RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Православље

Братство и јединство новог доба

Братство и јединство новог доба 29.04.2000.Leave a comment

Љубите Православље, љубите Србство! Митрополит Београдски Михаило Јовановић Ако је ико од иоле национално свесних Срба, упркос небивалог шестомесечног пљувања по свему србском, још увек гајио наде да ће новоустоличена демократија довести до каквог-таквог повратка Православља у наш друштвени и државни живот, онда је све своје илузије морао разбити 15. априла 2001. Управо тада, на дан највећег хришћанског празника – Васкрсења Господњег, Србској Православној Цркви је нанета једна од највећих срамота од Конкордата наовамо. Уместо да сву пажњу посвети васкрсној радости православних хришћана, наша државна телевизија искористила је прилику да потомке Светог Саве „обрадује” преношењем римокатоличке „свете мисе” служене у Београду! Треба ли напомињати да је читава емисија била титлована латиницом, а да је коментатор (извесни „фра”) вешто искористио дату му могућност да псеудолингвистичким сурогатом званим „хрватски језик” објави Србима „истину” о „ускрснућу Кристовом”. Уз то, гледаоцима је припала и та част да се увере у радост доскорашњег надбискупа београдског Франца Перка што његова „православна браћа” и „сестринска” Србска Православна Црква славе Васкрс истог тог дана. Да овај пример, нажалост, није био усамљени случај духовне неприсебности појединих усмеривача јавног мнења, забезекнутим и збуњеним посматрачима малих екрана је постало јасно када их је, истог дана, самозвана „Телевизија отворених очију”, у својој ударној информативној емисији, најпре исцрпно обавестила о ватиканској миси, уз незаобилазну напомену да је папа упутио поздрав и на србском језику, да би тек потом дошао ред на извештај о прослави Васкрса у Православној Цркви и о Васкрсној Литургији коју је служио Његова Светост Патријарх Павле. И остале телевизијске станице су дале све од себе да не заостају за гореспоменутом, показавши задивљујућу ревност у оглашењу „јединства хришћанског света” и демократском давању простора прославама свих могућих и немогућих „хришћанских конфесија”. Најзад, шлаг на медијску торту додао је, гле чуда, Студио Б. Невероватним сплетом ничим повезаних случајности, водитељима ове телевизије се „омакло” да више пута најаве емисију у којој гостују „представници Римокатоличке и Православне Цркве” – (нови београдски) надбискуп Станислав Xочевар и епископ Игњатије Мидић, да их овим (случајним) редоследом представе на почетку емисије, те да им по истом обрасцу дају реч. Овај догађај за многе је био попут грома из ведра неба. Они упућенији, пак, одавно су упозоравали да ће, као последица обилатог коришћења израза типа јединство свих хришћана, уједињење сестринских Цркава, наша западна браћа, и томе слично, од стране појединих тзв. академских теолога, па чак и архијереја СПЦ, а поготову услед њиховог више него приљежног суделовања у разноразним „екуменским манифестацијама”, неминовно доћи до опадања угледа и губљења идентитета Православне Цркве. Нажалост, о ова упозорења се оглушивало, а они који су их упућивали бивали су проказивани као назадњаци, фундаменталисти или екстремисти, који, ето, не иду у корак с временом. Да није реч ни о каквом мрачњаштву, већ о трезвеној примени најосновнијих знања из православне догматике и еклисиологије, постаје јасно једноставним увидом у светоотачко предањско учење, које у потпуности, од Светог Григорија Паламе и Светог Марка Ефеског, па до Светог Владике Николаја и Светог Јустина Ћелијског, потврђује да само Православна Црква јесте Једна, Света, Саборна и Апостолска. Уосталом, то је исказано и у деветом члану Символа вере: „Верујем … у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”. Сасвим је, дакле, бесмислено говорити о наводној потреби поновног успостављања црквеног јединства, будући да је оно већ присутно, и то у свој својој пуноти, у Цркви Православној, која, поновимо, јесте Једна и Једина. С тим у вези морамо споменути и наопаку праксу појединих теолога, да у исти кош трпају православне хришћане са припадницима западњачких такозваних „хришћанских конфесија” и „деноминација”, користећи назив хришћани потпунo равноправно и за једне и за друге. Они притом пренебрегавају једну просту чињеницу, боље рећи аксиом: да би се неко могао назвати хришћанином, неопходно је, осим да буде крштен, и да исповеда светоотачки Символ вере, који се неизмењен очувао једино у Православној Цркви. Неизбежно се намеће следеће питање: како се могу назвати хришћанима они који су се, у својој гордости, осмелили да ударе на сам Символ вере, тачније, на богооткривену истину о личностима Свете Тројице (латинска измишљотина filioque, то јест учење да Дух Свети, наводно, исходи „и од Сина”, а не само од Бога Оца)?! Да ли су хришћани они који, попут протестаната, у потпуности одбацују Свето Предање, које је за православне од једнаке важности као и Свето Писмо? Може ли се и помислити да се хришћанима назову исти они који не само што се столећима упињу да униште Православље, служећи се најбестиднијим лажима, лукавствима и насиљем, него и једног од најгорих усташких зликоваца, Алојзија Степинца, славе као „блаженог”?! Смеју ли се џелати изједначавати са жртвама? Смемо ли светим и мученичким именом хришћанским ословљавати оне за које мучитељи представљају „блажене”? На сва ова питања одговор нам пружају наши Свети Преци, који су, у време Светородних Немањића, такозвано „западно хришћанство” именовали изразом јерес латинска, као и изразом азимство, (од грчке речи азимија, што значи причешћивање бесквасним хлебом – још једна антиевхаристијска папска измишљотина), а поклонике те религије називали полуверцима, или, једноставно, латинима. Под речима христијани и христијанство подразумевани су само и једино православни хришћани и православно хришћанство. Уосталом, и двојица највећих србских духовника и богослова XX века, Свети владика Николај Велимировић и Свети отац Јустин Поповић, више пута су истицали да папство, као и протестантизам, није ништа друго до јерес. Упозоравао је Свети владика Николај да је папска архијерес први и главни узрок духовног потонућа Европе: „Шта је Европа? То је јерес. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка, и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства.” Прозрео је Свети Владика да изједначавање и „толеранција” свих и свакаквих вера води стварању једне светске антихристове религије и једне светске антихристове владе, чему као одскочна даска служи екуменски покрет и такозвани Светски савет цркава. Стога свако даље одлагање иступања Србске Православне Цркве из чланства у ССЦ (премда је одлука о иступању донета још пре неколико година) наноси несагледиву штету Србству и Православљу уопште, на шта нас опомињу речи Светог оца Јустина: „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанствo, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европску хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве, нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес… Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.” Јасно је зашто јединство са таквима није могуће. Xришћанског јединства нема без љубави, а љубави нема без истине. У екуменском „јединству” које нам се намеће нити има љубави, нити има истине, али оно зато итекако укључује „сестрински” однос са разноразним псеудохришћанским религијским организацијама, које, попут англиканаца и других протестантских група, постављају жене за „свештенице” и „бискупине”, благонаклоно гледају на хомосексуализам, па чак дозвољавају и промену пола, и то не само лаицима, већ и својим „свештеницима”. Једноставно, реч је о антихришћанском јединству у лажи, лицемерју и безбожништву, које ће кад-тад донети своје отровне плодове. И тако, док се Православље понижава и потискује, док на све стране бујају секте и намеће се нова братствено-јединствена идеологија, дотле представници и духовне и световне власти мудро ћуте, укорењени у својим заблудама и уљуљкани у својим илузијама. Где су наши властодршци да се у храмовима на богослужењима помоле Богу за свој народ? Неки од њих су могли да учествују у „молитвеном доручку” код америчког председника, а ниједнога нема на Васкрсној Литургији коју служи Његова Светост Патријарх Србски! Ако је и од демократа, много је! Много је, за рашчеречено и распето Србство. Много је, за друштво чија се интелигенција век и по бави продајом вере зарад белосветске вечере. Много је, за народ који је пола столећа живео под комунистичким робством. Много је, за нацију која је већ 80 година без своје националне државе. Много је, најзад, за све, а нарочито младе, Србе и Србкиње, које све ране свога рода боле, и који се свим силама боре и Богу моле да се разгори искра обнове Србског Отачаства. Много је безакоња, и много је зала и невоља што ударају на нас, но одговор је један: Љубимо Православље, љубимо Србство!

Младен ОБРАДОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор