reci, ispovest devojke sa virusom koksaki. Vitamin C je zdrav (nije valjda!), kako prepoznati dobrog ljubavnika…Šik kineske pijace – evo teme konačno bliske plastičnoj, ali opet je, jadna, prevarena, jer obećani kineski šik traje samo dok kupljenu stvar ne dodirne, ili je, ne daj Bože, opere.

Ko ima da doda još pedeset kinti, biće u prilici da se edukuje putem popularne revije sa ljubavnim romanom. „Ela, studentkinja na autoputu upoznaje simpatičnog mladog profesora i ne sluteći da će im se sudbine uskoro ukrstiti”. Pepeljuga ovde caruje kao paradigma: princ, dinastije, kraljevski dvorovi i dvorci aktuelnih bogataša kojima su „najvažnije duhovne vrednosti”. Fotografije bogataških salona, dečijih soba i kupatila deluju zaista impresivno spram olupanih kada, spojenih ostataka sapuna i pokvarenih vodokotlića prosečne svakodnevice. Ljubavne storije o poznatima su upeglane i puritanske: „Marko nije samo pretrčao iz jednog u drugi zagrljaj. Ljiljanu je upoznao gotovo dve godine posle razvoda.” – da ne pomislimo da je čovek nekakva švalerčina, brakolomac, šta li. „Njegovo strpljenje bilo je nagrađeno, ponovo ljubavlju iz bajke”. Opet bajka, licitarsko srce i šećerni mladenci sa torte, presečeni ponekom superljigavom storijom o teškim bolestima poznatih, tek toliko da se mi, nepoznati čitaoci utešimo kako su i slavni ipak samo ljudi, koje život ne mazi baš uvek. Baš kao i nas.

A sada – KOSMO. Sudeći po domaćim žensko-modnim medijima KOSMO ŽENA je domaći ideal nove pseudojapi klase. To nije bimbo-sponzoruša kao Silikonka. KOSMO ŽENA je savremena, samosvesna, svestrana. ‘Kosmopoliten’ – bukvar za zapadnjačke tinejdžerke – sada je na zadatku preobraćenja istočnoevropskih drugarica u fensi, seksi i cool fazon. To nije samo časopis, to je pogled na svet, filozofija čak. Evo šta kažu pisma čitateljki: ‘Xvala vam što postojite. Spasili ste mi kožu, lice, a možda i brak. Pojavili ste se kao misionar.’ Ili: ‘Vi ste nova dimenzija kosmosa’.

Nova KOSMO-marketinška tendencija je ‘kritički odnos’ prema svetu koji je sam stvorio – univerzumu sažetom u pet puta pet pitanja i odgovora o modi, lepoti, zdravlju i kozmetici. Misionar nove dimenzije KOSMOsa nudi vam rad na sebi, samospoznaju uz pomoć izreka starih mudraca (IN je biti mudar), pa će tako čitateljke tanušnog domaćeg izdanja saznati da je grčki mudrac Xeraklit (koji se, inače, zvao Protagora, ali nema veze) rekao da je čovek mera svih stvari a sve u smislu da je svako kovač svoje sreće, uzmi sve što ti život pruža, itd… KOSMO ŽENA sada ceni mudrost, filozofiju, ima odnos prema savremenoj potrošačkoj mašini (‘Dajte sebi malo odmora’, ‘Naučite kako da ne radite ništa’), što ide skoro do svetogrdne teze da šoping nije jednako sreća. Pa, šta je onda? Sreća je ono osećanje kada, posle ovoliko pameti, na sledećoj strani ugledate reklamu za novu kremu.

Nije lako biti KOSMO ŽENA. Treba zapamtiti formule – 10 rečenica koje nikada nemojte izgovoriti na zabavi – 40 koraka do savršenog izgleda – 50 razloga da volimo muškarce, 8 zapovesti, tri puta tri…

Domaća ženska štampa i TV pomažu koliko mogu, ponavljajući KOSMO mantre i uporno nas, balkanske seljančice, edukuju o wellness&wellbeing-u. Priče o vežbama, ishrani i dobroj formi su apsolutno passe, ako se ne kaže: ‘održavam svoj velnes i velbiing’. Eto Nušićeve Ministarke i Sterijine Feme po ko zna koji put među Srbima.

Konačno, treba pomenuti još jednu žensku vrstu koja gotovo da se ne primećuje u medijima – ne registruje je piplmetar, otporna je na dresuru i nije ničija ciljna grupa. U pitanju je PAMETNA ŽENA. Ona ne kupuje haljinu za Novu godinu. Oblači se sa stilom i po svojoj ličnosti, a ne po ukusu turskog ili italijanskog veletrgovca. Imućna pametna žena nikada ne izgleda kao maneken prestižnih robnih marki. Siromašna pametna žena nikada ne izgleda bedno.

Za PAMETNU ŽENU, kao i za sve pametne ljude, ne postoji nikakav časopis; nikakva reklamna kampanja ne kreira se za taj soj – šta će njima bilo šta kad kad već hoće da budu pametne! Takve se i onako stalno nešto bune i kritikuju umesto da se prepuste čarima instant preporuka kako da unaprede svoj lajfstajl, velnes i velbiing.

Većina reklama za instant supu imaju sledeći siže: vredna domaćica na kvarno podmetne za ručak supu iz kesice kao svoju rukotvorinu; deca i muž su srećni, zadovoljni i govore ‘mmmmmm’, a ženica nam vragolasto namiguje. Takvi su i ženski mediji – kao supa iz kesice. Ona je korisna, ukusna, čak je i zdrava. Problem je što se u Srbiji taj instant medijski bućkuriš servira kao vrhunsko kulinarsko dostignuće, vredno divljenja i traženja recepta.

Izvor: www.nspm.org.yu

Dragana KANjEVAC