Informacioni centar "Komentar"

Čak i najpovršnija analiza daje nam puno pravo da globalizaciju smatramo osnovnim procesom u poslednjih 500 godina istorije čovečanstva.

I Ovu pojavu neophodno je posmatrati sa nekoliko uzajamnih aspekata od kojih su osnovni:

1. „Mentalna”, ili kulturno – ideološka globalizacija. Ovaj kompleksni proces koji ima dugačku istoriju, zahvata tradiciju, reliogiju, kulturu i ideologiju. Proces religiozne globalizacije počeo je s pojavom prvih monoteističkih religija, i u sadašnje vreme svet je „podeljen” između 6 religioznih sistema, koji kontrolišu vlast (hrišćanstvo i judeizam), finansije (judeizam i islam), radne resurse (hinduizam i konfučijanstvo), „mentalnu” sferu (islam i budizam). Drugi važan aspekt „mentalne” globalizacije predstavlja neprekidni proces unifikacije kulturnih pretpostavki čovečanstva. Počinjući od italijanske Renesanse, kulturna globalizacija je prpšla kroz „francuski”, „engleski” i „američki” uticaj sa širokim geografskim zahvatom.

2. Teritorijalna globalizacija – proces ukrupnjavanja državnih i nad državnih obrazovanja. Uporedo s ekonomijom državna izgradnja i formiranje vojno – političkih saveza u najvišem stepenu demonstriraju svetu suštinu globalizacije. Koncentracija finansijskih, radnih i drugih resursa u ograničenom gradskom prostoru – urbanizacija – takođe može da služi kao prekrasan primer teritorijalne globalizacije.

3. Ekonomska globalizacija nosi u sebi sjedinjena dva procesa – globalizaciju tržišta (kapitala, radnih resursa, roba i usluga) i globalizaciju ekonmskih formi, pod kojim se podrazuimevaju ukrupnjavanje organizacionih struktura ekonomije od srednjevekovnih cehovnih orgaanizacija do globalnih nadkorporacija.

4. Informaciono – komunikaciona globalizacija danas predstavlja najizrazitiji primer integracionih procesa i uključuje u sebe: – razvoj komunikacionih mogućnosti i korišćenje kosmičkog prostranstva za prenos informacije – pojava i brzi rast globalnih informacionih mreža – kompijuterizacija mnogih životnih procesa čovečanstva

5. Etnička globalizacija sastoji se iz dva osnovna procesa – rast opšteg broja stanovništva planete i uzajamna asimilacija različitih etničkih grupa.

6. Ključni faktor, koji utiče na savremene globalizacione procese, predstavlja delatnost Svetske vlade. Ne upuštajući se u srceparajuće podrobnosti, koje nam se predstavljaju kao mnogobrojne teorije zavere, treba priznati da ova naddržavna struktura sasvim efikasno ispunjava ulogu štaba „Novog svetskog poretka”. Jednako u svom poslu ova organizacija se orijentiše na interese malobrojne elite, objedinjene etničkim srodstvom i inicijacijom u ložama destruktivnog usmerenja. Data situacija – uzurpacija vlasti u Svetskoj vladi od strane hasidsko – paramasonske grupe – traži najhitniju ispravku.

II Pokušajmo da u opštim crtama odredimo osnovne tendencije svetskog razvoja u XXI veku.

1. Jedinstvena religija, o čijoj su neophodnopsti uvek govorili najsvetliji umovi čovečanstva, u prvobitnom obliku pojaviće se najranije u drugoj polovini XXI veka. U sveri kulturene globalizacije integracioni procesi nose manje inertni karakter, i zato je moguće očekivati pojavu globalne nadkulture već u sledećih 10-15 godina. Konture ove nadkulture moguće je videti već danas, kao sintezu tradicionalnih kultura (klasične evropske, masovne američke, latinoameričke, dalekoistočne, muslimanske i indijske) u spoju s novim formama (mobil – kultura, kiberkultura).

2. Teritorijalna globalizacija razvijaće se u sledećim pravcima: a) učvršćivanje država tradicionalnog tipa u Laatinskoj Americi, Jugoistočnoj Aziji i državama bivšeg SSSR-a. b) stvaranje saveza i objedinjavanje država u Evropi, Severnoj Americi, islamskom svetu; v) pojavljivanje kontinentalnih teritorijalnih struktura – Severnoameričke, Južnoameričke, Evropske, Dalekoistočne (Tihookeanske) i Islamske; g) ukrupnjivanje kontinentalnih teritorijalnih struktura do 3 ( Američka, Evropsko – Islamska i Dalekoistočna) ili čak 2 (Atlanska i Tihookeanska). Stvaranje jedinstvene civilizacije, kod koje neće postojati podele na nacionalne države ili druge teritorijalne oblike, predstavlja stvar dalje budućnosti. Zamišljeno je da je takva situacija moguća samo na etapi kada etničke i kulturne razlike budu izbrisane u dovoljnoj meri, a za ovaj proces trebaće najmanje 200 – 250 godina. Na ovoj pozadini razvijaće se proces istiskivanja tradicionalnih država nadkorporacijama. Treba očekivati u narednih 10 do 15 godina pojavu privatnih preduzeća , koji poseduju priznake suverenih država: – eksteritorijalnost – postojanje sopstvenih legitimnih oružanih snaga – učešće u međunarodnim organizacijama, koje predviđaju članstvo samo za suverene subjekte Na taj način, procesi teritorijalne globalizacije, globalizacije ekonomskih formi i urbanizacije već danas se slivaju u jedinstveni proces globalizacije upravljanja

3. Ekonomska globalizacija u današnje vreme ima najislikanije konture, koje će se uglavnom očuvati i u budućnosti: a) vodeća uloga velikih kompanija; b) funkcionisanje globalnih „virtuelnih” tržišta – finansijskog, monetarnog i fondovskog; v) stvaranje i delatnost globalnih trgovinsko-ekonomskih organizacija i saveza; g) prevođenje svih nacionalnih i međunarodnih finansijskih i monetarnih transakcija, a isto tako i trgovačkih usluga u globalnu mrežu.

4. Osnovni pravci informaciono-komunikacione globalizacije biće: a) razvoj globalnih kosmičkih komunikacionih sistema b) razvoj personalnih sistema veze i globalnog pozicioniranja v) stvaranje globalnih sistema upravljanja biznisom, proizvodnim procesima i kućnim domaćinstvom na bazi informaciono-komunikacionih kompleksa; g) kompjuterizacija i robotizacija sve većeg broja životnih procesa čovečanstva.

5. U oblasti etničke globalizacije biće praćeno produženje rasta broja stanovništva na planeti. Pri tom procesi globalizacije upravljanja već do 2020.-2025. stvoriće situaciju, kada proizvodnja osnovnih vidova roba i usluga objektivno može da zadovolji ne samo „zlatnu milijardu” Rimskog kluba, već mnogo veći broj ljudi (od 2 do 3 milijarde). Logički završetak svih asimilacionih procesa u etničkoj sferi mora biti pojavljivanje u narednih 200-250 godina jedinstvenog „planetarnog “ etnosa.

III Cela istorija Rusije predstavlja neprekidan redosled ciklusa podršci globalizaciji i izolacionizma. Srednje trajanje ciklusa podrške predstavlja 50 godina. Prvi od takvih ciklusa startovao je početkom XVIII veka s dolaskom na vlast Petra Prvoga i završio se s njegovom smrću. Drugi je počeo u poslednjoj trećini XVIII veka (Ekaterina druga) i završio se posle pobede Rusije u ratu 1812. godine. Treći ciklus ograničen je periodom od 60-ih godina XIX veka do 1917. godine. U današnje vreme Rusija preživljava četvrti ciklus podrške globalizaciji koji je formalno počeo 1991. godine. Prvi ciklus samoizolacije Rusije prethodio je petrovskim reformama. Drugi je došao u poslepetrovskom periodu XVIII veka, a treći se podudara sa „nikolajevskom” reakcijom XIX veka. Četvrti period izolacionizma pokazao se najdužim (1917.-1991. godine). Opšti zaključak, koji je moguće izvući iz izvoda analize današnjeg stanja naše zemlje, zvuči ovako – Rusija kao istorijska zajednica i država objektivno učestvuje u procesima globalizacije, ali subjektivno nije spremna za ovo, što joj ne dozvoljava da zauzme dostojno mesto među liderima. Za Rusiju je uvek najsloženiji bio informaciono-komunikacioni aspekt globalizacije. Ogromne neosvojene teritorije izazvali su u životu problem dolaska upravljačkih komandi u regione u prihvatljivom roku. Svaka informacija zastareva brže, nego što stiže da dođe do izvršioca. Prepreku na putu da se naša zemlja nađe u broju lidera globalizacije predstavlja i nekonstruktivna pozicija Svetske vlade. Izbacivši teoriju „zlatne milijarde”, Svetska vlada je veštački ograničila broj ljudi i zemalja, koje imaju pravo da učestvuju u globalizacionim procesima u vodećim ulaogama. Rusija, po mišljenju hasidsko-paramasonske grupe, ne može da uđe u broj takvih lidera i posmatra se isključivo kao izvor sirovinskih resursa za „Novi svetski poredak”. Rusija ima tri varijante daljeg razvoja: 1. Ako pokuša da još jedan u nizu put ide van globalizacionih procesa savremenosti, tada će u sledećih 25 godina naša zemlja prestati da postoji kao država, narod, kulturna zajednica. Zajedno sa Rusijom prestaće da postoji i njena elita. 2. Ako Rusija bude prosto pratila globalizacione procese, postoji visoki rizik da se nađe u ulozi sirovinskog elementa „Novog svetskog poretka”. 3. Treću mogućnost predstavlja to, da Rusija postane jedan od lidera „Novog svetskog poretka”, obezbeđujući svom narodu i svojoj eliti dostojno mesto u daljem razvoju čovečanstva. Kako kažu, ako je ne moguće boriti se sa pokretom, onda treba stati njemu na čelo.

IV Autor ne pretenduje na potpuno otkriće ove teme, na ukazivanje šta i kako treba raditi, da bi se stalo na čelo „Novog svetskog poretka”. Ovaj tekst je prizvan da opiše opšte konture strategije „globalizacionog liderstva”. Uloga i mesto Rusije u budućem planetarnom ustrojstvu zavisiće prvim redom od stanja 4 „kritična” resursa – „mentalne” sfere, demografske situacije, stepena globalizacije upravljanja i bloka „sile”. 1. Rusija može i mora da postane prva zemlja gde će biti realizovana politika integracije svetskih religija. Treba što pre u zakonodavnom poretku uvesti pojam „državna religija”, u kou će spadati pravoslavlje i islam. Sve ostale religije moraju da dobiju status „podržavanih od države”. Posebno važnim predstavlja priznavanje jednakog značaja za Rusiju pravoslavlja i islama kao religioznih sistema koju ispoveda jedinstvena sloveno-tjurkska etnička zajednica. Ovaj korak dozvoliće da se na kvalitativno novom nivou grade odnosi sa islamskim svetom – od dobijanja investicionih resursa Islamske banke do prekidanja podrške čečenskim banditskim formacijama. Za zadatke u ideološkoj sferi bilo bi smisleno i opravdano stvoriti u Rusiji Ministarstvo ideologije i propagande. Dani predlog ne predstavlja pokušaj obnavljanja Ideološkog odeljenja CK KPSS ili nemačkog Ministarstva propagande, ali određena iskustva u radu sličnih organizacija mogu biti iskorišćena pri realizaciji strategije „globalnog liderstva”. 2. Pri rešavanju sledećih zadataka u oblasti demografske politike treba jasno razumeti cilj – dostizanje takvog tempa prirasta stanovništva, da bi Rusija u XXI veku ponovo izbila na treće mesto u svetu po broju stanovnika posle Kine i Indije: a) ozdravljenje postojećeg stanovništva, a s tim i smanjivanje broja lica, koja koriste alkohol i narkotike; b) povećanje rađanja domaćeg stanovništva Rusije, posebno u porodicama sa visokim prihodima; v) sadejstvovanje u procesima etničke asimilacije u formi pooštravanja međunacionalnih brakova i program preseljavanja etničkih grupa; g) ograničavanje odlaska kvalifikovanih lica u reproduktivnom uzrastu na stalno mesto stanovanja u inostranstvo putem uvođenja poreza na izlaz iz zemlje. Poseban zadatak predstavlja privlačenje inostrane radne snage za osvajanje istočnih regiona Rusije. Afrika se može odmah isključiti iz onih zemalja koje su izvor radne snage zbog previsokog nivoa oboljevanja od SIDE a Latinska Amerika će se još 50 godina orijentisati na severnoameričko tržište rada. Osnovnim izvorima radnih resursa za Rusiju mogu se smatrati Indija i Koreja, čiji stanovnici nisu etnički osvajači. U sklopu s privlačenjem japanskog kapitala, kojim upravljaju japanski menadžeri i tehnički specijalisti, korišćenje Indusa i Korejanaca u novim proizvodnim procesima u istočnim rejonima Rusije omogući će da se ukloni teritorijalni debalans bez opasnosti za teritorijalnu celovitost zemlje. 3. Jedan od osnovnih zadataka globalizacije upravljanja predstavlja formiranje ruskih superkorporacija – naftno-energetskih, zlato-dijamantskih, aerokosmičkih, vojno-industrijskih. Ovaj spisak se podudara sa strukturom granskih ministarstava SSSR-a, što navodi na određena razmišljanja. Najpre, globalizacija ekonomskih formi u SSSR-u dostigla je viši nivo u poređenju sa Ruskom Federacijom. Drugo, zaključak o štetnosti monopolizma mora biti osporen – borba s monopolima zapravo predstavlja maskirano protivljenje procesima globalizacije. Tereba svrstati obe forme deeglobalizacije ekonomije Rusije – privatizacionu i antimonopolsku – u delatnost „pete kolone” Svetske vlade. „Gazprom”, RAO „EES Rusije” i Minatom moraju da postanu jezgro ruske naftno-energetske superkorporacije. Delotvornim mehanizmom dalje globalizacije takve superkorporacije može da postane alijansa ili ujedinjenje s naftnim i gasnim i energetskim kompanijama islamskog sveta (naročito s iranskim). Rusija mora da formira zlato-dijamantsku superkorporaciju na osnovama kompanije „Alrosa” uz uslov pripajanja njoj svih istraživanja zlata i srebra u Rusiji i zemljama ZND. U satav ruske zlato-dijamantske superkorporacije moraju takođe da uđu i platinska odeljenja RAO „Norilski nikl”. Naznačeni koraci omogući će da se u toku sledećih 3-5 godina stvori uspešna konkurencija trijumviratu De Beers- Anglo American Corporation-Minorco, koji predstavlja „skoro” superkorporaciju. De Beers je već odavno zauzeo poziciju eksteritorijalne globalne kompanije, o čemu svedoče reči njenog osnivača – Sesila Džona Rodsa: „Mi vodimo posao, koji se jedva razlikuje od države u državi”. Posle objedinjavanja svih ruskih avio i kosmičkih preduzeća treba učiniti sledeći korak – rešiti pitanje slivanja russkog aerokosmičkog kompleksa s Evropskim konzorcijumom u jedinstvenu superkorporaciju, gde bi kosmička industrija i helikopterska vojna industrija ostala Rusiji, građanska avioindustrija evropskim partnerima, a vojna avioizgradnja bi bila zajednički razvijana. Samo na ovaj način biće moguće uspešno konkurisati američkim aerokosmičkim koncernima, koji već sada demonstriraju spremnost za objedinjavanje u globalnu superkorporaciju. Vojnoindustrijska superkorporacija mora da objedini u sebi sva ruska državna i privatizovana preduzeća, koja imaju veze sa razvojem, proizvodnjom i trgovinom naoružanjem i vojnom tehnikom. Zadatkom superkorporacije mora da postane i realizacija jedinstvene politike u sferi razvoja i korišćenja visokih tehnologija (od NIOKR do patentne zaštite i realizacije licence). Poseban pravac delatnosti superkorporacije mora da postane izvoz programskih kodova. Transformacija mora zahvatiti i model državne uprave. Pitanja ekonomske politike moraju biti podeljena između države i superkorporacija.. Pri ovom državi ostaje budžetna i poreska politika, usmerena na finansiranje državnih programa. Da se ne bi dozvolilae deformacije u ekonomskoj politici superkorpocija, ruska država mora da učestvuje kako u kapitalu, tako i u organima upravljanja superkorporacije (s vlasničkim delom od 30 do 60%). Struktura državnog budžeta mora da predvidi finansiranje sledećih oblasti: – nacionalna odbrana i bezbednost; – funkcionisanje državnog aparata; – fundamentalna nauka; – srednje obrazovanje; – ideologija i propaganda; – stimulisanje rađanja. Ostale troškovne oblasti biće direktno finansirane na račun Superkorporacija i građana. Neophodno je sprovesti radikalno smanjenje državnog aparata, ostavljajući 7 ministarstava: – odbrane; – inostranih poslova; – bezbednosti; – unutrašnjih poslova; – ideologije i propagande; – državnih finansija; – vanrednih situacija; 4. Najoptimalnija varijanta spoljnopolitičke doktrine predstavlja sledeća strategija: Rusija ne ulazi ni u jedan od teritorijalnih blokova kao učesnik, već predstavlja kritični faktor za podršku svakog bloka. Politika Rusije treba da prtpostavlja orijentaciju na tasnu saradnju s Nemačkom u Evropi, Japanom u – Tihookeanskoj zoni i Iranom – u islamskom svetu. Bez podrške Rusije liderstvo ovih zemalja u odgovarajućim blokovima može da bude osporeno od strane drugih učesnika. „Dalekoistočni” aspekt spoljne politike Rusije ciljno treba preusmeriti u korist Japana sa kojima nemamo ni ekonomskih ni etničkih nesaglasnosti. 5. Kada se govori o neophodnosti popravljanja situacije u vezi s pozicijom Svetske vlade, misli se na sledeće: Ruska elita mora ući u Svetsku vladu i njene strukture u cilju suštinskih korekcija ciljeva i načina globalizacije. Za realizaciju naznačenog zadatka sva sredstva su dobra: a) neophodno je popunjavati ruskim kadrovima što više međunarodnih organizacija na nivou izvršnih organa (aparata), a ne samo na nivou predstavničkih struktura; b) ruska biznis elita mora da postavi pitanje o neophodnosti stvaranja pandama OUN u sferi odnosa superkorporacija, gde Rusi treba da igraju aktivnu ulogu. Važan i delikatan zadatak predstavlja stupanje ruskih predstavnika u mnogobrojne tajne organizacije, koje predstavljaju nevidljivu osnovu Svetske vlade, – masonske i paramasonske lože, „tajni” ordeni i druge slične organizacije. Rusija mora da ima mogućnost uticaja na odluke, koje donose tajne međunarodne strukture vlasti.

V Pokušaćemo dfa odgovorimo na pitanje , kako treba da izgleda vojna doktrina Rusije u vezi s realizacijom strategije „globalizacionog liderstva”. U slučaju realizacije dane strategije vojne pretnje prema Rusiji izmeniće se u odnosu na sadašnje stanje: a) pretnje od strane pojedinih država tradicionalnog tipa; b) pretnje od strane globalnih superkorporacija; v) pretnje od strane teritorijalnih blokova; g) pretnje od strane neformalnih grupa (među njima i teroristtičkih organizacija i organizovanih prestupničkih grupa) Danas se mogućim protivnikom Rusije mogu smatrati tradicionalne „postindustrijske” zemlje. U toku sledećih 25-30 godina treba očekivati, da se „američka državna” pretnja transformiše u „američku superkorporativnu”, a kao potencijalni protivnici „državnog” tipa pojavi će se zemlje Latinske Amerike i Jugo-istočne Azije. Proces formiranja teritorijalnih blokova biće neizbežno povezana sa stremljenjem da se Rusija privuče kao učesnik ovog ili onog bloka, a realizacija naše čudne politike „neprisjedinjenja” može da izazove agresivne planove. Osnovnim oblikom pretnje od strane današnjih razvijenih „postindustrijskih” država treba smatrati primenu regularnih oružanih snaga, pojačanih visokotehnološkim oružjem. Osnovni cilj uništenja predstavljaju oružane snage, infrastruktura državnog upravljanja i vojno-industrijski kompleks Rusije. U meri pojavljivanja superkorporacija, osnovni vid pretnje za Rusiju postaće primena malih mobilnih naoružanih grupa, pojačanih visokotehnološkim oružjem. Cilj za superkorporacije biće sistem obezbeđenja i proizvodne snage ruskih superkorporacija, a takođe i informaciono-komunikaciona infrastruktura i pojedini rukovodioci ruskog biznisa. Otsustvo visokotehnološkog naoružanja kod novih „industrijskih” država biće zamenjeno narastanjem brojnog stanja ljudstva oružanih snaga, tim pre što problema nataliteta kod tih zemalja nema i neće ga biti. Cilj takvih protivnika na teritoriji Rusije biće stanovništvo i vojno-industrijska proizvodnja. U etapi formiranja globalnih teritorijalnih blokova moguće je očekivati ograničenu primenu oružja za masovno uništenje. Osnovni motiv upotrebe ovog naoružanja, može da bude stremljenje pojedinih država, koje teže ka regionalnom liderstvu, da „koriguju” brojnost stanovništva i ekonomski potencijal svojih konkurenata. U skorije vreme treba očekivati podelu terorizma na dva sastavna dela –“tradicionalni” terorizam i „diverzioni” terorizam. U prvu grupu kao i ranije spada će nacionalistički, etnički, religiozni i politički terorizam. U slučaju „diverzionog” terorizma pokretačku silu predstavljaće ekonomski i teritorijalni interesi država i superkorporacija, a terorističke akcije izvrašavaće snage specijalne namene. Za odbijanje agresije „postindustrijskih” država Rusija mora posedovati uporedive rezerve naoružanja za masovno uništenje i adekvatno visokotehnološko naoružanje. Za protivdejstvo novim „industrijskim” državama Rusija mora posedovati obično naoružanje, sposobno da uništi velike količine žive sile oružanih snaga države-agresora. Za protivdejstvo „diverzionom” terorizmu, a isto tako i za zaštitu interesa ruskih superkorporacija u inostranstvu, Rusija mora da ima moćne snage specijalnih namena, objedinjene u teritorijalne grupe i izdržavane na račun ruskih superkorporacija. Među druge mere odbrambenog karaktera treba nabrojati: a) podrška strateškim nuklearnim snagama Rusije na nivou, dovoljnom za savladavanje bilo kog sistema NPRO ili PROTVD i garantovanog uništenje ne manje od 50% ekonomskog potencijala ili ne manje 30% stanovništva bilo koje države; b) globalni razvoj NPRO, PRO TVD i PVO u cilju zaštite cele teritorije Rusije i njenih saveznika od vazdušno-kosmičkog napada; v) razvoj kosmičke grupe do nivoa, sposobnog da obezbedi funkcionisanje kosmičkog segmenta NPRO i PRO TVD, a takođe i sabiranje špijunskih informacija sa 100% zemljine površine g) odvajanje snaga specijalne namene u poseban vid OS pod jedinstvenom komandom d) realizaciju koncepcije informacionog obezbeđenja, u režimu „realnog vremena”, svih karika upravljanja oružanim snagama – od strateškog do taktičkog. Realizacija svih naznačenih mera omogućiće Rusiji već u toku sledećih 10-15 godina da uđe u broj lidera „Novog svetskog poretka” i na taj način kompleksno obezbedi sopstvenu nacionalnu bezbednost u XXI veku.

* O autoru: Aleksandar Sergejević Ignatov je generalni direktor informacionog analitičkog odeljenja pri kabinetu predsednika Ruske Federacije.

Preveo: Milenko Baborac

Aleksandar IGNATOV

Srodni članci:

• Otkrivena „Centralna Srbija“ između Beograda i Kosova