RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

О државном уређењу

О државном уређењу 23.09.2000.Leave a comment

Током целог процеса, који називамо историјом људске мисли, једно од питања, која су највише окупирала човекову пажњу је питање најбољег (најефикаснијег) државног уређења, тј. уређења које на најбољи могући начин гарантује задовољење свих потреба, али и стваралачких могућности нације. Развој људске мисли, од Антике до данас, познаје две струје мишљења, које су се потрудиле да дефинишу најбоље могуће устројство државе, гледано кроз смисао битисања појединца и заједнице, као и односа међу њима. Једна од њих је агностичко-релативистичка (материјалистичка) струја мишљења, док би се друга могла назвати органско-логосном (религиозном) струјом. Развој псеудорелигије хуманизма и политичких доктрина које из ње проистичу Производ овог првог учења је идеја о човеку као мери свих ствари (дакле обоготворење човека) и заједници као скупу индивидуа, која таква каква је, служи оваквом човекобогу за задовољење личних циљева и интереса (онако, како их он, тј. човекобог схвата). Да би се у пуној и правој мери сагледале последице оваквог начина размишљања, неопходно је детаљније анализирати присуство ове идеје у различитим историјским епохама које се надовезују једна на другу. Такође ваља размотрити (и то озбиљно) све политичке доктрине, које проистичу из овог учења и које се базирају на њему. У периоду Антике (хеленско-римске), софисти, захваљујући лењости свог духа и ослањању на човеков ограничени разум, пренебрегли су истраживање смисла битисања природе и човека, сматрајући га бесмисленим и ограничили се само на проблеме који спутавају задовољавање партикуларних интереса човека. Они нису били у стању да интуитивно наслуте постојање неког вишег, свеобухватног смисла – логоса (што је успео да учини Xераклит). Не интересујући се за природу, пропустили су прилику да дођу (макар непотпуно) до наслућивања једног Бога, који се посредно открива кроз природу као своје дело. Резултат је био скептицизам према сваком сазнању које превазилази границе онога што се непосредно може опазити чулима. Одатле њихов сазнајни и етички релативизам и проглашавање човека за меру свих ствари (Протагора). Наравно да ова идеја обесмишљује све што је изнад човека и до краја релативизује појмове добра и зла (оно што је за некога добро, за другога је лоше и обрнуто). Код једног другог народа старог света, Јевреја, којима је, путем откровења (истина делимичног) дата могућност вере у једног Бога и који су, због тога изградили сасвим другачију културу и цивилизацију од Грка и Римљана, идеја хуманизма (човекобоштва) се јавила релативно касно, у круговима фарисеја и садукеја. Код садукеја, она је егзистирала у хеленистичкој псеудопросвећености, док се код фарисеја она манифестовала у виду социјално-политичке утопије, која се састојала у вери у обнову царства изабраног народа на земљи, под управом божанског Месије као световног владара. (И овде се може видети несавршеност и ограниченост људског разума, јер су фарисеји, погрешно тумачећи пророчанства Старога Завета о спаситељу, својим домишљањима и спекулацијама дошли до закључка о Месији, који ће као јудејски цар газити народе света). На крају доба Антике, може се закључити да су софисти ти који су утрли пут савременој идеологији агностичког хуманизма, а фарисеји утопистичким политичким доктринама „царства Божијег“ на земљи, односно демократије и социјализма. Захваљујући спасоносној мисији Богочовека Xриста, овај софистичко-фарисејски хуманизам је разобличен као лажан и потиснут у подземље хришћанске аријевске цивилизације. Међутим, захваљујући људској грешности, постепеном јачању моћи новца и лажном уздању у тумачење верских истина путем људског разума, поново сепојавио (прво прикривено, у виду римокатоличке отпадије на Западу, односно варламистичке јереси на Истоку), а затим отворено у периоду ренесансе и још више касније. Злоупотребљавајући чињеницу да је римокатоличка јерес дуго времена негирала достигнућа егзактних наука, која су се касније показала као тачна, рационалистичка мисао је ову папистичку саблазан лажно представљала као систем хришћанских истина и на тај начин покушала да изложи критици и релативизацији хришћанско православно учење. Тада се појавио пантеизам Баруха Спинозе (поистовећивање Бога са природом), емпиризам Xобса и Лока, а нешто касније деизам француских рационалиста, пре свих Волтера (деизам је учење да је Бог творац света, али он пориче бесмртност душе и Божије мешањеу људска дела). Набрајање ових мислилаца је неопходно да би се навеле политичке и социјалне импликације њихових учења, а то су идеје да је заједница (државна) чист пословни уговор између појединаца, а не одраз виших реалности. Политичка доктрина, позната као демократија, директна је последица оваквог схватања заједнице и односа појединца према њој. У савременим условима, демократија као идеја представља утопију која служи као параван за успостављање до сада најперфиднијег облика тоталитаризма. (Сви досадашњи тоталитаризми, од источњачких деспотија и домината римских царева, па до националсоцијализма и стаљинизма, били су отворени тоталитарни системи и нису се ни са чим прикривали). У савременим демократијама, по дефиницији влада народ, преко својих изабраних представника, међутим то је тако у теорији. У пракси, владају финансијске олигархије чији су интереси увек супротни интересима нације којој припада одређена држава. Да би се схватило зашто ствари тако стоје, неопходно је анализирати личност савременог грађанина – гласача, као и све оно што објективно утиче на његов избор при гласању. Кључна чињеница је да је савремен човек, услед слабљења и разводњавања вере у личног Бога, живог и истинитог, Свето писмо и све то предање, прихватио горепоменута софистичко-скептичка схватања о моралу, као променљивој, релативној категорији. Захваљујући овоме, савремени грађанин-гласач постаје социјално и политички слеп, руководећи се својим парцијалним интересима, који нису увек (обично нису) у интересу државе. Наравно последице по оваквог слепца су углавном катастрофалне, јер ако један појединац пропадне, заједница неће, а ако заједницу ухвати процес труљења, пропаст је неизбежна за огромну већину појединаца, који је чине. Ако се узме у обзир неконтролисан развој медија у савременом свету, који се могу користити за манипулацију и имају разарајући утицај на људску свест и подсвест и ово сабере са политичком поводљивошћу грађанина-гласача, добија се збир који се зове тоталитарна влада, која своју праксу и методе користи за разарање нације којој је наметнута путем назови слободних избора. Резултати ове политичке доктрине зване демократија виде се у пракси, а ти резултати су следећи: a) Изборност и смењивост власти У пракси, свако изабрано руководство ради за интересе оне лоби-групе (финансијске олигархије), која је финансијски и медијски довела дотично руководство на власт. А ови интереси су увек у супротности са интересима народа дотичне државе. Премера за ову чињеницу је много, а овде је неопходно издвојити неколико. 1) Упркос томе, што муслимани у већини држава западне Европе представљају озбиљну опасност (Француска, Британија, у новије време чак и скандинавске земље и у мањој мери Немачка), купљена руководства западноевропских земаља економски, политички и војно ратују против Србије, која се против тих истих муслимана бори за голи опстанак. 2) Руско руководство 1995. године допушта пораз у Чеченији (као кад би мрав победио слона) и претвара Чеченију у легло тероризма и опасну рак рану на осетљивом трбуху Русије – Северном Кавказу. То исто руководство од људским и материјалним ресурсима богате прави сиромашну земљу на ивици глади и у потпуности зависну од кредита лихвара из ММФ-а (а ови јој до сад нису помогли). 3) Уместо да се обрачуна са терористима у Алстеру, британско руководство (Блер) им чак нуди повлачење армије из провинције. б) Идеологија људских права Под фирмом да човек може да ради шта хоће, нација се уништава биолошки (абортус, хомосексуализам, промискуитет доводе до смањења рађања и неконтролисаног ширења полних болести и сиде), духовно (толеранција различитих секти, тоталитарних и деструктивних, које под изговором верских слобода духовно уништавају народ). Примере за све ове чињенице није неопходно наводити. в) Секуларна држава и друштво Последица принудне секуларизације је огромна поплава већ поменутог пантеизма, деизма и атеизма. Када Бога нема, човеку је све допуштено, рекао би Ф. Достојевски. У пракси, то значи неконтролисан пораст криминала и коруппције у свим круштвеним структурама демократског света (ово подједнако важи и за оне државе у Западној Европи, које се сматрају високоразвијеним, као и за оне које су у „транзицији“, наравно и за нашу земљу). Овде ћу се осврнути и на закључак нашег великог мислиоца Д. Љотића: „Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи, који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно. Јер тај који исповеда да нема никоме и низашто рачуне да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо.“ г) Цивилна контрола и команда над државочуварним сталежима (војском и полицијом) Ово постоји због наводне опасности од разних хунти и полицијских диктатура, али погледајмо шта се дешава када некомпетентни, подмитљиви цивили управљају војском и ометају је у вршењу њене основне функције – заштите државе од свих спољних и унутрашњих непријатеља, по сваку цену. 1) Војске западноевропских земаља, иако им земље нису угрожене од Срба, већ од стране америчке окупације, муслиманске претње и разних сепаратистичких покрета (ирски, баскијски, корзикански), ратују против Срба за рачун истих оних, који их на сваки начин угрожавају. 2) Руска војска је политичком одлуком 1995. године повучена из Чеченије. Она није поражена, јер је то, при таквом односу снага било немогуће. 3) ЈНА није успела да сачува бившу Југославију. Спречили су је политичари. Из свега овога се види да демократија, у савременим условима (манипулисање јавним мњењем уз помоћ масмедија, свеопшта криминализација друштва, због секуларизације, страховита моћ новца, биолошка и куховна угроженост белих хришћанских народа) може да одведе у пропаст било коју државу у којој се примењује као политичка доктрина (тј. да је стави под тоталитарну владу наднационалног капитала). Погледајмо сада шта је алтернатива. Православни монархизам као најпотпунији образац домаћинског и хармоничног управљања државом Основни закључак, који нам намеће Свето Писмо и целокупна светопредањска традиција, као и векови људске праксе у области државотворства, је да не може постојати идеално државно уређење (рај на земљи) у условима када је прародитељским грехом нарушена космичка хармонија (Ап. Павле). Упркос томе, држава је као таква неопходна, иако није савршена. Целокупна органска мисао о држави, а православна мисао посебно, схватају заједницу као одраз виших (духовних) реалности, а не као уговор. То практично значи да је заједница неопходна за спас појединца, да је виша од појединца и да мора бити хијерархијски и димаћински устројена (Аристотел). Овде је неопходно описати развој органске, логосне мисли о држави кроз целу историју и кренути од античке, предхришћанске епохе. У мери, у којој се код античких мислилаца развила свест о логосу (која ће се свету потпуно открити Xристовим рођењем), развила се и органска мисао о држави. Постојање неког вишег смисла (логоса) који управља природом (живом и неживом) наслутио је још Xераклит. Сократ је отишао још даље. Он је критиковао политеизам у религији, релативизам у философији и наслутио је бесмртност душе. Све ово било је припрема за Платона и његову теорију идеја и државе. Својим размишљањем да једино помоћу апсолутних мерила за ствари, а то су идеје, можемо избећи релативизам било које врсте, Платон је заслужио да се назове хришћанином пре Xриста, како су га неки именовали. Он се први озбиљно позабавио проблемом државног уређења и замислио строго хијерархијску органску државну заједницу. Држава у којој би свако радио оно за шта је способан (а то се покаже приликом образовања), дакле философи управљали, ратници бранили, а радници хранили. Успешно би избегла све замке анархије, самовлашћа и корупције или би оне биле сведене на најмању могућу меру. Наравно, Платонова мисао о идејама и држави, била је бременитанедостацима, али је, још у античком добу показала предност апсолутног над релативним, органско-заједничарског над индивидуалним. За монархију, као политичку доктрину и државно уређење знало се у старом веку, али у условима неоткривености хришћанских истина, то је била апсолутна (деспотска) монархија, где се монарх често сматрао божанством, непогрешивим, у коме је била обједињена целокупна власт. Тек је православно хришћанство дало пун смисао идеји монархије и органској мисли о заједници. Монарх који над собом признаје Божји ауторитет свакако ће бити гарант поштовања закона и домаћинског управљања државом. Последица овога била је уставна, саборна и сталешка монархија, односно монархија у којој владар није могао бити ни лутка (као у савременим демократским „монархијама“), ни тиранин (као у античким деспотијама и у апсолутистичким монархијама Европе на почетку новог века). Владар у таквим монархијама схватао је своју власт као службу за добробит државе коју је спроводио домаћински и ауторитативно, имајући увек у виду да је над њим Бог, али и закон државе коју води. Како је све то изгледало у пракси, може се видети на примеру свете лозе Немањића, која је имала Душанов законик, као уставни документ, који је био изнад владара и између осталих имао улогу сузбијања владарске самовоље у спровођењу закона и управљању извршном влашћу. Законодавну власт је имао црквено-државни сабор, који је окупљао све сталеже слободних људи и омогућавао им учешће у доношењу закона стратешки важних за судбину земље. На послетку, судови су били независни. Имајући у виду стање духовности које јебило тада на веома високом нивоу (у целој аријевској хришћанској цивилизацији, пре појаве римокатоличке апостасије), јасна је чињеница да је овакво државно уређење представљало објективно најчвршћу гаранцију просперитета народа. Међутим, почев од раскола и отпадања папистичке јереси, долази до деформације монархијске идеје и праксе. На Западу, оно се прво развило у облику папоцезаризма, што значи мешање папе у послове владара, под фирмом лажног ауторитета Xристовог намесника на земљи (као што видимо, идеја о ограниченом суверенитету, карактеристична за ционистичко-плутократски Нови светски поредак постојала је и у средњем веку, само што је уместо мултинационалних компанија онда спроводио папа). На Истоку, у Византији, десио се обрнут процес. Императори су се мешали у послове цркве (цезаропапизам). Сви ови процеси, продужили су се и у нови век и као што ћемо видети озбиљно поткопали идеју монархије компромитујући је у очима површних посматрача, којима није била позната суштина монархијске власти на православним темељима, са неопходном симфонијом цркве и државе, сабором и сталешком структуром. На Западу, као реакција на папоцезаризам, ојачала је моћ владара. Паралелно са богоборном философијом која сепојавила у ренесанси и касније, монархија је губила своје суштинске карактеристике и постајала апсолутистичка, у којој је владар своју власт претпостављао вери, закону и сталешким парламентарним институцијама (пример Луја XIV, који је државу идентификовао са собом је довољно илустративан). Све ово било је увод у пропаст монархије на Западу и успон демократије са свим њеним штетним последицама по европске народе. На Истоку, византијски цезаропапизам се континуирано наставио у Русији, где је симфонија цркве и државе била озбиљно нарушена у време Петра I (укидање патријаршије). Овде је царско самодржавље представљало појаву сличну западњачком апсолутизму. Наравно да су ови факти обилато искоришћени од стране деструктивних сила у процесима успостављања антиљудских и антихришћанских пројеката демократије и социјализма.

Иван А. МАРКОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор