Informacioni centar "Komentar"

Neuspeh Pentagona prilikom najnovijeg isprobavanja elemenata budućeg nacionalnog sistema protivraketne odbrane (NPRO) nipošto ne znači da će Sjedinjene Američke Države odustati od ideje stvaranja takvog sistema. I aktuelni predsednik SAD i njegovi potencijalni naslednici, koji sada vode predizbornu kampanju, ističu da će nastaviti rad na stvaranju nacionalne PRO. Motive takve politike, i tvrdu poziciju SAD u pogledu NPRO američka administracija servira svetskoj javnosti kao iznuđenu meru, čija je svrha da zaštiti SAD od agresije koja bi mogla doći od otpadničkih zemalja, kao što su Severna Koreja, Irak, Iran i Libija, a takođe, od eventualnog „slučajnog lansiranja“ ruske rakete u pravcu SAD. Međutim, 160 protivraketnih kompleksa koje Sjedinjene Države nameravaju da instaliraju na Aljasci preskupo je zadovoljstvo da bi se Amerika zaštitila od virtuelne opasnosti raketnog napada tih zemalja. Uz to, same te države, koje Sjedinjene Američke Države smatraju „otpadnicima“ nisu baš toliko lude, nisu samoubice, jer znaju da bi nakon toga usledio uzvratni nuklearni udar. Prema tome, motivi stvaranja nacionalnog sistema protivraketne odbrane u SAD, na čemu tako uporno insistiraju i administracija i Senat, sasvim su drugačiji. Sa velikom dozom verovatnoće može se tvrditi da u tom „biznisu“ pare nisu te koje igraju poslednju ulogu. Nuklearni kišobran prilikom napada savremenim balističkim raketama u slučaju nastajanja ozbiljnog konflikta apsolutno ne može zaštititi teritoriju SAD. Može jedino isprovocirati nanošenje još žešćeg koncentrisanog udara. A to zadovoljstvo će koštati Ameriku više od 60 milijardi dolara – upravo je takva predračunska vrednost projekta. Naravno, te pare će se premestiti iz džepova poreskih obveznika u sefove vodećih koncerna vojno-industrijskog kompleksa SAD. Postoji, međutim, i druga strana problema koju, možda, ne uzimaju u obzir inicijatori američke NPRO ali koja će se obavezno, po mišljenju autoritetnih eksperata, ispoljiti čim SAD pristupe instaliranju pomenutih 160 protivraketnih kompleksa na Aljasci. Radi se o prirodnoj težnji „eventualnog protivnika“ SAD da pokuša probiti protivraketnu zaštitu SAD. Pre svega, na račun količinskog povećanja sredstava strateškog nuklearnog napada. Kina, na primer, raspolaže danas sa svega 20-25 interkontinentalnih balističkih raketa koje su sposobne da do teritorije SAD dopreme nuklearne bojeve glave. Međutim, pošto buduća američka NPRO za nekoliko puta premašuje kineska sredstva za nuklearni napad, Kina će biti prinuđena da pristupi njihovom mnogokratnom povećanju. Indija, koja sa Kinom ima ne baš najbolje odnose, svakako će odreagovati na povećanje nuklearnog potencijala svog suseda na adekvatan način, a njenim stopama krenuće i Pakistan, koji opet sa Indijom nije baš u najboljim odnosima. Jednom rečju, američka NPRO, na čijem stvaranju insistira američka administracija, izazvaće među starim i novim članovima nuklearnog kluba efekat snežne lavine. Međutim, autoriteti u vojnoj oblasti smatraju da na savremenoj etapi razvoja nauke i tehnike, naročito u vojnoj oblasti, iluzije o neranjivosti više su nego mit. Kao potvrda tome može poslužiti i svetska istorija, koja svedoči da su u vojnim konfliktima sredstva napada uvek bila snažnija od sredstava odbrane. Rusija bi mogla da i dalje usavršava nacionalni sistem PRO-A-135, koja zasad pokriva Moskvu. Međutim, to sa jedne strane protivureči poznatom Sporazumu između bivšeg SSSR-a i SAD, a s druge, to je zbilja besmisleno. Zato se akcenat stavlja na razvoj i usavršavanje sredstava za zadržavanje nuklearnog konflikta. U datom kontekstu radi se o najnovijim raketnim kompleksima „Topolj- M“, kojima se danas naoružavaju ruske Raketne jedinice strateške namene. Ti kompleksi već se nalaze na borbenom dežurstvu. Proces zamene starih interkontinentalnih balističkih raketa novim biće okončan u narednih nekoliko godina, pa će tako biti rešen problem obnavljanja strateškog odbrambenog potencijala Rusije u dugoročnoj perspektivi i na kvalitativno novom nivou. Pri tom ta modernizacija ni u kojoj meri neće biti u raskoraku sa sovjetsko- američkim sporazumom o PRO. „Topolj-M“ (prema klasifikaciji NATO – SS- 27) jeste raketa na čvrsto gorivo, statičnog i mobilnog baziranja. Dužina njenog trostepenog korpusa, zajedno sa čeonim delom, iznosi 22,7 metara, prečnik – 1,95 metara, težina pri startu – 47,2 tone, a bojeve glave – 1,2 tone. Domet je veći od 10 hiljada kilometara, a tu razdaljinu ona prevali, kako su pokazale probe, za 20-25 minuta. Po stepenu borbene gotovosti ona prevazilazi sve dosad postojeće u svetu interkontinentalne balističke rakete za 1,5-2 puta, a po preciznosti pogađanja cilja – za 2-2,5 puta. Visoka probojna moć kroz sistem PRO može biti pojačana još većom razornom moći prilikom pogađanja cilja. „Topolj-M“, koji se danas nalaze na borbenom dežurstvu, opremljeni su bojevim punjenjima od mono-blokova, što zahteva sovjetsko-američki sporazum. Ali u slučaju istupanja SAD iz tog sporazuma, ruske interkontinentalne balističke rakete nove generacije mogu biti transformisane u odvajajuće bojeve glave, pa će u tom slučaju jedna raketa nositi i po 10 nuklearnih bojevih glava od kojih se svaka usmerava na ciljni objekat samostalno, u skladu sa programom instaliranim u bojevu glavu. Raketni kompleks „Topolj-M“, po oceni generalnog konstruktora Jurija Solomonova, prevazilazi interkontinentalne balističke rakete koje se nalaze na borbenom dežurstvu po mnogim parametrima, ali pri tom zadržava, podsetimo na to još jednom, sve parametre koji proističu iz zahteva sovjetsko-američkog Sporazuma iz 1972. godine o PRO. Solomonov je naveo četiri osnovne taktičko-tehničke odlike raketnog kompleksa: sposobnost da u slučaju potrebe probije svaki i najsloženiji sistem protivraketne odbrane, visoka preciznost pogađanja cilja, visok stepen otpornosti na uticaje elektromagnetskih impulsa i drugih sredstava ometanja prilikom ispaljivanja i leta do cilja, i najzad, efikasnost bojevih blokova. Te karakteristike, uzete u celini, omogućavaju mi da tvrdim, kaže generalni konstruktor, da kompleks „Topolj- M“ danas nema analoga u svetu.

Izvor: „Politika“

A. DEDUL

Srodni članci:

• Ruske vojne baze u Srbiji: iz utopije u realnost