RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Православље

Православци на свим меридијанима

Православци на свим меридијанима 01.10.1999.Leave a comment

Најновија истраживања показују да и међу Ескимима, на крајњем северу, има људи православне вере. Православље је доспело и до далеког Јапана, чијих је 40.000 верника импресионирано иконама и редовно долази у велелепну цркву у Токију посвећену Xристовом Васкрсењу. Са више од сто милиона верника највећи углед, ипак, има Руска православна црква. Нашој цркви темеље су поставили Свети Сава и Немањићи. Ко су све православци данас? Где се све налазе после два и уоћи трећег миленијума? Кратко речено православље се налази између византијског наслеђа и Васељенске Патријаршије у Цариграду, измећу „Трећег Рима“, како је титулисана Русија и грчког стожера, у двадесетом веку, затим између колевке монаштва у Александрији, на афричкој обали и Свете Горе на Атосу. Православље је и од Торонта у Канади до Токија у Јапану, од Аљаске па до Аустралије. Исповедају га и Финци, па и још северније Ескими, али и Копти у жаркој Африци од Египта до Етиопије, потом Сиријци, Либанци. Православне цркве постоје и у бившој Чехословачкој и данашњој Пољској, а православаца има и у Албанији, међу Албанцима, упркос томе што је својевремено њихов лидер Енвер Xоџа законом укинуо све религије… Сваки четврти хришћанин… Уз око милијарду хришћана у свету, по најновијим подацима, око 250 милиона су хришћани православне вероисповести. Свети Симеон Мироточиви, на фресци у Студеници, први је од 68 Срба светитеља који су унети у календар. Овако прегледне и заиста исцрпне податке сазнајемо од протејереја др Радомира В. Поповића, историчара средњовековног и раног хришћанства, иначе декана Теолошког факултета у Београду. Пуно података и неочекиваних сазнања нуди и његова тек објављена књига „Православље на раскршћу векова“ и штампаној поводом две хиљаде година од рођења Исуса Xриста. – Књига је заиста преглед православних и дохалкидонских цркава данас у свету и намењена је превасходно студентима теологије – каже професор Поповић. – Методолошки, у њој су обрађене патријаршије, затим самосталне и потом дохалкидонске цркве. Да одмах разјаснимо то да монофизитске или дохалкидонске цркве такође припадају Источној хришћанској цркви, али их од православља издвајају својеврсне догматске разлике. Достојанство патријаршије имају древне, старе цркве, апостолског порекла и старине, па међу њима и наша, Српска православна црква, прецизира професор Поповић, док су аутокефалне цркве такође самосталне у оквиру неке патријаршије. Свакако да је највећи углед и значај Руске православне цркве и то не само због чињенице да има, према најновијим подацима, више од стотину милиона верника, наводи професор Поповић и додаје: – Тај углед стечен је још из времена московског кнеза Ивана Трећег Великог (1462-1505). После женидбе са византијском кнегињом Софијом Палеолог он је добио царску титулу по узору на Византију. То се збило кад је први Рим пао у руке варвара због јереси, Цариград, као „нови Рим“ пао је у турско ропство 1453. године, а углед грчке Цркве је опао у очима православног света. Тако се код Руса јавља идеја о Москви као „трећем Риму“. Она је то заиста и постала јер су у њу пренети обреди крунисања царева, државни грб, а касније и установа патријаршије 1589. године. Русија је тако постала чувар хришћанске васељене и православља. У породици хришћанских православних цркава висок је ранг и достојанство и Српске православне цркве, којој су темеље ударили Свети Сава и светородна лоза Немањића. Наша црква изборила је самосталност још 1219. године, од када је стекла ранг архиепископије, у којем је достојанству била до 1346. године. Од тада па до 1766. године постојала је као патријаршија. Тада је, у доба турског ропства и најжешћих репресија укинута, а обновљена је најпре као Карловачка митрополија и потом плотунима Карађорђевих устаника и доцнијим ослободилачким ратовима. Српској православној цркви враћен је ранг патријаршије тек 1920. године. Подсећање на расцеп Мало ко данас зна име васељеног патријарха, али је зато римски папа често у средишту збивања у свету, па и не само религијских. Интересантно је зато подсетити како је било пре расцепа цркве 1054. године. – Овде вреди напоменути да, насупрот схватању Римокатоличке цркве, православна Црква сматра да је епископ Рима, који има титулу папа, само један од пет патријарха и по части „први међу једнакима“ – објашњава професор Поповић. – У епохи васељенских сабора, током првих осам векова историје хришћанства, овај систем пет патријаршија, функционисао је у целој Цркви. Без присуства или сагласности свих пет патријараха (васељенског, александријског, антиохијског, јерусалимског и римског), у Цркви није доношена ниједна значајнија одлука. Међутим, после расцепа, па и кроз средњи век, папа је на западу стицао све више не само духовну него и политичку моћ, што је остало и до данас. Да би се представиле све православне цркве у свету, потребно би било да се о свакој напише посебна књига, каже професор Поповић, а и да би се свакој посветила бар нека пажња, неопходан је далеко већи простор. Зато ћемо покушати да укажемо на извесне изузетности или куриозитете. На пример, колевка монаштва је у Мисиру, данашњем Египту, што је надлежност Александријске Патријаршије, а данас је то средиште пре свега Света Гора са нешто мање од две хиљаде калуђера у двадесет манастира и мноштву скитова. Истина све православне цркве, па и она у Америци, имају своје манастире. Занимљиво је опет да Финци имају самосталну православну цркву са око 70000 верника, а најновија истраживања показују да и међу Ескимима, на крајњем северу, има православаца. Једини православци тамне пути су Копти у Етиопији за које професор Поповић тврди да припадају најпобожнијим народима на свету. Православље је доспело и до далеког Јапана, чијих је око 40000 верника највише импресионирано православним иконама, а свакако и велелепном црквом у Токију посвећеној Xристовом Васкрсењу. У томе је највећа заслуга Руса Николаја Касаткина, који се сматра највећим хришћанским мисионаром свих времена, а који је недуго после смрти 1912. године проглашен свецем. Познато је да је домовина римског папе Војтиле Пољска превасходно католичка, али се готово и не зна да око 700000 Пољака исповеда православље. И на простору бивше Чехословачке је око 200000 Чеха и Словака који су православци. Због познатих актуелних прилика свакако је интересантно питање православне цркве у Албанији. У тој држави, која је основана после Првог балканског рата 1912. и чија је црква добила самосталност 1937. године, било је уочи Другог светског рата око 250000 православних верника. И после свега што се у „земљи орлова“ догодило у поратном периоду и до данас, у њој је, према најновијим подацима, сваки четврти становник православне вероисповести. Православци су и Албанци, уз, разумљиво, Грке, Влахе и Србе, који живе у овој земљи. У најновијем периоду изграђено је седамдесет нових храмова, док је више од 160 православних цркава обновљено. Извор: „Магазин-Политика“

Будимир ПОТОЧАН

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор