Informacioni centar "Komentar"

Politički i vojni rezultati rata između SRJ i NATO-a će se još dugo analizirati, ali već sada ovaj rat možemo slobodno nazvati neizvesnim ratom. Gotovo sve što se dešavalo na nebu i na zemlji ostalo je pod velom tajne. NATO ne žuri sa objašnjenjem kako i zašto za sedamdeset šest dana hiljadu dvesta aviona nisu uspeli pokoriti poljoprivredno orijentisanu zemlju sa svega deset miliona stanovnika.

Malo šta smo videli i saznali o herojskom srpskom otporu. Za jedno od svojih glavnih oružja Srbi su izabrali tajnovitost operacija i maskiranje. To je bio u potpunosti pravilan izbor. Lišeni video zapisa i novinarskih reportaža, koje su davno postale ključni deo izviđačke informacije, natovci su samo približno mogli procenjivati efektivnost svojih udara i praktično ništa nisu znali o rasporedu jugoslovenskih vojnih trupa, o njihovom stanju i planovima jugoslovenske komande. Ja sam imao sreće: bio sam jedan od malobrojnih stranih novinara, koji su uspeli da posete položaje srpske PVO i da saznaju nešto više o taktici i načinima borbe protiv vojne armade NATO u ovom ratu. …

U Pančevu pored još prve nedelje bombardovanja uništene hemijske fabrike put naglo skreće prema Dunavu. Moj saputnik mi pokazuje ogromne okrugle rezervoare koji sijaju na suncu. Neki od njih su uništeni. – Avioni NATO-a su ih gađali. Xteli su da izvedu biološko-hemijski napad. Pre rata tamo smo čuvali otrove. Dobro je što smo na vreme stigli da ih prebacimo u podzemne rezervoare, – objašnjava mi moj vodič, kapetan Slobodan Popović. Pančevo je bombardovano svih sedamdeset šest dana. Ovaj grad se smatra jednim od industrijskih centara Jugoslavije, NATO zato nije žalio bombi. Prolazimo pored ruševina bivših fabrika, pored uništenih krovova kuća. U razbijenim prozorima jedne od administrativnih zgrada vetar pomera zavese. Vide se prevrnuti stolovi, popucani zidovi, uništen nameštaj …

Logika NATO-a je začuđujuća. Oni već četvrti put bombarduju davno napušteno antensko polje, skoro svaku noć gađaju fabrike i skladišta Jugopetrola – srpske naftne kompanije – i ne diraju fabriku za proizvodnju motornih ulja, koja kao na dlanu stoji u predgrađu Pančeva … Slobodan o tome ima svoje mišljenje: – Te pičke (srpska psovka) namerno gađaju fabrike koje su u vlasništvu države a ne diraju one u kojima se nalazi njihov kapital. Spremaju se da nas posle rata bace na kolena ekonomski. U tome što govori Slobodan ima istine. Uništene su sve fabrike duvana, ali fabriku za proizvodnju autobusa NATO ne dira – u toj fabrici se nalazi 50% nemačkog kapitala. A „Filip Moris“ preko Fri šop-ova zgrće milione profita … Ta međuzavisnost rata i biznisa je prosto neverovatna … Put skreće sa asfalta i prelazi u makadam. Neočekivano Slobodan koči ispred ogromne jame. Pogledavši pažljivije raspoznajem krater napola pun vode – veličina oko deset metara, dubina oko četiri …

- Tu je pao tomahavk. Naši su ga oborili. Detonacija je bila strahovita, zemlja se tresla pod nogama …

Nastavljamo put i kroz nekoliko minuta ulazimo u šumu. Neočekivano, automobil se zaustavlja pred aluminijumskom rampom i ispred vrata se, kao da su iz zemlje izašli, pojavljuju vojnici u šlemovima. Dok se Slobodan objašnjava sa vojnom policijom, ja razgledam vojnike. Odmah obraćam pažnju na čistoću i urednost uniformi. Nema uobičajenih ruskih improvizacija tipa došivenih džepova, civilnih majica i sličnih individualnih dodataka … Proveravaju mi dokumenta. Pasoš, vizu, vojnu akreditaciju.

- Imate li foto aparat? – pita me oficir.

- Ne, ja ne fotografišem, – objašnjavam, znam da je za fotografisanje i snimanje video kamerom potrebna posebna dozvola.

- Dobro došli! – sa osmehom mi kaže oficir.

Velika strelica na satu je vrlo brzo prilazila broju deset. I on je sebe uhvatio u misli da sa nekakvom smrtnom tugom čeka komandu za uzletanje. Već je skoro mrzeo ove noćne letove. Iscrpljujuće nadletanje crne strašne tuđe zemlje, spremne svakog časa da mu u susret pošalje strašni harpun ruske zenitne rakete. Đavolji posao … Ne, on sebe nije smatrao kukavicom. I sa strane je malo ko mogao pretpostaviti da ovaj „dasa“ može bilo čega da se boji. Da ga izjeda mučni predosećaj kraja koji se bliži. A svugde su ga smatrali srećnikom, pravim „Top Gun-om“ – asom. Još kao poručnik borio se na iračkom nebu. Tada je dobio nadimak „quick Bob“ – brzi Bob. Ali čim je čuo naredbu o prebacivanju preko okeana u Italiju, iznenada je osetio strah. Loš predosećaj je uterao hladnoću oko njegovog srca. Njegov deda, redov vermahta Xans Šolc, poginuo je 1944. godine upavši u partizansku zasedu pored Trebinja … Prostorija u kojoj se nalazio napunila se žamorom pilota koji su pristizali. Smeh, šale, dim mnogobrojnih cigareta. Zadnjih par dana sve ovo je počelo da mu izgleda neiskreno, nategnuto. Činilo mu se da svi oni na neki svoj način pokušavaju da prikriju strah. Neko je to radio šaleći se, neko je pušio više cigareta nego obično, neko je postao ćutljiv… Ovaj rat traje predugo…

U prostoriju je ušao komandant. Momci, danas treba da Srbima onemogućimo gledanje „Dinastije“. Ponovo ćemo „obrađivati“ objekte za snabdevanje električnom energijom … Po obaveštajnim podacima NATO-a, do rata je Srbija imala tri armije, osam korpusa i jedan korpus PVO. U sastavu armije nalazilo se 1100 tenkova, 1200 komada artiljerijskog oružja, sto sistema za rafalnu paljbu. RV i PVO Jugoslavije imala je 280 aviona, 300 protivavionskih sistema 75 i 125, a takođe i sisteme „Kub“ i „Krug“. Imali su i nekoliko kompleksa tipa 200. Osim toga, imali su i oko 500 „strela“ i „stingera“ i nekoliko desetina baterija zenitne artiljerije – švedskih „Boforsa“ i jugoslovenskih 23 milimetarskih „Praga“.

Po ocenama NATO, PVO Jugoslavije se spremala za odbranu od napada ograničenog (200-300) broja ne baš savremenih tipova aviona zemalja poput Turske, Xrvatske ili Rumunije. Zato je u pripremi agresije protiv Jugoslavije NATO dao prednost prvom vazdušnom udaru, spremivši oko Jugoslavije skoro sedamsto najnovijih borbenih aviona. Po ocenama američke komande, za onesposobljavanje srpske PVO i potpunog osvajanja vazdušnog prostora bilo je potrebno 5-7 dana. Bilo je takođe planirano da cela operacija traje 14-18 dana. Većina planova oslanjala se na upotrebu preciznog oružja – krstarećih raketa različitih tipova, upravljanih bombi i novih tipova bombi. NATO je planirao da za četrnaest dana aktivne faze rata nanese Srbiji gubitke do 80% avijacije, 60-70% sredstava PVO, 30-40% tenkova i oklopnih vozila, 80% komandnih punktova i čvorova veze, do 15% ljudstva … Posle dva i po meseca rata Srbima je ostalo 50% borbene avijacije, 75% sredstava PVO, 90% tenkova i oklopnih vozila, 80% komandnih punktova i čvorova veze. Gubici armije i policije iznosili su 576-oro ljudi…

Sunce zalazi. Bliži se sumrak. Obično u ovo vreme NATO-vci ulaze u svoje avione. Naleti, kao po pravilu, počinju posle devet sati uveče i oko četiri sata ujutro. Nalazimo se na položaju – poziciji zenitne baterije kapetana Radomira Pavlovića. Oko mene se nalaze laka transportna vozila na kojima su montirani trocevni protivavionski topovi kalibra 23 mm. Sve je pažljivo maskirano mrežama i granama tako dobro da čak i sa 10 metara sve izgleda kao gust žbun i ništa više. Sva premeštanja obavljaju se isključivo ispod maskirnih mreža. Oko dvesta metara od nas nalazi se prohladni Dunav. Podnevnu iscrpljujuću vrućinu smenjuje večernja sparina, ali kupanje je strogo zabranjeno. I ponovo mi pada u oči da su svi vojnici obučeni strogo po pravilu. Baterija je ovamo stigla jutros. Njen zadatak je obaranje krstarećih raketa, koje obično lete nad tokom Dunava, a takođe obaranje svega što leti.

Srpska avijacija više ne leti. Odnos snaga je previše neravnopravan. Baterija kapetana Pavlovića do sada je oborila jedan avion i pet krstarećih raketa, od njih tri tomahavka – najgore oružje NATO-a. Po rečima Radomira tomahavke nije tako teško obarati. Najvažnije je na vreme dobiti informaciju o pravcu njihovog kretanja. Na pitanje ko registruje i upozorava bateriju o vazdušnim ciljevima Pavlović odgovara da to ne predstavlja problem … U Beogradu mnogi govore o tome da veliku pomoć pružaju radio amateri, kojih u Srbiji ima veoma mnogo. Posle početka naleta, svi uključuju predajnike i posmatraju nebo. O svakom primećenom avionu ili raketi odmah javljaju preko veze, takođe javljaju pravac leta i brzinu. Ova priča je sasvim prihvatljiva ako uzmemo u obzir srpsku snalažljivost i organizovanost. Ipak, ova priča je nedovoljna da objasni efektivnost sredstava PVO. Uostalom, taktika delovanja PVO takođe iznenađuje snalažljivošću.

Prvih dana NATO-vci su tražili srpske radarske stanice, trudili su se da „oslepe“ srpsku PVO. Na avionima NATO protivradarske rakete „harm“ aktiviraju se same, bez komande pilota. Srbi su počeli uključivati radare preko „ogledala“ (štitova obavijenih aluminijumskom folijom od kojih se radarski zrak odbija u nebo) koja su postavljali na nekoliko stotina metara od samog radara. Od tada su NATO-vci samo uništavali „ogledala“, istovremeno upisivajući među rezultate bombardovanja „uništene srpske radiolokacione stanice“. Imajući u vidu visoku sposobnost aviona NATO za borbu protiv radara, PVO je skoro potpuno prešao na borbu u „pasivnom“ režimu. Pasivni režim je dejstvovanje uz pomoć informacije dobijene od samog aviona: toplota, isijavanje, metal. U ovom slučaju avion do samog pogotka rakete obično i ne zna da je napadnut. Ali za lociranje tomahavka koji leti na visini od svega stotinjak metara – ovo je u potpunosti nedovoljno … Nekoliko kilometara odavde nalazi se baterija kapetana Vangela Milkovskog. Oni su poznati po tome što su nedavno oborili NATO-vski helikopter. Obećavaju mi da će me upoznati sa „dedom“ – upravljajućeg „Pragom“ – Radetom Stekićem, koji je helikopter primetio i oborio … Ali tek ujutro. Uskoro može početi nalet na Beograd.

U međuvremenu komandant jedne od „Strela“ dodeljenih bateriji, Saša Gočmanac priča kako su oborili NATO avion: „Bio sam na dežurstvu. Sa mnom u smeni vozač Zoran Ekić. Prvo smo uočili žutu tačku na nebu. U dva sata posle ponoći vizuelno sam je uočio, ciljao i lansirao raketu. Detonacija. Uskoro je potvrđeno da je avion pogođen“. Uzbuna! Svi momentalno zauzimaju svoja mesta. Žbunje počinje da šušti, da se mrda, iz žbunja se pojavljuju cevi, usmeravaju se u nebo. Stigla je informacija o poletanju NATO aviona iz baza. Već uvežbanim pokretima, po ko zna koji put, oblačio je svoje pilotsko odelo. Navukao je kacigu na glavu. Obuo je čizme. Ustao je i teško, kao srednjevekovni vitez, krenuo ka izlazu. Na ulici ga je, posle erkondišnom ohlađenog vazduha u prostoriji, zapahnuo vreo sredozemni vetar. Na stajalištu ga je čekao njegov F-16. Pored njega stajao je tehničar. Na avion su još pre nekoliko sati bile zakačene samonavodeće bombe. Uz pomoć malih merdevina popeo se do kabine i seo u pilotsko sedište. … Ovaj rat traje predugo…

Od samog početka ovog rata maštao je samo o jednoj stvari – da se rat što pre završi. Kad bi se Milošević već jednom predao, da političari što pre potpišu mir, pa da što pre napustimo ovu zemlju. Absolutno ga nisu interesovali tamo neki dobri Albanci koje on treba da brani od loših Srba. Teško mu je bilo i da zamisli po čemu se oni međusobno razlikuju i zašto međusobno ratuju. Znao je samo jedno, njegova zemlja mora još jednom pokazati celom svetu svoju snagu i žestoko kazniti Srbe koji su se usudili da u tu snagu posumnjaju. Sve je vrlo jednostavno … Još se nadao da rat neće trajati duže od 72 sata kako je to obećao general Klark. Nadao se da će biti ispunjen plan da za to vreme otpor Srba bude slomljen. Da srpska PVO ne predstavlja nikakvu pretnju i da je beznadežno zastarela, da će rad pilota podsećati na igru na trenažerima… Prošla su tri dana, potom pet, nedelju dana. Davno je već bilo na snazi strogo naređenje da ne smeju da se spuštaju niže od 6 hiljada metara, ceo svet je već video ostatke ponosa američkog ratnog vazduhoplovstva „nevidljivog“ F-117. Leševi specijalaca, koji su krenuli po oborenog pilota, poginulih u oborenom helikopteru već davno su prebačeni kući. A rat se ne završava. I sa svakim novim uzletanjem oko njega se stezala nekakva nevidljiva petlja. Negde odozdo, iz zelenog šumskog bezdna, duša njegovog dede vikala je i upozoravala ga o opasnosti… Bilo je nečeg mističnog u tome što je posle pedeset pet godina njegov unuk na visini od jedanaest kilometara sekao nebo u koje gleda njegov deda… Levom rukom je rutinski odgurnuo od sebe upravljačku palicu i usnulo čudovište je ponovo zabrujalo. Izašavši na pistu, stigao je još da pomisli kako se danas završava sedamdeset peti dan rata…

Za sedamdeset šest dana rata avijacija NATO-a obavila je više od trideset hiljada borbenih poletanja. Broj aviona dostigao je cifru od 1200. Na Srbiju je sručeno više od sto pedeset hiljada tona bombi i oko hiljadu i petsto krstarećih raketa raznih tipova. Ukupni troškovi NATO-a u ovom ratu premašili su cifru od pedeset milijardi dolara. Samo u Beogradu sirena za uzbunu se oglasila 273 puta. Na teritoriji Srbije napadnuto je više od hiljadu objekata koji nemaju nikakav vojni značaj. Oko Srbije skupljeno je šezdeset hiljada vojnika NATO, više od hiljadu tenkova i oklopnih vozila, dvesta helikoptera različite namene, pedeset brodova, uključujući tri nosača aviona… Bez obzira na punu brojnu i tehničku premoć, NATO se ipak nije odlučio na kopnenu intervenciju i tek je putem pregovora i diplomatskog pritiska uspeo da natera Srbiju da povuče vojsku iz Kosova. Ono što je sigurno je to da NATO nije uspeo da vojno pobedi u poslednjem ratu ovog milenijuma…

Slobodan me odvodi sa položaja u šumu: „Nemoj da se ljutiš. Sada je ovuda zabranjen prolaz. Ovo je naš rat. A ti si ruski novinar. Ne smemo s tobom da rizikujemo.“ U šumi su iskopane zemunice. Iznad zemunica postavljene su betonske ploče. Jedino što sam uspeo da izmolim kod mog „telohranitelja“ je dozvola da stojim pored ulaza. Skoro se smračilo. Obala se jedva nazire između drveća. Iznenada se sa druge obale Dunava čuje zaglušujuća pucnjava i nisko nad vodom vidim svetlost protivavionskih raketa. Odmah nakon toga počinju da dejstvuju i srpske „Prage“. Čak se i kroz drveće vidi kako uski oslepljujuće beli rafali osvetljavaju uređaje. Plamen rafala, noćna tmina, senke – sve to momentalno formira nekakav nadrealan prizor. Pucnji se prosto spajaju jedan sa drugim, formiraju nekakvu afričku kakofoniju. Postepeno uspevam da pronađem sistem po kom se sve odigrava. Baterije sa obe strane Dunava obrazuju vatreni zid iznad vode koji prekriva put raketama. Pitam se šta mogu da urade ovi dvatesettrimilimetarski topovi protiv kompjutera, elektronski navodeđih raketa? Kako je besmislena i puna očaja ova pucnjava… Ali neočekivano nevisoko nad rekom u mreži rafala, pojavljuje se svetla vatrena lopta. Čuje se eksplozija i pljesak vode. Srbi radosno viču. Konačno shvatam da je u vatrenu mrežu uletela i da je oborena raketa. Ovaj uspeh artiljeraca me ispunjava oduševljenjem. I ja takođe počinjem da vičem zajedno sa njima šta mi padne na pamet. Majku im njihovu! Ura! Živela Srbija! Odjednom shvatam da po prvi put odkad se ovde nalazim spokojno, pa čak i hazardno gledam u nebo. Do sada mi je njegovo plavetnilo izazivalo samo osećaj neprijatnosti i pustoće… Ali ovde, na ovoj obali Dunava, nedaleko od šume u kojoj se nalazimo u vazduh se podiže ogromna vatrena lopta. Zemlja mi se trese pod nogama. Posle prve lopte pojavljuje se druga, zatim treća. Plamen se podiže toliko visoko u nebo da mi se čini da mogu videti sve oko sebe u radijusu od nekoliko kilometara. Sve oko mene kao da tone uz zaglušujuću buku. Bombe! Instinktivno se pripijam uz zid iako shvatam potpuni besmisao tog pokreta. A sa položaja se u nebo ponobo podižu svetle linije rafalne paljbe srpskog PVO-a. I ponovo počinjem da vičem zbog neopisujućeg divljenja pred odvažnošću ovih momaka koji u susret tonama smrti šalju rafale iz svih raspoloživih oružja. Zaista, bezumlju hrabrih treba pevati pesme! Neočekivano odnekud iz šume iza reke u nebo se podiže ognjeno koplje i nestaje visoko iznad nas. Raketa!

Vreme prolazi užasno sporo, dve sekunde mi izgledaju poput minuta i odjednom visoko u nebu vidim eksploziju, sekund kasnije pored nje se pojavljuje tanki konus plamena koji odlazi prema horizontu. Pogođen je! Pogođen je, gad! Baterija sa druge obale ponovo stvara zavesu iznad reke i ja radosno konstatujem da je količina oružja koja dejstvuju ista kao i pre napada… Otprilike nakon sat vremena stiže komanda da se prekine sa vatrom. Odjednom me pritiska tišina koja je toliko neprirodna da se u prvi momenat prosto osećam uplašeno – možda sam prosto ogluveo? Odjednom čujem nekakav pljesak sa Dunava … Baterija prelazi na rezervni položaj. Urlaju motori, izvlače „Prage“ iz zaklona. Sve je obavljeno za nekoliko minuta. Ujutro na ovom mestu ništa neće navoditi na pomisao da su se ovde nalazili topovi … Od samog početka sve je krenulo naopako. Već u vazduhu, grupi je promenjen zadatak. Sada treba da lete u napad na pozicije PVO u Pančevu niz obalu Dunava. Sa ovih pozicija oborena su već tri tomahavka od pet koliko smo poslali. Još dok je grupa menjala kurs i spremala se za napad, čuo je izveštaj Engleza koji su poleteli petnaest minuta pre njegove grupe. Javili su da nisu uspeli da probiju beogradsku PVO i da bombarduju trafoe na Novom Beogradu…

Najbezumniji posao je tražiti noću srpski PVO. Njihove baterije stalno menjaju pozicije i lov na njih je skoro beznadežan posao. Avioni su naravno opremljeni uređajima koji reaguju na toplotu cevi protivavionskog topa, ali da bi ih iskoristio mora se spustiti ispod tri hiljade metara. To znači skoro sigurnu smrt. Osim toga, prilikom konstantnog dejstva PVO-a ispaljivanje raketa gubi smisao, rakete se samonavode na eksplozije koje se dešavaju svuda oko njih … Grupa se razilazi. Napad iz više pravaca – takozvani „zvezdani“ nalet. Visina ispuštanja samonavodećih bombi – šest hiljada metara. Palicu za upravljanje od sebe pa na desno. Avion svom silinom počinje da pikira prema zemlji. Krajičkom oka vidi kako daleko od njega ka zemlji kreću rakete koje je ispustio neko iz njegove grupe. Čini mu se da prolaze sati dok kompjuter obrađuje informacije i počinje da bira cilj. Konačno se na indikatoru pali lampica koja označava da je dozvoljeno ispuštanje raketa. Ne čekajući da po običaju prođu dve-tri sekunde da bi povećao verovatnoću preciznog pogotka cilja, on pritiska dugme za paljbu. Avion počinje da drhti oslobođen od bombi. Počinje da vuče palicu prema sebi. Izlazak iz napada. I u tom momentu ga obliva hladan znoj – spustio se ispod četiri hiljade metara! Jebene glupe bombe! Skoro mahinalno ulazi u protivozenitni manevar, ali u tom trenutku avion naglo „poskakuje“ nošen udarnim talasom eksplozije. Istog trenutka u kabini počinje da treperi lampica za upozorenje, a u slušalicama ženski glas koji potiče od komandnog kompjutera ga „udara“ po ušima: „Požar u kabini!.. Požar u kabini!..“ – Bobe, ti goriš! – čuje u slušalicama poznati glas sa zemlje. Prsti pritiskaju dugme sistema za gašenje požara. Ženski glas se više ne čuje, ali posle nekoliko trenutaka počinje da ponavlja: „Pad pritiska u hidro sistemu!“ … „Samo da izdržim do Bosne!“ Avion se trese kao u groznici. Brzinom od hiljadu i petsto kilometara na sat avion seče nebo pokušavajući da izađe sa teritorije Srbije. Svake sekunde avionom je sve teže upravljati. Najverovatnije je pored njega eksplodirala raketa ruske proizvodnje. Raketa je verovatno navedena toplotom aviona, zato nije primetio njen start. – Bobe, nalaziš se iznad granice. Katapultiraj se. Iza tebe je podrška! – čuvši ovo brzo se okrenuo i primetio dva F-16 kako prate njegov teško oštećen avion. Gotovo je. Palica za upravljanje je potpuno blokirana. Ruka čoveka više ne može nadjačati pritisak od nekoliko tona koji deluje na nju. Avion polako počinje da se naginje nadesno i nadole. Ne čekajući da avion definitivno pređe u vertikalni položaj on povlači ručku katapulta. Osvestio se tek u vazduhu. Potpuna tišina. Tek negde u daljini čuje se nestajuća huka aviona. Pogledavši nadole vidi kako se brzo približava zemlji. Grozničavo pokušava da se seti svega čemu su ga učili o prizemljenju na nepripremljen teren … „Bože, živ sam!“ – jedina je misao koja mu pada na pamet. Sa zemlje je osetio jak miris drveća i odmah se ukočio. Skupio je noge i spremio se da dočeka udarac. Ali umesto jakog udarca u noge, odjednom oseća hladnu vodu oko svog tela. Jezero! Izronivši i udahnuvši vazduh, brzo pokušava da na bedru napipa rukohvat noža, ali u tom momentu na glavu mu se spušta platno padobrana. Podušava da ga skloni, pokušava da otpliva u stranu, ali ruke su mu se zapetljale u konopcima, mokra tkanina mu se lepi za usta, teške čizme vuku ga nadole, voda brzo ulazi u kacigu… Poslednje što vidi je velika eksplozija u kojoj gubi razum…

Za sedamdeset šest dana rata pripadnici PVO VJ oborili su više od četrdeset aviona i helikoptera NATO pakta. Osim toga oboreno je više od trista krstarećih raketa i bespilotnih letilica. Srpski PVO naterao je NATO da se odrekne od korišćenja srednjih i malih visina koje su najefikasnije prilikom bombardovanja. Sedamdeset odsto napada natovci su izveli bez ulaska u zonu delovanja PVO sa maksimalnih rastojanja, što je smanjivalo efektivnost napada na 20-25%. Po kriterijumu „efektivnost plus troškovi“ avijacija NATO-a je svedena na nivo vijetnamskog rata. Da bi uništili jedan cilj natovci su morali izvršiti između deset i osamdeset poletanja. U borbama protiv avijacije NATO poginulo je više od sto četrdeset boraca i oficira PVO. Među njima je i zamenik načelnika generalštaba, vojni pilot prve klase general pukovnik Ljubiša Veličković… VEČNA SLAVA XEROJIMA PALIM U BORBAMA ZA SRBIJU!

Ujutro smo odlazili iz Beograda. Pratili su me svi vojnici koji nisu bili na dežurstvu. Ne dolazi im svaki dan Rus u posetu. I ponovo me zadivila urednost srpskih vojnika. Kao da sinoć nije bilo borbe, eksplozija NATO bombi, pregrupisavanja. Izbrijana lica, čista, sveža uniforma … Shvatio sam da sam vrlo srećan. Srećan sam što me ovi ljudi zovu bratom … Ruse ovde svi zovu „braća“ … Srbi su narod koji je dostojan pobede i oni će pobediti. Oni su već pobedili. Njihov duh ne može ništa slomiti! Pri rastanku, na pitanje šta da poručim Moskvi, komandant baterije Radomir Pavlović u šali dodaje: – Ako mogu da pošalju par divizija, neka nam daju makar jedan S-300. S njim će se naše „Prage“ osećati mnogo bolje … … Nakon četiri dana vojnici ruskog bataljona iz Bosne ušli su u Prištinu. Živela Srbija!

Vladislav ŠURIGIN

Preveo: Aleksandar ĆORLUKA (članak je objavljen u ruskom nedeljniku „Zavtra“ od 15.6.1999. godine)

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka