RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Евроазија

Кратка историја евроазијског покрета

Кратка историја евроазијског покрета 14.05.2003.Leave a comment

Када је 21. априла 2001. године у Москви одржан конститутивни конгрес пан-руског друштвено-политичког покрета ЕВРОАЗИЈА, московска штампа је овај покрет окарактерисала као произвиод тајних служби и продужену руку министарства спољних послова. Међутим, истина је сасвим другачија. Да би се правилно схватила суштина овог покрета, потребно је појаснити геополитичко схватање историје. Два геополитичка субјекта историје су Море (таласократија) и Копно (телурокатија),односно Запад и Исток, али, што је најбитније, не као националноцти, идеологије и економије, већ као Западна цивилизација и Источна култура. Атлантида и Евроазија. Море је парадигма женског принципа, хаоса, капитала, непрестаног кретања и промене, без сталног центра; Копно је мушки принцип, Традиције, Реда, Xијерархије и Ауторитета, са постојаним системима вредности. Дијалектика геополитике је у непрестаној борби ова два принципа, вечне Картагине и вечног Рима. Први постулати евроазијеке геополитике су формулисани од стране руских емиграната (кнежеви Трубецкој, Пјотр Савицки, Павле Флоренски, Алексејев, Л.Н. Гумиљев,…) и немачког геополитичара Карла Xаусхофера (његова је осовина Берлин-Москва-Токио). Тада су први пут формулисани принципи континенталног, евроазијског погледа на свет, као империјалне идеје, која се провлачи кроз политичку историју Европе, од античког Рима, преко Византије, до Москве као „трећег Рима“, али такође и кроз Свето римско царство немачких нација, Аустро-Угарску и Немачку. Интересантно је напоменути да је код прото-евроазијаца барона фон Стернберга, др-а Бадмајева и мадам Блавацке, постојала та идеја истоцног, орјенталног карактера Империје. Ове теоријске основе је поцео да остварује др Бадмајев ције су геополитицке стратегије биле несто висе од војно-политицког савеза Русије са Кином и Индијом. То је био план метафизицког откривања Орјента и покусај да се у древним бастинама хиндуизма, таоизма, будизма и ислама надје лек за атеистицки, утилитарни, духовно устајали отров којим је Русију отровала Европа. Ово нипосто није знацило окретање од Xрисцанства. Напротив. Окретање је једино од Запада ције је Xрисцанство одавно постало празно, пуританско моралисање. Са друге стране отвореност ка реалној традицији Истока омогуцава препород истинског духа и обнову интелектуалног језгра традиције у Русији и самим тим и целој Европи. Вођа модерног евроазијског покрета је Александар Дугин, директор центра за геополитичке експертизе, саветник претседника Думе, оснивач модерне руске геополитичке школе, филозоф и аутор многих књига. Према његовим речима Евроазијство је “ она национална идеја која служи свим нацијама, културама и људима Русије“. Ова идеја је зачета 90-тих година прошлог века у кругу интелектуалаца окупљених око часописа Елементи, чији је главни уредник А. Дугин. У оквире евроазијске традиције, са почетка XX века, убачени су нови структурни елементи из социологије, религије, културе, филозофије али и геополитичких наука. Такође је успостављен контакт са идејно блиским круговима из Европе. Москву су тада посетили Ален де Беноа, Жан Тријар, Роберт Стојкерс, Клаудио Мути, и др. који су закључили да „од будућноисти Русије, као моћне евроазијске силе, не зависи само будућност региона, већ и целокупне људске врсте“. 1997. године излази Дугиново најважније дело „Основе геополитике“, као компактна концепција одбране од Атлантског пола и адекватни одговор на питање стварања моћног гиганта евроазијске државе створене око Русије (Xартланд). После Јељциновог насиља и масакра браниоца Белог Дома, васкрсење Русије на њеном евроазијском путу је привремено онемогућено на нивоу масовних политичких снага. Али са друге сране, све више младих људи, научника, бизнисмена, политичара и велики број административне елите, схвата значај евроазијске идеје која је све приметнија у спољњој политици Русије, али и у интегративним процесима Заједнице независних држава. Следбеник ове идеје је и велики муфтија Русије, а интересантна је и појава евроазијаца у Израелу окупљених у покрету Беад Артзеин чији утицај расте медју емигрантима из бившег СССР-а. Евроазијски покрет, који има за циљ не само јачање Русије, већ и хармонизацију медју-етничких и медју-конфесионалних односа и плитичку и економску интеграцију са околним земљама, постаје идеолошки недостижан за постојеће политичке субјекте. Али и поред тога приметан је покушај помодног имитирања ове идеје од стране појединих политичара, чиме се сама идеја деградира и претвара у кич. Можда је дошло време да идеја Евроазије преузме конкретну политичку форму. Можда је време да се пробудјени Титан подигне.

Владимир М. ТРИФУНОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор