Informacioni centar "Komentar"

Stojan Cerović, nećak Milovana Đilasa, čovek koji je sebe pred svetom različito opisivao kao „Evropljanina“, „Jugoslovena“ ili „Crnogorca“ ali nikada kao „Srbina“, predložen je za novog ambasadora Savezne Republike Jugoslavije u Vašingtonu.

Premda je sve izglednije da predlog ipak neće proći – pobornici imenovanja prof. Svete Stojanovića na isti položaj veruju da su uspešno „uzvratili udarac“ – već sama činjenica da je Cerovićeva kandidatura ijednog trenutka uzeta ozbiljno ukazuje na poodmaklu šizofreniju jednog dela beogradske javne i političke scene. Stojan Cerović zasniva svoj rejting u političkim, medijskim i akademskim krugovima zapadnog sveta na činjenici da se tokom protekle decenije istakao kao jedan od najoštrijih kritičara Srba-kao-takvih.

On pred stranim auditorijumima nije osuđivao samo postupke režima Slobodana Miloševića, niti eventualno srpske strane u ratovima za jugoslovensko nasleđe, nego je težio da podvrgne nemilosrdnoj dekonstrukciji i srpsku istoriju, kulturu, kolektivno stanje duha, političko biće i mentalitet uopšte – a to što pritom dolazi iz Srbije davalo mu je posebnu težinu i prezumptivni kredibilitet. Kao glavni politički komentator Vremena, „nezavisnog“ beogradskog nedeljnika koji se već godinama finansira iz stranih, pretežno Soroševih izvora, Cerović je tokom protekle decenije – prema sopstvenoj biografiji – bio „stalni izvor informacija za zapadne diplomate i dopisnike sa raznih strana sveta“.

Na početku ove specifične karijere, još 1991. bio je jedan od osnivača i prvi predsednik Centra za antiratne akcije – takođe jedne od Soroševih filijala – i u tom svojstvu blisko je sarađivao sa Sonjom Liht, Sonjom Biserko i Natašom Kandić, „ženama u crnom“ i njima sličnim aktivistima i njihovim (i svojim) stranim mentorima i sponzorima.

Cerovićev izbor karijere urodio je očekivanim plodovima. Uprkos izrazito ograničenom znanju engleskog jezika i premda nikada nije objavio nijedan akademski članak ili naučni rad, bio je dobitnik Nimanove stipendije na Xarvardu za 1993. godinu, a potom gostujući profesor na Centralnom evropskom univerzitetu u Budimpešti 1996. godine, da bi prošle, 2000. godine došao u Vašington kao stipendista američkog Instituta za mir u okviru programa Instituta Dženingsa Randolfa. U svim tim raznim svojstvima učestvovao je na bezbrojnim tribinama, okruglim stolovima, simpozijima, da o medijskim intervjuima ne govorimo. U svim tim nastupima na obe strane Atlantika provlačila se osnovna potka koju je Cerović artikulisao u Vremenu 29. maja 1995: Srbi koračaju nacističkim stopama; bili su kolektivno spremni da počine zlo kada im je obećano da će im se to isplatiti – ali da bi videli kuda ih to sve vodi trebalo je samo da pogledaju stare nemačke ili italijanske dokumentarne filmove.

U medijima engleskog govornog područja znatan publicitet dobilo je Cerovićevo Otvoreno pismo sarajevskom intelektualcu iz januara 1996. godine, u kome on veli da rata u Beogradu nije bilo ali da je rat je u Beogradu smišljen i odatle vođen, dok je Sarajevo nestajalo pod granatama na zgražavanje čitavog sveta. Beograd je glavni krivac, a zagriženi srpski nacionalisti – intelektualci koji su pre rata Miloševiću dali mandat lidera svih Srba – problem odgovornosti za srpska zlodela redukuju na problem nacionalnog poraza i navodnu Miloševićevu izdaju.

Čak ni pokušaji kooperativnosti srpske strane, oličeni u Biljani Plavšić, nisu impresionirali Cerovića. O imenovanju Plavšićeve na položaj predsednika Republike Srpske Cerović je američkom dnevnom listu USA Today 21. maja 1996. izjavio da „teško možemo govoriti o nekakvoj promeni. Ona je veoma bliska Karadžiću. Oni su praktično istovetni (. . .) Mislim da Karadžić zadržava kontrolu i da ovo nije bitan ustupak prema većoj kooperativnosti“.

Nekoliko godina pre nego što je srpska javnost saznala da joj zabrinuti demokratski svet sprema denacifikaciju, u intervjuu za Si-En-En Cerović je 23. februara 1997. Srbiju opisao kao zemlju kojoj je potrebna kolektivna terapija: „Ova zemlja je tokom niza godina bila u paranoidnom raspoloženju“. Podlegla je propagandi laži, mržnje i gluposti, ali je po njemu neizvesno kada će je i ko od te bolesti izlečiti. Sa Cerovićevog stanovišta ova kolektivna mentalna poremećenost nije skorašnjeg datuma, već je imanentna čitavoj srpskoj istoriji, za koju je on aprila 1998. napisao da pruža nacionalizmu beskrajni arsenal vatrene moći. Ironično pominjući iskopavanje „gomila srpskih kostiju“ iz Drugog svetskog rata („pri čemu su Srbi, naravno, predstavljani kao nevine žrtve“) on je upozoravao da je takva „mitologija maskirana u istoriju“ potom korišćena za agresiju protiv Xrvata i Muslimana. Takve paranoidne konstrukcije, po Ceroviću, našle su odraza i u besmislenim optužbama na račun Vatikana, Nemačke i Austrije.

Četiri meseca kasnije, dok se u zapadnim medijima uveliko pripremao teren za rat protiv Srbije, Cerović je pružio svoj doprinos kampanji i američkoj javnosti „potvrdio“ srpska zlodela na Kosovu. Primera radi, 2. oktobra 1998. godine u intervjuu za najslušaniju američku radio-mrežu NPR (National Public Radio, „Morning Edition“) Cerović je pozdravio povlačenje srpskih snaga bezbednosti iz jednog dela Kosova i „potvrdio“ da su „otkriveni novi masakri“ koje su počinile srpske snage bezbednosti u pokrajini. Takve optužbe o „masakrima“, dodatno verifikovane iz samog centra zla, Beograda, utrle su put Rambujeu i bombama nekoliko meseci kasnije. Kada je kraj bombardovanja već bio na pomolu Cerović se odvažio na jednu kritički intoniranu notu u svom obraćanju zapadnom auditorijumu. Juna 1999. godine, pred Miloševićevu kapitulaciju, on je izjavio da je „Zapad zakasnio u Bosni, da je reagovao suviše mlako i suviše kasno, ali da je ovaj put očigledno preterao“.

Dakle, trebalo je bombardovati Republiku Srpsku i daleko pre leta 1995, ali je 78 dana bombi nad Srbijom ipak malo mnogo. Međutim, već 6. septembra 1999. Cerović vadi fleku konstatacijom da Srbija nema prava da se žali na bombardovanje: Miloševićeva era predstavlja vrhunac stare priče o srpskoj državnosti, ishod njenih političkih, društvenih i kulturnih ambicija. Srbija je sama na sebe navukla bombe i platila ogromnu cenu za svoj izbor. Možda je ona neopravdano visoka, ali Srbija je izgubila pravo da podvrgava sumnji opravdanost kazne jer je njena krivica jasna. Poraz koji je iskusila delovaće kao svojevrsna vakcina protiv nacionalističke infekcije. Konačno, početkom ove godine Cerović je ponovio da je srpska strana kriva za sve. Po njegovoj zaključnoj dijagnozi, od trenutka kada je Milošević preuzeo vlast rat je u Jugoslaviji postao neizbežan. On nije stvorio srpski nacionalizam, ali je otvorio vrata za njegov ulazak. Sam se stavio na čelo agresivnog pokreta koji je razorio institucije Titove Jugoslavije kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina. Republike su imale ustavno pravo odvajanja, ali srpski nacionalizam se tom razlazu suprotstavio.

Da je kojim slučajem prošlo kroz proceduru, Cerovićevo imenovanje samo bi potvrdilo da su posle Miloševićevog izručenja Srbi prestali da postoje kao samostalni akteri na međunarodnoj sceni. Njihov novi status je doduše neizvestan: Đinđić i gaulajterska većina DOS-a možda su se nadali da će sebi obezbediti status vazala spoljnih mentora – ali im sa zapadne strane ni toliko nije bilo pruženo. Zato je tako grubo i vidljivo odbijena finansijska pomoć. Vazalski odnos podrazumeva i kakav-takav stepen zaštite nacionalnih i državnih interesa podređene strane, a to je uskraćeno. Đinđić i društvo mogu da budu samo satrapi, bespogovorni izvršioci koji ne mogu ni da se prave da imaju neka prava, već moraju biti zahvalni kada im se i ako im se štogod dodeli. Ako su tačni podaci kojima raspolažemo, ohrabruje činjenica da se Predsednik SRJ napokon ozbiljnije zauzeo da spreči još jedno katastrofalno diplomatsko imenovanje. Posle krupnih grešaka Koštuničinih najbližih saradnika u vezi sa upornim držanjem Radeta Markovića na položaju šefa DB (što je Đinđiću otvorilo prostor da postavi svog čoveka), posle užasno loše odigranog slučaja Gavrilović, a što je svakako najvažnije posle poražavajuće pogrešne odluke da se DOS održava u veštačkom životu – u korist sopstvene štete DSS-a i štete srpskih nacionalnih interesa – napokon je postavljena barem jedna prepreka zahuktalom zapadnjačkom gaulajterskom nihilizmu na političkoj sceni Srbije.

G. Cerović je naravno nebitan sam za sebe, ali predstavlja otelotvorenje onog segmenta beogradske javne scene koji zagovara prihvatanje teze o suštinski benignoj ulozi tzv. međunarodne zajednice na Balkanu tokom protekle decenije i prihvatanje dijagnoze srpskog problema kao unutrašnje bolesti političkog i društvenog bića nacije. Da je otišao u Vašington kao ambasador, on bi se savršeno uklapao u već uveliko formirani spoljnopolitički establišment SRJ kojim dominira Svilanovićeva ekipa iz Foruma za međunarodne odnose Građanskog saveza Srbije – Vojin Dimitrijević, Živorad Kovačević, Milivoje Maksić, Ilija Đukić, Milan Šahović. Deo najužeg kruga su i Vatroslav Vekarić i Vladimir Vareš, brozovski Xrvati neizvesne lojalnosti. (Vareš je sada načelnik Direkcije za analizu i planiranje SMIP-a, gde mu dolaze svi telegrami iz ambasada u svetu, tako da sami SIP-ovci rezignirano konstatuju da stranim službama više ne treba da traće pare na beogradske agenture.)

Isti krug je za ambasadora u Ljubljani postavio člana Foruma Ivu Viskovića (Xrvata), u Budimpešti Dejana Janču (Slovenca), dobili su Pariz, Lisabon i Sofiju, blokirali Bojovića za Vatikan, u UNESKO su poslali Titovog agenta iz UN Dragoljuba Najmana, a u Beču postavili Mihajla Kovača, biv. glavnog i odgovornog urednika organa SKJ Komunist! Za ambasadora u UN postavili su sina Milana Šahovića Dejana, koji je pre toga radio za australijsku amabasadu u Beogradu i tokom bombardovanja pobegao iz zemlje. U samoj kući Svilanovićev pomoćnik je Jelica Minić, ćerka Miloša Minića.

U nekoj iole normalnoj zemlji bilo bi skandalozno da se nijedno od ovih imenovanja nije našlo pred Odborom za spoljnu politiku Savezne skupštine, kao što je predviđeno zakonom i kao što se radi u demokratskim zemljama. Da se tako radi, Stojan Cerović nikada ne bi bio ni pomenut kao eventualni ambasador SRJ u SAD. Cinik bi rekao da je u svetlu Cerovićeve kandidature došlo vreme da donosioce odluka o srpskoj sudbini zamolimo da se manu mic-po-mic kadriranja.

Zašto se snebivaju? Neka odmah idu do kraja i predlože, recimo, Medlin Olbrajt za predsednika SRJ. Vaclav Xavel joj je nudio da bude predsednik Češke, ali u Xradčanima je hladno i dosadno, knedle i pilzner brzo dojade. Sa formalnog stanovišta ima sve uslove kao i g. Cerović: nije srpske nacionalnosti, ali srpski govori i u Srbiji je provela deo života; o Srbima isto misli i isto im želi.

Dr Srđa TRIFKOVIĆ

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka