Informacioni centar "Komentar"

Prvi susret sa Miloševićem MOJ prelazak u obaveštajnu službu dogodio se u vreme sve većih i kaleidoskopski promenljivih obrisa sukoba u Jugoslaviji, a posle 1991. godine u bivšoj Jugoslaviji. Reći ću nekoliko reči o tome šta je odredilo odnos Sjedinjenih Država i niza evropskih zemalja prema tom sukobu. Godine 1990. u Jugoslaviji su prvi put posle rata održani izbori na višepartijskoj osovi. U Sloveniji, Xrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Xercegovini – Savez komunista Jugoslavije pretrpeo je poraz. Komunisti su sačuvali vlast samo na preostaloj teritoriji bivše Jugoslavije – u Srbiji i maloj Crnoj Gori. Godine 1991. iz Jugoslavije su izašle i proglasile nezavisnost Slovenija, Xrvatska, a nešto kasnije Makedonija i Bosna i Xercegovina – tu su komunisti izgubili na izborima. Tako je rukovodilac Srbije Slobodan Milošević za mnoge na Zapadu stekao čisto ideološku „boju“. „Ideološki pristup“ prema njemu od američkog rukovodstva i rukovodstva nekih zapadnoevropskih zemalja postao je izraženiji kada je Milošević došao na čelo Socijalističke partije Srbije, koja se smatra naslednicom Saveza komunista Jugoslavije. RAZLAZ U KRVI RASPOLOŽENjE protiv Miloševića na Zapadu još više se pojačalo kada je Srbija ispoljila težnju da, u okviru zajedničke države, zadrži delove Jugoslavije koji su se izdvojili. Prvo je došlo do sukoba Jugoslovenske narodne armije (JNA) s vojskom slovenačke Teritorijalne odbrane, još žešći i dugotrajniji bio je sukob između JNA i hrvatskih oružanih formacija. Deset hiljada ljudi je ubijeno, a među njima nekoliko hiljada dcivila. Preko 700.000 ljudi postali su izbeglice. I samo je intervencija četrnaest hiljada vojnika iz kontingenta Ujedinjenih nacija omogućila da se zaustave vojne operacije. Sredinom 1992. zaoštravanje jugoslovenske krize povezano je sa situacijom u Bosni i Xercegovini. Srbi koji su naseljavali Bosnu i Xercegovinu odbili su u proleće 1992. da učestvuju na referendumu, na kojem je većina glasala za stvaranje nezavisne države na čitavoj teritoriji BiX. Umesto toga, Srbi su proglasili stvaranje svoje države – Republike Srpske, prirodno tesno povezane sa Beogradom kojim je rukovodio Milošević. U Bosni i Xercegovini počeli su krvavi sukobi koji su doveli do eskalacije nasilja bez presedana. Sedamdeset procenata teritorije BiX bilo je u rukama Srba, što se takođe neposredno povezivalo sa politikom Slobodana Miloševića. Naravno, uz sve to postojali su određeni razlozi. Ali istovremeno su zapadni mediji, prikazujući događaje jednostrano, stvarali neraspoloženje svetske javnosti prema Srbima, i na kraju krajeva, prema „komunisti Miloševiću“. Evo nekoliko primera. Istina o ubistvu 20 stanovnika Sarajeva, dok su stajali u redu za hleb, od muslimanskih boraca, objavljena je tek posle nekoliko dana, kada su za ovaj zločin već bili optuženi Srbi. Zapadni televizijski kanali u decembru 1992. godine preneli su reportažu o sahrani muslimana – „žrtava srpskog genocida“, ali pogrebnu povorku predvodili su pravoslavni sveštenici. Usledilo je izvinjenje zbog netačnosti. PRETNjE NATO-A DVADESET sedmog aprila 1992. Srbija i Crna Gora osnovale su Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) i donele nov Ustav zemlje. SR Jugoslavija je bukvalno odmah bila podvrgnuta sankcijama (maj 1992), prema odluci Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Dvadesetog decembra u Srbiji i Crnoj Gori održani su višestranački izbori za poslanike republičkih skupština i savezne skupštine. Istovremeno su birani i predsednici dveju republika. Osobita pažnja bila je posvećena, naravno, izborima za predsednika Srbije, ličnosti koja je određivala politiku nove federacije. Izbore je pratilo 175 posmatrača iz raznih međunarodnih organizacija i 20 zemalja. Pobedila je Socijalistička partija Srbije. Za predsednika Srbije izabran je Milošević. Uoči izbora, u Briselu je održano zasedanje Saveta NATO, na kome su se mogli čuti pozivi da se protiv Srba primeni sila. Mnogi su to povezivali s predstojećim glasanjem, s pokušajem da se utiče na izbore. Ali to nije bila smo propagandna akcija. Spoljna obaveštajna služba imala je sve osnove da smatra kako se, sa dolaskom demokrata u Belu kuću, američki stav zaoštrava u odnosu prema SR Jugoslaviji, a to bez sumnje utiče na stavove NATO. U takvim uslovima trebalo je pokušati prelomiti situaciju. Određene šanse za to pružao je plan mirnog rešenja krize u BiX, koji su 2. januara 1993. predložili kopredsednici Konferencije za bivšu Jugoslaviju Sajrus Vens i Dejvid Oven. Prvi je predstavljao Ujedinjene nacije, a drugi Evropsku zajednicu. Na pregovore u Ženevu bile su pozvane delegacije tri strane u sukobu – muslimanska, hrvatska i srpska. Četvrtog janaura 1993. uputio sam predsedniku Jeljcinu belešku u kojoj sam postavljao pitanje odlaska direktora obaveštajne službe ili njegovog zamenika u Beograd, radi susreta sa predsednikom Srbije Miloševićem. U belešci je bilo navedeno i sledeće: „Na osnovu postojećih podataka, Slobodanu Miloševiću moglo bi se ukazati na realnu mogućost snažne i široke akcije protiv Srbije, kao i na njene posledice. Trebalo bi mu, takođe, predložiti da preduzme značajne političke korake koji bi smanjili napetost. Konstruktivna pozicija u političkom rešavanju krize koju je aktivno zauzeo predsednik Srbije može da olakša našu delatnost u Ujedinjenim nacijama u domenu pravednog rešenja krize u Bosni i Xercegovini. Takav razgovor s Miloševićem bio bi poželjan i sa gledišta političke situacije u Rusiji. Predsednik Ruske Federacije treba da ima mogućost da kaže kako je učinio sve da predupredi udar po Srbiji“. Saglasnost Borisa Jeljcina dobio sam već sledećeg dana, 5. januara. BOŽIĆ U BEOGRADU POSLE prepiske, specijalnim kanalom dogovorili smo se da susret sa Miloševićem bude održan u Beogradu 8. januara u 20 časova, sat posle sletanja aviona. Jugosloveni su podvukli da je vreme razgovora neograničeno. Ali, takav dogovor pokazao je da je urađeno samo pola posla. Beogradski aerodrom bio je zatvoren, jer su na snazi bile sankcije protiv Jugoslavije. Zatražili smo od Specijalnog komiteta za sankcije Ujedinjenih nacija da nam dozvoli let. Dobili smo povratno pitanje: „A ko leti?“ Odgovorili smo: „Grupa ruskih diplomata.“ Opet pitanje: „Ko poimence?“ Odgovorili smo kako ne smatramo obaveznim da nabrajamo sva prezimena – to nije predviđeno nikakvim pravilima. Tada su javili: „Let nije zabranjen ali imajte u vidu da aerodrom Surčin (Beograd) ne prima avione.“ To smo i osetili. Spuštali smo se po mraku na sopstveni strah i rizik. Kapetan aviona TU 134 Sergej Nikolajevič Fifilov – divan pilot, u šta sam se uverio više puta, izvukao je avion iz snažne izmaglice iznad piste. I spustili smo se bez problema. U rezidenciji nas je već čekao Milošević. Iako smo se tada sreli prvi put, sve je pokazivalo da će to biti otvoren i prijateljski razgovor. Na putu do Miloševića razgovarao sam sa veoma simpatičnim kolegom – rukovodiocem srpske obaveštajne službe, koji je rekao da Slobodan mnogo očekuje od ovog susreta i da je spreman na najozbiljniju razmenu mišljenja. Padalo je u oči odsustvo kitnjastog protokola koji, na izvestan način, u svakom slučaju kod mene, sputava svaku želju da odmah pređem na poslovni ton sa sagovornikom. Milošević je predložio da se odmorimo posle puta, da nešto pojedemo, učinio je to nenametljivo i bez lažne ljubaznosti. Odgovorio sam da je bolje da prvo razgovaramo, a zatim ćemo prihvatiti njegovu gostoljubivost. Razgovor uoči Ženeve RAZGOVOR se odvijao u četiri oka uz prisustvo prevodioca. Dopadalo mi se i to što Milošević nije počeo razgovor mnogobrojnim pozdravima rukovodiocima naše zemlje i vatrenom zahvalnošću za podršku. U nekim istočnjačkim zemljama taj deo razgovora znao je da se otegne ili čak da preovlada nad čitavim ostalim delom. Uzdržan, bez užurbanosti, polako je izlagao svoje misli, umeo je pažljivo da sasluša partnera – eto takav mi je u sećanju ostao Slobodan Milošević. Ova karakteristika, kako mi se čini, potkrepljena je i njegovom spoljašnošću: mirno lice, visoko čelo, živahne oči koje su direktno gledale dok sam razgovarao s njim. Rekao sam Miloševiću da, po našem mišljenju, stabilna situacija u Srbiji može da se nađe na probi, ukoliko se ne pronađe mirno rešenje za Bosnu i Xercegovinu. Postoji spoljna opasnost i postoji unutrašnja. Izbori su pokazali jačanje pozicija krajnjih nacionalista. Za ponekog je to bilo neočekivano, ali ne i za nas, jer su se njihove partije hranile krvavim sukobima u Bosni i Xercegovini. TAKTIČKI O PLANU UČINILO mi se da je Miloševiću imponovala direktna primedba o neophodnosti da delom precrta svoj, nažalost već ustaljen, lik čoveka kome mir nije blizak. Upitao sam da li se sprema da ide u Ženevu na trilateralne pregovore o planu Vensa i Ovena. On je odgovorio negativno. Ja se nisam složio sa tim, naglasivši da bi učešće Miloševića bilo najzapaženiji događaj i da će na kraju krajeva rešiti rezultat pregovora. – Sa čim da idem u Ženevu, kad antisrpsko raspoloženje dominira u odnosu prema Bosni i Xercegovini, Jugoslaviji i naročito prema meni? – Eto, to treba pokolebati – primetio sam. – A s čim da idete? U svojim govorima često ste pominjali ispravne ideje koje mogu da trasiraju put prema miru, ali ste ih iznosili na mnogim mestima. Čak i ako izaberete i objedinite te već izrečene ideje u jedan isti stav, dobićete jedinsten stav koji će, u to sam siguran, doprineti prihvatanju plana Vensa i Ovena. – Ali, protiv tog plana su muslimani. – Utoliko je više potrebno da srpska strana podrži plan. Prvo, kod označavanja na mapi deset zasebnih oblasti Bosne i Xercegovine, Srbima će, prema tom planu pripasti više od polovine teritorije. Drugo, zašto Srbi treba da stanu u isti red sa onima koji žele da torpeduju projekat koji podržava praktično cela svetska zajednica? Uz postojeći odnos prema Srbima, svi će reći da su ga onemogućili upravo oni, a ne neko drugi. Dalje se vodio razgovor o planovima „Velike Srbije“. Podvukao sam da su oni u sadašnjim uslovima apsolutno neostvarivi, čak i po cenu velike krvi. Milošević se složio s tim. PODRŠKA KREMLjA REKAO sam Miloševiću: sviđalo se to nekom ili ne, ali takva je realnost – da je on ključna ličnost i da od njega umnogome zavisi razvoj događaja na celoj teritoriji bivše Jugoslavije, a sada naročito u Bosni i Xercegovini. Ipak, takva realnost mora da bude sa predznakom „plus“. Drugim rečima, svi treba potpuno jasno da shvate kako je Milošević ključna ličnost mirnog rešenja krize. Naravno, nismo zaobišli odnose između naše dve zemlje. Govoreći o čvrstim temeljima, primetio sam da Rusija ne može automatski da sledi nekoga – neophodno je da to naši partneri, ma koliko da smo bliski, imaju u vidu. Razgovor, čije sam osnovne elemente izložio, nije naravno, bio prvi razgovor ruskog predstavnika s Miloševićem. S njim se odvijao intenzivni dijalog na nivou rukovodstva Ministarstva inostranih poslova. Ipak je očigledno da je njegov susret sa direktorom Spoljne obaveštajne službe bio od značaja. Milošević je odlučio da ide u Ženevu. To je imalo odlučujuću ulogu. Radovan Karadžić, šef srpske delegacije, upravo je odbacio predložene principe ustavnog uređenja Bosne i Xercegovine. Zbog toga je praktično bio blokiran prelazak na razmatranje pitanja teritorijalnog razgraničenja. Situacija se drastično promenila dolaskom Miloševića u Ženevu. Srpska delegacija je prihvatila plan ustavnog uređenja nezavisne Bosne i Xercegovine, razrađen u Ujedinjenim nacijama i Evropskoj zajednici, uz uslov da ga odobri parlament bosanskih Srba. Milošević je u intervjuu beogradskoj televiziji ocenio postignute dogovore kao „veoma važan i neophodan korak na putu prema miru“. On je posebno izdvojio dva principa u projektu budućeg ustavnog uređenja Bosne i Xercegovine: priznavanje ravnopravnosti tri naroda i rešavanje svih važnih pitanja putem konsenzusa. Četrnaestog januara predstavniku Spoljne obaveštajne službe u Beogradu bilo je naloženo da Miloševiću prenese kako je predsednik Rusije pozitivno reagovao na njegov stav o rešavanju bosanskog problema i dao direktivu našim službama i institucijama da preduzmu niz mera čiji je cilj da neke zemlje Zapada, kao i neke muslimanske zemlje, napuste negativna odnos prema Beogradu. To bi doprinelo napretku i kompromisnom rešenju krize u Bosni i Xercegovini. NEODGOVORAN ČIN SLEDEĆEG dana Milošević je preko predstavnika naše obaveštajne službe poslao poruku u Moskvu, u kojoj se govorilo o potpunoj identičnosti njegovih pogleda i stava ruskog rukovodstva, kao i zahvalnost za ideje koje su mu prenete, „čiji je značaj i vrednost potvrdio dalji tok događaja“. „Srpsko rukovodstvo“ pisalo je u poruci, „zainteresovano je za najskorije susrete sa rukovodstvom Ruske Federacije, na svim nivoima koji su prihvatljivi za naše prijatelje u Moskvi“. Karakteristično je da je Milošević sačuvao svoj stav, bez obzira na to što su hrvatske oružane snage počele aktivno da deluju u Srpskoj krajini. On se nije odrekao svoje podrške Vens Ovenovom planu ni kad je krajem aprila parlament bosanskih Srba taj plan odbacio i odlučio da se sprovede referendum o konačnoj odluci. Vlada Srbije je, nazvavši ovu odluku „neodgovornim činom“ objavila obustavljanje glavnih oblika ekonomske pomoći bosanskim Srbima. Mislim da je podršci ove linije, koja je služila mirnom izlasku iz krize u BiX u interesu sva tri entiteta, doprineo i drugi zatvoreni sastanak sa predsednikom Miloševićem u Beogradu marta 1993. godine. Ostale otvorene susrete s njim, koje sam imao u svojstvu ministra inostranih poslova, opisaću u sledećem delu knjige. Rezimirajući, želeo bih da kažem sledeće. Rusija je uvek težila da iskoristi svoj uticaj na Beograd za prestanak krvoprolića i uspostavljanje mira. U svojim kontaktima na Zapadu mi smo stalno podvlačili mogućnost konstruktivnog dogovora s Beogradom o mirnom rešavanju sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije. Nažalost, naš savet i preporuke zapadni partneri nisu uvek prihvatali. Očigledno, potcenili su i pozitivan doprinos Miloševića u razradi Dejtonskog sporazuma, koji je stavio tačku na krvave sukobe u BiX. Ne bih želeo da se stvori utisak kao da su Rusija i Milošević bili jedinstvena celina. Imali smo razloge da mu iznesemo i svoje primedbe, ponekad veoma ozbiljne, povodom pojedinih njegovih akcija, što smo i činili. A ni on nije uvek bi zadovoljan stavom Rusije. Ali, glavno je bilo to da se, ukoliko želimo, stabilnost na Balkanu, ne sme prilaziti sa predubeđenjem prema pojedinim narodima, niti prema njihovim rukovodiocima. Krvavi udar Alijanse PONOVO sam čitao prethodno poglavlje o teškim i dugotrajnim pregovorima, koji su na kraju doveli do potpisivanja Osnovnog akta i mislio: Vredi li da ga unesem u knjigu? Jer od onog trenutka odigrali su se događaji bez presedana. NATO je izvršio višednevno bombardovanje Jugoslavije. Prvi put u istoriji Severnoatlantska alijansa upotrebila je silu ne za odbranu svojih saveznika, radi čega je, kako se stalno tvrdilo i bila stvorena. Prvi put je iskorišćena ratna mašinerija van granica savezničkih država. Prvi put je NATO upotrebio vojnu silu bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a nisu raketirani i bombardovani samo vojni, nego i civilni objekti. Takva „neprobirljivost“, koja je podsećala na praksu Drugog svetskog rata, služila je jednom cilju – da zaplaši Jugoslaviju i primora je na kapitulaciju. I sve to skupa predstavljano je kao neophodnost u okolnostima „etničkog čišćenja“ koje je Milošević sprovodio na Kosovu. Nemam nameru da opravdavam antialbanske akcije u toj jugoslovenskoj pokrajini. Štaviše, ruski predstavnici, uključujući i mene, više puta su ukazivali predsedniku Jugoslavije na neophodnost davanja široke autonomije Kosovu. Našim apelima nije poklonjena pažnja. „MIROVNA“ OPERACIJA NO, ipak: približno dve godine, ili godinu i po pre toga, upravo su zvanični američki predstavnici tzv. Oslobodilačku vojsku Kosova smatrali terorističkom organizacijom. Samo tokom prve dve nedelje NATO bombardovanja, najmanje sedam puta više Kosovara je izbeglo, nego za sve vreme „etničkog čišćenja“ koje je, kako se objašnjavalo, dovelo do bombardovanja. Nakon početka „mirovne“ operacije, Kosovo počinju da napuštaju, spasavajući se od terorista, desetine hiljada Srba. Bombardovanje Jugoslavije nanelo je najozbiljniji udarac odnosima Rusije i NATO. Možda bi u takvim okolnostima trebalo uzeti za grešku one ogromne napore koje smo preduzimali radi postizanja konstruktivnog uzajamnog razumevanja sa Severnoatlantskim paktom? Jednoznačno odgovaram na takvo pitanje negativno. Pre svega, zbog toga što je krvava operacija NATO prekinuta zahvaljujući, u odlučujućoj meri, ulozi koju je odigrala Rusija. Smem da tvrdim da Rusija ne bi mogla s takvom snagom i tako efikasno da se potvrdi na mirovnom planu, da u istoriji njene diplomatije nisu postojali iscrpljujući i, konačno, potpuno opravdani pregovori u cilju izrade i potpisivanja Osnovnog akta. Mogućnost za kompromis Rusije i NATO, dokazane potpisivanjem akta, nesumnjivo su povećale broj onih koji su operaciju NATO protiv Jugoslavije smatrali grubom greškom. A neminovnost perspektiva naglog pogoršanja odnosa sa Rusijom, posebno prekid aktivnosti Saveta za stalnu saradnju, doprinela je, kako se čini, obuzdavanju eskalacije vojnih akcija i sprečila kopnenu operaciju NATO protiv Jugoslavije. Napokon, ne treba zaboraviti da su događaji oko Jugoslavije ona „polazna tačka“ koja će odrediti razvoj međunarodne situacije, u svakom slučaju u prvoj deceniji 21. veka, prema jednom od dva scenarija. Scenario 1. Ma kako tumačili rezultate vojne operacije NATO protiv Jugoslavije, evropske države članice NATO, a za njima i Amerikanci, shvatiće da se samo na osnovu odluke Ujedinjenih nacija i njenog Saveta bezbednosti mogu preduzimati oružane akcije. U NATO će se dešavati pozitivne promene koje će se odraziti, između ostalog, na jačanje evropskog elementa i veza s regionalnim organizacijama, pogotovo sa OEBS. POTISKIVANjE UN NASTAVIĆE se proces smanjenja nuklearnog naoružanja. Posle ruskog ratifikovanja Sporazuma SALT-2, biće potpisan Sporazum SALT-3, koji će znatno smanjiti broj bojevih glava u Sjedinjenim Državama i Rusiji. Približiće se granica kada će se smanjenju nuklearnog naoružanja priključiti Engleska, Francuska i Kina. Biće stvoreni povoljni uslovi za uključivanje tzv. nezvaničnih nuklearnih država u Ugovor o neširenju nuklearnog oružja i Ugovor o opštem prekidu nuklearnih proba. Svetska zajednica ujediniće napore za regulisanje sukoba i izgradiće snažnu branu ekstremizmu u svim njegovim oblicima – terorizmu, organizovanom kriminalu i narko-biznisu. Ali, postoji i drugi scenario i bilo bi netačno i opasno da zatvaramo oči pred takvom mogućnošću. Scenario 2. Nakon jugoslovenskih događaja, Vašington više računa na „natocentrizam“. Sa manjim ili većim pristankom evropskih članica NATO, ova organizacija potiskuje Ujedinjene nacije ili ih neutrališe kao najvažniji mehanizam u sistemu međunarodnih odnosa, koji se u svojim aktivnostima oslanja na univerzalne principe međunarodnog prava. Kao rezultat američke izgradnje protivraketne odbrane zemlje, a to direktno krši odredbe Sporazuma o protivraketnoj odbrani, biće usporen ili zaustavljen proces smanjenja ofanzivnog nuklearnog naoružanja. Biće veoma otežano vraćanje na plodan pregovarački proces u toj oblasti. Ne raspolažući dovoljnim finansijsko-ekonomskim mogućnostima, i u okolnostima međunarodne neizvesnosti, Rusija će povećavati borbenu sposobnost, delujući asimetrično. Opšta nepovoljna situacija odraziće se na političku situaciju u zemlji, otežaće demokratizaciju i reforme, doprineće izolacionističkim tendencijama, suprotnim interesima Rusa i svetske zajednice u celini. Biće usporeni procesi demokratizacije u Kini, Indiji i drugim zemljama, i ispoljena težnja ka zajedničkoj odbrani od nove uloge NATO zbog natovskih pretenzija na mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja. Sasvim je prirodno da se Rusija borila i da će se boriti za to da se događaji razvijaju po prvom scenariju. A u okvir takve borbe organski spadaju i pregovori radi zaključivanja Osnovnog akta o kojima sam detaljno pisao. Kosovo na nišanu GODINE 1996. rekao sam predsedniku Slobodanu Miloševiću: „Obratite pažnju na Kosovo, tamo nastaje eksplozivna situacija koja će teško biti prevladana.“ Uveren sam da nisam bio usamljen u takvom zaključku. Mnogi su upozoravali predsednika Srbije na potencijalnu kosovsku opasnost. On nije primećivao tu opasnost ili je, jednostavno, prelazio preko upozorenja. Možda se Miloševiću donekle zavrtelo u glavi od tadašnjeg koketiranja Amerikanaca koji su shvatali da bez njega niko ne bi mogao da na svet donese Dejtonski sporazum koji je označio kraj rata u Bosni i Xercegovini. Milošević je lako mogao da vidi u sebi svemogućeg političara i iz tog razloga što, praktično, niko u Srbiji i u celoj Jugoslaviji nije mogao da mu se suprotstavi. Rečju, Kosovo ga tada nije puno brinulo. Međutim, zaoštravalo se stanje stvari na Kosovu. Na početku malo istorije. Kada se početkom devedesetih godina, odvajanjem Xrvatske, Slovenije, Makedonije i Bosne i Xercegovine, prepolovila posleratna Jugoslavija, svetska zajednica, uključujući, nažalost, i Rusiju, nekako odmah je, bez posebnog naprezanja i strahovanja za budućnost, ne samo priznala, nego i sve to pozdravila. Međutim, nož podele raskomadao je narode. Međuetnička razdrobljenost postala je razlog za krvave sukobe. ZAJEDNIČKI KORENI IZUZETNO oštro se to ispoljilo u vojnim akcijama velikih razmera između Srba i Xrvata i početkom rata između Srba, Xrvata i Bošnjaka u Bosni i Xercegovini, jer te tri narodnosti, čak ne znam da li je ispravno tako ih nazivati, imaju praktično zajednički jezik, zajedničke etničke korene. Na početku ih je delila samo vera: Srbi su pravoslavci, Xrvati katolici, Bošnjaci muslimani. Nakon razgraničenja, verske razlike su opet uticale na način života. Ali koliko žestoke oblike je poprimio rat među njima, koliko je nezaceljivih rana izazvao, koliko veliki broj ljudi je napustio svoja rodna ognjišta, koliko je uništeno ljudskih sudbina! Uz ogromne napore, uspelo je pomiriti strane u Bosni. Na osnovu Dejtonskog sporazuma i akcijom međunarodnih snaga, u koje je ušla i ruska brigada, uspelo je očuvati prekid vatre, pokrenuti stvari u pravcu izbora za organe vlasti i započeti stvaranje struktura vlasti u Republici Srpskoj i u hrvatsko-muslimanskoj Federaciji Bosni i Xercegovini, kao i na nivou zajedničke državne tvorevine u Bosni. Daleko je još bilo do kraja tog procesa, kao i do povratka izbeglica. Ali, postupno, situacija je počela da se stabilizuje. Postupno, mada polako, dolazi do normalizacije odnosa između Beograda i Zagreba, Beograda i Ljubljane. No, na Kosovu se situacija razvijala drugačije. Sukob je prvo tinjao, zatim planuo. Još u vreme Josipa Broza Tita, Kosovo je, s većinskim albanskim stanovništvom, bilo u sastavu Jugoslavije. Istovremeno, po Ustavu Jugoslavije iz 1974. godine, Autonomna Pokrajina Kosovo imala je široka prava – direktnu zastupljenost u rukovodećim strukturama jugoslovenske federacije, pravo veta na promenu saveznog Ustava i druga prava, imala je sopstveni parlament, vladu i Ustavni sud. Posle komadanja Jugoslavije, stvari su se brzo razvijale i na Kosovu. CENTAR SRPSKE DUXOVNOSTI JULA 1990. pokrajinska skupština donosi tzv. Ustavnu deklaraciju kojom je Kosovo proglašeno ravnopravnim subjektom nove jugoslovenske federacije. Međutim, istog tog jula 1990. Skupština Srbije, koja počinje da igra glavnu ulogu u novoj Jugoslaviji, donosi specijalne zakone kojima ukida kosovski parlament i vladu. Na Kosovu je uveden tzv. režim posebne uprave. Rukovođenje pokrajinom prelazi u ruke Posebne direkcije na čelu s potpredsednikom Vlade Srbije. Događaji su dalje tekli nekako uporedo. Septembra 1990. novi Ustav Srbije znatno smanjuje prava pokrajine, ali zadržava njen autonomni status. Kao odgovor na to, tzv. skupština Kosova, formirana 1990. godine od Albanaca iz pokrajine, prihvata deklaraciju o nezavisnosti, kao i Ustav samoproglašene „Republike Kosovo“. Maja 1992. održani su „izbori za predsednika“ i „parlament“ tzv. Republike Kosova. „Predsednik“ je postao Ibrahim Rugova, lider Demokratskog saveza Kosova, vodeće partije kosovskih Albanaca. Nastupilo je, praktično, dvovlašće u Pokrajini Kosovo i Metohija, koju Srbi smatraju istorijskim centrom svoje državnosti i duhovnosti (još u 12. veku tamo su izgrađeni najstariji srpski manastiri) i tvrde, ne bez osnova, da su Albanci većinsko stanovništvo postali zbog nasilnih akcija, prvo tokom petovekovne turske vladavine, a zatim tokom Drugog svetskog rata. SLUŽBENO U TIRANI BEOGRAD je priznavao svoje strukture vlasti. Priština je odbijala da im se potčinjava i stvarala je svoje organe vlasti. Ali Rugova se držao umerene linije. Albanski ekstremizam još je bio u začecima. Jugoslovenska ili, tačnije, srpska policija kontrolisala je, u suštini, situaciju, dok je Milošević, kako je već istaknuto, odbacivao upozorenja o mogućoj eskalaciji. No, u susedstvu je Albanija, i Albance sa Kosova i Albance u toj susednoj zemlji deli samo državna granica koja uopšte nije svugde bila „zaključana“. Kada sam 1957. kao novinar „Moskovskog radija“ (ne znam iz kojih razloga su upravo mene, glavnog urednika emisija za arapske zemlje, poslali na taj službeni put, možda je neko pomislio kako je Albanija jedna od tih zemalja) bio u pratnji Nikite Xruščova u Tirani, pokazali su nam Staljinov spomenik i objasnili da ga Albanci poštuju, jer je on spasao nezavisnost Albanije od Titovih nasrtaja. Tito je stvarno pripremao pripajanje Albanije Kosovu, a ultimativno Staljinovo upozorenje zaustavilo je planiranu operaciju. Sada su neki iznosili planove o Velikoj Albaniji, ali u obrnutoj varijanti – pripajanjem Kosova Albaniji. U prvoj polovini devedesetih godina takvih, uglavnom, nije bivalo puno. Rugova, na primer, na početku nije razmišljao o odvajanju od Jugoslavije, kamoli o pripajanju Albaniji. Stvar je u tome što je standard na Kosovu bio znatno veći nego u susednoj državi. Međutim, nepostojanje želje Beograda da se ozbiljno pozabavi kosovskim problemom, verovanje da će se sve samo od sebe srediti, objektivno je jačalo pozicije albanskih separatista koji su protiv srpskih vlasti i policije počeli da koriste terorističke metode. Uzgred, u prvo vreme, o tome sam već pisao, Amerikanci su tzv. Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) smatrali terorističkom organizacijom. Članak je u formi feljtona objavljivan u „Večernjim novostima“ tokom oktobra 2002. godine

Jevgenij PRIMAKOV

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka