RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Друга Србија

Демократски говор мржње

Демократски говор мржње 19.11.2001.Leave a comment

У медијима који су нагло прешли из стања овисности у тзв. независно агрегатно стање, све врви од квалификација чина „црвених беретки”. Најчешће се употребљава реч пуч и, сходно њеном значењу, навија за одмазду. Они исти који су прави државни удар од 5. октобра прошле године милосрдно називали „побуном народа”, сада протест без паљевина и насиља над државним институцијама, мирно упозорење на Михајловићево кршење Устава и закона, крсте државним ударом.

Амнезија „чувара печата”

Зар је могуће да промена агрегатног стања, односно декларативни прелазак из наводне диктатуре у такође наводну демократију, толико утиче на памћење? Но, ако већ „независни” уредници државне РТС и осталих парадржавних медија тако лако обољевају од амнезије (и изјављују да је независност у новинарству чиста измишљотина), онда су ствари јасне. Перјанице НУНС-а, велики борци за објективно и независно новинарство сорошовски финансирано, сада су олако пристале да буду чувари државног, односно Батићевог, Михајловићевог, што значи Ђинђићевог печата. Сви су они толико хваљену независност трампили за врло важне функције у медијским кућама, што нормално подразумева драстичну промену свести и понашања. Корифеји бивших протеста и побуна, њихови описивачи и подстрекачи, одједном су постали борци против права на ту врсту људског и грађанског чина. То је само још један доказ да се са правом често изједначава адреса новинарских и јавних кућа. Разлика ипак постоји: ове друге, јавне, професионалније су и никада се лажно не представљају. Иначе, телевизијски програми свих канала личе као јаје јајету. Иста досовска вртешка се врти на свим телевизијама, исти досовски сателити се сликају у свим позама, исти водитељи, исти гости… Пробрани и проверени причају исте приче, уживају у сопственој величини… Ако је судити по њеним габаритима, ужитак Борке Павићевић у сликању на разним телевизијама је огроман. Као и њен допринос ТВ-мрсомудијади и, што би она рекла, говору мржње. Са каквом мржњом она, то бивше дете титоизма, са оноликим привилегијама, држи банку о свему и свачему, под условом да је то све бивше и српско?!

У емисији са робном марком „Ћирилов” (ма шта та марка представљала) на „Студију Б”, од којег су узгред речено, направили геријатријску ТВ-установу, поменута госпођа урличе или, финије речено, са вишком неадекватних страсти говори о ђубрету, РТС-у („та злочиначка, злочиначка телевизија”), БЕМУС-у или неким српским писцима.

Играчи исти, нова само интернационала

Ипак, недавно је госпођа Павићевић превазишла себе у говору мржње на једној другој ТВ станици. У емисији „Лик и дело” на ТВ Б-92, чији је циљ био да се Добрица Ћосић отприлике препоручи Xагу, стручњак за вештачка и природна ђубрива и остале духовне деривате, власница агенције за културну деконтаминацију, дакле, велика Борка, обрушила се на (по њој) малог писца и великог српског националисту. Каква је то страст била? Какво препоручивање? Која мржња? Љиљана Ђурђић, власница сличних емоција и вокабулара, са истим презирним ставом према свему што почиње са само једним „С” (са четири „С” – таман посла!), остала је у сенци биг Борке.

Гледалац је у чуду: коме се сада, када су све телевизије њене, па може да се слика у свој својој памети и лепоти, исто и више него у Брозово време, препоручује Борка Павићевић? Који јој је циљ? Културни центар у Паризу? Не може. Тамо је већ једна друга Борка (Божовић), са много бољим референцама: она је, наиме, супруга премијеровог телохранитеља. Можда има још неки значајан културни или аграрни објекат у свету који би могао бити њен циљ? Нека је надлежни о томе обавесте, спасавајући на тај начин (не)дужно ТВ гледатељство ноћних мора.

Случај велике Борке није појединачан пример. Напротив, парадигматичан је. Наиме, деца титоизма су, мењајући агрегарно стање преко ноћи, постала унуци (или матроне?) мондијализма и, наравно, велике демократе, намећући јавности своју ново-стару идеологију. И окупирајући све ТВ екране, дакако „ослобођене”. Ћерке Брозових генерала и дипломата (Биљана Ковачевић-Вучо, Радмила Xрустановић, Соња Бисерко, Наташа Кандић, Јелица Минић…) са сорошовским амалгамима уче Србе памети. И поручују им, попут Соње Бисерко недавно из Њујорка, да Србију коначно треба свести на праву меру. На Београдски пашалук. У коме ће Срби бити овце са редуцираном испашом и демократијом. А наши пастири биће промотори и препаратори западних деривата и вулгаризованог самодемонизовања.

Поруке Брозових „унука” су јасне: Срби су злочинци. Није чудно да се у шпици једне ТВ станице чује: иако смо Срби – будимо људи. После свега, ТВ рекламе типа „Сипаш а не мислиш” и „Више чистог веша” имају пуно смисла. И значења.

Дуња ЈЕЛЕН

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор