RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Демонократија

Демократија – тројански коњ Новог Светског Поретка

Демократија – тројански коњ Новог Светског Поретка 15.03.2001.Leave a comment

Mundus vult decipi, ergo decipiatur (Свет жели да буде преварен, дакле варајте га.) На самом крају 20. века, србски народ је поново егзистенцијално угрожен. Готово све тековине ослободилачких ратова које су Срби водили и добили доведене су у питање. Са релативизирањем и маргинализовањем националног идентитета, србски етнички корпус је почео да се атомизира у масу унезверених индивидуа; пад материјалног стандарда у последњој деценији века одавно је антиципиран срозавањем етичких и духовних стандарда. Међутим, посматрајући са дистанце збирни учинак свега што се са Србима збивало током 20. века, дијагноза узрока који су довели до садашњег стања готово да се сама намеће. Већ почетком века углавном монолитна србска нација, још увек у ишчекивању коначног ослобођења и уједињења свих својих делова, почиње да осећа снажно унутрашње превирање индуковано некритичким имитирањем и усвајањем узора приспелих са Запада посредством расрбљене домаће интелигенције и политикантске псеудо-елите. Основу ове идеолошко-пропагандне инфилтрације чинили су разни „авангардни“ концепти друштвених реформи који су, као услов свог испуњења, ултимативно захтевали разградњу традиционалног система вредности. Срби су се, ваљда у жељи да надокнаде векове изгубљене под туђинском окупацијом и достигну материјални развој Запада, показали политички незрелим и историјски неодговорним: брзоплети покушаји да се ускочи у тренд и постигне пропуштено отворили су врата новом виду идејне и интелектуалне потчињености србског друштва. Следећи парадигме осмишљене на Западу, србски народ је деценијама инвестирао своју енергију у апсурдне пројекте којима се није решавао ниједан суштински проблем србског опстанка и просперитета. После сваког окончаног циклуса србски народ би се затекао неколико степеника ниже на цивилизацијској лествици. Прва идеолошка странпутица је био наднационални концепт југословенства, касније прекомпонован у виду „братства и јединства“. Следио је левичарски идеал социјалне уравниловке, имплементиран у виду концепта самоуправног социјализма. Онда је дошло несврставање — исполитизирана квази-неутралност у оквиру биполарне глобалне сцене. Распадом институционалног оквира у коме су ови концепти егзистирали — нестанком „авнојевске“ Југославије — створен је вакуум у који се готово тренутно убацује нова парадигма: грађанска демократија у својој савременој, американизираној варијанти. И она је преко ноћи пронашла много одушевљених адвоката међу расрбљеном „елитом“, оном истом самопрозваном авангардом која је колико јуче сматрала тај исти систем западне демократије за свој идеолошки антипод. Шта је, дакле, та демократија, шта су то људска права и мулти-културно друштво које Запад (овог пута нескривено) протежира и намеће? Реч демократија долази од грчких речи демос — народ, и кратеин — владати. За разлику од аристократије — „владавине најбољих“, демократија је „владавина народа“, то ће рећи владавина свих чланова једног друштва. Ако је тачно да аристократија није увек и у сваком погледу обухватала најбоље људе које је друштво имало да понуди, остаје чињеница да је учињен покушај да се успостави друштвени критеријум, да друштвене обавезе и њима аналогне повластице појединца буду у сразмери са његовим способностима и карактером. Другим речима, тежило се квалитету а не квантитету. Са друге стране, демократија се нигде и никада није ни приближила свом идеалу, владавини народа. Какав је уопште тај „народ“? Реч „демос“ се у Светом Писму појављује укупно четири пута (у апостолским посланицама), сва четири пута у негативном контексту. Изворни израз за народ је „етнос“ и означава његово расно и културно-историјско порекло. Од тог елементарног облика он може да се уздигне до „лаоса“ — освештаног народа који је способан за самосталан цивилизацијски развој, пре свега у етичком и духовном, потом и у материјалном смислу; или, пак, може да се сроза до „демоса“ — до руље која у материјалном благостању види једини цивилизацијски смисао и која не бира средства да га оствари. Већ најстарији, антички облици демократије богато илуструју декадентност принципа грађанске равноправности на коме ова почива. Запазимо да су старе републике, Атина и нарочито Рим, биле освајачке државе — „град“ (са којим се цела република идентификовала) је представљао геополитичку метастазу, жариште које је непрестано генерирало ратне походе, пљачкање и поробљавање околног света. Бити „грађанин Рима“ значило је бити међу привилегованим баштиницима глобалне моћи, саучествовати у власти над свим другим земљама и народима, макар сам „грађанин“ био обичан клошар са улице, криминалац, необразован или аморалан човек. Ту откривамо законитост која објашњава релативно дуг опстанак држава са овако анахроним и неселективним политичким системом: међусобни антагонизми међу појединцима који су имали статус грађана (формално једнаких, али у стварности врло различитих по способностима, друштвеним везама и богатству) и интересним групама (касније политичким партијама) у које су се удруживали, измиривани су на једини могући начин — на рачун свих осталих који нису имали статус грађана републике. Освајање, пљачка и поробљавање су били насушна потреба републиканског система, како би очигледне несразмере унутар „грађанства“ биле потиснуте у други план, а сваки његов члан стекао осећај повлашћености. На унутрашњем плану, и најбеднији и најнеобразованији „грађанин“ брзо је схватио да његова политичка права представљају капитал који може да крчми до краја живота — глас на изборима је постао роба. Грађанин, суштински незаинтересован за проблеме друштва и државе, фактичку моћ у политици — моћ доношења одлука — спремно је препуштао онима који су били у стању да подмире његове личне потребе и интересе. Тако је новац, тј. богатство, постало главни лимитирајући фактор за сваког појединца и/или интересну групу (партију) на „демократској“ политичкој сцени до данашњег дана. Све што је у оно време било потребно да се добије подршка припросте светине били су „panem et ludum“ (хлеба и игара), тј. подмирење елементарних животних потреба без рада и ризика, и пуштање на вољу најпримитивнијим нагонима поживотињене руље. Мучеништво раних Xришћана у аренама старог Рима осведочиће за сва времена морални суноврат колективног власника „грађанских права“ — демоса. Крах Рима, паразита античког света, донео је и крај друштва у коме је статус грађанства био пресудна дистинкција. Републикански систем је отада егзистирао углавном у виду плутократских олигархија, локализованих у минијатурним трговачким градовима-државама попут Венеције, Пизе или „слободних“ ханзеатских градова на Балтику. То су биле само локалне аберације у односу на општеприхваћен феудални, аристократски поредак. Савремени узлет републиканизма и „грађанске“ демократије зачет је много касније; цеховске асоцијације грађана, поглавито у виду масонских ложа, јавно су иступиле у првој половини 18. века широм западне Европе, демонстрирајући политичке амбиције богатијих слојева нарасле урбане популације. Док се корени занатске, еснафске масонерије са правом везују за Енглеску, њене политичке (и револуционарне) амбиције дошле су до изражаја најпре и највише у Француској; већ у другој половини 18. века одатле се шири утицај псеудо-авангардних покрета какви су били „енциклопедисти“, „позитивисти“ или „просветитељи“. Прва практична имплементација њихових начела формалне грађанске једнакости и слободе није била позната Француска револуција из 1789. већ тзв. Америчка револуција изведена 13 година раније, која је у потпуности следила идеале и теоријску разраду франкофонских социјалних реформиста и атеизираних мислилаца попут Волтера и Жан Жак Русоа. САД су настале као трансплант њихове идеологије на тлу британских колонија у Америци. Изгубивши 1763. све своје колонијалне поседе у Северној Америци, Француска је радила на томе да изнутра минира британске позиције раскидањем свих веза између тамошњих колонија и њихове метрополе, успостављањем потпуно анационалне државе колонизатора — „грађана“ која би тиме постала свачија, а убрзо (надали су се) и ничија. Француска идеологија и војна помоћ коју су послали побуњеницима нису пресудно утицали на победу револуције, већ на карактер државе и друштва који ће из њене победе произаћи. Француска је одиграла улогу трансмисије између античког римског наслеђа и обновљеног идеала грађанског друштва на супротној страни Атлантика. Тиме су ударени темељи будуће глобалистичке велесиле и одређени суштински разлози за њено понашање на садашњој међународној сцени. Сам настанак Сједињених Држава сведочи о карактеру прве републиканске творевине новог доба: британске колоније су биле обавезне да плаћају порез али нису имале право на места у британском парламенту — сукоб је избио око ултимативног захтева колониста да буду политички заступљени у складу са својом фискалном обавезом. Количина новца је имала да се усклади са количином политичког утицаја — неписана прва заповест функционисања грађанске државе. Успут, колонисти су ова права захтевали само за себе (америчке колоније и њихово већинско белачко становништво), а не за све британске колоније и поданике. Нису, дакле, била у питању никаква „људска права“ ни борба против колонијалног система. Међутим, побуњеници су имали слабу подршку међу колонистима који су (типично грађански) „гледали своја посла“. Па ипак, иако се само за безнадежну мањину могло рећи да је имала револуционарног ентузијазма, победа је противно свакој војној логици на крају била њихова. Објашњење, наравно, постоји: многи британски генерали послати да се боре против побуњеника били су масони, тако да су у ствари радили за ону страну која је и зачела целу револуцију. Новонастала држава је представљала асоцијацију 13 (свети број масонерије!) бивших британских колонија дуж атлантске обале, међусобно сасвим несразмерних по површини и броју становника. 1787. је донесен Устав који је остао у основи непромењен све до данашњег дана; сви револуционари пате од тога да свој поредак и идеале сматрају непогрешивим и вечитим. Човек ипак мора да се упита каква су то начела која су функционисала подједнако добро и у време када су САД биле највећа робовласничка држава света (до 1865. када је формално укинуто ропство), и данас када покушавају да целом свету наметну мултиетничко и мултикултурно друштво „равноправних грађана“. Услед непостојања ма каквог већинског идентитета (осим језичког — енглеског и верског — протестантског, којих су се практично одрекли устанком против британске круне), амерички појам нације у потпуности је везан за новокомпоновану државу. У средњем веку државотворни народ је еволуирао у нацију, док су преостали етнички аутсајдери остајали локални етнос, или су се служењем страном окупатору срозавали у демос. Међутим, све што је било потребно да се успостави (непостојећи) национални идентитет у „грађанској“ држави створеној на туђој, колонизованој земљи била је политичка изјава — декларација. Тако су „Американци“ постали нација. Прави Американци — Индијанци нису имали апсолутно никаква грађанска права, као ни црни робови у јужним савезним државама (услов лажне, формалистичке једнакости унутар грађанског друштва јесте повлашћеност у односу на све који остају ван њега). Тамо где превратници нису уживали ни оно мало подршке, колоније ће остати лојалне британској круни – то је данашња Канада. Они, према томе, нису постали „Американци“; за утеху, када Канада 1867. буде добила статус доминиона, они ће постати „Канађани“, макар сви не могли ни да се споразумеју јер је некима матерњи језик био енглески а другима француски. Тако је говорни језик по први пут престао да се сматра националном дистинкцијом. Данашња америчка „нација“ је постала шири појам чак и од расе: док историјске нације можемо не само да разврстамо према боји коже већ и да их сместимо у шире етно-групе унутар расе као што су Германи или Словени, дотле америчка нација стоји као појам шири од ма које популационе класификације изузев целог човечанства. Да ли то значи да ће једног дана у целом свету живети само „Американци“? Тако је, по први пут у историји, националност могла да буде једноставно произведена декретом. У ствари, овакав систем подсећа на начин на који банкари „ни из чега“ (англо-саксонска терминологија) стварају новац, одобравањем кредита преко масе постојећих депозита. Стварање држава и кореспондирајућих нација обавља се још лакше — и кудикамо неодговорније! У новије време исти рецепт је, под притиском САД и НАТО-пакта, аплициран на простору бивше Југославије: република која изјави независност, уз услов да стекне међународно признање (тј. благослов САД и њихових трабаната), аутоматски постаје нова „нација“. Та држава и нација можда никада пре нису ни постојале, но то није битно. Декларација о суверенитету и њено признање у централи НСП јесу све што је потребно да се произведе национални идентитет и, ако треба, национална историја. Аналогно претходном, народ који јесте еволуирао у нацију успоставивши сопствену државу и уобличивши свој национални, књижевни језик (поуздано мерило за утврђивање националне припадности и цивилизацијског идентитета) сада не мора да буде нација — случај са Србима чије су две државе западно од Дрине саботиране и угушене док се матична територија и даље води као Југославија. Државе Србије нема, тако да Срби нису нација него тек етнос (односно „ентитет“ у жаргону НСП). Можда су, по томе, Југословени нација? Држава формално још постоји, иако је подвргнута санкцијама „демократског“ света, са око 10% своје територије под окупацијом САД и НАТО и претњом даљег комадања услед нових сецесија, али јој недостаје други (пресудни) елемент: признање од стране политичког врха НСП — „произвођача“ нових нација и држава. У своје време југословенство је било авангардни концепт, по први пут тестиран уживо са ове стране Атлантика: оно је налагало (једино) Србима да пониште свој национални (и духовни) идентитет одбацивањем националне државе (по западњачком кључу по коме је држава=нација) и постану „једно“ са геноцидним слугерањама тек поражене Аустро-Угарске. У том смислу југословенство је било (и остало) директни прототип онога чему сада присуствујемо, оно је било дословце — Нови Балкански Поредак. Са имплементирањем идентичног концепта на глобалном плану стара лабораторија из 1919. више није била потребна, одрадила је своје. Исте године када је синтагма Нови Светски Поредак први пут поменута (од стране америчког државног секретара Џејмса Бејкера августа 1990.), започето је и распадање Југославије. Вратимо се још једном раној историји САД. Ако је веза новца и политике била полуга за збацивање колонијалне власти и стварање „грађанске“ државе, природно је да новац послужи и за остварење све већих претензија нове републике ван њених првобитних граница. САД су се у првих 25 година увећале око 5 пута! Метод који је при том коришћен најчешће је био — куповина. Огромна територија између Мисисипија и Стеновитих планина звана Луизијана (далеко већа од истоимене савезне државе) откупљена је од Француске 1803. године; да ствар буде апсурдна, Француска је добила новац у замену за своје фиктивно „право“ на ту територију, пошто је све поседе у Северној Америци изгубила у корист Енглеза још 1763. То је, у ствари, био само изговор за америчку финансијску помоћ Наполеону. Касније су купљене Флорида од Шпаније (1809.) и Аљаска од Русије (1867.). Међутим, америчким новцем нису експроприсане само европске колонијалне метрополе које су полагале једино формално право на земљу која је била предмет купопродаје; њиме су експроприсани и они који су тамо живели као староседеоци — Индијанци нису добили ни пребијене паре из Вашингтона, нити је тражен њихов пристанак. Држава, каква год била, уважава једино друге државе; из тога јасно произилази да ефикасан отпор НСП може да пружи једино суверена и добро организована држава, и да је сходно томе један од примарних циљева НСП да релативизира појам и границе надлежности државног суверенитета на глобалном плану. Утицај масонерије и њеног геополитичког првенца није се ограничавао само на Северну Америку. Они су „инспирисали“ и највећег латино-америчког револуционара Симона Боливара (такође масона) да 1812-19. разори шпанско колонијално царство и омогући стварање пар десетина нових грађанских република јужно од Рио Гранде. Прави разлози су постали нешто јаснији већ 1823. када је тадашњи амерички председник Џејмс Монро прокламовао своју познату Монроову доктрину под девизом „Америка Американцима“. Грађанска демократија нема обичај да игра отвореним картама: тако САД нису никада изјавиле да овом доктрином праве од обе Америке своју ексклузивну интересну сферу, већ су се појавиле у улози „заштитника“ гомиле исфабрикованих република од могућих насртаја европског колонијализма; исту улогу играју и сада, када таква „опасност“ више ни теоријски не постоји. Од тада, развој Латинске Америке у потпуности је потчињен потребама и интересима САД; земље овог континента су претуриле преко главе безброј пучева и војних хунти, светски су шампиони у социјалним разликама, политичком терору и организованом криминалу, на њих отпада око 2/5 спољног дуга читавог света (процењених 817 милијарди долара у 2001.) а да се ни једна од њих ни издалека није приближила америчком изобиљу. Савремени НСП није ништа друго до транспоновање Монроове доктрине на глобални план — цео свет би, уз делимичан изузетак америчких трабаната који дају чланство врховног органа НСП — Трилатералне комисије (чланице НАТО и Јапан), требао да доживи судбину „ослобођене“ Латинске Америке, тј. да опслужује повлашћену мањину глобалне хијерархије. У складу са претходним, САД никада нису јавно изнеле мотив за улазак у ма који рат у својој историји, напротив, највећи ратни хушкачи међу америчким председницима као Вудро Вилсон и Френк Д. Рузвелт добили су изборе обећањима да неће увући Америку у светске ратове који су већ били у току. Тако је грађански рат 1861-65. тобоже вођен ради ослобађања црних робова у јужним државама (они су преко 80 година од оснивања САД и даље диринчили као робови), рат са Шпанијом за Кубу 1898. започет је под изговором да је амерички брод „Кејн“ потопила мина постављена у луци Xаване (када је брод извађен показало се да се експлозија одиграла унутар брода), улазак у Први Светски рат 1917. образложен је „злочиначким“ торпедовањем путничког брода „Лузитанија“ (који је, зачудо, превозио и велики товар муниције); чак је и јапански напад на Перл Xарбур крајем 1941. био практично изнуђен америчким блокирањем испорука нафте Јапану. Овдашњим србским помиритељима ипак све ово није сметало да се из петних жила упињу да објасне САД и НАТО-пакту шта се заиста дешава у Крајини, Босни и на Косову. Заблуде или дезинформације никада нису увукле САД у рат мимо воље њиховог политичког естаблишмента. Агресије које су извели против Срба 1995. и 1999. нису никакав изузетак, напротив. Када оваква држава и њен „демократски“ систем постану глобална велесила, нико више не може бити сигуран ни у шта. САД су улазиле у ратове искључиво када им је то одговарало; официјелна историја је након тога, по диктату победника, бележила искључиво изговоре, а никада праве разлоге и калкулације Вашингтона. Отуда су и оптужбе апологета грађанске демократије на рачун србске спољне политике хрпа циничних бесмислица: Срби нису предмет иживљавања америчке и НАТО војно-политичке машине последњих 8 година зато што нису били довољно „кооперативни“, још мање зато што су неки Срби негде (можда) починили ратне злочине. Шта би, по тој логици, САД и НАТО требали да ураде Xрватској? Или шиптарским терористима? Несхватљиво је да демократска утопија уопште има присталица у Србији чије је бомбардовање 1999. наредио председник САД који је шеф управо највеће и најутицајније Демократске странке у целом свету; у Србији која је привредно и социјално руинирана спољним санкцијама наметнутим баш од стране „демократског“ Запада; међу Србима за које, изгледа, не важи правило да су невини све док им се не докаже кривица, како видимо по киднаповању босанских Срба који су на тајном списку (!?) лакрдијашког трибунала у Xагу — правосудног органа НСП. Као последњу одступницу у одбрани својих патетичних илузија скројених по увозном моделу, овдашњи идолопоклоници демократије истичу да западна (американизирана) демократија добро функционише макар гледано из угла њихових грађана, који уживају материјалне благодети и „заштиту својих грађанских права“ (ваљда од оних истих које су изабрали). Може ли уопште један систем са приказаним учинком на међународној сцени да буде хуман и прогресиван на унутрашњем плану? Одговор је сувише очигледан да би био даље елабориран. Уместо тога., размотрићемо технологију америчких избора, метод помоћу кога Америка манипулише сама собом. Да би један политички систем био (формално) демократски, он мора да нуди избор, што значи да мора бити више од једног кандидата (партије). Са друге стране, манипулативност налаже минималан број учесника — отуда је двопартијски систем најповољнији могући избор. Но, претња овом систему се појавила иза грађанског рата у САД, када је током скоро 50 година на власт стално долазила Републиканска партија. Решење је понудио извесни пуковник Xаус, контроверзни Тексашанин, који је постао најутицајнија политичка личност у време председника Вилсона. Захваљујући његовом систему, први пут употребљеном 1912. године, Демократска странка је добила већину избора у 20. веку. Ево, дакле, како се игра по правилима. „куће“ (игра речи: хаус на енглеском значи кућа). Прво се елиминишу све савезне државе у којима се очекује сигурна победа једне од странака (то је англо-саксонски изборни систем у коме свака јединица бира „свог“ председника тј. странку). Затим се концентрише на неких 12 савезних држава где је избор неодлучан и чији ће гласови да „претегну“. Ове државе дели на јединице од по 5 хиљада гласача, рачунајући да ће око 4 хиљаде (према подацима са претходних избора) гласати пола-пола. Тако издваја по хиљаду неодлучних гласача у свакој јединици и на њих фокусира пажњу: изборни штаб настоји да придобије ОВУ ГРУПУ по сваку цену; за сваког од њих се понаособ распитују, истражују њихове навике и жеље, засипају их пропагандним материјалом. На овај начин се кадровски и финансијски ресурси странке каналишу на најефектнији начин како би пребацили 50% гласова управо у јединицама у којима је избор неизвестан. Запазите три суштинске одлике овог система, од којих би макар и једна била довољна да га потпуно дисквалификује у ма ком (заиста) демократском друштву: 1. Цео систем је манипулативан: фактички „бирач“ је боље организован изборни штаб, док је бирачко тело само покриће да су избори били валидни и да је на њима исказана „воља народа“. 2. Најутицајнији, пресуђујући део бирачког корпуса су политички неписмени људи и колебљивци без икаквих политичких принципа и ставова; они дају одлучујућу превагу а то се постиже баналним улагивањем и бесмисленим, неодрживим обећањима. Праве чињенице о кандидатима и људима који стоје иза њих нико не зна, нити кога интересују, тако да избори имају лаички, могло би се чак рећи опсенарски карактер. 3. Добро организоване групе бирача, хомогенизоване по етничком или верском основу а присутне у већини изборних јединица (бар по 1/5 бирачког тела или више) могу пресудно да утичу на изборе у целој земљи. Заиста, Френк Д. Рузвелт је добио на изборима 1932. у последњем часу, захваљујући тајном споразуму са „синдикатом“ у Чикагу, Илиноис (то ће рећи са италијанском мафијом) – сви тамошњи католички гласови отишли су њему. Тако овај „демократски“ изборни систем у ствари награђује најнедемократскије фракције унутар бирачког тела; то значи да оваквим изборима могу свесно да манипулишу не само штабови две водеће партије, већ и централистички организоване верске и/или етничке групе. Западна демократија се свела на безочан флерт са привидно хомогенизованом грађанском масом. Већина у „демократском“ систему количином гласова одлучује на бази сервираних чињеница; филтер који врши селекцију чињеница, односно производи прихватљиву „истину“ јесу медији односно пропагандна машина, а ова се успоставља и одржава новцем. Плутократија је скривена иза демократског паравана — о свему се пита гласач, али тако да његова реакција буде предвидљива. Већина привидно одлучује — квантитетом; закулисна финансијска елита заиста одлучује — руковођена сопственим, себичним интересом. Демократија је, отуда, диктатура квантитета. Исполитизирана „већина“ је њен инструмент а не субјект; од ње се ни не очекује схватање већ изјашњавање, тражи се и добија став а не смисао. Наметање оваквог политичког модела је примарни циљ НСП. „Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта. Тренд је све — врли нови свет гази оне који одбијају да каскају за њим.

Душан СТОЈАНОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор