RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Демонократија

О демагогији демократије

О демагогији демократије 22.10.2001.Leave a comment

Трпљење обећања У свим средствима информисања, од назови независних, од назови левих и десних, партија, удружења и покрета до представника наше и белосветске интелигенције, може да се чује и прочита колико племенитих ствари нуди ДЕМОКРАТИЈА. Пре свега да видимо шта је демократија и какву особу називамо демократом. Демократија је владавина народа и Ви као део тог народа у тој власти учествујете (или Вам се бар тако чини). Влада и представља Вас Ваш кандидат за кога сте гласали. Он не зна баш најбоље Ваше проблеме али као интелектуалац (најчешће) не може да зна баш све ситне невоље људи који ће гласати за њега. У све се разуме, из свега има лак излаз, а то ако он постане власт. Зато му је потребан Ваш глас. Гламур, плакати, спотови, обећања, обећања, обећања,… Наравно гласали сте за кандидата који је оставио на Вас највећи утисак. Нисте задовољни како заступа ваше интересе, променио се од када је дошао на власт? Ћутите и трпите јер је најбољи од лоших, а тај демократски систем је најправеднији? Пробаћемо да докажемо супротно математиком, историјом настанка либералне демократије и решењем проблема. Демократија и математика У либералној демократији не влада народ већ се за власт боре најимућнији, најмоћнији и најбезкрупулознији појединци у друштву. За почетак ставимо акценат на математику. Од 100% бирачког тела 30-40% редовно апстинира. Остаје 60% од којих више од половине мора да гласа за једног кандидата да би имао већину. То није већина ни у једној рачуници осим у либералној демократији. Тако кандидат мањине одлучује о судбини већине. Најједноставнијом математиком смо, ето доказали велику демократску превару. Све то неко плаћа Интерес који брани победнички кандидат не може се назвати народни. То је интерес кандидата (због привилегија које доноси власт), интерес странке (треба њене људе поставити на најважнија места у држави ради апсолутне контроле и припреме за следеће изборе) и интерес спонзора (вратити му уложен новац положајем или усмеравањем националне политике, како спонзор већ жели). Трошкови избора су астрономски, због нечијег опстанка или доласка на власт. Све то неко треба да плати и том неком се треба одужити, без обзира на морално и интелектуално стање финансијера. Странке се боре за власт, расписују се скупи избори, мењају се партије на власти, а у ствари све остаје исто, јер се не мења систем. Демократија ствара ПЛУТОКРАТИЈУ, богаташе, јер се све заснива на финансијској подлози, и политика и углед и права. Скривени идеолози Друштво пре Француске револуције није било сјајно; дегенерисало се све оно чиме се поносило. То друштво је морало да се сруши само од себе. Међутим, срушили су га разноразни монтањари, јакобинци и други продукти тајних друштава. Створили су грађанске државе, згазили националне, направили вештачко племство – буржоазију, и омогућили народу расутом свуда по свету да се увуче у све поре грађанског друштва Француске и да га контролише. Сама тајна друштва, која су изнедрила демократију, не држе се демократских начела: организација им је хијерархијска, најмања грешка строго се кажњава, не може им се прићи, већ сами одлучују ко ће им се прикључити. Зашто су тако тајанствени и мистични ако раде за добробит народа. Крију се лопови, шпекуланти, хохштаплери, а онај ко ради за добро нема разлога да се крије. Лишће и корење Пре свега, за разлику од странака, на духовним и материјалним интересима засноване заједнице које врше друштвено корисну функцију, су природније. Зашто онда правити вештачке поделе, које завађају народ, ако већ постоје природне поделе које људе упућују једне на друге, свесне да је интерес целине изнад интереса појединца. Свака духовно-интересна заједница, сразмерно свом броју бирала би из своје средине (изборна јединица) одређени број представника (посланика), које добро познаје, за Народну скупштину. Резултат таквих избора (ОРГАНСКА ДЕМОКРАТИЈА) био би тај да свака професионална група (струковни синдикат, сталеж) у скупштини има, сразмерно свом броју, одређени број посланика. Не би тако било професионалних политичара који „све знају и све разумеју“. Сваки припадник духовно-интересне заједнице зна своје и заједничке проблеме, тако да и зна излаз из њих, али и разуме проблеме интересних заједница на које је његова упућена. Пошто зависе једне од других, монополско понашање таквих заједница је искључено. У супротном то би изгледало као када би корење узимало храну само за себе, а лишће сунчеву енергију само за себе. Зато је потребно да сељаци, радници, инжињери, занатлије и припадници свих духовно-интересних професионалних заједница узму власт у своје руке.

Дејан КРСМАНОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор