RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Русија

На истоку нешто ново

На истоку нешто ново 20.04.2000.Leave a comment

Последња деценија 20. века је за Русију представљала више од краја комунистичке утопије. Економски, социјални и морални суноврат друштва срушио је идеолошку љуштуру која је цео један људски век, попут кулиса од којих су била начињена чувена Потемкинова села, скривала исконску, народну Русију: земљу православних Словена (још једном) спутаних јармом страног порекла. Русија је распадом СССР-а готово нехотице поново постала национална држава; као и кобне 1917. када је њена национална историја била прекинута, поново се нашла на доњој граници своје државочуварне и егзистенцијалне виталности. Русија се сада налази пред најважнијим политичким избором 26. марта 2000. биће изабран нови председник државе, а то у систему власти који Русија сада има практично значи и избор будућности за целу земљу. Током минулих десетак година вести које су стизале из Русије биле су једнолично песимистичке: распад дотадашње привредне и друштвене структуре, негативна стопа економског раста праћена инфлацијом и прогресивним задуживањем у иностранству, растуће компликације са сепаратизмом муслиманских мањина које су кулминирале првим ратом у Чеченији… Држава која се деценијама са врло једностраним али и неоспорним успехом развијала уз помоћ централизованог планирања, одједном је остала без икаквог плана и иницијативе, без (макар идеолошки обојене) визије и без перспективе. Бруто-национални производ Русије се у периоду 1990-97. смањио за 41,8%, запосленост је у истом периоду опала за 15%. Просечан доходак по запосленом се, отуда, смањио готово за трећину; међутим, нагли раст социјалних разлика као неизбежна последица полукриминалне приватизације условио је да пад реалних зарада огромне већине запослених буде много већи од трећине онога сто су раније зарађивали. У међувремену, стопа самоубистава се од 1989. до 1993. повећала пет пута, док је просечан животни век мушкарца са 62 године у 1980. опао на свега 55 у 1996. Шта је могло да изазове овакво расуло у земљи која је деценијама била организована и вођена са готово војничком дисциплином? Русија није била изложена никаквој војној агресији која би је егзистенцијаино угрозила, није било природних катаклизми ни озбиљних друштвених потреса. Комунистички систем јесте био нестимулативан и бирократизиран, али је исти тај систем релативно успешно пребродио читав низ претходних деценија; у сваком случају, рационално објашњење за нагли преокрет који се догодио морало би да почива на извесној радикалној промени новијег датуна. Једина заиста упадљива промена биле су прилично магловите и слабо осмишљене (али зато веома бучно рекламиране) реформе привредног и друштвеног система које је увео Михаил Горбачов, председник СССР-а у периоду 1985-91. Прихваћени је модел неолиберализма у економији и идејног плурализма у политичком животу, односно примењени су идеолошки обрасци пројектовани на Западу не за домаћу употребу, већ искључиво за експорт у земље које потраже решење за своје проблеме у западним узорима. Економски део реформи постао је познат као „Перестројка“ а политички као „Гласност“. Међутим, овде се суочавамо са логичким проблемом: како објаснити да је тврдокорни идеолошки и војни противник Запада на пречац прихватио патетично провидну игру у виду „демократских реформи“ која је унапред захтевала разградњу читавог дотадашњег система, и годинама истрајавао на новом курсу иако он није пружао очекиване резултате нити ма какву мерљиву корист? Уколико се прихвати плаузибилно тумачење да је изненадни одлазак Михаила Горбачова са власти августа 1991. био последица неуспеха његових „реформи“, постаје немогуће објаснити како је његов наследник Борис Јељцин успео да сачува председнички положај и ауторитет, иако се током његове за половину дуже владавине ситуација даље погоршавала са готово математичком правилношћу. Јељцинов положај није био угрожен чак ни током бројних одлазака на болничко лечење и хируршке операције, док се за каријеру његовог претходника показао фаталним кратки одмор на Црном мору. Председнички систем вишестраначке демократије у Русији уведен је по угледу на амерички (тачније француски) систем, концентришући практично сву ефективну власт у рукама личности на врху. Пада у очи манипулативност изабраног модела политичког система: теоријски, постављање само једног марионете на одговарајући положај отварало је перспективу управљања целом земљом „иза сцене“. Овакав модел је у суштини представљао циничну пародију царског самодржавља: председнику је било дозвољено да вуче погрешне потезе, поставља и смењује сараднике без икаквог ограничења и даје неодговорне изјаве; улога парламента (Думе) сводила се на то да негодује илл аплаудира потезима врховне власти. Међу експонираним политичким снагама на руској сцени практично је немогуће пронаћи фактор који је (изузетно ефикасно) успео да амортизује очигледно контрапродуктиван систем власти и његов поражавајући биланс. Због тога у политичку једначину савремене Русије мора бити уведена још једна величина: Запад. Муњевита смена, којом је Михаил Горбачов неповратно удаљен са сцене никога међу западним политичарима и медијима није алармирала, иако је управо он (декларативно) био фаворизовани саговорник Запада: за његову личност су везивани детант и даље смањење нуклеарног арсенала, привредне и политичке реформе, распуштање Варшавског пакта (и СССР-а, како ће се убрзо показати). Иако већина ових пројеката није ни приближно била обављена у тренутку преврата, Запад је због нечега веровао да ће нови човек у Кремљу све то обавити још боље. Пада у очи аналогија са 1917. годином: Керенски и Фебруарска револуција која га је довела на врх, само су припремили терен за „коначно решење“. Када је земља под влашћу Керенског до краја дезорганизована, убачена је клика коју је Запад желео трајно на власти: Лењин и његова свита који су превежени у запечаћеном вагону из Швајцарске, затим читави одреди револуционара специјално обучавани у предградима Њујорка, предводени Троцким и превежени преко Атлантика заједно са 20 милиона долара у злату из благајни америчких финансијера. Када је избила „права“ Октобарска револуција Керенски је утекао из Петрограда аутомобилом америчког посланства. После две деценије тумарања у егзилу, скрасио се управо у САД. Америка је очигледно одиграла кључну улогу у доводењу комунистичког система на власт у Русији. Исте године када су се по први пут појавиле на европској сцени, САД су клонирале и свог будућег антипода уз чију помоћ ће доказивати неопходност америчког присуства и „заштите“ не само у Европи већ широм света. Није ли онда логично да САД играју кључну улогу и у гашењу геополитичког експеримента чијем су креирању пресудно допринеле почетком 20. века? Како год било, Горбачов је био лидер који је уживао јавну, али самим тим само формалну, подршку Запада; Борис Јељцин је био прави фаворит Новог Светског Поретка, оно што се у Америци назива „доер“ – онај који обавља посао. И обавио га је, гледано из америчког угла, прилично добро. Како је и зашто одабран баш Јељцин? Можемо само да нагадамо, алл се неки закључци сами по себи намећу. Главна препорука је извесно била та, што је 1977. године у својству шефа Уралског обласног комитета КП СССР наредио рушење Ипатијевог дома у Свердловску (бивши и садашњи Јекатеринбург) где је у ноћи 3/4. јула 1918. побијена читава царска породица. Кућа је временом постала поклоничко место свих који су остали верни традицији и Православној цркви. Јељцин је том приликом показао не само да је савршено свестан тежине злочина и неправде који су учињени Русији, већ и потребе да се уклоне сви преостали докази, па чак и да се врхунско недело револуционарног терора потпуно избрише из памћења. Политичка прагматика Запада без сумње високо цени овакав резон; утолико пре јер је сам Запад био много дубље уплетен у револуционарне догадаје 1917/18. него што то официјелна историја (још увек) признаје и то на страни црвених. Прећутним одобравањем необично брзе и тихе смене у Кремљу 1991. Запад је показао да ниједна од „реформи“ које је наменио Русији тиме није била доведена у питање. Смена у Кремљу је представљала изненађење једино за Русију. Сам Јељцин је, бар током првих година власти, у потпуности оправдао поверење које му је Запад указао. Уставом новоформиране Руске федерације још 4 аутономне области су добиле статус аутономних република, чиме је њихов број повећан, са 16 из совјетске ере, на укупно 20. Овај савршено непотребан потез имао је за циљ да пробуди дуго успавани локал-патриотизам бројних недржавотворних етничких аутсајдера раштрканих широм руског пространства. Ионако проблематична ситуација додатно је искомпликована, најављујући Русији судбину која је већ задесила СССР. Када је потом затражено од старих и нових „република“ да потпишу документ о уредењу нове Руске федерације, две су одбиле изгласавши независност: Татарстан у Поволжју и Чечено-Ингушетија у Прикавказју. Обе су насељене туркофонским муслиманима и прилично богате нафтом и гасом. Са нестанком комунистичке варијанте „мулти-културног друштва“ они су се окренули изворној етничкој и верској традицији, подстакнути небулозном визијом својих будућих државица као два нова Кувајта лоцирана на размеђу Европе и Азије. Било је потребно само уграбити прилику и истргнути се из загрљаја обновљеног „руског империјализма“. Колико је Запад био уплетен у планирање и организовање сецесије дуго се неће знати; колико је допринео провоцирању провинцијалних страсти може се закључити из уводника једног од савремених бројева „Вашингтон Поста“ где се изглашавање независности у две мале мрље на геополитичком пространству Русије са арогантним поуздањем најављује као почетак треће фазе постимперијалног распада бившег СССР-а“. Међутим, Татарстан је ситуиран дубоко унутар Русије; са 43% руског становниства према свега 49% титуларне групе Татара није био погодан за отпочињање треће фазе“. Одабрана је, према томе, Чечено-Ингушетија на северној падини Кавказа, иако су сами Чечени (53% популације) били већином за сецесију (13% Ингуша и 23% Руса су остали лојални федерацији). Пресудан фактор је очигледно била релативна близина Турске, а тиме и логистике НАТО-пакта уколико се ствари буду одвијале предвиденим током. Рат је на крају морао да избије; са руске стране је воден без јасног политичког и војног циља, одневши у периоду 1994-96. 35 хиљада жртава а да фундаменталистима са Кавказа није донео независност, као што ни Русији није повратио пуну контролу и суверенитет над минијатурном енклавом. Једини резултат рата је био доказ да федерални принцип уредења једне државе представља само псеудо-демократски параван који скрива клицу њеног будућег распада. На економском плану, стање се прогресивно погоршавало: у периоду 1990-96. Русија ни једне године није успела да заустави привредни пад. Шок терапија привреде изведена по препоруци економских магова са Запада довела је до расула у привреди и пљачке националних богатстава и државне имовине који нису видени још од револуционарних времена. Средином деведесетих, на пример, руска влада је имала контролу над свега 5% девизног прилива у земљу. За све финансијске проблеме Русије коришћено је изванредно једноставно решење: узети кредит на Западу. Кредити су одобравани, али у „реформисаној“ привреди нису побољшавали ништа: привремена плима свежег капитала коришћена је за увоз луксузне робе и шпекулације разних врста уместо за инвестиције; пре или касније, у недостатку озбиљне државне контроле, завршавала је у приватним џеповима новопечених „бизнисмена“. Осим социјалног раслојавања друштва, једина последица овакве праксе била је да Русија тоне све дубље у дужнички глиб. Без обзира на све контраиндикације, погрешна терапија је упорно настављана са обе стране, и из Кремља и са Запада. Резултат са 183,6 милијарди долара спољњег дуга у 1998. Русија је друга најзадуженија држава света, иза Бразила (1989. цео СССР је дуговао иностранству 48 милијарди). Сам Јељцин није ни у чему омануо: омогућио је да привредни токови иду у погрешном правцу, као што се од њега и очекивало. На Западу, опет, нису ни због какве необавештености одобравали кредите несолидном клијенту који неће моћи да их отплати; они су својим новцем куповали управо оно што су и хтели стање хроничне презадужености Русије, која ће на тај начин остати у знатној мери потчињена диктату Запада дуго пошто Јељцин више не буде на власти. У погледу војно-политичке сарадње са другим земљама, Русија је од првог дана своје обновљене државности вукиа анахроне потезе. Иживљавање НАТО пакта над Србима широм простора бивше Југославије није наишло ни на какав опипљив отпор Русије; НАТО је у првом руском шефу дипломатије Андреју Козирјеву пронашао лојалнијег сарадника у односу на већину његових колега из земаља чланица алијансе. Тврдње да су међународне санкције према СРЈ(у-ведене 1.6.1992.) спречавале Русију да извезе савремену опрему Србима потпуно су бесмислене: не само да Русија није морала да се придржава западних критеријума и изговора за увођење санкција (како је и чинила у погледу Кубе, на пример) већ је јула 1992. уговорила испоруке савремених авиона и ракетних система земља-ваздух Ирану у вредности од 2 милијарде долара. Иран је био (и јос увек је)под западним ембаргом; као водећа земља фундаментализма могао је да део тог наоружања пошаље муслиманима у Чеченији, где би оно било употребљено против руских снага. Извесне испоруке су касније ишле и за Јужну Африку, у то време још увек под ембар-гом УН (мотори РД-33 са МиГ-а 29 које је тамошња индустрија копирала у недостатку савремених решења са Запада). Као круна ове ирационалне праксе, Белорусија 1994. испоручује „извесне елементе“ главног система земља-ваздух нове генерације С-300 америчким оружаним снагама; пошто то није било довољно, Американци су наредне 1995. директно од руске државне агенције за извоз наоружања „Росвооруженије“ набавили додатне количине без икаквих препрека! Та иста руска влада четири године касније није нашла за сходно да испоручи ма какву војну опрему СРЈ током агресије НАТО изведене с пролећа 1999. без одобрења УН. Како таква Русија може да улива поштовање и поверење ма коме у свету, ко може да јој буде партнер и савезник? Руска политика и историја тек треба да објасне како су ствари могле да оду овако далеко путем који никуда не води. Но, архитекти депресије у којој се савремена Русија налази могу и да се прерачунају. Изгледа да је, упркос „шок терапији“ и потпуно хаотичном преласку са планског на тржишни модел привредивања руска економија прерано достигиа дно рецесије и почела да се опоравља: 1997. је забележен, први пут у последњој деценији, привредни раст од 0,6%. Међутим, Запад је већ дуго имао планове за кризно жаристе на Балкану Косово; западна штампа је с времена на време износила могући сценарио новог малог, прљавог рата. Био је апсолутни императив осигурати да Русија остане по страни. Како су ствари почеле да измичу контроли, НАТО је убрзао припреме и већ почетком 1998. иницирао шиптарске сепаратисте да почну са провоцирањем легитимних војно-полицијских снага СРЈ. Дириговани медији на Западу рутински су одрадили уобичајени посао замене теза, сервирања црно-беле „истине“ и кондиционирања јавног мнења код куће. Упркос свему, бедне перформансе шиптарске гериле (која је потпуно неутралисана за 3 месеца) и политичке несугласиче у НАТО отегли су сервирање првих претњи и ултиматума до позне јесени. Тако је агресија морала да сачека повољније временске прилике за ваздушне нападе у пролеће 1999. а Русија да претрпи још један економски удар. Јељцин је имао да обави свој део како би се Русија упослила око нове економске кризе током критичне 1998. За новог премијера је предложио мало познатог Сергеја Киријенка, човека без икакве репутације и искуства који би га препоручили за тако висок положај. Иако је кандидат глатко одбијен у Думи, Јељцин је био упоран и довео до кризе у парламенту; тек у последњем предвиђеном, трећем гласању Киријенко је добио зелено светло. Са некомпетентном личношћу на челу извршне власти, створени су усиови да руска влада буде безпомоћни посматрач предстојеће кризе на финансијском тржишту. Наиме, руска влада је у општем друштвеном метежу који је завладао после 1990. све теже прикупљала буџетска средства уобичајеним путем, порезима и другим дажбинама. Уместо да драстично појача монетарну и фискалну дисциплину, држава је почела да емитује обвезнице у замену за новчана средства, односно да се задужује како би финансирала текуће расходе. Овај бисер кејнсијанске мудрости напросто је морао да доде са Запада; била је то још једна западњачка новотарија која је на силу накалемљена на распадајуће остатке комунистичког система. И тотални дилетант у финансијама могао би да претпостави шта ће се догодити уколико власници обвезница нагрну у исти мах да уновче своја потраживања. Управо то се и десило недуго пошто је Киријенко постао премијер. Рубља је током неколико недеља изгубила око 70% вредности према долару, економски опоравак земље је прекинут (1998. је забележен пад друштвеног производа од 4,6%) а годишња инфлација новчане масе достигиа је 84%. Неколико месеци после дебакла Киријенко је смењен. Јељцин је сада био много попустљивији у погадању са Думом око личности новог премијера; питање његове личне одговорности за потпуно наопак избор претходног премијера (због кога је чак био спреман и да распусти парламент) уопште није постављено. Посао је био одраден. За крај разматрања Јељцинове заоставштине, мора се признати да је током последњих пар година дошло до битних промена у понашању Кремља; питање је једино да ли је и то учињено по налогу са Запада или је нешто заиста „пошло наопако“? После ванредног напора да се економска криза вестачки обнови током 1998. руска привреда је поново исказала своју виталност у 1999. Без сметњи индукованих спекулацијом са хартијама од вредности, у последњој години Јељцинове владавине забележен је привредни раст од 3,2% (најбољи резултат у више од 10 последњих година). Појачана је монетарна и фискална дисциплина одлив капитала из Русије смањен је у 1999. за 40%. Чеченски синдром је почео да се шири на суседни Дагестан почетком 1999.; ово је било праћено подметањем бомби по стамбеним четвртима руских градова. Одговор федералних власти је овог пута био адекватан. Током јесени и зиме 1999. чеченски фундаментализам је доследнијом и боље воденом војном операцијом сломљен; Русија није само повратила суверенитет над минорном територијом на кавкаској граници, повраћена је вера у сопствене снаге и заустављен процес распарчавања државне територије. „Треће фазе“ ипак неће бити. После готово бескрајних процедуралних компликација и одлагања, 8.12.1999. у Москви је на највишем нивоу потписан споразум о формирању савезне државе Русије и Белорусије: почео је процес окупљања руског геополитичког наслеђа, па макар и повезивањем националних ентитета и њихових геополитичких јединица у облику у ком су их дефинисали ултралевичари после 1917. Дан када је потписан споразум сигурно није насумице изабран; управо су на тај дан осам година раније потписани Беловешки споразуми који су означили дефинитиван распад СССР-а. Период разградње је тиме и симболично завршен. Што је још важније, уједињење овог пута није базирано на патолошкој идеји „пролетерског интернационализма“; основа заједништва је сада почивала на истој словенској крви и истој православној вери. Најзад, на самом крају 1999. Борис Јељцин је изненада препустио свој положај председнику владе Владимиру Путину и повукао се заувек са руске политичке сцене. Можда је најтеже протумачити управо овај последњи потез контраверзног лидера. Човек који је 1993. наредио тенковским јединицама да гранатирају Бели Дом (зграду парламента) у Москви, када је група левих ревизиониста покушала да узурпира власт, препустио је најважнију и најутичајнију политичку позицију без икакве најаве и мирно се повукао! То се не догада ни у демократијама западног стила, бар док не запрети политички скандал и док не испливају на површину већ полузаборављене афере. А у најдемократскијој од свих, у Америци, председнику чак ни тада не пада на памет да одступи са власти. У сваком случају, нема логике у Јељциновом препуштању власти на крају далеко најуспешније године у својој владавини и свега три месеца пре нових председничких избора. Можда је желео да се његов (прилично извесни) наследник ухода пре формалног преузимања функције? Имајући у виду колико је премијера до сада поставио и сменио, такав обзир према могућем наследнику није много вероватан. Нема сумње да је руска јавност јос увек ненавикнута на могућност избора (и најчешће потпуно необавештена о чињеницама од значаја за рационалан избор, у чему се подудара са западним демо-кратијама). У таквој ситуацији, Јељцинов одабир новог премијера значи најбољу препоруку и најзначајнију квалификацију. Јасно је да политички избори тиме увелико добијају манипулативни карактер (још једна сличност са западним демократијама, иако је „технологија“ политичког маркетинга различита). Фаворит за место Јељциновог наследника је до пре неку годину био дугогодишњи премијер Виктор Черномирдин, председник огромне приватне компаније „Газпром“. Сада је он личност од маргиналног политичког значаја; последњи Јељцинов покушај да политички актуелизује свог некадашњег прем-ијера био је његово постављење за званичног руског изасланика у вези са ситуацијом на Косову маја 1999., улога у којој се Черномирдин једва појавио пар пута пре него што је поново склизнуо у анонимност. Аналогно претходноме, у време када је Јевгениј Прима-ков био премијер (јесен 1998. пролеће 1999.), његова популарност у односу на остале претенденте на Јељцинов положај била је очигледно супериорна. Чини се да је Јељцинов последњи избор премијера – и врло вероватно будућег председника Русије изненађујуће добар. То је Владимир Путин, неуобичајено млад (48 година), угладен и, по свему судећи, енергичан политичар, који је прошао (незаменљиву) школу КГБ-а и који не спада ни у „носталгичаре“ за комунистичким периодом, ни у либералне опортунисте који су преко ноћи згрнули милионе. Изгледа да он размишља са општеруских, националних позиција. Његове прве изјаве у својству вршиоца дужности председника (до избора 26. марта) представљају пун погодак: покретање учмале државне машинерије, ригорозна монетарна и фискална дисциплина, већа улагања у запостављене оружане снаге и војну индустрију, директна председничка управа над Чеченијом… Требало би му веровати, јер уколико се не буде придржавао оваквог јавно изнетог (и савршено исправног) програма, политичке последице по њега ће бити знатно теже него да овакве изјаве није ни дао. Било да је то намеравао или не, Борис Јељцин је свом наследнику оставио руску државу ако не у бољем стању, оно бар са далеко светлијим перспективама него у било ком тренутку током последњих 10 година. Руски економисти процењују привредни раст у 2000. између 1,5 и 3 одсто; раст цена и незапосленост опадају; Чеченија се дефинитивно неће претворити у мали Афганистан, а Русија и Белорусија улазе заједно у 21. век. Стиче се утисак да је био потребан већи напор да се огромна и природно пребогата земља попут Русије сроза на садашњи ниво, него што је било потребно за решавање проблема заосталих из совјетске ере. После свега, Русији је заиста преостао само један пут узбрдо. Највећа дилема у овом тренутку није ко ће бити нови председник Русије; изгледи Владимира Путина су више него убедљиви. Главну непознаницу представљају скривене полуге моћи које су безмало 15 година вукле Русију ка посткомунистичком амбису, као и разлози који су навели Бориса Јељцина да напусти тај курс и да потом изненада и без буке преда кључни положај у држави. Његов наследник има све квалитете великог државника и много година пред собом да их употреби на добробит Русије. Једина сенка на новом хоризонту који се отвара јесте, да је Владимира Путина избацио на врх управо човек под којим је Русија доживела највеће назадовање и понижење још од времена Црвеног октобра.

Душан СТОЈАНОВИЋ

Сродни чланци:

Оставите одговор