RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Друга Србија

Стојан Церовић – србомрзац или самомрзац?

Стојан Церовић – србомрзац или самомрзац? 26.11.2001.Leave a comment

Стојан Церовић, нећак Милована Ђиласа, човек који је себе пред светом различито описивао као „Европљанина“, „Југословена“ или „Црногорца“ али никада као „Србина“, предложен је за новог амбасадора Савезне Републике Југославије у Вашингтону.

Премда је све изгледније да предлог ипак неће проћи – поборници именовања проф. Свете Стојановића на исти положај верују да су успешно „узвратили ударац“ – већ сама чињеница да је Церовићева кандидатура иједног тренутка узета озбиљно указује на поодмаклу шизофренију једног дела београдске јавне и политичке сцене. Стојан Церовић заснива свој рејтинг у политичким, медијским и академским круговима западног света на чињеници да се током протекле деценије истакао као један од најоштријих критичара Срба-као-таквих.

Он пред страним аудиторијумима није осуђивао само поступке режима Слободана Милошевића, нити евентуално српске стране у ратовима за југословенско наслеђе, него је тежио да подвргне немилосрдној деконструкцији и српску историју, културу, колективно стање духа, политичко биће и менталитет уопште – а то што притом долази из Србије давало му је посебну тежину и презумптивни кредибилитет. Као главни политички коментатор Времена, „независног“ београдског недељника који се већ годинама финансира из страних, претежно Сорошевих извора, Церовић је током протекле деценије – према сопственој биографији – био „стални извор информација за западне дипломате и дописнике са разних страна света“.

На почетку ове специфичне каријере, још 1991. био је један од оснивача и први председник Центра за антиратне акције – такође једне од Сорошевих филијала – и у том својству блиско је сарађивао са Соњом Лихт, Соњом Бисерко и Наташом Кандић, „женама у црном“ и њима сличним активистима и њиховим (и својим) страним менторима и спонзорима.

Церовићев избор каријере уродио је очекиваним плодовима. Упркос изразито ограниченом знању енглеског језика и премда никада није објавио ниједан академски чланак или научни рад, био је добитник Ниманове стипендије на Xарварду за 1993. годину, а потом гостујући професор на Централном европском универзитету у Будимпешти 1996. године, да би прошле, 2000. године дошао у Вашингтон као стипендиста америчког Института за мир у оквиру програма Института Џенингса Рандолфа. У свим тим разним својствима учествовао је на безбројним трибинама, округлим столовима, симпозијима, да о медијским интервјуима не говоримо. У свим тим наступима на обе стране Атлантика провлачила се основна потка коју је Церовић артикулисао у Времену 29. маја 1995: Срби корачају нацистичким стопама; били су колективно спремни да почине зло када им је обећано да ће им се то исплатити – али да би видели куда их то све води требало је само да погледају старе немачке или италијанске документарне филмове.

У медијима енглеског говорног подручја знатан публицитет добило је Церовићево Отворено писмо сарајевском интелектуалцу из јануара 1996. године, у коме он вели да рата у Београду није било али да је рат је у Београду смишљен и одатле вођен, док је Сарајево нестајало под гранатама на згражавање читавог света. Београд је главни кривац, а загрижени српски националисти – интелектуалци који су пре рата Милошевићу дали мандат лидера свих Срба – проблем одговорности за српска злодела редукују на проблем националног пораза и наводну Милошевићеву издају.

Чак ни покушаји кооперативности српске стране, оличени у Биљани Плавшић, нису импресионирали Церовића. О именовању Плавшићеве на положај председника Републике Српске Церовић је америчком дневном листу USA Today 21. маја 1996. изјавио да „тешко можемо говорити о некаквој промени. Она је веома блиска Караџићу. Они су практично истоветни (. . .) Мислим да Караџић задржава контролу и да ово није битан уступак према већој кооперативности“.

Неколико година пре него што је српска јавност сазнала да јој забринути демократски свет спрема денацификацију, у интервјуу за Си-Ен-Ен Церовић је 23. фебруара 1997. Србију описао као земљу којој је потребна колективна терапија: „Ова земља је током низа година била у параноидном расположењу“. Подлегла је пропаганди лажи, мржње и глупости, али је по њему неизвесно када ће је и ко од те болести излечити. Са Церовићевог становишта ова колективна ментална поремећеност није скорашњег датума, већ је иманентна читавој српској историји, за коју је он априла 1998. написао да пружа национализму бескрајни арсенал ватрене моћи. Иронично помињући ископавање „гомила српских костију“ из Другог светског рата („при чему су Срби, наравно, представљани као невине жртве“) он је упозоравао да је таква „митологија маскирана у историју“ потом коришћена за агресију против Xрвата и Муслимана. Такве параноидне конструкције, по Церовићу, нашле су одраза и у бесмисленим оптужбама на рачун Ватикана, Немачке и Аустрије.

Четири месеца касније, док се у западним медијима увелико припремао терен за рат против Србије, Церовић је пружио свој допринос кампањи и америчкој јавности „потврдио“ српска злодела на Косову. Примера ради, 2. октобра 1998. године у интервјуу за најслушанију америчку радио-мрежу НПР (National Public Radio, „Morning Edition“) Церовић је поздравио повлачење српских снага безбедности из једног дела Косова и „потврдио“ да су „откривени нови масакри“ које су починиле српске снаге безбедности у покрајини. Такве оптужбе о „масакрима“, додатно верификоване из самог центра зла, Београда, утрле су пут Рамбујеу и бомбама неколико месеци касније. Када је крај бомбардовања већ био на помолу Церовић се одважио на једну критички интонирану ноту у свом обраћању западном аудиторијуму. Јуна 1999. године, пред Милошевићеву капитулацију, он је изјавио да је „Запад закаснио у Босни, да је реаговао сувише млако и сувише касно, али да је овај пут очигледно претерао“.

Дакле, требало је бомбардовати Републику Српску и далеко пре лета 1995, али је 78 дана бомби над Србијом ипак мало много. Међутим, већ 6. септембра 1999. Церовић вади флеку констатацијом да Србија нема права да се жали на бомбардовање: Милошевићева ера представља врхунац старе приче о српској државности, исход њених политичких, друштвених и културних амбиција. Србија је сама на себе навукла бомбе и платила огромну цену за свој избор. Можда је она неоправдано висока, али Србија је изгубила право да подвргава сумњи оправданост казне јер је њена кривица јасна. Пораз који је искусила деловаће као својеврсна вакцина против националистичке инфекције. Коначно, почетком ове године Церовић је поновио да је српска страна крива за све. По његовој закључној дијагнози, од тренутка када је Милошевић преузео власт рат је у Југославији постао неизбежан. Он није створио српски национализам, али је отворио врата за његов улазак. Сам се ставио на чело агресивног покрета који је разорио институције Титове Југославије касних осамдесетих и раних деведесетих година. Републике су имале уставно право одвајања, али српски национализам се том разлазу супротставио.

Да је којим случајем прошло кроз процедуру, Церовићево именовање само би потврдило да су после Милошевићевог изручења Срби престали да постоје као самостални актери на међународној сцени. Њихов нови статус је додуше неизвестан: Ђинђић и гаулајтерска већина ДОС-а можда су се надали да ће себи обезбедити статус вазала спољних ментора – али им са западне стране ни толико није било пружено. Зато је тако грубо и видљиво одбијена финансијска помоћ. Вазалски однос подразумева и какав-такав степен заштите националних и државних интереса подређене стране, а то је ускраћено. Ђинђић и друштво могу да буду само сатрапи, беспоговорни извршиоци који не могу ни да се праве да имају нека права, већ морају бити захвални када им се и ако им се штогод додели. Ако су тачни подаци којима располажемо, охрабрује чињеница да се Председник СРЈ напокон озбиљније заузео да спречи још једно катастрофално дипломатско именовање. После крупних грешака Коштуничиних најближих сарадника у вези са упорним држањем Радета Марковића на положају шефа ДБ (што је Ђинђићу отворило простор да постави свог човека), после ужасно лоше одиграног случаја Гавриловић, а што је свакако најважније после поражавајуће погрешне одлуке да се ДОС одржава у вештачком животу – у корист сопствене штете ДСС-а и штете српских националних интереса – напокон је постављена барем једна препрека захукталом западњачком гаулајтерском нихилизму на политичкој сцени Србије.

Г. Церовић је наравно небитан сам за себе, али представља отелотворење оног сегмента београдске јавне сцене који заговара прихватање тезе о суштински бенигној улози тзв. међународне заједнице на Балкану током протекле деценије и прихватање дијагнозе српског проблема као унутрашње болести политичког и друштвеног бића нације. Да је отишао у Вашингтон као амбасадор, он би се савршено уклапао у већ увелико формирани спољнополитички естаблишмент СРЈ којим доминира Свилановићева екипа из Форума за међународне односе Грађанског савеза Србије – Војин Димитријевић, Живорад Ковачевић, Миливоје Максић, Илија Ђукић, Милан Шаховић. Део најужег круга су и Ватрослав Векарић и Владимир Вареш, брозовски Xрвати неизвесне лојалности. (Вареш је сада начелник Дирекције за анализу и планирање СМИП-а, где му долазе сви телеграми из амбасада у свету, тако да сами СИП-овци резигнирано констатују да страним службама више не треба да траће паре на београдске агентуре.)

Исти круг је за амбасадора у Љубљани поставио члана Форума Иву Висковића (Xрвата), у Будимпешти Дејана Јанчу (Словенца), добили су Париз, Лисабон и Софију, блокирали Бојовића за Ватикан, у УНЕСКО су послали Титовог агента из УН Драгољуба Најмана, а у Бечу поставили Михајла Ковача, бив. главног и одговорног уредника органа СКЈ Комунист! За амбасадора у УН поставили су сина Милана Шаховића Дејана, који је пре тога радио за аустралијску амабасаду у Београду и током бомбардовања побегао из земље. У самој кући Свилановићев помоћник је Јелица Минић, ћерка Милоша Минића.

У некој иоле нормалној земљи било би скандалозно да се ниједно од ових именовања није нашло пред Одбором за спољну политику Савезне скупштине, као што је предвиђено законом и као што се ради у демократским земљама. Да се тако ради, Стојан Церовић никада не би био ни поменут као евентуални амбасадор СРЈ у САД. Циник би рекао да је у светлу Церовићеве кандидатуре дошло време да доносиоце одлука о српској судбини замолимо да се ману миц-по-миц кадрирања.

Зашто се снебивају? Нека одмах иду до краја и предложе, рецимо, Медлин Олбрајт за председника СРЈ. Вацлав Xавел јој је нудио да буде председник Чешке, али у Xрадчанима је хладно и досадно, кнедле и пилзнер брзо дојаде. Са формалног становишта има све услове као и г. Церовић: није српске националности, али српски говори и у Србији је провела део живота; о Србима исто мисли и исто им жели.

Др Срђа ТРИФКОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор