RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Kонференција: „Нова НАТО стратегија против Срба и Руса“
    31. мај 2018. године 11 сати у Медија Центру на Теразијама На скупу говоре: 1. Драгомир Анђелковић – Центар за развој међународне сарадње 2. Бранко Радун – Политички аналитичар 3. Проф др Стевица Деђански – Центар за развој међународне сарадње 4. Др Александар Гајић – виши научни сарадник Института за европске студије 5. Мр Радован […]
  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
Наша Србија

Морал и право

Морал и право 15.04.2002.Leave a comment

Колико дубоко и пророчки истинито звуче речи Апостола Павла да нам је све слободно, али да нам није све на корист, када се оне изговоре у времену садашњем. Колико само гласно те речи одзвањају у тамном вилајету новога доба. Сведоци смо да се под плаштом разноразних слобода и права протурају појаве које дегенеративно делују на духовно, али и на биолошко здравље нације. То су: педерастија, лезбејство, деловаље деструктивних верских секти, подстицање промискуитетног понашања кроз културу новог доба (New Age културе). Да ли је то слобода или њена злоупотреба? Основни проблем код тог либералног поимања света и живота, по мишљењу нас православаца националиста, јесте чињеница да се на исту раван ставља и оно што јс болесно и оно што је здраво у једном друштву, кокетира се и са добрим и са злим (ставља се знак једнакости између те две супротности). Вредносни концепт поимања човека и света на тај начин бива потиснут у други план, док се у први план поставља начело апсолутне слободе. По том критеријуму није битно да ли је човек добар или лош, нормалан или изопачен, већ је битно да постоје исти услови за све категорије у друштву. То су тзв. права колективитета, која представљају нешто у шта се не дира, својеврстан култ. У том контексту не смемо заборавити да и у комунистичкој секти и у либералном поимању демократије важи основно правило по коме је све дозвољено осим онога што изричито законом није забрањено. А законом нису забрањене појаве које са хришћанског, православног, светосавског, српског становишта представљају тумор у здравом духовном и националном ткиву. Ту долазимо до неколико крајње логичних, али судбинских питања над којима би сваки словесни, мислећи Србин морао да се замисли и да да одговор, а то су: Где почиње слобода и где се она завршава? Где почиње право и где се оно завршава? И где је ту морал? Да ли треба морал да произилази из права као да је нека нижа вредносна категорија, као што је то на жалост и данас случај, или би право требало да произилази и извире из морала? Заговорници тог „либералног“ поимања света стоје на становишту да је морал релативан појам, једна флуидна категорија која нужно произилази из друштвеног договора (читај: договора владајуће олигархије) тако да имамо случај да је нпр. у Xоландији морално и нормално да се особе истог пола венчавају, да је законом омогућено усвајање деце у таквим браковима, у Кини једу псе, у Италији мачке, а у Африци су до скоро у неким областима јели и људе. Да ли то треба нама православним Србима да буду светли узори морала којима треба да стремимо? Ако не, где ми то треба да се загледамо и куда у ово богоборачко време да се запутимо? Да ли треба да измишљамо неки нови морал у духу неког новог времена? Ако не, поставља се питање шта је онда компас, где смо га и када изгубили како да га вратимо? Искрени православци националисти стоје на становишту да је морал нешто апсолутно, а не релативно, да произилази из десет Божјих заповести и Јеванђељског схватања живота сина Божјег на земљи Исуса Xриста, а не да произилази из духа времена којем нужно робује. Значи, компас је Богочовек, а не европски надчовек, сказаљка је Свети Сава, а не Sant Valentine. Православно (хришћанско) поимање морала је једино чисто, непропадљиво и вечно. Сва остала схватања су (због владајуће елите, која у зависности од својих интереса и сама пласира оно што ће бити морално и друштвено прихватљиво), прљава, трошна и краткотрајна. Са тим у вези много се у последње време говори о односу између Цркве и државе. Међутим, вешто се језичким манипулацијама замагљује суштински проблем, а то није однос између Цркве и државе, већ однос између права и морала. Права које произилази из државе као институције и морала које произилази нз Цркве као институције. Проблем, овако дефинисан, добија потпуно другачији смисао и контекст. Утопија је да се ствари у том погледу могу преко ноћи променити и да закон преко ноћи може да почне да дише моралом (у хришћанском смислу речи). То је дуготрајаи и бременит процес који ствара отпоре од стране „либералних“ снага које теже да задрже постојеће стање. Док се то не деси (да право произилази из хришћанског морала) морамо се учврстити у три држећа стуба сваког друштва, три последња стуба одбране од надолазећег стампеда глобалног светског крда. Та три стуба су: Вера, Нација и Породица. Вера православна, светосавска, схваћена не само као део традиције и традиционалног фолклора, већ вера као схватање суштинске везе између човека и Творца, којој човек добровољно приступа. Нација схваћена не као псеудонација као што је то био случај у протеклих петнаестак година, не нација као пројекат кафанских чаврљања, не нација ускостраначки, не нација идеолошки, већ нација схваћена органски. Шта значи органски? У економији постоји један израз који показује да енергија повезаних елемената који теже истом циљу у оквиру неког система знатно превазилази њихову реалну енергију и тако се ствара знатно већа количина енергије која се зове синергија. Упрошћено речено то значи да је целина органски схваћена знатно већа од простог збира делова. У биологији свака ћелија делујући у интересу организма делује и у свом интересу, јер интерес ћелије као јединке апсолутно је склопчан са интересом организма као целине. Преведено на појам вере и нације, синергија је постизање саборности око Цркве православне на духовном и саборност у различитости професија на материјалном, економском плану. Један од три стуба одбране здравог друштва је и породица. Када је о породици реч, осврнуо бих се на улогу жене у породици и друштву, која се тако безобразно „преиспитује“ од стране новодобаца, да је то за сваког нормалног човека крајње дегутантно. По њима, жена треба да се отргне од „конзервативног мрака“ и „патријархалне заосталости“ и у име равноправности и слобода да се, како они кажу „еманципује“ и оствари на свим пољима „друштвeног живота“. Савремена жена може бити мајка само онолико колико јој то не стоји на путу „еманципације“, односно њене нове друштвене улоге где је успех у каријери (послу и политици) најважнији циљ. Одличан рецепт за ликвидацију породице као институције. Без обзира на заваду права и морала и друштвене последице које из те заваде произилазе, остаје нам да се надамо да ћемо ипак избећи минска поља духовне празнине и пустоши коју нам тако великодушно нуде н намећу центри моћи. Уколико ми данас не будемо свесни свог отачаственог задатка, уколико свако од нас не понесе само онолики крст који може да понесе, обистиниће се речи мудрог владике Николаја (Велимировића), да ће нас појести језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом.

Данило ТВРДИШИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор