RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Евроазија Јеврејско питање

На путу ка Евроазији (изводи из књиге „Јевреји и Евроазија“)

На путу ка Евроазији (изводи из књиге „Јевреји и Евроазија“) 29.08.2003.Leave a comment

1. Непотпуно објашњење завера

Јеврејско питање наставља да узбуђује мисли наших савременика. Ни његово усиљено игнорисање, ни лажна равнодушност, ни примитивна јудеофобија, не може решити овај проблем. Јеврејска нација претставља јединствени феномен светске историје. Она јасно следи посебну религиозно-етичку путању карактеристичну само за њу, преносећи кроз миленијуме мистериозну и неодређену мисију. Шта је смисао ове мисије? Како решити енигму Јевреја? У чему се састоји јеврејска мисија о којој се толико шапуће? Ово је сувише широка тема да би могли да је обрадимо. Стога ћемо се ограничити само на улогу Јевреја у руској историји 20. века пошто је ово питање болно за многе људе, независно од тога којој идеолошкој групацији припадају. Пре свега, треба да знамо да ниједна уверљива, у потпуности задовољавајућа, верзија те теме до данас не постоји. Део историчара нагиње ка негирању важности јеврејског фактора у руској и совјетској историји, што је груба повреда истине. Довољно је погледати списак најважнијих бољшевика и политичке елите државе па да у очи упадне несразмеран број јеврејских имена. Игнорисати ову чињеницу, извлачећи се бесмисленим тврдњама, некоректно је чак и са научно-историјске тачке.

Друга верзија која се бави улогом Јевреја у Русији (СССР-у) у 20. веку карактеристична је за наше националистичко-патриотске кругове. Овде се улога Јевреја представља једино као негативна, субверзивна и разарајућа. То је чувена теорија „јеврејске завере“ која је била популарна у Црним вековима, а касније у белогардејским круговима. Са ове тачке гледишта, Јевреји, следећи јединствену етничко-религиозну традицију, одвајајући се од других заједница својим месијанским статусом, свесно су створили деструктивни бољшевички покрет, држећи у њему доминантне позиције, разбијајући последње упориште конзервативне хришћанске државности, културе и традиције. Конзервативни јудеофоби, који тешко изумиру, пренели су исти образац и на деструкцију СССР-а, оптужујући Јевреје тиме што је велики број њих био међу реформистима. Слабост концепције јесте да су исти људи истовремено оптужени да су створили и уништили Совјетски Савез тако што су били главни водич социјалистичке, антибуржоаске концепције, а затим играјући улогу водећих апологета капитализма. Поред тога, непристрасно упознавање са судбинама бољшевика Јевреја показује њихово искрено веровање у комунистичку идеологију којој су спремно жртвовали своје животе што би било немогуће ако би озбиљно прихватили тезу о групи „циничних и дволичних саботера“. Све у свему, таква антисемитска верзија је неуверљива, мада је нешто ближа истини од прве, јер признаје јединственост јеврејске улоге у историјском процесу. Занимљиво је што такав приступ приближава антисемите најсвеснијим и најдоследнијим ционистима.

Трећа верзија припада јудеофилским круговима (у ограниченом смислу ционистима). Они инсистирају да су Јевреји увек и у сваком тренутку били на правој страни, жртве неправедних прогона различитих народа, носиоци свих позитивних, моралних, културних и друштвених вредности. Ова позиција признаје водећу улогу Јевреја у свим најзначанијим историјским процесима у Русији, истичући да су у току револуције, као и током совјетске историје и перестројке, Јевреји имали позитивну улогу оличавајући вечиту истину, доброту, мудрост и хуманост. Ако су за антисемите Јевреји вечито зло, те таква оцена несумњиво резултира потпуним логичким и историјским апсурдима, дотле сасвим супротна слика, по којој су Јевреји увек добри, такође, долази у супротност са стварношћу. Стога, овај изразито апологетски приказ не завређује озбиљну обраду јер је од почетка саздан на конструкцијама.

2. Нова верзија

Дозволите да приметимо да су антисемитска и ционистичка верзија јеврејске улоге у модерној руско-совјетској историји проистекле из претпоставки о дубоко укорењеном јеврејском јединству, јединству схватања историје и деловања кроз њу. Другим речима, ово гледиште не сматра Јевреје нацијом као све друге, него као врсту организације, партије, реда, лобија итд. Супротна верзија негира било какво јединство Јевреја те да, као и у случају било које друге нације, сваки Јеврејин делује кроз историју сам за себе, својим „Ја“, као личност која је само у позадини, минимално, у психолошком смислу, дефинисана етничким фактором -те израз хебреизам, онако како га схватају и антисемити и ционисти, нема право на постојање. Одбацујући све ове приступе због њихове евидентне бесмислености, нудимо другачију варијанту. Уколико нисмо задовољни ни персоналистичким, ни свеобухватним приступом – односно, ни са концептом недефинисаног мноштва, ни са концептом компактног јединства – природно је очекивати постојање средњег обрасца. Смислено је говорити о унутрашњем двојству Јевреја, о присуству, у оквиру ове јединствене нације, не само једне воље, већ две воље, две „организације“, два „реда“, два центра историјског размишљања, два сценарија месијанског пута. Такав дуалистички приступ даће нам сасвим нову, у многим погледима потпуно неочекивану слику тог врло сложеног феномена. Наша почетна тачка у овим разматрањима повезана је само са дедуктивним, формално логичким методом. Xајде да видимо како ово двојство изгледа у пракси.

3. Источно и западно у јеврејским редовима

Познати евроазијски аутор Јаков Бромберг својевремено је изнео сличне идеје у тексту „О јеврејском оријентализму“. Његов доказ је био да се у друштвеном окружењу руских Јевреја јасно распознају две антагонистичке групе, представљајући полове психолошких и културних архетипова. Једна група има хасидско-традиционалистички став. Њу карактерише мистицизам, религиозни фанатизам, екстремни идеализам, дух самопожртвовања те презир према материјализму, похлепи и рационализму. У неким крајњим случајевима такав мистичан јеврејски тип се трансформисао од етно-религиозног партикуларизма ка универзализму, ширећи идеје националног месије на различите народе. Међутим, поред свог ортодоксног религиозног окружења, исти психолошки тип изнедрио је секуларне, горљиве револуционаре, марксисте, комунисте и популисте. А једна од грана мистичног хебреизма раздваја се не само због свог апстрактног марксизма, већ због дубоке симпатије и искрене солидарности са руским народом, посебно руским сељаштвом и руским радницима, односно, неелементима званичне царистичке Русије, староседелачком, земном, паралелном Русијом, Русијом старих верника и мистика, „очаравајућих руских ходочашћа“. Према томе, класичан тип социјалистичких Јевреја склон је национал-бољшевизму. Бромберг спаја хасидско-марксистички, мистично-социјалистички амбијент у једну групу – „јеврејски оријентализам“. Ово је „евроазијска фракција“ хебреизма. Други славни историчар, Совјет Михаил Агурски, долази до сличног закључка у свом епохалном раду „Идеологија национал-бољшевизма“, у коме испитује узроке толике заступљености русофила у јеврејским револуционарним круговима, које је карактерисао велики број значајних личности совјетског национал-бољшевизма јеврејског порекла, а међу њима и најважнији идеолози – Исаија Лежњев и Владимир Тан-Богораз. Многи Јевреји видели су у бољшевизму могућност стапања са великим народом, излазак из гета, удруживање руског и јеврејског месијанства под заједничким окриљем евроазијске револуције и уништење себичних правила капитализма и експлоатације. Стога су екстремни кругови мистично оријентисаних источноевропских Јевреја (од хасида до сабатиста) претстављали погодну подлогу за бољшевике, социјалисте и марксисте; није случајно већина црвених вођа дошла је из хасидских фамилија и енклава обавијених есхатолошким месијанским патосом. Упркос спољашњој парадоксалности зближавања хасидских јудаистичких фундаменталиста и градитеља атеистичког, бољшевичког друштва, постојала је и унутрашња типолошка и психолошка веза, јер су и први и потоњи припадали „евроазијској“, „оријенталној“, мистично-ирационалној грани хебреизма. Супротна група је у себе укључивала сасвим други јеврејски тип – рационалисте, буржује, хладне према религији, али, vica-versa, страсно утонуле у похлепу, личну корист, гомилање материјалних добара, рационализацију економских активности. Ово је, према Бромбергу, „јеврејски оксидентализам“. И поново, као и у случају јеврејског оријентализма, видимо комбинацију опречних позиција. С једне стране, овој категорији припадају религиозни кругови екстремних талмудиста („рабанити“), који су наследили ортодоксну маимонидску струју, тј. аристотелско-рационалну фракцију јеврејске религије. У то доба овај талмудистички табор активно се борио против пропагирања кабалистичког хебреизма, мистичних тендеција, користећи сувопарну јеврејску теологију (више о томе у сјајној анализи ове теме у Гершом Шолемовој „Кабали и њеној симболици“, „Изворима кабале“, итд). Касније, његови су лидери оштро реаговали против псеудомесије Сабатаија Зевија, месијанског вође јеврејске мистичне хетеродоксије. Током 18. и 19. века била је основана њихова партија такозваних митнагедова („противника“ како значи буквалан превод са хебрејског) која се очајнички супротстављала хасидизму и обнови екстремног мистицизма међу источноевропским Јеврејима. Овај табор је био заснован на религиозном рационализму, на талмудској традицији очишћеној од било какве мистичко-митолошке наслаге. Да ствар буде још интересантнија истој групи су припадали и „хаскали“, „јеврејски просветитељи“, који су позивали на модернизацију и секуларизацију Јевреја, одбијајући религиозну праксу и традицију у име „хуманизма“ и „асимилације“ са „напредним западним народима“. У Русији је овај јеврејски тип, премда веома склон опозицији монархистичком, православном режиму, стајао на западним, либералним позицијама. Врхунац тежњи ове групе била је Фебруарска револуција која је сасвим задовољила буржоаске, рационалистичке и демократске аспирације. После бољшевичке револуције „јеврејски оксидентализам“ је подржавао „беле“ упркос расној сродности са бољшевичким вођама, те се није поистоветио са универзалистичким и мистичним „јеврејским оријенталистима“. Баш као што су и Руси били подељени током револуције на „беле“ и „црвене „- такође на основу дубоко укорењених архетипова (што захтева посебну дискусију), хебреизам се разбио у политичком смислу дуж дубоко укорењене линије која је раније била зацртана, на два међујеврејска блока – хасидско-кабалистички (бољшевички) с једне стране, и талмудско – рационалистички (илуминатски, буржоаско-капиталистички) са друге стране. Тако се типологија Бромберг-Агурски заснива на историјским примерима који потврђују овај закључак до кога смо дошли следећи логички пут: хебреизам, представља етничко-религиозну јединицу (што данас није тако очигледно) која је у својој суштини подељена на два блока, два „реда“, две „заједнице“, два типа, који у одређеним критичним ситуацијама показују не само размимоилажење, већ и директно непријатељство. Свака од ових група испољава се и као религиозна и као секуларна остајући у основи уједињена. „Јеврејски оријентализам“, „јеврејско евроазијство“ (према Бромбергу) или „јеврејски национал-бољшевизам“ (према Агурском), садрже у себи религиозни ниво – хасидизам, сабатизам, кабалу, а такође и секуларни ниво – марксизам, револуционарни социјализам, популизам, бољшевизам. „Јеврејско западњаштво“ је исто тако двојно; на религиозном плану се подудара са Маимонидесовим рационалистичким талмудизмом (каснији „гаони“, „митнагедов“ центри, антихасидски кругови), а секуларна верзија се демонстрира као либерално-демократски, „просвећени“ хуманизам.

4. Два примера

Двојство које смо разоткрили непосредно објашњава скуп фактора који остају нејасни и парадоксални у различитим методама интерпретације. Посебно логичко објашњење је нађено за мистериозни феномен ткз. јеврејског антисемитизма. Тако Марксова критика Ласала у којој је Маркс употребио екстремно јудеофобне изразе, а такође и антијеврејски делови код Маркса у целини, који идентификују јудаизам са капитализмом, постају сасвим јасни, јер Јеврејин Маркс у сваком погледу недвојбено припада мистичко-хасидском, месијанском типу, који традиционално види у буржоазији и капитализму – у којима су Јевреји играли значајну улогу, и у филозофском смислу и у обичном животу – највећег непријатеља. У свом делу „О Јеврејском питању“ Маркс је написао: „Шта су секуларне основе хебреизма? Материјалне потребе, сопствени интерес. Шта је овоземаљски идеал Јеврејина? Продаја. Који је њихов земаљски Бог? Новац… Новац – то је ратоборно божанство Израела. Емпиријска основа хебреизма је трговина.“ Морамо запазити ово подвлачење израза „секуларан“, „емипиријски“. Маркс као да погађа две стране. Једна од њих је материјална, постојећа страна, коју он без много увијања означава и одбацује као оличење негативности (требамо се подсетити демонске, антихришћанске улоге коју Маркс приписује Капиталу). Потребно је погодити следећу страну несекуларну, неемпиријску, трансценденталну . Њу представљају, према нашој реконструкцији, комунистички оријентисани јеврејски мистици. Следећи пример. У своје време, група кабалисти-зохарита (кабалистичких обожавалаца књиге „Зохар“), следбеника мистика-кабалисте Јакоба Франка, колективно су прешли у хришћанство, „откривајући“ одвратне ритуале талмудиста (рабиниста), својих архинепријатеља. Јеврејски историчар Г.Л. Штрак у књизи „Крв у веровањима и предрасудама човечанства“ на овај начин описује сукоб између следбеника Франка и талмудиста: „Они (франкисти) су 1759. године изјавили братиславском архибискупу Љубенском да чезну за крштењем као јелен за извором воде и понудили су се да посведоче ‘да су талмудисти пролили много више невине хришћанске крви од пагана, да су у сталној потрази за њом и да је употребљавају’. Истовремено су га замоли да им одреди место боравка источно од Лемберга како би живели од свог рада, док ‘талмудисти гаје пијанство, пију крв сиромашних хришћана и окупљају их на последњу вечеру’. Убрзо након расправе на инсистирање пољског свештенства прихваћено је крштење око хиљаду зохарита.“ У ова два примера видимо јединство духовне опозиције на различитим нивоима. Атеиста Маркс идентификује Капитал са ликом Јеврејина и на тој основи проклиње Јевреје и њихово „емпиријско божанство“. Мистички франкисти проклињу талмудисте на потпуно другој основи, оптужујући их – судећи према целој полемици – да „пију крв хришћана“. Запрепашћујуће је како у зохаритским социјалним мотивима произилази „да рабинисти окупљају хришћане на последњу вечеру и да зохарити намеравају да живе од рада својих руку“. Духовни сукоб мистичара, митологиста, гностика, зилота и спиритуалиста против религиозних моралиста који су подржавали празни ритуал, формалност култа, несвесно се и природно преноси у супротстављеност социјалиста и капиталиста, бољшевика и либерал-демократа. По Бромберговој терминологији није уопште тешко идентификовати Маркса и зохарите као „јеврејске оријенталисте“, а капиталисте и рабинисте као „оксиденталисте“. Све се слаже.

5. Јевреји против Јевреја

Сада, ако пројектујемо зацртану шему совјетске историје открићемо улогу Јевреја. У предвечерје револуције хебреизам је био уједињен против режима. То се односи на оба табора. Јевреји оријенталисти су се противили капитализму и религиозном конзервативизму, отуђењу и формализму у култури; жудели су за револуционарном променом и отварањем магичног еона Месијанског краљевства. Јевреји оксиденталисти нису прихватали царизам из сасвим других разлога, сматрајући га назадним, недовољно капиталистичким, недовољно грађанским и недовољно хуманим, те је као такав био погодан за кориговање до нивоа западне цивилизације. Целокупни хебреизам био је солидаран у погледу неопходности свргавања династије и спровођења револуције. У томе су имали савезнике како међу националистичком руском провинцијом, која је сањала о слому „тамнице народа“, тако и међу „левичарским националистима“ из истог руског окружења, који су видели романовски петерзбуршки режим као антинационални и антипатриотски; антидуховну пародију оригиналне Свете Русије. Поред тога, довољно оксиденталиста је било међу руским племићима и трговцима који су активно учествовали у оновременом руском капитализму, кварећи последње „вишњике“ аристократије која се дегенерисала. Удружено дејство свих ових снага, када се једном створила повољна ситуација, довело је до Фебруарске револуције. Али непосредно након ње нерешене супротности у победничком табору дошле су до изражаја. После збацивања империјалног режима, указао се други фронт пукотина, овога пута унутрашњих. И то је предодредило догађаје који су следили. После Фебруарске револуције на терену је постојао сукоб револуционарних и еволуционарних снага, левих оријенталиста и левих оксиденталиста, евроазијаца и европејаца. Овај суштински дуализам био је јасно уочљив и у самој јеврејској средини. Бољшевички пол је окупио око себе представнике „јеврејског оријентализма“, хасидско-кабалистички тип Јевреја комуниста, Јевреја социјалиста – оне који су крајем 18. века желели „да живе од рада својих руку“. Пролетери, есхатологисти, универзалисти, већином русофили, солидарисали су се с национал-бољшевичком руском струјом „левих империјалиста“, видевши у Октобарској револуцији не крај националног сна, већ његов почетак, нову црвену зору, други долазак совјетских Руса, тајни Китеж старообрјадетских изгубљених у тужној двовековној сентпертбуршкој, синодијалној пародији. Бољшевизам је не само корак по корак апсорбовао тврдокорне марксисте, већ и велики број социјалиста, нарочито леве, који би се могли дефинисати као руски национал-револуционари. Једном речју, јеврејско укључивање у бољшевичке редове представља логичан и тријумфални завршетак историјске путање дела друштва који је јеврејски по својој природи, а чији корени сежу у удаљене религиозне дебате оседелог средњевековља. Као непријатељи ове есхатолошке заједнице „Јевреја оријенталиста“ стоје сви капиталисти света, и посебно, јеврејски буржуј, секуларан, емпиријски (по Марксовом изразу) који оличава у себи све античке рабаните. Од ове тачке потиче парадоксални бољшевички „антисемитизам“, који није био стран ни многим Јеврејима комунистима. Агурски у свом раду наводи најзанимљивији случај, када се Јеврејин Владимир Тан-Богораз заложио за руског бољшевика који је себи дозволио грубу антисемитску тираду, и не само да се заложио за њега, већ га је у потпуности оправдао. Како ово подсећа на цитирану причу о зохаритима! Узгред, напоменимо да смо открили нешто слично и у другим срединама. Тако је, на пример, познати оснивач баварске ложе Туле, припремајући рађање Национал-социјалистичке Радничке Партије Немачке, барон фон Зеботендорф, инициран у „египатску масонерију“ у Турској, од брачног пара Јевреја сабатиста, од њих је примио основе езотерије. Међутим, он се дистанцирао од декларативног антисемитизма (да не говоримо о обичним нацистима). Јеврејски, (нарочито сабатистички) траг можемо наћи и у великом броју других екстремно националистичких, понекад отворено расистичких или антисемитских организација, какве су европске (масонске) и источне (младотурци). Антисемитизам може да буде усмерен и са супротне стране, а у том случају његови носиоци су или Јевреји или политичари које они контролишу. Тако су, рецимо, широко познате Черчилове антисемитске изјаве који је, алудирајући на јеврејско порекло већине бољшевичких лидера, говорио о „јеврејској опасности која прети цивилизацији са истока“. Према томе, лорд Черчил се ослањао у својој политичкој каријери на десне ционистичке кругове Велике Британије и САД, као што је доказао Даглас Рид Xенс: попут левог и десног хебреизма , постоји и леви и десни антисемитизам. Према томе, по овом питању смо дошли до сложенијег обрасца. Од фебруара до октобра налази се раскрсница две половине јеврејског света, и до одлучујућег краја ово двојство добија све оштрије обрисе. У екстремним случајевима представници обе групе користе у својим полемикама аргументацију која скоро да се не разликује од грубе, вулгарне аргументације антисемита. Али то није све. На врхунцу сукоба, тај судар добија размере рата до потпуног физичког уништења, као што видимо у историји Стаљинових чистки совјетске власти.

6. Живети од рада својих руку

Нема сумње да се Јевреји разликују од других народа по својим јединственим способностима у неким друштвеним, економским и културним областима. Векови дијаспоре много чему су научили мали, али отпоран и упоран народ који је желео да не изгуби свој стари сан, своју миленијумску религију, своје удаљено обећање. Гледајући на све што их окружује као на нешто привремно, шупље, пролазно, Јевреји су разрадили велики број зачуђујуће динамичних одлика које су им омогућавале да буду моментално уведени у социјална кретања, у брзе процесе на државном и националном нивоу, пливајући усред „великих народа“, који су, „будући да су увек били код куће“, прихватали све са одређеним закашњењем , са успореном , апостериорном реакцијом. Но, ове способности могу да буду различито употребљене у различитим ситуацијама. Тако су Јевреји бољшевици ангажовали све напоре, све националне таленте, све духовне моћи за стварање најмоћније совјетске државе, империје социјалне правде, евроазијски бастион светске геополитике. А мнобројни елементи јеврејске дијаспоре у Европи, Америци и Азији долазећи из истог религиозно-духовног, мистичног, оријенталистичког, „евроазијског“ миљеа, деценијама су били структурна потпора Совјета, геополитички агенти Велике Евроазије, водичи бољшевичког месијанизма. Управо они су били ти који су створили Трећу интернационалу, каснију Коминтерну, моћну евроазијску мрежу, суптилну агентуру Москве у сваком ћошку планете. И опет морамо нагласити да не говоримо једноставно о Јеврејима , него о посебној врсти Јевреја , о посебном јеврејском блоку, о “ Јеврејима евроазијцима“. Успут напоменимо да су на одређеном степену ови „црвено-браон“ Јевреји-евроазијци спремили и стварање Израела, почевши под надзором (и са одобрењем) Москве тешку борбу са Енглезима -атлантистима, са силама капитала и либералне демократије. Они су чинили осу левих сила Израела чији је плод напора познати кибуц. И поново су зохарити „живели од рада својих руку“. Апологети хебреизма као таквог, представљајући све Јевреје као изразито невине жртве не могу да објасне ни на који начин да је у време енормне репресије, док су лењинисти и стаљинисти спроводили чистке, Јевреји не само да нису били искључиво жртве, већ су били и тамничари, и то не само као појединци, већ као група, партија, фракција. Ове околности -које нису објаснили ни антисемити, ни јудеофили – у ствари се објашњавају тиме да под Совјетима борба унутар хебреизма нија престала: бољшевички „хасидски“, зохаритски елементи, добро познајући вештину и подмуклост својих сународника, њихову тенденцију да интригирају, камелеонску склоност заверама, немилосрдно су се борили против буржоаских елемената хебреизма, остатака „Јевреја оксиденталиста“, наследника „рабинског“ духа, идеолошким баштиницима „митнагедова“. Из овога настаје парадокс, да су у центру чистки које су имале јасан антисемитски акценат скоро свуда били Јевреји. Класичан пример таквог става је Лазар Каганович, највернији Стаљинов следбеник, убеђени и задрти национал-бољшевик, кога су руски националисти, потпуно га не схватајући, неправедно претворили у симбол јеврејског конспиратора. Тешко би било замислити већег „антисемиту“ (у његовом антиталмудистичком смислу). Како се унутрашња драма совјетског хебреизма развијала у Лењиновим и Стаљиновим временима – била је то херојска епопеја пуна успона и падова (нема сумње) – детаљно ћемо описати једног дана.

7. Од кризе до великог слома

Критична тачка у историји јеврејског евроазијства је 1948. У том моменту Стаљин и његова клика долазе до закључка да се стварањем Израела – чије је право на постојање совјетска влада одушевљено подржавала (као хасидско-социјалистичку творевину) – потврдио као оруђа буржоаског Запада, јер је капиталистичка, „митнагедов“ струја остварила превласт у њему. Ционистичке тенденције су почеле да се уздижу и у совјетском хебреизму што је значило да је иницијатива прелазила на остатке „оксиденталистичког“ сектора, чије је потпуно уништење било привидно, а штета која им је нанета изазвала је опрезне сумње Јевреја евроазијаца. Овај моменат је био фаталан – као што се види из последњих догађаја са краја нашег века – за целу совјетску државу, за социјализам у целом свету. Када су антисемитске тенденције у совјетској влади порасле преко означених граница – нарочито скандалозно је било уништавање Јеврејског антифашистичког комитета, састављеног скоро искључиво од убеђених евроазијаца и директних агената Лаврентија Берије (што говори у њихову корист) – само најотпорнији Јевреји – националбољшевици (као што је Каганович) могли су да остану неуздрмани на русофилским, совјетско империјалним позицијама. У целини, у очима јеврејских маса утицај евроазијаца је био довољно ослабљен, а њихова геополитичка и идеолошка линија у суштини дискредитована. Са друге стране, најмоћније позиције у партији и војсци почеле су да бивају ограничене на великоруске и малоруске елементе, који су били далеко од месијанског пута левичарског национализма, месијанског национал-бољшевизма, заснивајући се од почетка века на духовном јединству јеврејских и руских евроазијаца. Нова генерација осећала се више стаљинистима него апостолима Нове истине, наслеђујући или милитаристички, „романовски“ дух царистичке касте војних стручњака, која није била потпуно истребљена од бољшевика, или једноставан популистички, радничко-сељачки шовинизам са несумњивом компонентом ирефлексивног, инстинктивног антисемитизма. Ови армијски кадрови, не познајући револуцију и највише духовне историјске напоре који су је пратили, нису могли да продру у суптилност националне политике. Са посебним слепилом за ово питање издвајали су се Украјинци, који су од неког времена – заједно са Xрушчовом – почели да заузимају све више и више најмоћније позиције у СССР-у. И мада је непосредно након Стаљинове смрти Берија зауставио антисемитску „аферу доктора“, већ је била учињена непоправљива штета. Касније долази до настанка фаталне кризе. Руско-јеврејска, евроазијско-континентална, интернационално империјална, месијанска, револуционарна струја, која је била кичмени стуб совјетске силе бива ослабљена., сломљена, деформисана у својој основи. Држава, ауторитет, економски организми почели су да функционишу по инерцији. Чистке, у чијој је основи увек био фундаментални идеолошки, метаполитички мотив престале су и на њихово место је дошла збрка кланова, постепено корак по корак побуржоазивање социјализма, његово клижење у филистејство, у бесмисао. Револуционарни есхатолошки патос је нестао. Совјетска држава је остављена да животари по инерцији. Светска основа есхатолошке евроазијске револуције је у суштини преображена у обичну државу. Моћна, величанствена, оригинална , али развлашћена снага првобитне екуменске мисије. На нивоу хебреизма ово је значило потпуни пораз „хасидско-сабатистичког“ табора и постепено освајање најзначајнијих улога од Јевреја рационалиста, кантоваца, хуманиста, митнагедова, оксиденталиста. Тајни савез са национал-бољшевизмом био је завршен, те је јеврејски оријентализам брзо маргинализован. Његов утицај, његове позиције, катастрофално су опале. Постепено, тип Јеврејина бољшевика био је потиснут, а у руководству јеврејске заједнице СССР-а представници маимонидске, талмудске гране бивају гурани у први план. Много чешће у својој секуларној, комунистичко-либералној верзији. Ово буржоаско, десно ционистичко крило, даље је радило само на колапсу совјетске државе, спремајући велики колапс социјализма, подривајући гигантску геополитичку конструкцију изнутра. Узгред, унисоно са разарајућом антиевроазијском тенденцијом радили су, такође, и декларисани антисемитски кругови у оквиру КГБ-а – што је отежало растурање духовне, културне и идеолошке синтезе, која је била мистериозни покретач оригиналног бољшевизма, национал-бошљевизма.

У сваком случају, велики колапс совјетске државе био је директан резултат повлачења јеврејског лобија, са креативне, стаљинистичке бољшевичке позиције и његовог директног или индиректног саучесништва са непријатељским, антисовјетским, атлантистичким, капиталистичким Западом. Ка евроазијској будућности Ова путања, чије смо опште обрисе описали, дозвољава нови поглед на многе проблеме који су повезани са тајанственим механизмом совјетске историје. Допустите да приметимо да овакав приступ може да се пренесе и на друге геополитичке системе, јер нешто слично можемо наћи и у другим земљама, и у другом политичком контексту. Да споменемо да је велики писац Артур Кестлер начео тему фундаменталног дуализма хебреизма, понудивши тезу, дискутабилну са етнолошке тачке гледишта, али ипак изражајну са типолошке тачке гледишта, о „туркменском“ расном пореклу источноевропских Јевреја, „Ашкеназа“, који су наследници религиозних, јудаизираних зохарита – одакле потиче чувени дуализам између Ашкеназа и Сефарда (чистих Семита). У случају караимита, односно друге антиталмудске линије хебреизма, једногласно се сматра доказаним да су настали од Xазара (види Л. Гумиљов). Занимљиво је да се са теоријама о туркменском пореклу „Ашкеназа“ (на хебрејском ова реч значи северни), слагао Даглас Рид, сматрајући овај тип Јевреја граном „турско-монголске расе“!

Важно је нагласити и други аспект. Јеврејски оријентализам није неки нарочито модеран , ексклузивно совјетски феномен. Он је укорењен у дубинама националне историје. Вероватно иза њега стоје неке мрачне религиозне или расне тајне. У сваком случају, нема сумње да после победе митнагедов лобија, јеврејски оксидентализам није и не може бити непроменљива и апсолутна чињеница. Немогуће је негирати да је позиција јеврејског оријентализма данас слаба и маргинална као што никада није ни била. Али то може да буде само привремено. Национална идентификација дела хебреизма је незамислива без духа жртве, великог милосрђа, агонизирајуће и идеалистичке потраге за истином, без дубоке, мистичне контемплације, без презира ропских закона „овога света“ – закона тржишта и егоистичне користи јеврејског оријентализма ка делима скромности и узвишене неосетљивости првих цадика, искреног саосећања према свим створењима, без обзира на њихово расно и религиозно порекло, фанатична вера у једнакост и у поштено грађење друштва, и на крају, нејасно претпостављена солидарност са другим трагичним и дивним народом историје, такође изабраним, одабраним од Бога, руским народом – све ово је немогуће отклонити из дела хебреизма јер је неодвојиво од његове јединствене судбине. Притиснут између (делимично оправданог) антисемитизма руских родољуба и оксиденталиста, рационалистичких, тржишних, антидржавних, савремених руских Јевреја либерала – јеврејски оријентализам доживљава тешка времена. Али не мора се очајавати. У животу овог народа било је и тежих ситуација. Важно је остварити њихов избор, протумачити њихово место у историји да би следствено томе нашли своју геополитичку и духовну оријентацију.

С њихове стране, обавезани одговорношћу, у светлу свих ових трагичних искустава, доследни евроазијци изјављују: да ће увек постојати место за „јеврејски оријентализам“ у редовима градитеља Велике Евроазијске империје, Последње империје. Међутим, издајом Велике идеје не можемо се искупити и не смемо заборавити, никада и никоме. Ни нашима, ни другима.

превео: Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ

Алексндар ДУГИН

Сродни чланци:

Оставите одговор