RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
СРЈ vs. НАТО

Дочекати руски батаљон

Дочекати руски батаљон 31.08.1999.Leave a comment

Политички и војни резултати рата између СРЈ и НАТО-а ће се још дуго анализирати, али већ сада овај рат можемо слободно назвати неизвесним ратом. Готово све што се дешавало на небу и на земљи остало је под велом тајне. НАТО не жури са објашњењем како и зашто за седамдесет шест дана хиљаду двеста авиона нису успели покорити пољопривредно оријентисану земљу са свега десет милиона становника.

Мало шта смо видели и сазнали о херојском српском отпору. За једно од својих главних оружја Срби су изабрали тајновитост операција и маскирање. То је био у потпуности правилан избор. Лишени видео записа и новинарских репортажа, које су давно постале кључни део извиђачке информације, натовци су само приближно могли процењивати ефективност својих удара и практично ништа нису знали о распореду југословенских војних трупа, о њиховом стању и плановима југословенске команде. Ја сам имао среће: био сам један од малобројних страних новинара, који су успели да посете положаје српске ПВО и да сазнају нешто више о тактици и начинима борбе против војне армаде НАТО у овом рату. …

У Панчеву поред још прве недеље бомбардовања уништене хемијске фабрике пут нагло скреће према Дунаву. Мој сапутник ми показује огромне округле резервоаре који сијају на сунцу. Неки од њих су уништени. – Авиони НАТО-а су их гађали. Xтели су да изведу биолошко-хемијски напад. Пре рата тамо смо чували отрове. Добро је што смо на време стигли да их пребацимо у подземне резервоаре, – објашњава ми мој водич, капетан Слободан Поповић. Панчево је бомбардовано свих седамдесет шест дана. Овај град се сматра једним од индустријских центара Југославије, НАТО зато није жалио бомби. Пролазимо поред рушевина бивших фабрика, поред уништених кровова кућа. У разбијеним прозорима једне од административних зграда ветар помера завесе. Виде се преврнути столови, попуцани зидови, уништен намештај …

Логика НАТО-а је зачуђујућа. Они већ четврти пут бомбардују давно напуштено антенско поље, скоро сваку ноћ гађају фабрике и складишта Југопетрола – српске нафтне компаније – и не дирају фабрику за производњу моторних уља, која као на длану стоји у предграђу Панчева … Слободан о томе има своје мишљење: – Те пичке (српска псовка) намерно гађају фабрике које су у власништву државе а не дирају оне у којима се налази њихов капитал. Спремају се да нас после рата баце на колена економски. У томе што говори Слободан има истине. Уништене су све фабрике дувана, али фабрику за производњу аутобуса НАТО не дира – у тој фабрици се налази 50% немачког капитала. А „Филип Морис“ преко Фри шоп-ова згрће милионе профита … Та међузависност рата и бизниса је просто невероватна … Пут скреће са асфалта и прелази у макадам. Неочекивано Слободан кочи испред огромне јаме. Погледавши пажљивије распознајем кратер напола пун воде – величина око десет метара, дубина око четири …

– Ту је пао томахавк. Наши су га оборили. Детонација је била страховита, земља се тресла под ногама …

Настављамо пут и кроз неколико минута улазимо у шуму. Неочекивано, аутомобил се зауставља пред алуминијумском рампом и испред врата се, као да су из земље изашли, појављују војници у шлемовима. Док се Слободан објашњава са војном полицијом, ја разгледам војнике. Одмах обраћам пажњу на чистоћу и уредност униформи. Нема уобичајених руских импровизација типа дошивених џепова, цивилних мајица и сличних индивидуалних додатака … Проверавају ми документа. Пасош, визу, војну акредитацију.

– Имате ли фото апарат? – пита ме официр.

– Не, ја не фотографишем, – објашњавам, знам да је за фотографисање и снимање видео камером потребна посебна дозвола.

– Добро дошли! – са осмехом ми каже официр.

Велика стрелица на сату је врло брзо прилазила броју десет. И он је себе ухватио у мисли да са некаквом смртном тугом чека команду за узлетање. Већ је скоро мрзео ове ноћне летове. Исцрпљујуће надлетање црне страшне туђе земље, спремне сваког часа да му у сусрет пошаље страшни харпун руске зенитне ракете. Ђавољи посао … Не, он себе није сматрао кукавицом. И са стране је мало ко могао претпоставити да овај „даса“ може било чега да се боји. Да га изједа мучни предосећај краја који се ближи. А свугде су га сматрали срећником, правим „Топ Гун-ом“ – асом. Још као поручник борио се на ирачком небу. Тада је добио надимак „qуицк Боб“ – брзи Боб. Али чим је чуо наредбу о пребацивању преко океана у Италију, изненада је осетио страх. Лош предосећај је утерао хладноћу око његовог срца. Његов деда, редов вермахта Xанс Шолц, погинуо је 1944. године упавши у партизанску заседу поред Требиња … Просторија у којој се налазио напунила се жамором пилота који су пристизали. Смех, шале, дим многобројних цигарета. Задњих пар дана све ово је почело да му изгледа неискрено, натегнуто. Чинило му се да сви они на неки свој начин покушавају да прикрију страх. Неко је то радио шалећи се, неко је пушио више цигарета него обично, неко је постао ћутљив… Овај рат траје предуго…

У просторију је ушао командант. Момци, данас треба да Србима онемогућимо гледање „Династије“. Поново ћемо „обрађивати“ објекте за снабдевање електричном енергијом … По обавештајним подацима НАТО-а, до рата је Србија имала три армије, осам корпуса и један корпус ПВО. У саставу армије налазило се 1100 тенкова, 1200 комада артиљеријског оружја, сто система за рафалну паљбу. РВ и ПВО Југославије имала је 280 авиона, 300 противавионских система 75 и 125, а такође и системе „Куб“ и „Круг“. Имали су и неколико комплекса типа 200. Осим тога, имали су и око 500 „стрела“ и „стингера“ и неколико десетина батерија зенитне артиљерије – шведских „Бофорса“ и југословенских 23 милиметарских „Прага“.

По оценама НАТО, ПВО Југославије се спремала за одбрану од напада ограниченог (200-300) броја не баш савремених типова авиона земаља попут Турске, Xрватске или Румуније. Зато је у припреми агресије против Југославије НАТО дао предност првом ваздушном удару, спремивши око Југославије скоро седамсто најновијих борбених авиона. По оценама америчке команде, за онеспособљавање српске ПВО и потпуног освајања ваздушног простора било је потребно 5-7 дана. Било је такође планирано да цела операција траје 14-18 дана. Већина планова ослањала се на употребу прецизног оружја – крстарећих ракета различитих типова, управљаних бомби и нових типова бомби. НАТО је планирао да за четрнаест дана активне фазе рата нанесе Србији губитке до 80% авијације, 60-70% средстава ПВО, 30-40% тенкова и оклопних возила, 80% командних пунктова и чворова везе, до 15% људства … После два и по месеца рата Србима је остало 50% борбене авијације, 75% средстава ПВО, 90% тенкова и оклопних возила, 80% командних пунктова и чворова везе. Губици армије и полиције износили су 576-оро људи…

Сунце залази. Ближи се сумрак. Обично у ово време НАТО-вци улазе у своје авионе. Налети, као по правилу, почињу после девет сати увече и око четири сата ујутро. Налазимо се на положају – позицији зенитне батерије капетана Радомира Павловића. Око мене се налазе лака транспортна возила на којима су монтирани троцевни противавионски топови калибра 23 мм. Све је пажљиво маскирано мрежама и гранама тако добро да чак и са 10 метара све изгледа као густ жбун и ништа више. Сва премештања обављају се искључиво испод маскирних мрежа. Око двеста метара од нас налази се прохладни Дунав. Подневну исцрпљујућу врућину смењује вечерња спарина, али купање је строго забрањено. И поново ми пада у очи да су сви војници обучени строго по правилу. Батерија је овамо стигла јутрос. Њен задатак је обарање крстарећих ракета, које обично лете над током Дунава, а такође обарање свега што лети.

Српска авијација више не лети. Однос снага је превише неравноправан. Батерија капетана Павловића до сада је оборила један авион и пет крстарећих ракета, од њих три томахавка – најгоре оружје НАТО-а. По речима Радомира томахавке није тако тешко обарати. Најважније је на време добити информацију о правцу њиховог кретања. На питање ко региструје и упозорава батерију о ваздушним циљевима Павловић одговара да то не представља проблем … У Београду многи говоре о томе да велику помоћ пружају радио аматери, којих у Србији има веома много. После почетка налета, сви укључују предајнике и посматрају небо. О сваком примећеном авиону или ракети одмах јављају преко везе, такође јављају правац лета и брзину. Ова прича је сасвим прихватљива ако узмемо у обзир српску сналажљивост и организованост. Ипак, ова прича је недовољна да објасни ефективност средстава ПВО. Уосталом, тактика деловања ПВО такође изненађује сналажљивошћу.

Првих дана НАТО-вци су тражили српске радарске станице, трудили су се да „ослепе“ српску ПВО. На авионима НАТО противрадарске ракете „харм“ активирају се саме, без команде пилота. Срби су почели укључивати радаре преко „огледала“ (штитова обавијених алуминијумском фолијом од којих се радарски зрак одбија у небо) која су постављали на неколико стотина метара од самог радара. Од тада су НАТО-вци само уништавали „огледала“, истовремено уписивајући међу резултате бомбардовања „уништене српске радиолокационе станице“. Имајући у виду високу способност авиона НАТО за борбу против радара, ПВО је скоро потпуно прешао на борбу у „пасивном“ режиму. Пасивни режим је дејствовање уз помоћ информације добијене од самог авиона: топлота, исијавање, метал. У овом случају авион до самог поготка ракете обично и не зна да је нападнут. Али за лоцирање томахавка који лети на висини од свега стотињак метара – ово је у потпуности недовољно … Неколико километара одавде налази се батерија капетана Вангела Милковског. Они су познати по томе што су недавно оборили НАТО-вски хеликоптер. Обећавају ми да ће ме упознати са „дедом“ – управљајућег „Прагом“ – Радетом Стекићем, који је хеликоптер приметио и оборио … Али тек ујутро. Ускоро може почети налет на Београд.

У међувремену командант једне од „Стрела“ додељених батерији, Саша Гочманац прича како су оборили НАТО авион: „Био сам на дежурству. Са мном у смени возач Зоран Екић. Прво смо уочили жуту тачку на небу. У два сата после поноћи визуелно сам је уочио, циљао и лансирао ракету. Детонација. Ускоро је потврђено да је авион погођен“. Узбуна! Сви моментално заузимају своја места. Жбуње почиње да шушти, да се мрда, из жбуња се појављују цеви, усмеравају се у небо. Стигла је информација о полетању НАТО авиона из база. Већ увежбаним покретима, по ко зна који пут, облачио је своје пилотско одело. Навукао је кацигу на главу. Обуо је чизме. Устао је и тешко, као средњевековни витез, кренуо ка излазу. На улици га је, после еркондишном охлађеног ваздуха у просторији, запахнуо врео средоземни ветар. На стајалишту га је чекао његов Ф-16. Поред њега стајао је техничар. На авион су још пре неколико сати биле закачене самонаводеће бомбе. Уз помоћ малих мердевина попео се до кабине и сео у пилотско седиште. … Овај рат траје предуго…

Од самог почетка овог рата маштао је само о једној ствари – да се рат што пре заврши. Кад би се Милошевић већ једном предао, да политичари што пре потпишу мир, па да што пре напустимо ову земљу. Абсолутно га нису интересовали тамо неки добри Албанци које он треба да брани од лоших Срба. Тешко му је било и да замисли по чему се они међусобно разликују и зашто међусобно ратују. Знао је само једно, његова земља мора још једном показати целом свету своју снагу и жестоко казнити Србе који су се усудили да у ту снагу посумњају. Све је врло једноставно … Још се надао да рат неће трајати дуже од 72 сата како је то обећао генерал Кларк. Надао се да ће бити испуњен план да за то време отпор Срба буде сломљен. Да српска ПВО не представља никакву претњу и да је безнадежно застарела, да ће рад пилота подсећати на игру на тренажерима… Прошла су три дана, потом пет, недељу дана. Давно је већ било на снази строго наређење да не смеју да се спуштају ниже од 6 хиљада метара, цео свет је већ видео остатке поноса америчког ратног ваздухопловства „невидљивог“ Ф-117. Лешеви специјалаца, који су кренули по обореног пилота, погинулих у обореном хеликоптеру већ давно су пребачени кући. А рат се не завршава. И са сваким новим узлетањем око њега се стезала некаква невидљива петља. Негде одоздо, из зеленог шумског бездна, душа његовог деде викала је и упозоравала га о опасности… Било је нечег мистичног у томе што је после педесет пет година његов унук на висини од једанаест километара секао небо у које гледа његов деда… Левом руком је рутински одгурнуо од себе управљачку палицу и уснуло чудовиште је поново забрујало. Изашавши на писту, стигао је још да помисли како се данас завршава седамдесет пети дан рата…

За седамдесет шест дана рата авијација НАТО-а обавила је више од тридесет хиљада борбених полетања. Број авиона достигао је цифру од 1200. На Србију је сручено више од сто педесет хиљада тона бомби и око хиљаду и петсто крстарећих ракета разних типова. Укупни трошкови НАТО-а у овом рату премашили су цифру од педесет милијарди долара. Само у Београду сирена за узбуну се огласила 273 пута. На територији Србије нападнуто је више од хиљаду објеката који немају никакав војни значај. Око Србије скупљено је шездесет хиљада војника НАТО, више од хиљаду тенкова и оклопних возила, двеста хеликоптера различите намене, педесет бродова, укључујући три носача авиона… Без обзира на пуну бројну и техничку премоћ, НАТО се ипак није одлучио на копнену интервенцију и тек је путем преговора и дипломатског притиска успео да натера Србију да повуче војску из Косова. Оно што је сигурно је то да НАТО није успео да војно победи у последњем рату овог миленијума…

Слободан ме одводи са положаја у шуму: „Немој да се љутиш. Сада је овуда забрањен пролаз. Ово је наш рат. А ти си руски новинар. Не смемо с тобом да ризикујемо.“ У шуми су ископане земунице. Изнад земуница постављене су бетонске плоче. Једино што сам успео да измолим код мог „телохранитеља“ је дозвола да стојим поред улаза. Скоро се смрачило. Обала се једва назире између дрвећа. Изненада се са друге обале Дунава чује заглушујућа пуцњава и ниско над водом видим светлост противавионских ракета. Одмах након тога почињу да дејствују и српске „Праге“. Чак се и кроз дрвеће види како уски ослепљујуће бели рафали осветљавају уређаје. Пламен рафала, ноћна тмина, сенке – све то моментално формира некакав надреалан призор. Пуцњи се просто спајају један са другим, формирају некакву афричку какофонију. Постепено успевам да пронађем систем по ком се све одиграва. Батерије са обе стране Дунава образују ватрени зид изнад воде који прекрива пут ракетама. Питам се шта могу да ураде ови дватесеттримилиметарски топови против компјутера, електронски наводеђих ракета? Како је бесмислена и пуна очаја ова пуцњава… Али неочекивано невисоко над реком у мрежи рафала, појављује се светла ватрена лопта. Чује се експлозија и пљесак воде. Срби радосно вичу. Коначно схватам да је у ватрену мрежу улетела и да је оборена ракета. Овај успех артиљераца ме испуњава одушевљењем. И ја такође почињем да вичем заједно са њима шта ми падне на памет. Мајку им њихову! Ура! Живела Србија! Одједном схватам да по први пут одкад се овде налазим спокојно, па чак и хазардно гледам у небо. До сада ми је његово плаветнило изазивало само осећај непријатности и пустоће… Али овде, на овој обали Дунава, недалеко од шуме у којој се налазимо у ваздух се подиже огромна ватрена лопта. Земља ми се тресе под ногама. После прве лопте појављује се друга, затим трећа. Пламен се подиже толико високо у небо да ми се чини да могу видети све око себе у радијусу од неколико километара. Све око мене као да тоне уз заглушујућу буку. Бомбе! Инстинктивно се припијам уз зид иако схватам потпуни бесмисао тог покрета. А са положаја се у небо понобо подижу светле линије рафалне паљбе српског ПВО-а. И поново почињем да вичем због неописујућег дивљења пред одважношћу ових момака који у сусрет тонама смрти шаљу рафале из свих расположивих оружја. Заиста, безумљу храбрих треба певати песме! Неочекивано однекуд из шуме иза реке у небо се подиже огњено копље и нестаје високо изнад нас. Ракета!

Време пролази ужасно споро, две секунде ми изгледају попут минута и одједном високо у небу видим експлозију, секунд касније поред ње се појављује танки конус пламена који одлази према хоризонту. Погођен је! Погођен је, гад! Батерија са друге обале поново ствара завесу изнад реке и ја радосно констатујем да је количина оружја која дејствују иста као и пре напада… Отприлике након сат времена стиже команда да се прекине са ватром. Одједном ме притиска тишина која је толико неприродна да се у први моменат просто осећам уплашено – можда сам просто оглувео? Одједном чујем некакав пљесак са Дунава … Батерија прелази на резервни положај. Урлају мотори, извлаче „Праге“ из заклона. Све је обављено за неколико минута. Ујутро на овом месту ништа неће наводити на помисао да су се овде налазили топови … Од самог почетка све је кренуло наопако. Већ у ваздуху, групи је промењен задатак. Сада треба да лете у напад на позиције ПВО у Панчеву низ обалу Дунава. Са ових позиција оборена су већ три томахавка од пет колико смо послали. Још док је група мењала курс и спремала се за напад, чуо је извештај Енглеза који су полетели петнаест минута пре његове групе. Јавили су да нису успели да пробију београдску ПВО и да бомбардују трафое на Новом Београду…

Најбезумнији посао је тражити ноћу српски ПВО. Њихове батерије стално мењају позиције и лов на њих је скоро безнадежан посао. Авиони су наравно опремљени уређајима који реагују на топлоту цеви противавионског топа, али да би их искористио мора се спустити испод три хиљаде метара. То значи скоро сигурну смрт. Осим тога, приликом константног дејства ПВО-а испаљивање ракета губи смисао, ракете се самонаводе на експлозије које се дешавају свуда око њих … Група се разилази. Напад из више праваца – такозвани „звездани“ налет. Висина испуштања самонаводећих бомби – шест хиљада метара. Палицу за управљање од себе па на десно. Авион свом силином почиње да пикира према земљи. Крајичком ока види како далеко од њега ка земљи крећу ракете које је испустио неко из његове групе. Чини му се да пролазе сати док компјутер обрађује информације и почиње да бира циљ. Коначно се на индикатору пали лампица која означава да је дозвољено испуштање ракета. Не чекајући да по обичају прођу две-три секунде да би повећао вероватноћу прецизног поготка циља, он притиска дугме за паљбу. Авион почиње да дрхти ослобођен од бомби. Почиње да вуче палицу према себи. Излазак из напада. И у том моменту га облива хладан зној – спустио се испод четири хиљаде метара! Јебене глупе бомбе! Скоро махинално улази у противозенитни маневар, али у том тренутку авион нагло „поскакује“ ношен ударним таласом експлозије. Истог тренутка у кабини почиње да трепери лампица за упозорење, а у слушалицама женски глас који потиче од командног компјутера га „удара“ по ушима: „Пожар у кабини!.. Пожар у кабини!..“ – Бобе, ти гориш! – чује у слушалицама познати глас са земље. Прсти притискају дугме система за гашење пожара. Женски глас се више не чује, али после неколико тренутака почиње да понавља: „Пад притиска у хидро систему!“ … „Само да издржим до Босне!“ Авион се тресе као у грозници. Брзином од хиљаду и петсто километара на сат авион сече небо покушавајући да изађе са територије Србије. Сваке секунде авионом је све теже управљати. Највероватније је поред њега експлодирала ракета руске производње. Ракета је вероватно наведена топлотом авиона, зато није приметио њен старт. – Бобе, налазиш се изнад границе. Катапултирај се. Иза тебе је подршка! – чувши ово брзо се окренуо и приметио два Ф-16 како прате његов тешко оштећен авион. Готово је. Палица за управљање је потпуно блокирана. Рука човека више не може надјачати притисак од неколико тона који делује на њу. Авион полако почиње да се нагиње надесно и надоле. Не чекајући да авион дефинитивно пређе у вертикални положај он повлачи ручку катапулта. Освестио се тек у ваздуху. Потпуна тишина. Тек негде у даљини чује се нестајућа хука авиона. Погледавши надоле види како се брзо приближава земљи. Грозничаво покушава да се сети свега чему су га учили о приземљењу на неприпремљен терен … „Боже, жив сам!“ – једина је мисао која му пада на памет. Са земље је осетио јак мирис дрвећа и одмах се укочио. Скупио је ноге и спремио се да дочека ударац. Али уместо јаког ударца у ноге, одједном осећа хладну воду око свог тела. Језеро! Изронивши и удахнувши ваздух, брзо покушава да на бедру напипа рукохват ножа, али у том моменту на главу му се спушта платно падобрана. Подушава да га склони, покушава да отплива у страну, али руке су му се запетљале у конопцима, мокра тканина му се лепи за уста, тешке чизме вуку га надоле, вода брзо улази у кацигу… Последње што види је велика експлозија у којој губи разум…

За седамдесет шест дана рата припадници ПВО ВЈ оборили су више од четрдесет авиона и хеликоптера НАТО пакта. Осим тога оборено је више од триста крстарећих ракета и беспилотних летилица. Српски ПВО натерао је НАТО да се одрекне од коришћења средњих и малих висина које су најефикасније приликом бомбардовања. Седамдесет одсто напада натовци су извели без уласка у зону деловања ПВО са максималних растојања, што је смањивало ефективност напада на 20-25%. По критеријуму „ефективност плус трошкови“ авијација НАТО-а је сведена на ниво вијетнамског рата. Да би уништили један циљ натовци су морали извршити између десет и осамдесет полетања. У борбама против авијације НАТО погинуло је више од сто четрдесет бораца и официра ПВО. Међу њима је и заменик начелника генералштаба, војни пилот прве класе генерал пуковник Љубиша Величковић… ВЕЧНА СЛАВА XЕРОЈИМА ПАЛИМ У БОРБАМА ЗА СРБИЈУ!

Ујутро смо одлазили из Београда. Пратили су ме сви војници који нису били на дежурству. Не долази им сваки дан Рус у посету. И поново ме задивила уредност српских војника. Као да синоћ није било борбе, експлозија НАТО бомби, прегруписавања. Избријана лица, чиста, свежа униформа … Схватио сам да сам врло срећан. Срећан сам што ме ови људи зову братом … Русе овде сви зову „браћа“ … Срби су народ који је достојан победе и они ће победити. Они су већ победили. Њихов дух не може ништа сломити! При растанку, на питање шта да поручим Москви, командант батерије Радомир Павловић у шали додаје: – Ако могу да пошаљу пар дивизија, нека нам дају макар један С-300. С њим ће се наше „Праге“ осећати много боље … … Након четири дана војници руског батаљона из Босне ушли су у Приштину. Живела Србија!

Владислав ШУРИГИН

Превео: Александар ЋОРЛУКА (чланак је објављен у руском недељнику „Завтра“ од 15.6.1999. године)

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор