RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Десна мисао

Денацификација је облик смрти

Денацификација је облик смрти 22.03.2002.Leave a comment

О вери Сви верујемо: (…) Али, у шта заправо верују они који не верују у Бога и који отуда себе сматрају „атеистима” уопште или „безбожницима”? Они верују у најразличитије небожанствене силе и околности. (…) Постоје људи који то признају и отворено заговарају: „ја хоћу земаљску срећу, уживање и спокојство, јер је то најважније у животу” (хедонизам); „ја у животу тражим новац и власт” (мамонизам); … „цела ствар састоји се у томе да се одважно загосподари земаљским добрима и неограничено ужива у њима” (бољшевизам)… Постоји одређени духовни закон који господари људским животом. Према том закону човек постепено постаје истоветан с оним у шта верује. (…) Тако је увек било. Ако човек верује само у чулна уживања, прихватајући их за нешто најважније у животу, волећи их, служећи им и предајући им се – он се сам постепено претвара у чулно биће, у тражитеља земаљских задовољстава, у сладострасну животињу, и то ће се испољавати на његовом лицу, у начину ходања, светлеће из његових очију и управљати његовим поступцима. Ако човек верује у новац и власт, онда његова душа постепено усахњује у халапљивој прождрљивости, у хладној жудњи за влашћу; искусни посматрач ће све то уочити у његовом погледу, у његовом говору, и неће погрешити очекујући од њега одговарајуће поступке. Ако поверује у класну борбу и завидљиву једнакост, онда ће он убрзо постати професионални завидљивац и мрзитељ и у његовом ће погледу до изражаја доћи окорела злоба, а у поступцима политичка озлојеђеност, итд. Закон поистовећења кроз веру манифестује се и на путевима добра, већ и на најнижим ступњевима живота и вере; истинску снагу и пуноћу постиже управо код верујућих људи. Ако човек верује у Бога или у божанско начело које се манифестује у земаљским појавама и збивањима, онда божански садржај постаје за њега центар живота, стање које је увек пристуно у души. Није све достојно вере: Вреди живети само за оно и вреди веровати само у оно због чега и ради чега се вреди борити и умрети. Јер смрт је истински и највиши критеријум свих животних садржаја. Довољно је само применити овај критеријум, са свом потребном озбиљношћу и у свом његовом дубоком значењу, и осветлити њиме било који животни садржај – и његова истинитост и убедљивост ће се открити пред нашим очима. Смрт пред нас поставља питање о оном најважнијем, о основама нашег земаљског постојања, о личном животу у његовој целини. (…) Вреди ли да живиш онако како живиш и да верујеш у оно у шта верујеш? Ако вреди, онда вреди за то и борити се и умрети! Јер оно због чега не вреди умрети није достојно ни живота ни вере! Знање вере: Права ученост не одводи од Бога, него к Њему. Прави научник одлично схвата да се „научна” слика света све време мења, усложњава, продубљује, улази у детаље, не пружајући никада ни потпуну јасност ни јединство… Зна да су његове „дефиниције”, „објашњења” и „теорије” само несавршени покушаји приближавања живој тајни материјалног и душевног света. О продуктивности науке нема спора – о њој сведоче целокупна савремена техника и медицина. Али што се тиче њених теоријских истина и могућности њиховог доказивања, ту наука плови морима проблематичног и тајанственог. Овуда пролази граница између научника и полуобразованог човека. Прави научник зна докле се простире његово знање, па је отуда духовно скроман… Многи прави и велики научници гајили су и гаје живу веру у Бога; њихов поглед није био заслепљен оним што је већ познато и стечено, него је остајао прикован за тајне свемира и богатства која оне скривају. Сасвим је другачија ствар с полуобразованошћу. Такав човек не уме да истражује и спознаје, он уме само да да „разуме” оно што је просто и површно и – да памти. Он живи од научених формула од којих у глави постаје све површно и просто; он прихвата све као „јасно” и зато умишља да је, пошто му је све јасно, позван да све „објасни” другима. Ето откуда код полуобразованих људи толика претенциозност и неодговорност стекавши без напора своју површну јасност, не научивши се у раду ни сазнању ни одговорности ни скромности, они гледају навише а не наниже, не гледају у дубину него у апстрактну празнину где је све лако, лакомислнео и неукорењено. Они сами не стварају ништа већ све позајмљују од других, преузимајући, подражавајући, прихватајући и понављајући. Не мало је оних код којих и само читање књига поприма истоветан значај; „они и читају само зато да би имали право да не мисле својом главом”. Неретко они бирају себи једног човека који за њих постаје „ауторитет”, „учитељ” и „вођа”… Такви полуобразовани фанатици верују свом „учитељу” с истом лакомисленом неоснованошћу са којом врују у свемоћ мисли и у своју умишљену „науку”. Тајанствена дубина материјалног и духовног света остаје за њих недоступна и целокупно њихово гледање на природу и људе показује се као предмет њиховог сујеверја. Што је баналнији њихов поглед на свет, тим фанатичније верују у њега. А према религији се односе с презиром и непријатељством и не слутећи да управо вера верујућих може да буде и одговорна и озбиљна и дубока. То је извор савременог милитантног атеизма. О патриотизму Отаџбина: Онај који говори о отаџбини подразумева (свесно или несвесно) духовно јединство свога народа… Сваки народ је позван да прихвати своју природну и историјску „датост” и да је духовно преради, превлада, одухови на свој начин, пребивајући у свом, особеном национално-стваралачком акту. То је његово неускративо, природно, свето право и, у исто време, његова историјска, општечовечанска и, што је најважније, религиозна обавеза. Он нема духовно право да се одрекне те обавезе и тог позвања. А ако се једанпут одрекне – онда се духовно дезинтегрише и пропада, историјски силази с лица земље. Сваки народ добија од природе и Духа Божијег. Сваки народ је позван да прихвати и природу и Дух; и Духом да одухови и себе и природу. То одуховљење код сваког народа протиче на особен начин и треба да буде самостално. Национална духовна култура јесте својеврсна химна испевана Богу у историји или духовна симфонија која историјски одзвања Творцу свега.(…) И та музика духа је особена код сваког народа, и та музика духа јесте Отаџбина… Отаџбина (је) нешто од Духа Божијег; национално доживљени, однеговани и у земаљске послове преточени дар Духа Светога. Није могуће угасити ову светињу у себи. Њу треба живети. Њу треба стваралачки и достојно чувати у себи. Њу не треба препустити другим народима да је поробе и погазе. За њу се вреди борити и умрети. И сваки хришшанин, увидевши то, појмивши то – позван је не да се одазове на искушења празног и лицемерног интернационализма, већ да одважно и часно постави пред себе све проблеме који доводе у забуну његову хришћанску свест, и да потражи њихово разрешење у духу истинског, духовног патриотизма. Национални геније: живот народног духа налази у ставралаштву генија свој концентрисани и зрели израз… Геније преузима и носи бреме свога народа, бреме његових несрећа, његових тражења, његовог живота… Генију је дата моћ за којом су чезнуле и ради које су се мучиле читаве генерације у прошлости, и из те моћи исходи и исходиће духовна помоћ и радост читавих генерација у будућности. Он учи своју браћу духовној победи, он им показује како они сами могу постати духовни победници. Стваралачко достигнуће генија указује пут онима који воде полустваралачки живот; њима предстоји само да усвоје ту творевину и то ставралаштво, да се уметнички поистовете с њима и у том васпостављању они ће наћи за себе ону духовну слободу без које би били осуђени на чамотињу… Геније ставља свој народ пред лице Божије и изговара за њега и у његово име символ његове предметне вере, његовог созерцања, знања и воље. Тиме он открива и учвршћује национално духовно јединство, оно велико духовно „Ми” које означава саму суштину Отаџбине. Геније је онај стваралачки центар који обликује духовни живот и довршава духовно стваралаштво свога народа. Идеја нације: Проблем истинског национализма може се разрешити једино у вези са духовним поимањем отаџбине, јер национализам је љубав према духу свога народа и при том управо према његовој духовној особености… На том путу љубав према отаџбини спаја се с вером у њу, с вером у њену мисију, у творачку силу њеног духа, у онај будући процват који је очекује. Ма шта да се деси с мојим народом, ја знам вером и визијом, љубављу и вољом, живим искуством и победама прошлости да мој народ неће бити остављен од Бога, да су дани пада пролазни а да су духовна достигнућа вечна, да ће тешки маљ историје исковати од мог народа духовни мач о каквом је певао Пушкин. Да се ми заувек разумемо: Није могуће волети отаџбину, а не веровати у њу, јер је отаџбина жива духовна снага. Волети свој народ и веровати у њега… не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима и, можда, манама. Сматрати свој народ оличењем апсолутног и највећег савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност… Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији, већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу. Волети свој народ не значи ласкати му или крити од њега његове слабе стране, већ их часно и одважно износити и неуморно се борити против њих. Национални понос не сме да се изроди у тупаву умишљеност и површно самозадовољство, он не сме да сугерише народу манију величине. Прави патриота се учи на политичким грешкама свога народа, на недостацима његовог карактера и његове културе, на његовим историјским спотицањима и привредним неуспесима. Управо зато што воли своју отаџбину, он непрестано и одговорно мотри где и у чему његов народ не стоји на потребној висини, не боји се да укаже на то, сећајући се сјајне народне пословице: „Туђа земља бива велика својом разметљивошћу, а наша ће постати крепка својом покудом.” Духовна љубав није опијеност или надменост, она не само што гори већ и светли. Границе и опасности националне душе: Сме ли се о њима ћутати… позивајући се на то да критика „осујећује самоосећање народа” и сугерише му „неповерење у властите снаге”? Различите су критике. Постоји иронична, злобна, неправедна, нихилистичка и рушилачка критика – тако критикују непријатељи. Али постоји и срдачна, брижна, васпитна, продуктивна критика, чак и кад је гневна; то је ставралачка критика, тако критикују одани пријатељи. Таква критика ништа не „осујећује”, а „сугерише” мужевност и вољу за превладавањем својих слабости. Тако се критикује своје, вољено – не одвајајући се од њега, већ пребивајући у њему, у сливености и поистовећењу с њим… Отаџбина није психологија стада: У таквом сливању и поистовећењу превладава се она душевна расцепканост (психички „атомизам”) у којој су људи приморани да живе на земљи… То превладавање друштвеног атомизма не састоји се, међутим, у томе да човек престаје да буде самостално, особено и затворено биће („монада”). Не, уобичајени начин бивствовања, од природе му дат, очуван је. Али напоредо с тим настаје снажно стваралачко јединство људи у општем и заједнички ствараном окриљу, у националној духовној култури где смо сви једно, где су сва блага наше отаџбине (и духовна и материјална и људска и природна и религиозна и економска) једна за све нас и заједничка свима нама, и творци духа, и „културни посленици”, и уметничка дела, и станишта, и песме, и храмови, и језик, и лабораторије, и закони, и територија… О денацификацији: Денационализујући се, човек губи приступ најдубљим кладенцима духа и светом огњу живота, јер су ти кладенци и тај огањ увек национални: у њима су уграђени и живе читави векови свенародног рада, патњи, борбе, созерцања, молитви и мисли. Код Римљана је прогонство означавано речима: „забрана воде и ватре”. И заиста, човек који је изгубио приступдуховној води и духовном огњу свога народа постаје одрођени изгнаник, обескорењена и јалова скитница по туђим духовним друмовима, обезличени интернационалиста. Тешко њему и његовој деци: прети им опасност да се претворе у историјски песак и смеће. Национална обезличеност је велика несрећа и опасност у животу човека и народа. Против ње је неопходно борити се упорно и надахнуто. А ту борбу треба водити од детињства. Болесни и стваралачки национализам: Кажу да национализам води ка међусобној мржњи народа, издвајању, „провинцијализму”, умишљености и кулрурном застоју. Али све се то односи на болесни, дегенерисани, изопачени национализам и апсолутно се не дотиче духовно здраве љубави према свом народу… По тој методологији свему се може упутити приговор и све се може одбацити: довољно је само приписати болесне манифестације здравом телу и што је могуће сугестивније описати последице неразборитих злоупотреба уколико би се то дело уопште могло и назвати злоупотребом. Злоупотребити се може све — не само отров већ и здрава храна, не само рад већ и сан, не само глупост већ и памет… Постоји дакле дубоки, духовно истинити, стваралачки национализам кога треба усађивати људима од раног детињства. Не интернационално, него наднационално: Неопходан је дакле трећи пут на којем ће човечанству поћи за руком да очува свето начело отаџбине и да у исто време одоли искушењу како болесног национализма, тако и сверазарајућег интернационализма… И само пробуђена и ојачана национална духовност – отаџбина као организам националне духовне културе – може бити у стању да нађе приступ творевинама туђег националног духа. Тада се човеку открива свељудско братство, братство свих људи пред лицем Божијим, али то братство неће бити интернационално него наднационално. Потребно је једном за свагда повући јасну границу између интернационализма и наднационализма. Интернационализам пориче отаџбину, националну културу, сам национализам, духовни акт самобитно-националне структуре. Интернационалист, будући у духовном погледу нико, жели одмах да постане „свечовек”, а то му не полази за руком јер је свечовечанство духовно стање које може бити доступно једино духовно и национално самопотврђеном човеку. Оно што се открива бездуховном интернационалисти није „свечовечанство” већ елементарна животна низина која не нуди културни успон и процват већ општу деградацију и опште стапање… У тој низини он ће и пронаћи ниво за свој вољени „интернационализам”. Тако руски националист који не жели руски дух остаје Рус по устројству свога тела и душе, свога свесног и несвесног, али је то „рускост” најнижег, најгорег, елементарно-примитивног нивоа, и таквој бездуховној, изанђалој, вулгарној „рускости” биће лако да ступи у општедеградирајући и општестапајући процес, са исто тако бездуховним, изанђалим, вулгарно-елементарним интернационалистима других нација. Кроз асимилацију с њима он може чак постепено да створи некакав анационални и бездуховни тип обескорењеног интернационалисте који је заборавио свој матерњи језик и дух, а туђи није научио, него живи попут некаквог интернационалистичког „Тарзана”… Наднационализам нипошто не пориче национализам и патриотизам, него сам израста из њих. Наднационалиста није нико, он има своје плодоносно окриље које га води. И управо му оно даје могућност да се уздигне на висину са које се пред њим открива свечовечански духовни хоризонт. Сликовито говорећи, само са своје родне планине човек може да сагледа далеке туђе планине. Појмити дух других народа може само онај који је учврстио себе у духу свог народа… Наднационализам је доступан само правом националисти: само је он у стању да сагледа ширину духовне васељенскости и да, не саблажњавајући се њоме, не склизне у духовну обескорењеност… Да би се братимило, потребно је пре свега бити, и то бити сам по себи, бити пред лицем једног Оца. Да би се братимило, потребно је не стидети се свог националног бића већ га носити с поносним духовним достојанством. Ето зашто је такозвани „хришћански интернационализам” вештачка измишљотина, сентиментална и лажна, и зашто сваки пут када се она истиче треба питати: не истиче ли се због тога да би један народ могао успешније разбити, освојити и покорити други народ?… Онај, дакле, који се одрекао свог индивидуалног духовног лица (свеједно да ли се ради о човеку или о народу) не успиње се на некакав виши степен општег, него ишчезава са историјске сцене… Национализам је права и истинска љубав личног „ја” према оном за њега јединственом националном „ми” које га једино може уздићи до великог општечовечанског „ми”. ^овек може да нађе оно општечовечанско само на овај начин: да продуби своје духовно-национално окриље до оног нивоа на коме обитава духовност схватљива свим вековима и свим народима. Држава Јединство човека и његовог народа – национално и патриотско јединство – обично поприма облик правне повезаности и испољава се у виду државног јединства. Стога нациоализам и патриотизам живе у души у најтешњој вези са државотворном правном свешћу. Инстинкт, дух и осећање права, допуњавајући с узајамно, стварају у души ону целовиту, мужевну и морално прекрасну енергију неопходну за јуначку одбрану отаџбине; у исто време, та енергија не дозвољава човеку да падне у стање завојевачке похлепе. Та енергија је манифестовање „природне правне свести”. (Из књиге Пут духовне обнове, Београд, 1998)

Иван ИЉИН

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор