RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Нови светски поредак

Нови Светски Поредак и ви

Нови Светски Поредак и ви 10.06.2000.1 Comment

На путу за конференцију Antiwar.com-а читао сам Њујорк Тајмс. То није нешто што волим да радим, али алтернатива је била гледање филма у авиону. Лист је објавио бројне текстове о посети председника Клинтона Индији. Један од текстова описује како је он посетио једно село и слушао са каквим се проблемима срећу жене тог села. Репортер, Celia W. Dugger, је преко мере описивала Клинтонову бригу за друге, а нарочито његов изузетан значај за цео свет. Писала је о изузетном поштовању које су ове безначајне Индијке показивале према „команданту највеће силе на свету“. На једном месту она пише: „Једна од мештанки је имала добро питање за значајну личност из Америке. ‘Људи широм света сматрају да су Индијци заостали. Да ли Ви мислите да смо стварно заостали?’ Председник је одговорио врло јасно: ‘Не. Ви доказујете да демократија може да се искористи да се сузбије сиромаштво, да се искорени дискриминација према женама и да се деца школују; може да помогне да људи из различитих племена и касти живе заједно. То је веома важно за мене и моју породицу, моју жену која је била у Индијским селима, и за целу нашу администрацију.’ “ Неко би могао да се запита зашто је Клинтон уопште ишао у Индију. Практично није ни имао потребе да путује хиљаде километара и да прави целу вишедневну турнеју – на рачун пореских обвезника – да би изјавио овакве отрцане фразе. Заправо Клинтон прича исту ствар где год да иде. Било да је у Балтимору или Бронксу, или у Источном Пало Алту он увек прича приче о „искорењивању дискриминације према женама“ или „школовању деце“. Ипак, Тајмсова прича савршено описује основне састојке Новог Светског Поретка. Са једне стране је велики део човечанства који треба да прихвати тренутне Западњачке вредности као што су „толеранција“, „различитост“ и „мултикултурализам“. Са друге стране је „значајна личност из Америке“. Са једне стране имамо „толеранцију“ – неко ко толерише све осим нетолеранције према толеранцији. Са друге стране имамо Сједињене Државе спремне да употребе своје Б-2 бомбардере и крстареће ракете да би успоставили закон „толеранције“. „Недискриминација“ и америчка моћ иду руку под руку. Цивилизација је заснована на дискриминацији. Ствар и јесте у томе да неку ствар волимо више од неке друге, свој језик више него страни, своје моралне вредности и своју традицију више него туђу. Америчка моћ – или боље речено они који је спроводе – не воле тако нешто. И то је врло лако разумети. Што је мање појединац припадник једне културе и традиције мање је способан да се супротстави прикривеном поробљавању које спроводи Америка. Мора да је историја одбачена, како овде у Сједињеним Државама, тако и у осталим земљама. Индијски сељаци који сада брбљају о „различитости“, једног дана ће јести бигмекове, а следећег дана ће им вести сервирати Кристијана Аманпур и ЦНН. Нови Светски Поредак не значи ништа друго до апсолутна, безусловна, неограничена власт Сједињених Држава. Непотребно је наглашавати да се Америчке вође из све снаге упињу да то прикрију. Да ли се сећате кад смо први пут чули о Новом Светском Поретку? То је изговорио председник Џорџ Буш на скупштини Уједињених Нација у септембру 1990. Он је тада тражио да свет стане иза алијансе предвођене Америком која је желела да избаци Ирачку војску из Кувајта. Можда Буш није изговорио ове речи придајући им неко значење. То је често био случај са њим. У то време Нови Светски Поредак је означавао власт међународних закона. Крај хладног рата је значио да државе више не могу да играју игру великих сила у сукобу са другом државом. Преостала је само једна сила на свету – Запад. И Запад је, као што сви знају, држао до међународних закона. Дакле, државе су морале да решавају међусобне спорове у складу са цивилизованим нормама. Уједињене Нације би коначно радиле оно за шта су и створене. Међутим, власт међународних закона је била последња ствар коју су Сједињене Државе имале на уму. Као и обично, УН су погодне само онда кад Америка може да их контролише. Ако не може, просто не обраћа пажњу на њих. Баш то се догодило прошле године. Сједињене Државе су повеле агресивни рат против Југославије. Већини остатка света се то ни мало није свидело. Зато су Сједињене Државе одлучиле да заобиђу Уједињене Нације, иако су се позивале на приче о „хуманитарној интервенцији“ и „међународној заједници“. У уништавању Југославије, Сједињене Државе су прекршиле све међународне законе, почев од Повеље Уједињених Нација преко Женевске конвенције до Закона о Међународним Односима из 1969. Очигледно, тада Нови Светски Поредак није имао никакве везе са међународним законима. Нити има икакве везе са демократијом – онако како Френсис Фукујама замишља. За креаторе Америчке политике фраза „демократија“ је корисна као штап којим треба тући оне које Америка прогласи за свог непријатеља. Иначе, не обраћају пажњу на њу. Слободан Милошевић је победио на неколико узастопних избора. Па ипак Америчке вође га константно сматрају „диктатором“. У међувремену, они се клањају до земље разноразним Арапским шеицима који воде своје државе као да су њихово породично власништво и никад се не замарају организовањем некаквих избора. Ти шеици пак раде све што им се каже и нико их не прозива због непостојања „независних“ медија. Новинар попут Вилијама Сефајра – увек добар индикатор расположења Америчке владе – одбацује Руске изборе јер су „намештени“. Зашто? Зато што је Владимир Путин, кога Сефајр не може да смисли јер се усудио да на прво место стави Руске националне интересе, убедљиво победио, док је његов кандидат, Грегориј Јавлински, завршио са једноцифреним процентом. Резултати избора који нису по вољи Америчке владе треба да се сматрају неважећим. Ако људи погрешно гласају следи им казна. Аустријанци гласају, изаберу Xајдера и скоро да су избачени из ЕУ. Председник Републике Српске, Никола Поплашен, победи на изборима, а онда га избаце из кабинета – не бирачи него Канцеларија Високог представника (само име подсећа на Високог комесара за колонију). Поплашен је проглашен „неприхватљивим“ за „међународну заједницу“, без обзира што су га Босански Срби желели за председника. Нови Светски Поредак нема ништа заједничко ни са људским правима. Сједињене Државе врло пажљиво одабирају кога ће да преваспитавају због кршења истих. Турска може да ради шта хоће са својим дисидентима. Исто важи за Колумбију, Алжир, ОВК и Чеченске побуњенике. Све док ваша убиства и отмице бране интересе Сједињених Држава, ваше вредности су у складу са Новим Светским Поретком. Такође можете бити националиста и нетолерантан колико год хоћете. Али морате да радите за Америчке интересе. Док је Вашингтон хистерично осуђивао идеју о „Великој Србији“ – коју нико никад није озбиљно спровео – био је врло ангажован на стварању Велике Албаније. Зашто? Зато што је Велика Албанија спремна да се претвори у Америчког сателита, војну базу у источном Медитерану. Зато је Албански национализам био охрабриван. Нови Светски Поредак се претвара да не толерише верску нетолеранцију. Ипак, Сједињене Државе мрзе неке религије, а неке не. Такође, сматрају да треба да толеришу неке врсте верске нетолеранције. Прошле године влада САД је одлучила да неће бити прекида бомбардовања Југославије за време Православног Ускрса. Ово је у оштром контрасту са Клинтоновом јавно израженом бригом за осећања Муслимана у децембру 1998. када је рекао да неће бомбардовати Ирак за време Рамазана. У прошлости, САД су биле забринуте због тога што је Русија својој Православној Цркви дала привилегован статус у односу на остале вере. Али, посвећеност председника Алије Изетбеговића да уведе шеријатски закон у Босни само је подстакла Американце да му обећају помоћ. САД уопште нису имали проблема са шеријатским законом ни у Чеченији. Ко су вође најнетолерантнијих Исламских фундаменталиста на свету, данас? Авганистански Талибани. Наравно, њих су створиле САД. Њихов задатак је био да стварају невоље Русима. То су и урадили сматрајући да раде исправну ствар. Онда је очигледно да постоји само један конзистентан принцип који покреће Нови Светски Поредак. Све нације, све религије, све моралне вредности морају бити потчињене вољи САД. Америка ће одлучити о судбини света. Средства која су на располагању су изузетна по разноликости и снази. Они који оправдавају Америчку моћ причају о свеприсутности и утицају америчке културе, као да ти идиотски филмови и ТВ програми одржавају америчку доминацију над осталим народима. Америка влада захваљујући својој војној моћи. Нико није довољно јак да се супротстави НАТО-у. Није изненађујуће онда да су САД више пута притискале своје Европске „партнере“ – боље рећи потчињене – да ангажују НАТО „ван његове области“. Америка такође влада захваљујући својој финансијској моћи – својој способности да негде испровоцира кризу, а онда се појављује као спасилац – под маском ММФ-а. Видели смо ово у Индонезији 1998. САД су одлучиле да свргну председника Сухарта, лојалног Америчког клијента у претходних тридесет година. Дошло је до краха рупије (Индонежанске валуте). Момци из ММФ-а су долетели и саветовали Сухарта да успостави пливајући курс, затвори банке и подигне цене горива. Сухарто је прихватио савете из простог разлога што му никад није пало на памет да не уради оно што му Вашингтон нареди. Избили су немири широм земље и Сухарто је отишао – баш као што је влада САД очекивала. Америка влада коришћењем лажних међународних судова. Стварањем Међународног трибунала за ратне злочине на територији бивше Југославије (ИЦТY), САД су послале поруку водећим политичарима широм света да ако не раде оно што им се каже могу да се нађу иза решетака Xашког затвора и да тамо проведу остатак живота. САД, наравно, не поштују међународне судове. Да их поштују морали би да се потчине диктату других сила – нешто потпуно незамисливо. Шта год неко мислио о Конвенцији о међународном криминалу, она бар има неку основу у међународном праву. Државе које је својевољно потпишу одричу се дела свог суверенитета. Са друге стране, ИЦТY нема никаквог основа у међународном праву јер га је формирало неколико држава да би владале над другим државама. То је управо врста суда који САД највише воле – онај који је под њиховом потпуном контролом. Он постоји да би заплашио друге земље. Да ли је вероватно да ће тај суд оптужити Била Клинтона за његове ратне злочине? Може ли се замислити да неко ухапси Мадлен Олбрајт кад јој истекне мандат и одведе је у Xаг? Не, наравно. Ко год да покуша тако нешто врло брзо би био засут крстарећим ракетама. Можемо ли ми ишта да урадимо у вези са Новим Светским Поретком? Можемо ли ишта да урадимо да се ослободимо глобалне тираније САД-а? Мени се чини да се неће много тога променити овде код нас у догледној будућности. Обични Американци можда не подржавају америчке војне интервенције, али ни не пате од њихових последица. Бомбардовање Југославије није било популарно. Али није било ни изузетно непопуларно. Није било скупо и није било америчких жртава. За америчку елиту, управљање империјом је сувише узбудљиво да би је предали без борбе. Зато било ко – Пат Бјукенен или неко други – ко се усуди да критикује америчку империју, постаће мета безочне кампање против његове личности. Републиканци просто не верују да су способни да се интелектуално супротставе тој елити. И чини се да су у праву. Џорџ Буш млађи је прво био скептичан у вези са бомбардовањем Југославије. Онда се, суочен са оштрим критикама ратнички настројених медија, брзо повукао. На крају је његов једини проблем у вези са бомбардовањем било да оно није било довољно „сурово“. Не, промена ће доћи само споља. Американци неће обуставити своје војне интервенције док се не суоче са њиховом правом ценом. То се неће десити док се противници САД не развију. Сигуран сам да се многи од вас неће сложити са мном у следећем. Једна сила у коју се уздам је Европска унија. Никад нисам био њен велики обожавалац све док нисам видео како се креатори америчке политике нелагодно осећају због њеног развоја. Помислио сам да нешто што ствара невоље САД-у, као што то ЕУ чини, не може бити лоше. ЕУ је тренутно углавном економска сила. Али полако и кришом она развија своју војну моћ. Због овога је Вашингтон притиснут уза зид. С времена на време они иду у Европу и траже да им се каже о чему се ради. Да ли ЕУ прави супарника НАТО-у? Наравно да не, вичу Европљани, они граде нешто што је комплементарно НАТО-у. Европљани лажу. Американци знају да Европљани лажу. И Европљани знају да Американци знају да они лажу. Али циркус иде даље. У једном тренутку Европа ће израсти у комерцијалног, финансијског и војног супарника САД-у. Затим, ту је и Русија. Косово је створило праве трауме Русима. Уочили су колико су ослабили и колико их САД омаловажавају. Сада убрзано изграђују своје војне снаге. Такође врло одлучно сламају Чечене. Вероватно да ће Русија ускоро покушати да обнови распуштени Совјетски Савез. Источноевропска империја је нестала, али Украјина би могла бити враћена – можда и употребом силе – у руско окриље. Балтичке државе су такође врло рањиве у односу на Русију. Једног дана би Русија и Европа могле да се удруже и створе велику Евроазијску силу – снажног супарника САД-у. Коначно ту је и Кина. Кинези су у невољи због америчке моћи. Ни једног тренутка нису поверовали да је њихова амбасада грешком погођена. И то не изненађује. САД још увек нису објавиле ту мапу стару четири године на основу које су навођене бомбе те кобне ноћи. САД још увек треба да објасне како је могуће да највећа војна сила на свету користи папирнате мапе, а не компјутере, да означи мете. Такође САД треба да објасне зашто нису знале где се налазила кинеска амбасада. Другим речима, Кинези су убеђени да је њихова амбасада намерно гађана да би им се ставило до знања колико су ниско у светској хијерархији. Кинези су предузели одговарајуће акције. Спремни су за сукоб да би спречили да Тајван постане један од америчких сателита у Азији. Сламају сецесионистичке покрете у Тибету и Сикјангу. И врло темељно хапсе све за које верују да раде против државе. За нас који смо се прекалили у хладном рату, постоји чудан осећај кад се оснажује неко други, а не Америка. Не можемо да прихватимо да Руси желе да обнове своју империју. Не можемо да прихватимо да Кина жели контролу над Тајваном. У току другог светског рата САД су се удружиле са Совјетским Савезом против нацистичке Немачке. Чим је рат завршен САД су промениле савезника и удружиле се са не-нацистичком Немачком, а против Совјетског Савеза. Годинама смо веровали да једино САД могу да нас спасу од комунизма. Сад кад је хладни рат завршен треба неко да нас спаси од САД-а. Знам да чудно изгледа тражење савезника међу Русима, Европљанима и Кинезима. Али, као што се каже, политика ствара чудне савезнике. Извор: Аntiwar

Георге САМУЕЛИ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

One comment

  1. Odlican text ! Sve do ovog dela o EU koja se suprotstavlja americi !?!?!?!? Pa i jednima i drugima su iste gazde POBOGU i jedni i drugi su deo novog svetskog poretka !

Оставите одговор