Informacioni centar "Komentar"

Poslednja decenija 20. veka je za Rusiju predstavljala više od kraja komunističke utopije. Ekonomski, socijalni i moralni sunovrat društva srušio je ideološku ljušturu koja je ceo jedan ljudski vek, poput kulisa od kojih su bila načinjena čuvena Potemkinova sela, skrivala iskonsku, narodnu Rusiju: zemlju pravoslavnih Slovena (još jednom) sputanih jarmom stranog porekla. Rusija je raspadom SSSR-a gotovo nehotice ponovo postala nacionalna država; kao i kobne 1917. kada je njena nacionalna istorija bila prekinuta, ponovo se našla na donjoj granici svoje državočuvarne i egzistencijalne vitalnosti. Rusija se sada nalazi pred najvažnijim političkim izborom 26. marta 2000. biće izabran novi predsednik države, a to u sistemu vlasti koji Rusija sada ima praktično znači i izbor budućnosti za celu zemlju. Tokom minulih desetak godina vesti koje su stizale iz Rusije bile su jednolično pesimističke: raspad dotadašnje privredne i društvene strukture, negativna stopa ekonomskog rasta praćena inflacijom i progresivnim zaduživanjem u inostranstvu, rastuće komplikacije sa separatizmom muslimanskih manjina koje su kulminirale prvim ratom u Čečeniji… Država koja se decenijama sa vrlo jednostranim ali i neospornim uspehom razvijala uz pomoć centralizovanog planiranja, odjednom je ostala bez ikakvog plana i inicijative, bez (makar ideološki obojene) vizije i bez perspektive. Bruto-nacionalni proizvod Rusije se u periodu 1990-97. smanjio za 41,8%, zaposlenost je u istom periodu opala za 15%. Prosečan dohodak po zaposlenom se, otuda, smanjio gotovo za trećinu; međutim, nagli rast socijalnih razlika kao neizbežna posledica polukriminalne privatizacije uslovio je da pad realnih zarada ogromne većine zaposlenih bude mnogo veći od trećine onoga sto su ranije zarađivali. U međuvremenu, stopa samoubistava se od 1989. do 1993. povećala pet puta, dok je prosečan životni vek muškarca sa 62 godine u 1980. opao na svega 55 u 1996. Šta je moglo da izazove ovakvo rasulo u zemlji koja je decenijama bila organizovana i vođena sa gotovo vojničkom disciplinom? Rusija nije bila izložena nikakvoj vojnoj agresiji koja bi je egzistencijaino ugrozila, nije bilo prirodnih kataklizmi ni ozbiljnih društvenih potresa. Komunistički sistem jeste bio nestimulativan i birokratiziran, ali je isti taj sistem relativno uspešno prebrodio čitav niz prethodnih decenija; u svakom slučaju, racionalno objašnjenje za nagli preokret koji se dogodio moralo bi da počiva na izvesnoj radikalnoj promeni novijeg datuna. Jedina zaista upadljiva promena bile su prilično maglovite i slabo osmišljene (ali zato veoma bučno reklamirane) reforme privrednog i društvenog sistema koje je uveo Mihail Gorbačov, predsednik SSSR-a u periodu 1985-91. Prihvaćeni je model neoliberalizma u ekonomiji i idejnog pluralizma u političkom životu, odnosno primenjeni su ideološki obrasci projektovani na Zapadu ne za domaću upotrebu, već isključivo za eksport u zemlje koje potraže rešenje za svoje probleme u zapadnim uzorima. Ekonomski deo reformi postao je poznat kao „Perestrojka“ a politički kao „Glasnost“. Međutim, ovde se suočavamo sa logičkim problemom: kako objasniti da je tvrdokorni ideološki i vojni protivnik Zapada na prečac prihvatio patetično providnu igru u vidu „demokratskih reformi“ koja je unapred zahtevala razgradnju čitavog dotadašnjeg sistema, i godinama istrajavao na novom kursu iako on nije pružao očekivane rezultate niti ma kakvu merljivu korist? Ukoliko se prihvati plauzibilno tumačenje da je iznenadni odlazak Mihaila Gorbačova sa vlasti avgusta 1991. bio posledica neuspeha njegovih „reformi“, postaje nemoguće objasniti kako je njegov naslednik Boris Jeljcin uspeo da sačuva predsednički položaj i autoritet, iako se tokom njegove za polovinu duže vladavine situacija dalje pogoršavala sa gotovo matematičkom pravilnošću. Jeljcinov položaj nije bio ugrožen čak ni tokom brojnih odlazaka na bolničko lečenje i hirurške operacije, dok se za karijeru njegovog prethodnika pokazao fatalnim kratki odmor na Crnom moru. Predsednički sistem višestranačke demokratije u Rusiji uveden je po ugledu na američki (tačnije francuski) sistem, koncentrišući praktično svu efektivnu vlast u rukama ličnosti na vrhu. Pada u oči manipulativnost izabranog modela političkog sistema: teorijski, postavljanje samo jednog marionete na odgovarajući položaj otvaralo je perspektivu upravljanja celom zemljom „iza scene“. Ovakav model je u suštini predstavljao ciničnu parodiju carskog samodržavlja: predsedniku je bilo dozvoljeno da vuče pogrešne poteze, postavlja i smenjuje saradnike bez ikakvog ograničenja i daje neodgovorne izjave; uloga parlamenta (Dume) svodila se na to da negoduje ill aplaudira potezima vrhovne vlasti. Među eksponiranim političkim snagama na ruskoj sceni praktično je nemoguće pronaći faktor koji je (izuzetno efikasno) uspeo da amortizuje očigledno kontraproduktivan sistem vlasti i njegov poražavajući bilans. Zbog toga u političku jednačinu savremene Rusije mora biti uvedena još jedna veličina: Zapad. Munjevita smena, kojom je Mihail Gorbačov nepovratno udaljen sa scene nikoga među zapadnim političarima i medijima nije alarmirala, iako je upravo on (deklarativno) bio favorizovani sagovornik Zapada: za njegovu ličnost su vezivani detant i dalje smanjenje nuklearnog arsenala, privredne i političke reforme, raspuštanje Varšavskog pakta (i SSSR-a, kako će se ubrzo pokazati). Iako većina ovih projekata nije ni približno bila obavljena u trenutku prevrata, Zapad je zbog nečega verovao da će novi čovek u Kremlju sve to obaviti još bolje. Pada u oči analogija sa 1917. godinom: Kerenski i Februarska revolucija koja ga je dovela na vrh, samo su pripremili teren za „konačno rešenje“. Kada je zemlja pod vlašću Kerenskog do kraja dezorganizovana, ubačena je klika koju je Zapad želeo trajno na vlasti: Lenjin i njegova svita koji su preveženi u zapečaćenom vagonu iz Švajcarske, zatim čitavi odredi revolucionara specijalno obučavani u predgradima Njujorka, predvodeni Trockim i preveženi preko Atlantika zajedno sa 20 miliona dolara u zlatu iz blagajni američkih finansijera. Kada je izbila „prava“ Oktobarska revolucija Kerenski je utekao iz Petrograda automobilom američkog poslanstva. Posle dve decenije tumaranja u egzilu, skrasio se upravo u SAD. Amerika je očigledno odigrala ključnu ulogu u dovodenju komunističkog sistema na vlast u Rusiji. Iste godine kada su se po prvi put pojavile na evropskoj sceni, SAD su klonirale i svog budućeg antipoda uz čiju pomoć će dokazivati neophodnost američkog prisustva i „zaštite“ ne samo u Evropi već širom sveta. Nije li onda logično da SAD igraju ključnu ulogu i u gašenju geopolitičkog eksperimenta čijem su kreiranju presudno doprinele početkom 20. veka? Kako god bilo, Gorbačov je bio lider koji je uživao javnu, ali samim tim samo formalnu, podršku Zapada; Boris Jeljcin je bio pravi favorit Novog Svetskog Poretka, ono što se u Americi naziva „doer“ – onaj koji obavlja posao. I obavio ga je, gledano iz američkog ugla, prilično dobro. Kako je i zašto odabran baš Jeljcin? Možemo samo da nagadamo, all se neki zaključci sami po sebi nameću. Glavna preporuka je izvesno bila ta, što je 1977. godine u svojstvu šefa Uralskog oblasnog komiteta KP SSSR naredio rušenje Ipatijevog doma u Sverdlovsku (bivši i sadašnji Jekaterinburg) gde je u noći 3/4. jula 1918. pobijena čitava carska porodica. Kuća je vremenom postala pokloničko mesto svih koji su ostali verni tradiciji i Pravoslavnoj crkvi. Jeljcin je tom prilikom pokazao ne samo da je savršeno svestan težine zločina i nepravde koji su učinjeni Rusiji, već i potrebe da se uklone svi preostali dokazi, pa čak i da se vrhunsko nedelo revolucionarnog terora potpuno izbriše iz pamćenja. Politička pragmatika Zapada bez sumnje visoko ceni ovakav rezon; utoliko pre jer je sam Zapad bio mnogo dublje upleten u revolucionarne dogadaje 1917/18. nego što to oficijelna istorija (još uvek) priznaje i to na strani crvenih. Prećutnim odobravanjem neobično brze i tihe smene u Kremlju 1991. Zapad je pokazao da nijedna od „reformi“ koje je namenio Rusiji time nije bila dovedena u pitanje. Smena u Kremlju je predstavljala iznenađenje jedino za Rusiju. Sam Jeljcin je, bar tokom prvih godina vlasti, u potpunosti opravdao poverenje koje mu je Zapad ukazao. Ustavom novoformirane Ruske federacije još 4 autonomne oblasti su dobile status autonomnih republika, čime je njihov broj povećan, sa 16 iz sovjetske ere, na ukupno 20. Ovaj savršeno nepotreban potez imao je za cilj da probudi dugo uspavani lokal-patriotizam brojnih nedržavotvornih etničkih autsajdera raštrkanih širom ruskog prostranstva. Ionako problematična situacija dodatno je iskomplikovana, najavljujući Rusiji sudbinu koja je već zadesila SSSR. Kada je potom zatraženo od starih i novih „republika“ da potpišu dokument o uredenju nove Ruske federacije, dve su odbile izglasavši nezavisnost: Tatarstan u Povolžju i Čečeno-Ingušetija u Prikavkazju. Obe su naseljene turkofonskim muslimanima i prilično bogate naftom i gasom. Sa nestankom komunističke varijante „multi-kulturnog društva“ oni su se okrenuli izvornoj etničkoj i verskoj tradiciji, podstaknuti nebuloznom vizijom svojih budućih državica kao dva nova Kuvajta locirana na razmeđu Evrope i Azije. Bilo je potrebno samo ugrabiti priliku i istrgnuti se iz zagrljaja obnovljenog „ruskog imperijalizma“. Koliko je Zapad bio upleten u planiranje i organizovanje secesije dugo se neće znati; koliko je doprineo provociranju provincijalnih strasti može se zaključiti iz uvodnika jednog od savremenih brojeva „Vašington Posta“ gde se izglašavanje nezavisnosti u dve male mrlje na geopolitičkom prostranstvu Rusije sa arogantnim pouzdanjem najavljuje kao početak treće faze postimperijalnog raspada bivšeg SSSR-a“. Međutim, Tatarstan je situiran duboko unutar Rusije; sa 43% ruskog stanovnistva prema svega 49% titularne grupe Tatara nije bio pogodan za otpočinjanje treće faze“. Odabrana je, prema tome, Čečeno-Ingušetija na severnoj padini Kavkaza, iako su sami Čečeni (53% populacije) bili većinom za secesiju (13% Inguša i 23% Rusa su ostali lojalni federaciji). Presudan faktor je očigledno bila relativna blizina Turske, a time i logistike NATO-pakta ukoliko se stvari budu odvijale predvidenim tokom. Rat je na kraju morao da izbije; sa ruske strane je voden bez jasnog političkog i vojnog cilja, odnevši u periodu 1994-96. 35 hiljada žrtava a da fundamentalistima sa Kavkaza nije doneo nezavisnost, kao što ni Rusiji nije povratio punu kontrolu i suverenitet nad minijaturnom enklavom. Jedini rezultat rata je bio dokaz da federalni princip uredenja jedne države predstavlja samo pseudo-demokratski paravan koji skriva klicu njenog budućeg raspada. Na ekonomskom planu, stanje se progresivno pogoršavalo: u periodu 1990-96. Rusija ni jedne godine nije uspela da zaustavi privredni pad. Šok terapija privrede izvedena po preporuci ekonomskih magova sa Zapada dovela je do rasula u privredi i pljačke nacionalnih bogatstava i državne imovine koji nisu videni još od revolucionarnih vremena. Sredinom devedesetih, na primer, ruska vlada je imala kontrolu nad svega 5% deviznog priliva u zemlju. Za sve finansijske probleme Rusije korišćeno je izvanredno jednostavno rešenje: uzeti kredit na Zapadu. Krediti su odobravani, ali u „reformisanoj“ privredi nisu poboljšavali ništa: privremena plima svežeg kapitala korišćena je za uvoz luksuzne robe i špekulacije raznih vrsta umesto za investicije; pre ili kasnije, u nedostatku ozbiljne državne kontrole, završavala je u privatnim džepovima novopečenih „biznismena“. Osim socijalnog raslojavanja društva, jedina posledica ovakve prakse bila je da Rusija tone sve dublje u dužnički glib. Bez obzira na sve kontraindikacije, pogrešna terapija je uporno nastavljana sa obe strane, i iz Kremlja i sa Zapada. Rezultat sa 183,6 milijardi dolara spoljnjeg duga u 1998. Rusija je druga najzaduženija država sveta, iza Brazila (1989. ceo SSSR je dugovao inostranstvu 48 milijardi). Sam Jeljcin nije ni u čemu omanuo: omogućio je da privredni tokovi idu u pogrešnom pravcu, kao što se od njega i očekivalo. Na Zapadu, opet, nisu ni zbog kakve neobaveštenosti odobravali kredite nesolidnom klijentu koji neće moći da ih otplati; oni su svojim novcem kupovali upravo ono što su i hteli stanje hronične prezaduženosti Rusije, koja će na taj način ostati u znatnoj meri potčinjena diktatu Zapada dugo pošto Jeljcin više ne bude na vlasti. U pogledu vojno-političke saradnje sa drugim zemljama, Rusija je od prvog dana svoje obnovljene državnosti vukia anahrone poteze. Iživljavanje NATO pakta nad Srbima širom prostora bivše Jugoslavije nije naišlo ni na kakav opipljiv otpor Rusije; NATO je u prvom ruskom šefu diplomatije Andreju Kozirjevu pronašao lojalnijeg saradnika u odnosu na većinu njegovih kolega iz zemalja članica alijanse. Tvrdnje da su međunarodne sankcije prema SRJ(u-vedene 1.6.1992.) sprečavale Rusiju da izveze savremenu opremu Srbima potpuno su besmislene: ne samo da Rusija nije morala da se pridržava zapadnih kriterijuma i izgovora za uvođenje sankcija (kako je i činila u pogledu Kube, na primer) već je jula 1992. ugovorila isporuke savremenih aviona i raketnih sistema zemlja-vazduh Iranu u vrednosti od 2 milijarde dolara. Iran je bio (i jos uvek je)pod zapadnim embargom; kao vodeća zemlja fundamentalizma mogao je da deo tog naoružanja pošalje muslimanima u Čečeniji, gde bi ono bilo upotrebljeno protiv ruskih snaga. Izvesne isporuke su kasnije išle i za Južnu Afriku, u to vreme još uvek pod embar-gom UN (motori RD-33 sa MiG-a 29 koje je tamošnja industrija kopirala u nedostatku savremenih rešenja sa Zapada). Kao kruna ove iracionalne prakse, Belorusija 1994. isporučuje „izvesne elemente“ glavnog sistema zemlja-vazduh nove generacije S-300 američkim oružanim snagama; pošto to nije bilo dovoljno, Amerikanci su naredne 1995. direktno od ruske državne agencije za izvoz naoružanja „Rosvooruženije“ nabavili dodatne količine bez ikakvih prepreka! Ta ista ruska vlada četiri godine kasnije nije našla za shodno da isporuči ma kakvu vojnu opremu SRJ tokom agresije NATO izvedene s proleća 1999. bez odobrenja UN. Kako takva Rusija može da uliva poštovanje i poverenje ma kome u svetu, ko može da joj bude partner i saveznik? Ruska politika i istorija tek treba da objasne kako su stvari mogle da odu ovako daleko putem koji nikuda ne vodi. No, arhitekti depresije u kojoj se savremena Rusija nalazi mogu i da se preračunaju. Izgleda da je, uprkos „šok terapiji“ i potpuno haotičnom prelasku sa planskog na tržišni model privredivanja ruska ekonomija prerano dostigia dno recesije i počela da se oporavlja: 1997. je zabeležen, prvi put u poslednjoj deceniji, privredni rast od 0,6%. Međutim, Zapad je već dugo imao planove za krizno žariste na Balkanu Kosovo; zapadna štampa je s vremena na vreme iznosila mogući scenario novog malog, prljavog rata. Bio je apsolutni imperativ osigurati da Rusija ostane po strani. Kako su stvari počele da izmiču kontroli, NATO je ubrzao pripreme i već početkom 1998. inicirao šiptarske separatiste da počnu sa provociranjem legitimnih vojno-policijskih snaga SRJ. Dirigovani mediji na Zapadu rutinski su odradili uobičajeni posao zamene teza, serviranja crno-bele „istine“ i kondicioniranja javnog mnenja kod kuće. Uprkos svemu, bedne performanse šiptarske gerile (koja je potpuno neutralisana za 3 meseca) i političke nesuglasiče u NATO otegli su serviranje prvih pretnji i ultimatuma do pozne jeseni. Tako je agresija morala da sačeka povoljnije vremenske prilike za vazdušne napade u proleće 1999. a Rusija da pretrpi još jedan ekonomski udar. Jeljcin je imao da obavi svoj deo kako bi se Rusija uposlila oko nove ekonomske krize tokom kritične 1998. Za novog premijera je predložio malo poznatog Sergeja Kirijenka, čoveka bez ikakve reputacije i iskustva koji bi ga preporučili za tako visok položaj. Iako je kandidat glatko odbijen u Dumi, Jeljcin je bio uporan i doveo do krize u parlamentu; tek u poslednjem predviđenom, trećem glasanju Kirijenko je dobio zeleno svetlo. Sa nekompetentnom ličnošću na čelu izvršne vlasti, stvoreni su usiovi da ruska vlada bude bezpomoćni posmatrač predstojeće krize na finansijskom tržištu. Naime, ruska vlada je u opštem društvenom metežu koji je zavladao posle 1990. sve teže prikupljala budžetska sredstva uobičajenim putem, porezima i drugim dažbinama. Umesto da drastično pojača monetarnu i fiskalnu disciplinu, država je počela da emituje obveznice u zamenu za novčana sredstva, odnosno da se zadužuje kako bi finansirala tekuće rashode. Ovaj biser kejnsijanske mudrosti naprosto je morao da dode sa Zapada; bila je to još jedna zapadnjačka novotarija koja je na silu nakalemljena na raspadajuće ostatke komunističkog sistema. I totalni diletant u finansijama mogao bi da pretpostavi šta će se dogoditi ukoliko vlasnici obveznica nagrnu u isti mah da unovče svoja potraživanja. Upravo to se i desilo nedugo pošto je Kirijenko postao premijer. Rublja je tokom nekoliko nedelja izgubila oko 70% vrednosti prema dolaru, ekonomski oporavak zemlje je prekinut (1998. je zabeležen pad društvenog proizvoda od 4,6%) a godišnja inflacija novčane mase dostigia je 84%. Nekoliko meseci posle debakla Kirijenko je smenjen. Jeljcin je sada bio mnogo popustljiviji u pogadanju sa Dumom oko ličnosti novog premijera; pitanje njegove lične odgovornosti za potpuno naopak izbor prethodnog premijera (zbog koga je čak bio spreman i da raspusti parlament) uopšte nije postavljeno. Posao je bio odraden. Za kraj razmatranja Jeljcinove zaostavštine, mora se priznati da je tokom poslednjih par godina došlo do bitnih promena u ponašanju Kremlja; pitanje je jedino da li je i to učinjeno po nalogu sa Zapada ili je nešto zaista „pošlo naopako“? Posle vanrednog napora da se ekonomska kriza vestački obnovi tokom 1998. ruska privreda je ponovo iskazala svoju vitalnost u 1999. Bez smetnji indukovanih spekulacijom sa hartijama od vrednosti, u poslednjoj godini Jeljcinove vladavine zabeležen je privredni rast od 3,2% (najbolji rezultat u više od 10 poslednjih godina). Pojačana je monetarna i fiskalna disciplina odliv kapitala iz Rusije smanjen je u 1999. za 40%. Čečenski sindrom je počeo da se širi na susedni Dagestan početkom 1999.; ovo je bilo praćeno podmetanjem bombi po stambenim četvrtima ruskih gradova. Odgovor federalnih vlasti je ovog puta bio adekvatan. Tokom jeseni i zime 1999. čečenski fundamentalizam je doslednijom i bolje vodenom vojnom operacijom slomljen; Rusija nije samo povratila suverenitet nad minornom teritorijom na kavkaskoj granici, povraćena je vera u sopstvene snage i zaustavljen proces rasparčavanja državne teritorije. „Treće faze“ ipak neće biti. Posle gotovo beskrajnih proceduralnih komplikacija i odlaganja, 8.12.1999. u Moskvi je na najvišem nivou potpisan sporazum o formiranju savezne države Rusije i Belorusije: počeo je proces okupljanja ruskog geopolitičkog nasleđa, pa makar i povezivanjem nacionalnih entiteta i njihovih geopolitičkih jedinica u obliku u kom su ih definisali ultralevičari posle 1917. Dan kada je potpisan sporazum sigurno nije nasumice izabran; upravo su na taj dan osam godina ranije potpisani Beloveški sporazumi koji su označili definitivan raspad SSSR-a. Period razgradnje je time i simbolično završen. Što je još važnije, ujedinjenje ovog puta nije bazirano na patološkoj ideji „proleterskog internacionalizma“; osnova zajedništva je sada počivala na istoj slovenskoj krvi i istoj pravoslavnoj veri. Najzad, na samom kraju 1999. Boris Jeljcin je iznenada prepustio svoj položaj predsedniku vlade Vladimiru Putinu i povukao se zauvek sa ruske političke scene. Možda je najteže protumačiti upravo ovaj poslednji potez kontraverznog lidera. Čovek koji je 1993. naredio tenkovskim jedinicama da granatiraju Beli Dom (zgradu parlamenta) u Moskvi, kada je grupa levih revizionista pokušala da uzurpira vlast, prepustio je najvažniju i najutičajniju političku poziciju bez ikakve najave i mirno se povukao! To se ne dogada ni u demokratijama zapadnog stila, bar dok ne zapreti politički skandal i dok ne isplivaju na površinu već poluzaboravljene afere. A u najdemokratskijoj od svih, u Americi, predsedniku čak ni tada ne pada na pamet da odstupi sa vlasti. U svakom slučaju, nema logike u Jeljcinovom prepuštanju vlasti na kraju daleko najuspešnije godine u svojoj vladavini i svega tri meseca pre novih predsedničkih izbora. Možda je želeo da se njegov (prilično izvesni) naslednik uhoda pre formalnog preuzimanja funkcije? Imajući u vidu koliko je premijera do sada postavio i smenio, takav obzir prema mogućem nasledniku nije mnogo verovatan. Nema sumnje da je ruska javnost jos uvek nenaviknuta na mogućnost izbora (i najčešće potpuno neobaveštena o činjenicama od značaja za racionalan izbor, u čemu se podudara sa zapadnim demo-kratijama). U takvoj situaciji, Jeljcinov odabir novog premijera znači najbolju preporuku i najznačajniju kvalifikaciju. Jasno je da politički izbori time uveliko dobijaju manipulativni karakter (još jedna sličnost sa zapadnim demokratijama, iako je „tehnologija“ političkog marketinga različita). Favorit za mesto Jeljcinovog naslednika je do pre neku godinu bio dugogodišnji premijer Viktor Černomirdin, predsednik ogromne privatne kompanije „Gazprom“. Sada je on ličnost od marginalnog političkog značaja; poslednji Jeljcinov pokušaj da politički aktuelizuje svog nekadašnjeg prem-ijera bio je njegovo postavljenje za zvaničnog ruskog izaslanika u vezi sa situacijom na Kosovu maja 1999., uloga u kojoj se Černomirdin jedva pojavio par puta pre nego što je ponovo skliznuo u anonimnost. Analogno prethodnome, u vreme kada je Jevgenij Prima-kov bio premijer (jesen 1998. proleće 1999.), njegova popularnost u odnosu na ostale pretendente na Jeljcinov položaj bila je očigledno superiorna. Čini se da je Jeljcinov poslednji izbor premijera – i vrlo verovatno budućeg predsednika Rusije iznenađujuće dobar. To je Vladimir Putin, neuobičajeno mlad (48 godina), ugladen i, po svemu sudeći, energičan političar, koji je prošao (nezamenljivu) školu KGB-a i koji ne spada ni u „nostalgičare“ za komunističkim periodom, ni u liberalne oportuniste koji su preko noći zgrnuli milione. Izgleda da on razmišlja sa opšteruskih, nacionalnih pozicija. Njegove prve izjave u svojstvu vršioca dužnosti predsednika (do izbora 26. marta) predstavljaju pun pogodak: pokretanje učmale državne mašinerije, rigorozna monetarna i fiskalna disciplina, veća ulaganja u zapostavljene oružane snage i vojnu industriju, direktna predsednička uprava nad Čečenijom… Trebalo bi mu verovati, jer ukoliko se ne bude pridržavao ovakvog javno iznetog (i savršeno ispravnog) programa, političke posledice po njega će biti znatno teže nego da ovakve izjave nije ni dao. Bilo da je to nameravao ili ne, Boris Jeljcin je svom nasledniku ostavio rusku državu ako ne u boljem stanju, ono bar sa daleko svetlijim perspektivama nego u bilo kom trenutku tokom poslednjih 10 godina. Ruski ekonomisti procenjuju privredni rast u 2000. između 1,5 i 3 odsto; rast cena i nezaposlenost opadaju; Čečenija se definitivno neće pretvoriti u mali Afganistan, a Rusija i Belorusija ulaze zajedno u 21. vek. Stiče se utisak da je bio potreban veći napor da se ogromna i prirodno prebogata zemlja poput Rusije sroza na sadašnji nivo, nego što je bilo potrebno za rešavanje problema zaostalih iz sovjetske ere. Posle svega, Rusiji je zaista preostao samo jedan put uzbrdo. Najveća dilema u ovom trenutku nije ko će biti novi predsednik Rusije; izgledi Vladimira Putina su više nego ubedljivi. Glavnu nepoznanicu predstavljaju skrivene poluge moći koje su bezmalo 15 godina vukle Rusiju ka postkomunističkom ambisu, kao i razlozi koji su naveli Borisa Jeljcina da napusti taj kurs i da potom iznenada i bez buke preda ključni položaj u državi. Njegov naslednik ima sve kvalitete velikog državnika i mnogo godina pred sobom da ih upotrebi na dobrobit Rusije. Jedina senka na novom horizontu koji se otvara jeste, da je Vladimira Putina izbacio na vrh upravo čovek pod kojim je Rusija doživela najveće nazadovanje i poniženje još od vremena Crvenog oktobra.

Dušan STOJANOVIĆ

Srodni članci:

• NATO ili Rusija
• Naša nacija nastavlja da izumire