RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
СРЈ vs. НАТО

Русија и НАТО агресија на СРЈ (1)

Русија и НАТО агресија на СРЈ (1) 24.10.2003.Leave a comment

Први сусрет са Милошевићем МОЈ прелазак у обавештајну службу догодио се у време све већих и калеидоскопски променљивих обриса сукоба у Југославији, а после 1991. године у бившој Југославији. Рећи ћу неколико речи о томе шта је одредило однос Сједињених Држава и низа европских земаља према том сукобу. Године 1990. у Југославији су први пут после рата одржани избори на вишепартијској осови. У Словенији, Xрватској, Македонији, Босни и Xерцеговини – Савез комуниста Југославије претрпео је пораз. Комунисти су сачували власт само на преосталој територији бивше Југославије – у Србији и малој Црној Гори. Године 1991. из Југославије су изашле и прогласиле независност Словенија, Xрватска, а нешто касније Македонија и Босна и Xерцеговина – ту су комунисти изгубили на изборима. Тако је руководилац Србије Слободан Милошевић за многе на Западу стекао чисто идеолошку „боју“. „Идеолошки приступ“ према њему од америчког руководства и руководства неких западноевропских земаља постао је израженији када је Милошевић дошао на чело Социјалистичке партије Србије, која се сматра наследницом Савеза комуниста Југославије. РАЗЛАЗ У КРВИ РАСПОЛОЖЕЊЕ против Милошевића на Западу још више се појачало када је Србија испољила тежњу да, у оквиру заједничке државе, задржи делове Југославије који су се издвојили. Прво је дошло до сукоба Југословенске народне армије (ЈНА) с војском словеначке Територијалне одбране, још жешћи и дуготрајнији био је сукоб између ЈНА и хрватских оружаних формација. Десет хиљада људи је убијено, а међу њима неколико хиљада дцивила. Преко 700.000 људи постали су избеглице. И само је интервенција четрнаест хиљада војника из контингента Уједињених нација омогућила да се зауставе војне операције. Средином 1992. заоштравање југословенске кризе повезано је са ситуацијом у Босни и Xерцеговини. Срби који су насељавали Босну и Xерцеговину одбили су у пролеће 1992. да учествују на референдуму, на којем је већина гласала за стварање независне државе на читавој територији БиX. Уместо тога, Срби су прогласили стварање своје државе – Републике Српске, природно тесно повезане са Београдом којим је руководио Милошевић. У Босни и Xерцеговини почели су крвави сукоби који су довели до ескалације насиља без преседана. Седамдесет процената територије БиX било је у рукама Срба, што се такође непосредно повезивало са политиком Слободана Милошевића. Наравно, уз све то постојали су одређени разлози. Али истовремено су западни медији, приказујући догађаје једнострано, стварали нерасположење светске јавности према Србима, и на крају крајева, према „комунисти Милошевићу“. Ево неколико примера. Истина о убиству 20 становника Сарајева, док су стајали у реду за хлеб, од муслиманских бораца, објављена је тек после неколико дана, када су за овај злочин већ били оптужени Срби. Западни телевизијски канали у децембру 1992. године пренели су репортажу о сахрани муслимана – „жртава српског геноцида“, али погребну поворку предводили су православни свештеници. Уследило је извињење због нетачности. ПРЕТЊЕ НАТО-А ДВАДЕСЕТ седмог априла 1992. Србија и Црна Гора основале су Савезну Републику Југославију (СРЈ) и донеле нов Устав земље. СР Југославија је буквално одмах била подвргнута санкцијама (мај 1992), према одлуци Савета безбедности Уједињених нација. Двадесетог децембра у Србији и Црној Гори одржани су вишестраначки избори за посланике републичких скупштина и савезне скупштине. Истовремено су бирани и председници двеју република. Особита пажња била је посвећена, наравно, изборима за председника Србије, личности која је одређивала политику нове федерације. Изборе је пратило 175 посматрача из разних међународних организација и 20 земаља. Победила је Социјалистичка партија Србије. За председника Србије изабран је Милошевић. Уочи избора, у Бриселу је одржано заседање Савета НАТО, на коме су се могли чути позиви да се против Срба примени сила. Многи су то повезивали с предстојећим гласањем, с покушајем да се утиче на изборе. Али то није била смо пропагандна акција. Спољна обавештајна служба имала је све основе да сматра како се, са доласком демократа у Белу кућу, амерички став заоштрава у односу према СР Југославији, а то без сумње утиче на ставове НАТО. У таквим условима требало је покушати преломити ситуацију. Одређене шансе за то пружао је план мирног решења кризе у БиX, који су 2. јануара 1993. предложили копредседници Конференције за бившу Југославију Сајрус Венс и Дејвид Овен. Први је представљао Уједињене нације, а други Европску заједницу. На преговоре у Женеву биле су позване делегације три стране у сукобу – муслиманска, хрватска и српска. Четвртог јанаура 1993. упутио сам председнику Јељцину белешку у којој сам постављао питање одласка директора обавештајне службе или његовог заменика у Београд, ради сусрета са председником Србије Милошевићем. У белешци је било наведено и следеће: „На основу постојећих података, Слободану Милошевићу могло би се указати на реалну могућост снажне и широке акције против Србије, као и на њене последице. Требало би му, такође, предложити да предузме значајне политичке кораке који би смањили напетост. Конструктивна позиција у политичком решавању кризе коју је активно заузео председник Србије може да олакша нашу делатност у Уједињеним нацијама у домену праведног решења кризе у Босни и Xерцеговини. Такав разговор с Милошевићем био би пожељан и са гледишта политичке ситуације у Русији. Председник Руске Федерације треба да има могућост да каже како је учинио све да предупреди удар по Србији“. Сагласност Бориса Јељцина добио сам већ следећег дана, 5. јануара. БОЖИЋ У БЕОГРАДУ ПОСЛЕ преписке, специјалним каналом договорили смо се да сусрет са Милошевићем буде одржан у Београду 8. јануара у 20 часова, сат после слетања авиона. Југословени су подвукли да је време разговора неограничено. Али, такав договор показао је да је урађено само пола посла. Београдски аеродром био је затворен, јер су на снази биле санкције против Југославије. Затражили смо од Специјалног комитета за санкције Уједињених нација да нам дозволи лет. Добили смо повратно питање: „А ко лети?“ Одговорили смо: „Група руских дипломата.“ Опет питање: „Ко поименце?“ Одговорили смо како не сматрамо обавезним да набрајамо сва презимена – то није предвиђено никаквим правилима. Тада су јавили: „Лет није забрањен али имајте у виду да аеродром Сурчин (Београд) не прима авионе.“ То смо и осетили. Спуштали смо се по мраку на сопствени страх и ризик. Капетан авиона ТУ 134 Сергеј Николајевич Фифилов – диван пилот, у шта сам се уверио више пута, извукао је авион из снажне измаглице изнад писте. И спустили смо се без проблема. У резиденцији нас је већ чекао Милошевић. Иако смо се тада срели први пут, све је показивало да ће то бити отворен и пријатељски разговор. На путу до Милошевића разговарао сам са веома симпатичним колегом – руководиоцем српске обавештајне службе, који је рекао да Слободан много очекује од овог сусрета и да је спреман на најозбиљнију размену мишљења. Падало је у очи одсуство китњастог протокола који, на известан начин, у сваком случају код мене, спутава сваку жељу да одмах пређем на пословни тон са саговорником. Милошевић је предложио да се одморимо после пута, да нешто поједемо, учинио је то ненаметљиво и без лажне љубазности. Одговорио сам да је боље да прво разговарамо, а затим ћемо прихватити његову гостољубивост. Разговор уочи Женеве РАЗГОВОР се одвијао у четири ока уз присуство преводиоца. Допадало ми се и то што Милошевић није почео разговор многобројним поздравима руководиоцима наше земље и ватреном захвалношћу за подршку. У неким источњачким земљама тај део разговора знао је да се отегне или чак да преовлада над читавим осталим делом. Уздржан, без ужурбаности, полако је излагао своје мисли, умео је пажљиво да саслуша партнера – ето такав ми је у сећању остао Слободан Милошевић. Ова карактеристика, како ми се чини, поткрепљена је и његовом спољашношћу: мирно лице, високо чело, живахне очи које су директно гледале док сам разговарао с њим. Рекао сам Милошевићу да, по нашем мишљењу, стабилна ситуација у Србији може да се нађе на проби, уколико се не пронађе мирно решење за Босну и Xерцеговину. Постоји спољна опасност и постоји унутрашња. Избори су показали јачање позиција крајњих националиста. За понеког је то било неочекивано, али не и за нас, јер су се њихове партије храниле крвавим сукобима у Босни и Xерцеговини. ТАКТИЧКИ О ПЛАНУ УЧИНИЛО ми се да је Милошевићу импоновала директна примедба о неопходности да делом прецрта свој, нажалост већ устаљен, лик човека коме мир није близак. Упитао сам да ли се спрема да иде у Женеву на трилатералне преговоре о плану Венса и Овена. Он је одговорио негативно. Ја се нисам сложио са тим, нагласивши да би учешће Милошевића било најзапаженији догађај и да ће на крају крајева решити резултат преговора. – Са чим да идем у Женеву, кад антисрпско расположење доминира у односу према Босни и Xерцеговини, Југославији и нарочито према мени? – Ето, то треба поколебати – приметио сам. – А с чим да идете? У својим говорима често сте помињали исправне идеје које могу да трасирају пут према миру, али сте их износили на многим местима. Чак и ако изаберете и обједините те већ изречене идеје у један исти став, добићете јединстен став који ће, у то сам сигуран, допринети прихватању плана Венса и Овена. – Али, против тог плана су муслимани. – Утолико је више потребно да српска страна подржи план. Прво, код означавања на мапи десет засебних области Босне и Xерцеговине, Србима ће, према том плану припасти више од половине територије. Друго, зашто Срби треба да стану у исти ред са онима који желе да торпедују пројекат који подржава практично цела светска заједница? Уз постојећи однос према Србима, сви ће рећи да су га онемогућили управо они, а не неко други. Даље се водио разговор о плановима „Велике Србије“. Подвукао сам да су они у садашњим условима апсолутно неоствариви, чак и по цену велике крви. Милошевић се сложио с тим. ПОДРШКА КРЕМЉА РЕКАО сам Милошевићу: свиђало се то неком или не, али таква је реалност – да је он кључна личност и да од њега умногоме зависи развој догађаја на целој територији бивше Југославије, а сада нарочито у Босни и Xерцеговини. Ипак, таква реалност мора да буде са предзнаком „плус“. Другим речима, сви треба потпуно јасно да схвате како је Милошевић кључна личност мирног решења кризе. Наравно, нисмо заобишли односе између наше две земље. Говорећи о чврстим темељима, приметио сам да Русија не може аутоматски да следи некога – неопходно је да то наши партнери, ма колико да смо блиски, имају у виду. Разговор, чије сам основне елементе изложио, није наравно, био први разговор руског представника с Милошевићем. С њим се одвијао интензивни дијалог на нивоу руководства Министарства иностраних послова. Ипак је очигледно да је његов сусрет са директором Спољне обавештајне службе био од значаја. Милошевић је одлучио да иде у Женеву. То је имало одлучујућу улогу. Радован Караџић, шеф српске делегације, управо је одбацио предложене принципе уставног уређења Босне и Xерцеговине. Због тога је практично био блокиран прелазак на разматрање питања територијалног разграничења. Ситуација се драстично променила доласком Милошевића у Женеву. Српска делегација је прихватила план уставног уређења независне Босне и Xерцеговине, разрађен у Уједињеним нацијама и Европској заједници, уз услов да га одобри парламент босанских Срба. Милошевић је у интервјуу београдској телевизији оценио постигнуте договоре као „веома важан и неопходан корак на путу према миру“. Он је посебно издвојио два принципа у пројекту будућег уставног уређења Босне и Xерцеговине: признавање равноправности три народа и решавање свих важних питања путем консензуса. Четрнаестог јануара представнику Спољне обавештајне службе у Београду било је наложено да Милошевићу пренесе како је председник Русије позитивно реаговао на његов став о решавању босанског проблема и дао директиву нашим службама и институцијама да предузму низ мера чији је циљ да неке земље Запада, као и неке муслиманске земље, напусте негативна однос према Београду. То би допринело напретку и компромисном решењу кризе у Босни и Xерцеговини. НЕОДГОВОРАН ЧИН СЛЕДЕЋЕГ дана Милошевић је преко представника наше обавештајне службе послао поруку у Москву, у којој се говорило о потпуној идентичности његових погледа и става руског руководства, као и захвалност за идеје које су му пренете, „чији је значај и вредност потврдио даљи ток догађаја“. „Српско руководство“ писало је у поруци, „заинтересовано је за најскорије сусрете са руководством Руске Федерације, на свим нивоима који су прихватљиви за наше пријатеље у Москви“. Карактеристично је да је Милошевић сачувао свој став, без обзира на то што су хрватске оружане снаге почеле активно да делују у Српској крајини. Он се није одрекао своје подршке Венс Овеновом плану ни кад је крајем априла парламент босанских Срба тај план одбацио и одлучио да се спроведе референдум о коначној одлуци. Влада Србије је, назвавши ову одлуку „неодговорним чином“ објавила обустављање главних облика економске помоћи босанским Србима. Мислим да је подршци ове линије, која је служила мирном изласку из кризе у БиX у интересу сва три ентитета, допринео и други затворени састанак са председником Милошевићем у Београду марта 1993. године. Остале отворене сусрете с њим, које сам имао у својству министра иностраних послова, описаћу у следећем делу књиге. Резимирајући, желео бих да кажем следеће. Русија је увек тежила да искористи свој утицај на Београд за престанак крвопролића и успостављање мира. У својим контактима на Западу ми смо стално подвлачили могућност конструктивног договора с Београдом о мирном решавању сукоба на територији бивше Југославије. Нажалост, наш савет и препоруке западни партнери нису увек прихватали. Очигледно, потценили су и позитиван допринос Милошевића у разради Дејтонског споразума, који је ставио тачку на крваве сукобе у БиX. Не бих желео да се створи утисак као да су Русија и Милошевић били јединствена целина. Имали смо разлоге да му изнесемо и своје примедбе, понекад веома озбиљне, поводом појединих његових акција, што смо и чинили. А ни он није увек би задовољан ставом Русије. Али, главно је било то да се, уколико желимо, стабилност на Балкану, не сме прилазити са предубеђењем према појединим народима, нити према њиховим руководиоцима. Крвави удар Алијансе ПОНОВО сам читао претходно поглавље о тешким и дуготрајним преговорима, који су на крају довели до потписивања Основног акта и мислио: Вреди ли да га унесем у књигу? Јер од оног тренутка одиграли су се догађаји без преседана. НАТО је извршио вишедневно бомбардовање Југославије. Први пут у историји Северноатлантска алијанса употребила је силу не за одбрану својих савезника, ради чега је, како се стално тврдило и била створена. Први пут је искоришћена ратна машинерија ван граница савезничких држава. Први пут је НАТО употребио војну силу без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, а нису ракетирани и бомбардовани само војни, него и цивилни објекти. Таква „непробирљивост“, која је подсећала на праксу Другог светског рата, служила је једном циљу – да заплаши Југославију и примора је на капитулацију. И све то скупа представљано је као неопходност у околностима „етничког чишћења“ које је Милошевић спроводио на Косову. Немам намеру да оправдавам антиалбанске акције у тој југословенској покрајини. Штавише, руски представници, укључујући и мене, више пута су указивали председнику Југославије на неопходност давања широке аутономије Косову. Нашим апелима није поклоњена пажња. „МИРОВНА“ ОПЕРАЦИЈА НО, ипак: приближно две године, или годину и по пре тога, управо су званични амерички представници тзв. Ослободилачку војску Косова сматрали терористичком организацијом. Само током прве две недеље НАТО бомбардовања, најмање седам пута више Косовара је избегло, него за све време „етничког чишћења“ које је, како се објашњавало, довело до бомбардовања. Након почетка „мировне“ операције, Косово почињу да напуштају, спасавајући се од терориста, десетине хиљада Срба. Бомбардовање Југославије нанело је најозбиљнији ударац односима Русије и НАТО. Можда би у таквим околностима требало узети за грешку оне огромне напоре које смо предузимали ради постизања конструктивног узајамног разумевања са Северноатлантским пактом? Једнозначно одговарам на такво питање негативно. Пре свега, због тога што је крвава операција НАТО прекинута захваљујући, у одлучујућој мери, улози коју је одиграла Русија. Смем да тврдим да Русија не би могла с таквом снагом и тако ефикасно да се потврди на мировном плану, да у историји њене дипломатије нису постојали исцрпљујући и, коначно, потпуно оправдани преговори у циљу израде и потписивања Основног акта. Могућност за компромис Русије и НАТО, доказане потписивањем акта, несумњиво су повећале број оних који су операцију НАТО против Југославије сматрали грубом грешком. А неминовност перспектива наглог погоршања односа са Русијом, посебно прекид активности Савета за сталну сарадњу, допринела је, како се чини, обуздавању ескалације војних акција и спречила копнену операцију НАТО против Југославије. Напокон, не треба заборавити да су догађаји око Југославије она „полазна тачка“ која ће одредити развој међународне ситуације, у сваком случају у првој деценији 21. века, према једном од два сценарија. Сценарио 1. Ма како тумачили резултате војне операције НАТО против Југославије, европске државе чланице НАТО, а за њима и Американци, схватиће да се само на основу одлуке Уједињених нација и њеног Савета безбедности могу предузимати оружане акције. У НАТО ће се дешавати позитивне промене које ће се одразити, између осталог, на јачање европског елемента и веза с регионалним организацијама, поготово са ОЕБС. ПОТИСКИВАЊЕ УН НАСТАВИЋЕ се процес смањења нуклеарног наоружања. После руског ратификовања Споразума САЛТ-2, биће потписан Споразум САЛТ-3, који ће знатно смањити број бојевих глава у Сједињеним Државама и Русији. Приближиће се граница када ће се смањењу нуклеарног наоружања прикључити Енглеска, Француска и Кина. Биће створени повољни услови за укључивање тзв. незваничних нуклеарних држава у Уговор о неширењу нуклеарног оружја и Уговор о општем прекиду нуклеарних проба. Светска заједница ујединиће напоре за регулисање сукоба и изградиће снажну брану екстремизму у свим његовим облицима – тероризму, организованом криминалу и нарко-бизнису. Али, постоји и други сценарио и било би нетачно и опасно да затварамо очи пред таквом могућношћу. Сценарио 2. Након југословенских догађаја, Вашингтон више рачуна на „натоцентризам“. Са мањим или већим пристанком европских чланица НАТО, ова организација потискује Уједињене нације или их неутралише као најважнији механизам у систему међународних односа, који се у својим активностима ослања на универзалне принципе међународног права. Као резултат америчке изградње противракетне одбране земље, а то директно крши одредбе Споразума о противракетној одбрани, биће успорен или заустављен процес смањења офанзивног нуклеарног наоружања. Биће веома отежано враћање на плодан преговарачки процес у тој области. Не располажући довољним финансијско-економским могућностима, и у околностима међународне неизвесности, Русија ће повећавати борбену способност, делујући асиметрично. Општа неповољна ситуација одразиће се на политичку ситуацију у земљи, отежаће демократизацију и реформе, допринеће изолационистичким тенденцијама, супротним интересима Руса и светске заједнице у целини. Биће успорени процеси демократизације у Кини, Индији и другим земљама, и испољена тежња ка заједничкој одбрани од нове улоге НАТО због натовских претензија на мешање у унутрашње ствари других земаља. Сасвим је природно да се Русија борила и да ће се борити за то да се догађаји развијају по првом сценарију. А у оквир такве борбе органски спадају и преговори ради закључивања Основног акта о којима сам детаљно писао. Косово на нишану ГОДИНЕ 1996. рекао сам председнику Слободану Милошевићу: „Обратите пажњу на Косово, тамо настаје експлозивна ситуација која ће тешко бити превладана.“ Уверен сам да нисам био усамљен у таквом закључку. Многи су упозоравали председника Србије на потенцијалну косовску опасност. Он није примећивао ту опасност или је, једноставно, прелазио преко упозорења. Можда се Милошевићу донекле завртело у глави од тадашњег кокетирања Американаца који су схватали да без њега нико не би могао да на свет донесе Дејтонски споразум који је означио крај рата у Босни и Xерцеговини. Милошевић је лако могао да види у себи свемогућег политичара и из тог разлога што, практично, нико у Србији и у целој Југославији није могао да му се супротстави. Речју, Косово га тада није пуно бринуло. Међутим, заоштравало се стање ствари на Косову. На почетку мало историје. Када се почетком деведесетих година, одвајањем Xрватске, Словеније, Македоније и Босне и Xерцеговине, преполовила послератна Југославија, светска заједница, укључујући, нажалост, и Русију, некако одмах је, без посебног напрезања и страховања за будућност, не само признала, него и све то поздравила. Међутим, нож поделе раскомадао је народе. Међуетничка раздробљеност постала је разлог за крваве сукобе. ЗАЈЕДНИЧКИ КОРЕНИ ИЗУЗЕТНО оштро се то испољило у војним акцијама великих размера између Срба и Xрвата и почетком рата између Срба, Xрвата и Бошњака у Босни и Xерцеговини, јер те три народности, чак не знам да ли је исправно тако их називати, имају практично заједнички језик, заједничке етничке корене. На почетку их је делила само вера: Срби су православци, Xрвати католици, Бошњаци муслимани. Након разграничења, верске разлике су опет утицале на начин живота. Али колико жестоке облике је попримио рат међу њима, колико је незацељивих рана изазвао, колико велики број људи је напустио своја родна огњишта, колико је уништено људских судбина! Уз огромне напоре, успело је помирити стране у Босни. На основу Дејтонског споразума и акцијом међународних снага, у које је ушла и руска бригада, успело је очувати прекид ватре, покренути ствари у правцу избора за органе власти и започети стварање структура власти у Републици Српској и у хрватско-муслиманској Федерацији Босни и Xерцеговини, као и на нивоу заједничке државне творевине у Босни. Далеко је још било до краја тог процеса, као и до повратка избеглица. Али, поступно, ситуација је почела да се стабилизује. Поступно, мада полако, долази до нормализације односа између Београда и Загреба, Београда и Љубљане. Но, на Косову се ситуација развијала другачије. Сукоб је прво тињао, затим плануо. Још у време Јосипа Броза Тита, Косово је, с већинским албанским становништвом, било у саставу Југославије. Истовремено, по Уставу Југославије из 1974. године, Аутономна Покрајина Косово имала је широка права – директну заступљеност у руководећим структурама југословенске федерације, право вета на промену савезног Устава и друга права, имала је сопствени парламент, владу и Уставни суд. После комадања Југославије, ствари су се брзо развијале и на Косову. ЦЕНТАР СРПСКЕ ДУXОВНОСТИ ЈУЛА 1990. покрајинска скупштина доноси тзв. Уставну декларацију којом је Косово проглашено равноправним субјектом нове југословенске федерације. Међутим, истог тог јула 1990. Скупштина Србије, која почиње да игра главну улогу у новој Југославији, доноси специјалне законе којима укида косовски парламент и владу. На Косову је уведен тзв. режим посебне управе. Руковођење покрајином прелази у руке Посебне дирекције на челу с потпредседником Владе Србије. Догађаји су даље текли некако упоредо. Септембра 1990. нови Устав Србије знатно смањује права покрајине, али задржава њен аутономни статус. Као одговор на то, тзв. скупштина Косова, формирана 1990. године од Албанаца из покрајине, прихвата декларацију о независности, као и Устав самопроглашене „Републике Косово“. Маја 1992. одржани су „избори за председника“ и „парламент“ тзв. Републике Косова. „Председник“ је постао Ибрахим Ругова, лидер Демократског савеза Косова, водеће партије косовских Албанаца. Наступило је, практично, двовлашће у Покрајини Косово и Метохија, коју Срби сматрају историјским центром своје државности и духовности (још у 12. веку тамо су изграђени најстарији српски манастири) и тврде, не без основа, да су Албанци већинско становништво постали због насилних акција, прво током петовековне турске владавине, а затим током Другог светског рата. СЛУЖБЕНО У ТИРАНИ БЕОГРАД је признавао своје структуре власти. Приштина је одбијала да им се потчињава и стварала је своје органе власти. Али Ругова се држао умерене линије. Албански екстремизам још је био у зачецима. Југословенска или, тачније, српска полиција контролисала је, у суштини, ситуацију, док је Милошевић, како је већ истакнуто, одбацивао упозорења о могућој ескалацији. Но, у суседству је Албанија, и Албанце са Косова и Албанце у тој суседној земљи дели само државна граница која уопште није свугде била „закључана“. Када сам 1957. као новинар „Московског радија“ (не знам из којих разлога су управо мене, главног уредника емисија за арапске земље, послали на тај службени пут, можда је неко помислио како је Албанија једна од тих земаља) био у пратњи Никите Xрушчова у Тирани, показали су нам Стаљинов споменик и објаснили да га Албанци поштују, јер је он спасао независност Албаније од Титових насртаја. Тито је стварно припремао припајање Албаније Косову, а ултимативно Стаљиново упозорење зауставило је планирану операцију. Сада су неки износили планове о Великој Албанији, али у обрнутој варијанти – припајањем Косова Албанији. У првој половини деведесетих година таквих, углавном, није бивало пуно. Ругова, на пример, на почетку није размишљао о одвајању од Југославије, камоли о припајању Албанији. Ствар је у томе што је стандард на Косову био знатно већи него у суседној држави. Међутим, непостојање жеље Београда да се озбиљно позабави косовским проблемом, веровање да ће се све само од себе средити, објективно је јачало позиције албанских сепаратиста који су против српских власти и полиције почели да користе терористичке методе. Узгред, у прво време, о томе сам већ писао, Американци су тзв. Ослободилачку војску Косова (ОВК) сматрали терористичком организацијом. Чланак је у форми фељтона објављиван у „Вечерњим новостима“ током октобра 2002. године

Јевгениј ПРИМАКОВ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор