RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Евроазија

Континентална тврђава

Континентална тврђава 08.05.2004.Leave a comment

Америчке перспективе у источној Европи

Два дана после неуспешног покушаја да се на крају 2003. донесе европски устав, лидер британских конзервативаца Мајкл Xауард нападајући Блера јер наводно није довољно чврсто бранио британске интересе по питању Европске интеграције одушевљено је поздравио отпор Пољске и Шпаније који је допринео да устав не буде донесен. Према Xауарду пољска и шпанска влада се за разлику од Блера држе одлучно својих принципа. Заборавио је да дода да су ови принципи водили Шпанију подршци Америчком и Британском нападу на Ирак са свим последицама које су из тога проистекле. Шпанија као поморска, атланска држава, донекле изолирана од остатка континента често је водила антиконтиненталну, прозападну политику, чак и за време Франциска Франка, да не говоримо о демократској Шпанији после Франкове смрти. Оно што донекле и само на први поглед изненађује јесте оштар отпор Пољске, земље са дубоком континенталном геополитичком традицијом.

Језгро Америчке Европе

„Пољска претставља један вид језгра „Евроамерике“ у „Новој Европи“ у оштрој супротности од „Евроазије“ са центром у Русији“. Овако мудрује у једном од својих последњих геополитичких есеја Јануш Бугајски из Вашингтонског Центра за стратешке и међународне студије. Питајући се са лажном забринутошћу дали ће оваква ориентација изазвати одређену забринутост и критицизам у престоницама ЕУ мондијалистички стратег долази до закључка да је за Пољску најважније консолидирање њене позиције у НАТО пакту, јачање специјалних веза са САД и значајна улога у процесу одлучивања у оквиру ЕУ јер ипак Пољска је превелика европска земља да би била игонорисана од стране ЕУ. Не предлаже се стварање специјалних односа са Немачком, значајнија улога у оквиру доношења одлука у НАТО пакту, док се односи ка истоку гледају само у оквиру Пољске као стожера нових демократских америчких савезника од Литваније до Словеније. Преведено на обичан језик Бугајски и остали гласноговорници мондијализма гледају у Пољској и осталим земљама источне Европе атлантистичког тројанског коња у срцу континенталне Европе, најпогодније оружје за настављање англоамеричких диверзија против народа на континенту. Источна Европа са својим садашњим проамеричким руководством обученим од стране Сорошевих емисара, како се фино изразио израелски писац Израел Шамир, постала је кључни сегмент антиевропске политике Вашингтонских стратега и њихових Лондонских полтрона. Заправо Централна и Источна Европа претстављају како по положају тако и по традицији једно од најзначајнијих упоришта континенталне геополитике. Сједињене Америчке Државе морају да онеспособе овај потенцијал који би могао у догледно време да се врати својим геополитичким коренима и уопште пронађе смисао свог постојања који је тако супротан америчким геополитичким интенцијама израженим не само у последњих 13 година већ у читавом периоду постојања САД и њихове поморске моћи. Међутим Американци не могу једноставно да продру у Централну Европу и да поставе тампон зону између немачког и руског животног простора. Они би наравно могли, (а ка томе се и стреме, што се може закључити како из њихових практичних потеза, тако и из теориских поставки америчких геополитичара) створити читав систем савеза и држава вештачких творевина који би могао одлагати природну регенерацију руског и немачког животног простора, њихово постепено стварање народног јединства, чврстих државних заједница, што би наравно у крајњем случају водило ка потискивању вештачких творевина атлантиста. Али ово одлагање не би ни у једном случају могло решити питање америчке превласти у свету, јер би само временски поместило оживљавање континенталних геополитика,али их никако не би могло елиминисати или створити чврсту америчку базу у унутрашњости која би могла дугорочно онемогућавати континенталну регенерацију, али такође и утицати на даље ширење атлантистичких мрежа у дубина Евроазије. Атлантисти су покушавали версајским уговором да створе овакав вид тампон-зоне у Источној Европи која би имала за задатак онемогућавање природних геополитичких тежњи Москве и Берлина.

Немоћ запада

Овај се потез расуо у парампарчад пактом Рибентроп-Молотов којим је дефинитивно задат ударац атлантистичким стратезима и њиховим надама о подривању појаса између Русије и Немачке. Постојање овог кордона сведочи не само о његовом лабавом карактеру већ и о правој подлој природи атлантиста који су једноставно жртвовали своју сопствену творевину – Чехословачку, немајући друго решење за своје интересе у Европи. Атлантисти једноставно не могу да се наметну на територији континента, њихово оружје је трговина и дипломатија или у најбољем случају игра на једну од континенталних сила. Њихова политика према Чехословачкој и Пољској јасно сведочи да и поред јасно изражене политичке воље у случају Пољске нису били способни да тамо упуте и конкретну помоћ свом савезнику. Континентална Немачка буквално је смрвила атлантистичке версајске творевине Чехословачку и Пољску, континентални СССР се за кратко време обрачунао са балтичким земљама и такође Версајском творевином – Великом Румунијом, а на крају крајева и са источном Европом коју је Британија олако предала СССР-у, опет не због политичке воље, већ немајући други одговор московском континенталном изазову. Британци заједно са Американцима учврстили су се на атланским и медитеранским обалама Европе,успели да у медитеранској дакле проталасократској Грчкој победе просовјетске партизане, али нису могли ни у једном делу источне Европе да наметну своја решења. Слично би се сценарио могло поновити при поновнокм активирању једног од потенцијалних геополитичких полова, било да се ради о Берлину или о Москви. Немачкој је Версајским миром наметнут статус који је водио постепеном „атлантизирању“ земље, односно њеном претварању у оно што ће касније у геополитичком погледу постати Западна Немачка -атлантистичко оруђе у срцу Европе, без јасно изражених сопствених геополитичких тенденција. При крају 19. века у сличном је положају била доведена и Русија, која полако напушта ориентацију ка континенталним европским силама (задњи пут јасно изражена у Тројецарском савезу) и отворено прилази не само Француској већ и крајњем непријатељу Евроазиске превласти Русије – Енглеској. Као што је долазак на власт национал-социјалиста за кратко време претворио у прах и пепео упорно грађену Версајску творевину, тако је и долозак на власт Лењина, а посебно Стаљина и победа у другом светском рату дефинитивно сломио чак и задње остатке атлантистичког утицаја од Берлина до Xаноја. Запад је одбачен на рубове континента и почео је да ствара теорије о контроли римланда-обала (које је и иначе контролисао, као резултат њихове сродности са острвима и островском цивилизацијом) као основе континенталне дестабилизације. Слични примери могу се наћи и у прошлости, где је увек после кратке превласти декадентних елемената било у Русији или у Пруској долазило до поновне обнове која је била усмерена ка јачању органског односа са земљом и потискивању страних елемената. У овој перспективи Американци, као и њихове геополитичке претече не би имали шта тражити на територији која не само да нема директног контакта са Атлантиком већ историски гравитира ка Москви или ка Берлину, али не постоји реална могућност да би гравитирала према Лондону или Вашингтону.

Стварањем појаса проамеричких земаља у Централној Европи од Балтичког до Јадрансог мора Американци настављају политику претварања исконских континенталних земаља у послушнике таласократске политике. Слична ориентација Русије пред Први односно Средњеевропских прозападних демократија пред Други светски рат проузроковала је трагедије континенталних народа за рачун прекоморских манипуаланата. Дали се својом антиевропском и антируском политиком Пољска поново запутила ка путу који директно води Европу у наручје Вашингтона изазивајући тиме своје моћне суседе ?

Миленијумско искуство нуди једини могући одговор:

Атлантске перспективе на Истоку

Американци су захваљујуђи поморској суштини своје геополитике ближи својим базама у јужном Пацифику и повезанији са Норвешком него са централноафричким земљама попут Чада које су далеко слабије и сиромашније у било ком погледу али захваљујући свом положају успевају да успешно одоле америчким притисцима Довољно је сетити се америчких и француских авантура у централној Африци и неуспеха да се одрже у Чаду или да остваре макар и минимум утицаја на Либију да бисмо схватили немоћ америчке таласократије у сусрету са копненом политиком. Европски Чад -средња и источна континентална Европа задала је у историји више главобоља атлантистичким стратезима него средња Африка и Азија заједно. Не само за атлантисте несрећни период тридесетих, као и период хладног рата већ и уопште у историји они нису успели да дугорочно створе упоришта у овом делу континента. Пољска која је била профранцуски оријентисана била је уништена управо од стране Пруске и Русије, којима се придружила Аустрија. Коришћење профранцуске Пољске емиграције није дало значајне резултате, а покушаји сламања самих Русије и Немачке нису овенчани дугорочном атлантистичком стратешком контролом источне Европе. Ни у Афганистану, ни у Чаду атлантисти преодевени у своја колонијална одела нису имали таквих потешкоћа као у Средњој Европи. Американци су полако ломили земље Јужне Америке, скривени иза свог дипломатског Кинеског Зида-Монроове доктрине који их је успешно штитио од опасних европских конкурената. Чак су и у Кини имали више успеха него у источној Европи. Непосредно пред почетак Првог светског рата, скоро читав свет без обзира на своју континенталну или таласократску геополитичку суштину. приступио је таласократској протоатлантистичкој АНТАНТИ. Једино је централна Европа као део Немачке и Аустроугарске империје остала непријатељска атлантизму. Делови Пољске, Чешка, Мађарска, Словачка,Трансилванија,па и Бугарска. Иста се ситуација понавља и у Другом светском рату. После Другог светског рата источна Европа је поново анти-атлантистичка-овог пута удружена против „слободног света“. Измежу два светска рата Мађарска и Бугарска, као и немачке земље -Аустрија и Немачка претстављају центре реваншизма, дакле потенцијалног отпора Француско-Британског атлантизма оличеног у Вилсонизму проистеклом из првог озбиљног покушаја САД да остваре светску доминацију – праузора актуелног мондијализма. Тренутна интелектуална јаловост земаља од Балтика до Јадрана и Црног Мора не би требало да завара и наведе на закључак да ове земље олако прихватају атлантистичку ориентацију што би био преседан, посебно у односу на Мађарску, па донекле и Чешку и Словачку ако не рачунамо кратак период демократске прозападне Чехословачке. Заборавља се да ове земље, као и Немци после уједињења осећају одређену захвалност према атлантистичким савезницима, погрешно рачунајући да су они,а не унутрашња слабост комунистичког режима заслужни за њихову слободу стечену крајем осамдесетих. За разлику од 1918, овог пута чак и Мађари и Бугари виде у Атлантистима извор њихове васкрсле државности, па самим тим и снагу која иде у супротном правцу од атлантистичких напора из 1918. Овде би се трабало присетити Мађарске и Бугарске проенглеске и профранцуске оријентације из 19. векa.

И поред проатлантистичких авантура елите ових земаља су раније или касније прихватале суштински анти-атлантистичке ориентације. Не би требали континенталну ориентацију Мађарске објашњавати једино традиционалном русофобијом Будимпеште јер како онда објаснити да су управо мађарски русофоби једни од главних потписника континенталне бране – тројецарског споразума. Ипак је Мађарска као суштински континентална земља, органски повезана са Русијом и Немачком, Панонска равница са равницама Немачке,као и Украјинским равницама и преко њих са источно европском равницом, а с друге стране и са системом степа у срцу Евроазије. Све ово чини Мађарску геополитичком раскрсницом одакле се развијају и где се сусрећу неколико различитих геополититичких области-гросраума који иначе чине суштину геополитике на европским просторима. С друге стране не постоји однос Паноније ка најближем мору – Медитерану. Панонија се наслаља на Босну,средње делове Xрватске,да би тек одатле изашла преко Далмације на Јадранско Море. Историски односи са Венецијом која је господарила Јадраном били су увек у позадини у односу на Пољаке, Немце, Русе, Србе, Xрвате и остале континенталне народе. Чак и кад би Мађарски народ стотинама година осећао захвалност према Вашингтону (а то је мало вероватно, распад гвозде не завесе претставља тек детаљ миленијумске мађарске историје) све то не би променило органску геополитичку оријентисаност Мађарске која јесте строго континентална. Шта тек рећи за Чешку и Словачку? Овде су атлантисти 1918. остварили једну од највећих победа, рекао бих епохално остварење, стварајући вештачку творевину, своју истурену енклаву атлантизма дубоко на територији континента. Овде су атлантисти 1938. својим сопственим рукама потписали пораз те исте своје енклаве, а то је значило и пораз свеукупног атлантистичког приступа у дубини континента. И поред уверавања Вацалава Xавела да је Чешка убедљиво најоданији партнер запада на истоку, помињући чак и прозападне традиције између два светска рата остаје чињеница да је Чешка и у оба светска рата така и све до 1990. била управо на супротноиј страни. Ако је Пољска историски и имала неке профранцуске тенденције Чешка је већ више од 1000 година везана за континенталне пројекте, успевајући чак да се у једном тренутку у 13. веку наметне као лидер континенталних империјалних стремљења у централној Европи. Зар је реално очекивати да Американци преко ноћи наметну свој суштински утицај 1000 годишњој континенталној империји? Чак ни у доба глобалне превласти атлантиста од Чада до Афганистана и од Арабије до Тибета и Сечуана, они нису успели да контролишу овај појас земље, наилазећи на најжешћи отпор и на највеће поразе. Атлантисти никад нису претрпели пораз типа Молотов-Рибентроп у Кини,нити су били принуђени да понуде капитулацију типа Чемберлена у Минхену у случају Заира или Афганистана. Мало је вероватно да данас када запад не успева једноставно као у ранијим временима да наметне свој ауторитет над континенталним земљама Африке или Азије, када се Американци суочавају са дугорочним неуспесима у земљама попут Либерије или Сомалије које су традиционална западна упоришта и када са великим напорима и уз помоћ савезника једва успевају да се одрже у Ираку и Афганистану, да ће успети да се дугорочно наметну територијама које су биле непријатељске западу и онда када су Енглези неометано шетали не само Ираком већ и Индијом и Бурмом. Управо због свега тога потребно је стварање таласократског проамеричког савеза који би полако ишао ка остваривању америчких дугорочних стретешких замисли- Евроамерике које би се супроставила Евроазији.

Саша ПАПОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор