RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Демонократија

Демократски тоталитаризам

Демократски тоталитаризам 17.11.2001.Leave a comment

Постоjе разна тумачења демократиjе. Често се користе: толеранциjа, слобода мишљења, владавина народа, и неизбежно, поштовање људских права, као jедно од наjомиљениjих. Без обзира коjе мишљење усвоjили, опште раширено jе да jе демократиjа нешто идеално, врхунац цивилизациjског развоjа. Демократиjа jе обоготворена, она jе постала божанство савременог човека. Лепа тумачења демократиjе шире саме њене присталице да би сачували, учврстили и проширили своjе позициjе, да би њихов поглед на свет (п)остао jедини. С друге стране, све друге, ма колико то не било оправдано, називаjу присталицама тоталитарних, ауторитарних система, онима коjи нису за толеранциjу, слободу мишљења, поштовање људских права… Тврди се да jе демократиjа jедино добра, а све друго лоше. Међутим, у демократиjи су лепе и идеалне само пароле и обећања. Дела су нешто сасвим друго. Како рече Момир Николић, демократиjа само обећава а ништа не испуњава. Притом се никоме не веруjе на реч као њоj. Но, ниjе проблем само у неиспуњеним обећањима већ, пре свега, у скривеном циљу заговорника демократског виђења света а то jе стварање jедне врсте тоталитарног друштва у коме ће владати (владаjу) сасвим другачиjи обичаjи од званично прокламованих. Начелна критика Толеранциjа, слобода мишљења и право на изражавање сопственог погледа на свет у пракси не постоjе, већ се намеће само jедан поглед на свет, наjпре образовањем, а упоредо са тим, свакодневно, путем медиjа. Само jедан. За нешто другачиjе од званичног демократског схватања, коjе подразумева „људска права“ (и друге демагошке фразе) нема места, образовни систем и средства информисања су затворени. Иако jе на папиру загарантовано право на другачиjе мишљење, они коjи би желели да се другачиjе изjасне, то не могу да учине. Другачиjе мишљење jе дозвољено само у оквиру демократског виђења света, (мада често ни ту нема толеранциjе) а никако против њега. Демократиjа jе прихваћена као апсолутно добро, а све што се каже против ње етикетира се непопуларним називима типа „фашизам“ и ставља на стуб срама. Истина, некима се омогућава да искажу своjе другачиjе политичко уверење, али то, као и критиковање демократиjе дозвољава се само минорним политичким организациjама и личностима, или листовима коjи немаjу велики тираж, самим тим ни утицаj на масе коjе су демократиjи наjбитниjе. После свега што смо навели, а што се лако може видети свакодневно, питамо: где jе толеранциjа, ако сви морамо да размишљамо демократски? Jедна од демократских парола jе и „владавина народа“, односно право народа да одлучуjе о своjоj судбини. Демократе су пронашле савезника у гордости и помоћу ње убедиле човека да jе он таj коjи бира власт. Има ли веће части? Горди човек им jе тако постао несвесни слуга. Jер, у стварном животу, народ не управља своjом судбином већ то у његово име чине политичке странке и њихови ментори, коjима jе стало до своjих, а не народних интереса. Изабрани, доласком на власт, губе сваку везу са народом, коjи никако не може да их контролише. Уместо правих народних представника на власти су представници плутократских центара, а народна воља, исказана на биралиштима, служи им само као покриће за остваривање пословних и других интереса. Чак и да су посланици независни, не постоjе никакве гаранциjе да су они и стварно компетентни да заступаjу интересе народа. Странке могу да манипулишу народом не само захваљуjући новцу и медиjима, већ и jедном од основних недостатака страначке демократиjе – некомпетентности бирачког тела. Демократска парола „владавина народа“ тако остаjе само мртво слово на папиру. Прича о народу коjи управља своjом судбином служи jедино за заваравање народа. Чиста демагогиjа у служби стварања тоталитарног света, света jедноумља. Под окриљем крилатице „људска права“ дозвољава се све оно што од човека ствара бесловесно биће, како би се њиме лакше могло манипулисати. Демократиjи не требаjу личности, са свешћу о своjоj верскоj и националноj припадности, са усађеним моралним начелима, већ изопачена бића коjа ће под поjмом слободе подразумевати све врсте наказности и трудити се да их доследно примењуjу у животу. Људима се намеће схватање „слободе“ без моралне одговорности, „слободе“ чиjе jе стварно значење робовање греху. Тако, демократиjа не само што намеће jедан поглед на свет, фаворизуjе jедан политички систем и обликуjе jедноумно мишљење маса (народ jе у демократиjи само маса) већ доноси и подстиче све врсте изопачења коjе ограничени људски мозак може да измисли, почев од атеизма и одваjања људи од Бога, идолопоклонства и секташтва, преко хомосексуализма, порнографиjе, феминизма, до ширења анационалног духа…, све у циљу стварања човека униформисаног мишљења коjи ће као наjвећу вредност имати нови светски богоотпаднички начин живота, светску поткултуру и квази-религиjу, право да чини све па и изопачења наjгоре врсте. То право свакако ниjе људско. Такав човек лако постаjе плен демократских превараната, постаjе њихов несвесни роб кога вешто користе да би остварили своj краjњи циљ – стварање jеднообразног друштва и светске државе, наjтоталитарниjе од свих до сада. Ширење демократског погледа на свет може да се врши ненасилним путем, преко медиjа и образовно-васпитног система (коjима се ипак чини своjеврсно духовно насиље). Поред тога и сила jе у рукама демократа. Ширење демократског jедноумља силом у савременом добу, врши се на разне начине. Усменим претњама, санкциjама, лажирањем избора помоћу такозваних независних ОЕБС-ових или неких других посматрача, подржавањем одређених политичких организациjа и личности у земљама коjе jесу, и у онима коjе jош нису потпуно под њиховим утицаjем; и на краjу, воjним путем коjи се употребљава као последње решење веома погодно за воjне индустриjе у рукама светских лихвара, или за заплашивање остатка света. Често се комбинуjе неколико од наведених могућности. Примери Све што смо рекли о демократском тоталитаризму остало би да виси у ваздуху као што у ваздуху висе демократске фразе, уколико не бисмо конкретним примерима доказали речено. За критику основних начела на коjима почива демократиjа и за ширење тоталитарног, jедноумног мишљења образовно-васпитним и медиjским путем пример су све земље у коjима демократиjа влада. Потребно jе само мало закопати по површини, или чак само гледати отвореним очима да би се увидела сва огољеност демократских фраза. С друге стране, да бисмо примерима доказали тврдње о насилном карактеру демократиjе можемо да се вратимо у историjу, до Француске револуциjе и насилног наметања демократиjе другим државама и народима од стране револуционара. Али нећемо ићи толико далеко. Нећемо причати ни о кризним подручjима поглавито у Азиjи и Jужноj Америци, створеним од стране водеће демократске силе, САД, актуелним у последњих пола века. Пошто „цивилизациjа напредуjе“, по демократским мерилима, примере за демократски тоталитаризам можемо наћи данас, у центру Европе, у нашем блиском суседству и код нас. Демократска окупација Републике Српске Представници Међународне заjеднице у Републици Српскоj дали су себи право да уређуjу односе како желе, односно онако како одговара интересима светске политичке врхушке. Тако су почели да уводе демократиjу. Обасули су народ лепим причама о идеалном погледу на свет, коjи ће њима, грађанима, донети право да сами одлучуjу о своjоj судбини, као и другим демократским фразама. Међутим, у стварном животу се дешава нешто сасвим супротно. Разбиjањем jединства у државном врху Републике Српске, Међународна заjедница jе почела са спровођењем у дело своjе замисли о jединственоj БиX у коjоj ће владаjући поглед на свет бити грађански, док ће све са националним предзнаком бити осуђено на ишчезавање и пропаст. Срби би, по том плану, опет живели у „тамном вилаjету“, окупирани не само воjно већ и духовно. Сценарио каже да треба уништити пробуђену српску националну свест и православно осећање наметањем потрошачког начина живота и антихришћанских вредности коjе доноси материjалистичка и атеистичка западна цивилизациjа. И Срби треба да постану економске животиње, као што су постали припадници других европских народа. Jедном речjу, Xристова истина и здрав национализам, као наjвећи неприjатељи Новог светског поретка, мораjу постати историjа коjу Срби треба што пре да забораве и утопе се, поново, у „босански лонац“. У том циљу представници Међународне заjеднице на све начине покушаваjу да спрече победу националних снага на изборима, при чему прибегаваjу разним смицалицама као и отвореном политичком насиљу кршећи све норме демократиjе коjе су сами измислили и у коjе се заклињу. Навешћемо неколико примера: – Очигледна финансиjска и свака друга подршка марионетским политичарима као што су Плавшићева и Додик. И поред тога што нема готово никакав углед у народу, демократски окупатори и даље држе Додика на месту председника владе. – Брисање са спискова кандидата за посланике оних за коjе су сматрали да ће, уколико буду изабрани, доследно заступати националне интересе. – Смењивање Николе Поплашена са места председника Републике Српске, што представља jедно од наjозбиљниjих кршења изборне воље грађана. Надлежни међународни посматрачи су, и поред велике жеље и уложеног труда да победи други, морали да признаjу успех Поплашена, коjи jе убедљиво поразио противкандидате. Ни све махинациjе око броjања гласова нису могле да спрече да снажно испољена национална свест Срба у Републици Српскоj однесе победу. Али светске демократе нису могле да се помире са поразом. Пошто су изгубили по званичним демократским правилима, решили су да заиграjу по незваничним. Ниjе прошло много а Високи представник Међународне заjеднице за БиX jе одлучио да Поплашен више ниjе председник. Заиста чудно. У демократиjи коjа нам се намеће то jе ипак могуће. По демократским мерилима, изабран jе погрешан човек за кога се претпостављало да ће своjу државу водити онако како му историjа и преци заповедаjу, што не сме да се допусти. Зато jе смењен. – Забрана учествовања на локалним изборима Српскоj радикалноj странци. Разлог – страх од њене победе, заснован на сазнању да ова странка са националним предзнаком ужива велики углед у народу. И поред толиких напора, светске демократе не успеваjу да остваре своj циљ у наjмлађоj српскоj држави. Срби, захваљуjући пробуђеноj националноj свести, упорно даjу своjе поверење националним снагама не обазирући се на окупациони режим. Осим политичких, на Србе се примењуjу и друге врсте притисака како би се „опаметили“ и прихватили „сарадњу“ са светом. Наjпре, хапшења по jавним и таjним оптужницама коjима jе на наjбруталниjи и наjкукавичкиjи начин отворен лов на Србе. Ипак, много опасниjи притисак jе онаj духовне природе, коjи значи затирање српске свести контролом образовања (избацивање из школског програма националних садржаjа), форсирањем западних вредности медиjским путем… Навели смо довољно примера насилног карактера демократиjе у Републици Српскоj. Очигледно jе да су толеранциjа, право на другачиjе мишљење и владавина народа далеко од Српске. Све jе под контролом окупационих намесника, коjи улажу велики труд да Србе дисциплинуjу и одврате од националне идеjе, супротне новом светском начину размишљања, грађанском и антихришћанском. Демократски тоталитаризам на делу. Случај Xајдер Jачање Jерга Xаjдера узнемирило jе демократске духове у Европскоj униjи и већ пословично узнемирене Jевреjе. Буру jе изазвало то што jе Xаjдерова странка као „екстремно национална“, са погледима „блиским нацистичким“, ушла у владу Аустриjе. И пре него што су стигли да ураде нешто, покренула се лавина демократских оптужби и демонстрациjа jер ће, тобоже, Xаjдер вратити нацизам. Нешто нам jе ту чудно. По демократским правилима, свака странка коjа добиjе право да учествуjе на изборима може да освоjи одређени броj гласова и посланичких мандата. Ако уђе у Скупштину, странка има право да буде у опозициjи, али има и право да буде заступљена у влади, односно да улази у коалициjе и учествуjе у власти, у зависности од своjе jачине и договора са другим странкама. Тако се поштуjе воља оних грађана коjи су гласали за ту странку, коjи су желели да управо њихова странка победи. Међутим, та демократска правила не важе за Xаjдерову странку. Као одговор на њен улазак у владу, Европска униjа jе увела Аустриjи санкциjе, додуше не превише оштре, али претеће, желећи да тиме дисциплинуjе непослушне Аустриjанце. Намећу нам се нека питања. Зар демократска Европа ниjе повредила jедно од основних демократских правила супротстављаjући се вољи грађана, коjа jе у демократиjи неприкосновена? Зар Xаjдерове присталице, коjих jе у Аустриjи на последњим изборима било 27% (кажу да их jе данас jош више) немаjу право да преко своjих представника буду заступљени у власти? Ако су сви грађани довољно компетентни за гласање, како тврде демократе, зашто се њихова воља не поштуjе? Чему избори, ако се унапред зна да одређене странке не смеjу да победе? Зар непоштовање изборне воље грађана ниjе класичан пример нетолеранциjе према другачиjем мишљењу, коjа, у теориjи, не би требало да jе своjствена демократама? Ми се овде нећемо изjашњавати да ли jе Xаjдерова странка добра или не, jер немамо довољно информациjа, већ нас само занима зашто jе демократска Европа прекршила сопствена правила? Заиста чудно, ако гледамо демократским очима. Али ако ствари посматрамо из угла критичара демократиjе, све jе jасно. Демократиjа се на делу показала у свом тоталитарном облику, раниjе вешто скривеном. Изговор да се жели спречити рестаурациjа нацизма не стоjи, jер jе Xаjдеру одобрено учешће на изборима. Ако jе то већ учињено, требало би да се поштуjу изборни резултати. Али они нису по вољи демократа. И ту настаjе проблем. Право народа да изабере своjе представнике поштуjе се само ако су изабрани подобни, по демократским мерилима. Ако су они грађанске, анационалне, интернационалне, левичарске ориjентациjе. Али ако се деси да грађани „погреше“ и изаберу представнике националне опциjе, следи казна. У демократскоj и грађанскоj Европи не сме да буде ни Н од националног. Међутим, ту постоjи jедан проблем. Чини се да грађанизациjа ниjе потпуно уродила плодом, па се, осим код тврдоглавих Срба, и у самоj Европскоj униjи, у државама чланицама, буди извесна национална свест. То никако не сме да се допусти. Зато следе притисци и санкциjе. Демократски. Тоталитарно. Jош понешто о демократском насиљу Има jош чудних догађаjа на овим просторима режираних од стране заговорника демократског виђења света. Рецимо, на чудан начин се врши надгледање избора од стране „непристрасног“ ОЕБС-а. Да ли ће њихова коначна оцена избора бити позитивна или неће, не зависи од тога да ли су избори стварно били поштени или нису, већ од тога ко jе победио. Ако су победиле политичке странке или личности коjе одобраваjу и следе политику великих сила, ОЕБС-ови посматрачи обавезно проглашаваjу изборе регуларним, без обзира да ли су они то стварно и били. Постоjе два свежа примера коjа потврђуjу изречену тезу: 1) председнички избори у Црноj Гори, на коjима су се дешавале jако чудне ствари, као што jе, рецимо, гласање на поjединим бирачким местима до касних вечерњих (ноћних) сати. Иако jе било очигледно да се ради о махинациjама, ОЕБС jе потврдио избор новог председника. 2) председнички избори у Македониjи, на коjима су становници више албанских села масовно „гласали“ за Траjковског. Наравно да од слободног гласања полуписмених и неписмених Шиптара ниjе било ништа, већ су у њихово име попуњавани гласачки листићи. Чак су на неким местима избори и поништени, али би се на додатном гласању поновило исто. ОЕБС-ови посматрачи су, наравно, потврдили изборне резултате. Они, као потпуно потчињени Новом поретку, мораjу да извршаваjу добиjене налоге. Да легализуjу демократско насиље. На краjу да споменемо за нас наjболниjи пример демократског тоталитаризма – дугогодишње санкциjе, воjну агресиjу на СР Jугославиjу и окупациjу Косова и Метохиjе од стране НАТО пакта. Пошто jе Нова Искра већ писала о томе, ми само констатуjемо наjочитиjи пример наметања Новог поретка насилним путем. Само да додамо да jе на окупираном Космету извршен демократски попис становништва по коме, наравно, наjвише има демократских Шиптара, као увод у демократске изборе, на коjима треба демократски да победе Шиптари, коjи све време демократски раде на отцепљењу jужне српске покраjине и затирању српских трагова у њоj. Све под покровитељством демократе Кушнера, са одобрењем демократског света. У послу наметања демократиjе српском народу светски лихвари добиjаjу обилату помоћ jугословенских и српских власти коjе свакодневно, на себи своjствен начин, доказуjу идолопоклонство демократском тоталитаризму. Суштина jе иста а тренутни сукоб између светских и наших поклоника демократиjе само jе око поделе плена.

Тихомир МИЛИВОЈЕВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор