RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Десна мисао

Јулиус Евола – последњи гибелин

Јулиус Евола – последњи гибелин 23.09.2000.Leave a comment

Међу национал – револуционарима филозофија традиционализма одмах се асоцира са именом барона Јулиуса Еволе. То није случајно: баш Евола је био једини који је покушао дати традиционалистичкој мисли политичку форму. Евола се старао да активира традиционалистичке принципе, надајући се да ће заштита и пропаганда тих принципа довести до саздања нове елите. Захваљујући таквој пракси његове су идеје почевши са 1968 – 69 годинама стекле мноштво следбеника. Очевидно је да сви нису правилно схватили Еволу. Па и више од тога, крајем 70-тих година десио се чудан феномен, који се може назвати „еволоманија“. Појавили су се прави „жреци“ култа Еволе, за које је све почињало и завршавало са учитељем, и за које поред Еволе ништа није постојало. То је без сумње претеривање. Традиционалистичка мисао је у својој основи анонимна; ту нема шта да се изграђује, јер је у тој области све већ саздано, све је речено и све је одређено. Остаје само све то скупити и довести до људске свести. Евола је рођен у Риму 15. маја 1898. године, и његово прво интелектуално искуство везано је за појаву авангардне уметности. У време док је био дадаиста и футуриста Евола је написао неколико дадаистичких поема и есеја о апстрактном сликарству. Први светски рат паралисао је његово стваралаштво. Први аутор који је утицао на Еволу, био је Папини, који је сарађивао у журналу „Леопардо“ а затим, после Првог светског рата, у којем је Евола учествовао у чину потпоручника артиљерије, Евола се упознао са радовима Р. Генона, читао је Ничеа и Ота Вајнингера. У својој првој значајној књизи „Теорија апсолутног индивидуума“ (1925) Евола је иступио против идеалистичких теорија у заштиту „традиционалистичког реализма“. Иако се мало интересовао за политику Евола је видео у доласку фашизма на власт силу која је способна обновити Традицију на западу, традицију о којој је говорио Генон. У то време Национална фашистичка партија представљала је најнеобичнију смесу од неохегеловских интелектуалаца, сквадриста које је мало интересовала дијалектика, бивших анархиста, социјалиста, и комуниста; људи који су изашли из најреакционарнијих десних кругова; и разуме се каријериста свих боја. О истинском јединству ту није могло бити ни речи – правим фашистима успело је да се обједине тек 20 година након тога у време Италијанске социјалне републике. Евола је више волео да се не меша у политичку борбу, иако је написао неколико значајних радова посвећених идеолошким проблемима. У свом „Паганском Империјализму“ он је, на пример, сабрао све изреке Мусолинија о класичном империјалном Риму и дао је целом том комплексу хармонију и јасну усмереност. Пошто су се Мусолини и фашизам често користили примером древног Рима обраћајући се ка идеалу у њему оваплоћеном, појавила се могућност (у крајњој линији тако је сматрао сам Евола) да се пређе са речи на дела, и да се напунивши фашизам римским идеалима учини први корак у правцу рестаурације Традиције. Та идеја оваплоћена у горе поменутој књизи, а затим у журналу „Кула“ („Тоrrе“) није довела до значајнијих резултата. Мусолини је био упознат са радовима Еволе и високо их је ценио. Поред тога Евола је објавио у службеном органу режима „Фашистичка критика“ неколико својих есеја. Можда је најпознатији од њих постао есеј „Фашизам као воља за стварање империје и Xришћанство“. Овде је Евола доста грубо критиковао Xришћанство, апостола Павла као претечу бољшевизма, идентичног њему у својим хуманистичким, пацифистичким и егалитаристичким коренима – Тај есеј је изазвао бурну полемику јер се појавио баш у време када је Мусолини потписао Латеранске уговоре са Папом, и разуме се да он није био за сличне политички неумесне теме. После десетог броја „Кула“ је престала да излази због мноштва правних проблема. Евола је све пажљивије пратио нови покрет који је ступао на немачку политичку сцену са необичном снагом почевши од 1927 – 29 година. Први, са којима је Евола ступио у контакт били су представници „Xеренклуб“ – а и млади „конзервативни револуционари“. Кроз журнал „Филозофска диарама“ Евола је објашњавао и ширио у Италији принципе и тезе те нове немачке тенденције. За разлику од Италије, Немачка је имала једну предност: она је сачувала практично у чистом облику једну ратничку, војну традицију – прусизам. У то време Евола је био уверен да Европу ратови неће мимоићи – да јој предстоји или да се уједини или да умре. Сарадништво Еволе са фашистичким журналом није резултирало његовом интеграцијом у партијски апарат. Евола је прецизно разликовао органску државу од тоталитарне државе. Карактерна црта фашизма је био његов тоталитаризам. Власт и интереси државе стајали су овде изнад интереса личности човека, док је истовремено у основи Еволине доктрине, насупрот томе стајала личност (као духовни ниво човека), супротстављена простој индивидуалности, личност као издиференцирана суштина, која лежи у основи фундаменталне неједнакости људи. Индивидуум (и следствено томе индивидуализам) – то је свођење човека на просту атомарну јединицу, подобну свим другим јединицама, са којима он треба да се судара, заједно дејствује и живи. Тоталитаризам је по мишљењу Еволе карактеристичан по свом централизму. Организам је антитеза тоталитаризму. Органска структура централизована је у односу на свој фундаментални принцип и повезана је са Традицијом, али су њени поједини делови, не мање савршено аутономни. То, што је у фашизму представљено фигуром Дучеа, а у национал-социјализму фигуром Фирера, у органском друштву треба бити замењено појмом „руководеће политичке класе“ (идеја Парете) или „елите“. Евола је сматрао фашизам „превише плебејским“ и демагошким, а у многим својим манифестацијама делимично мистификаторским, и истовремено „последњим продуктом либерализма“. Евола је доста прецизно предсказивао да у том облику, у којем се појавио италијански фашизам, он мора сасвим и у потпуности пропасти. Све те тезе биле су изречене од стране Еволе, после рата у књизи „Фашизам виђен здесна“ штампаном заједно са „Размишљањима о Трећем рајху“. Еволина оцена фашизма простирала се делимично и на НСДАП. Близак неким круговима СС Евола је помагао „Црном реду“ у истраживању масонских архива реквирираних по читавој Европи и сакупљених у Бечу. Баш на том послу затекло га је једно од америчких бомбардовања града, за време кога је био тешко рањен у кичму и остао инвалид. Веза Еволе са национал-социјализмом, и нарочито његова разрада „расне доктрине“ омогућила му је да одржи серију конференција у национал-социјалистичкој Немачкој и да изда преводе својих књига на немачком језику. Aли више од свега привукла је Еволу румунска Гвоздена гарда и њен лидер Корнелиу Зелеа Кодреану. У Кодреануу је Евола видео мистичног вођу који је у стању да оствари вишу духовну везу са обичним активистима. Организација тог патриотског покрета више је личила на витешки ред него на политичку партију. Верност Кодреануа вековним румунским традицијама и његов духовно – расни поглед на свет чинили су га идеалним оваплоћењем Вође, који је за собом водио „елиту“ кроз рушевине савременог света. Евола се лично упознао са Кодреануом након чега је своје утиске објавио у невеликом есеју, посвећеном гвозденој Гарди. После рата Евола је сарађивао са „Ф.А.Р.“ – „Фашијами револуционарне акције“, због чега је био суђен и провео неко време у затвору. Видевши, да део италијанске омладине одбацује увезену англо-саксонску демократију, Евола је одлучио да „оријентише“ ту омладину серијом савета и размишљања, објављених у национал – револуционарном журналу тог времена. Брошура „Оријентације“ постала је заметак капиталног дела „Људи и рушевине“ који јој је следио, и књиге, посвећене егзистенцијално – филозофској проблематици „Револуција против савременог света“. Крајем 60-тих година радови Еволе добили су нову потврду. Најпре због тога што су се многе од његових идеја о тријумфу потрошачког друштва, прогресивној масификацији, унутрашњем идентитету совјетског и америчког погледа на свет итд. – сасвим потврдиле, и због тога што, иако у преиначеном облику „нова левица“ и следбеници Маркузеа адаптирају и користе идеје Еволе разрадивши њихову „леву“ варијанту. У Италији је име Еволе постало ратна застава „новог протеста“ или „борбе против система“. Адриано Ромуалди – који је прерано погинуо у аутомобилској несрећи и Клаудио Мути – међу осталим продужили су дело Еволе. Ромуалди је објавио есеј под називом „Евола – личност и дело“ и продужио је примењивање метафизичких принципа у политичкој сфери које је започео Евола. Треба поменути и његов есеј „О проблему европске традиције“ и две невелике брошуре – „Идеје за десну културу“ и „Десница и криза национализма“. Десница? Десни? Шта то значи? Зар десни нису исти по значењу левима и не јављају ли се делом система? Овде су неопходна разјашњења. Евола, Ромуалди и други десничари често су користили израз „десница“, али какав су му смисао придавали? Разуме се, није реч о политичкој десници, коју представљају демократско – либерални конзервативци. „Конзервација“ чување савременог стања сгвари је апсурд, јер ничега што би заслужило чување у њему није остало. У речнику Традиције многи су симболи представљени речима, а неке су речи саме по себи симболичне. Реч је о идејном и метафизичком плану бића, и баш у том смислу Евола је себе сматрао десним, супростављеним левим (није случајно да је у италијанском језику – sinistra – што значи „лево“ слично са – siniestra – што значи „ужасно“, „узнемирено“, а (destra, „десно“, значи такође „правилно“, „истинито“) на идеолошком плану традиционалистичка мисао супротна је левој и марксистичкој мисли. Када Евола посматра фашизам „здесна“ он о њему не расуђује као буржоаски и реакционарни посматрач, него га суди са тачке традиционалистичког револуционара, који се идеолошки налази здесна, а политички с оне стране демократских игара левих и десних уређених самим системом. У књизи „Људи и рушевине“ даје се план политичких дејстава онима који не учествују у политици система и боре се против ње. Такви људи су револуционари јер покушавају да успоставе нешто ново, али су они истовремено и „конзерватори“ јер се боре за победу традиције, коју хоће сачувати по сваку цену. Евола критикује основни принцип либерализма (збрку између појмова индивидуума и личности). Враћајући се на линију „Оријентације“, Евола развија идеју да је марксизам логички завршетак либерализма, без кога он никада не би могао постојати, исто као што се ни либерализам не би могао појавити без идеје просветитељства, а она без хуманизма. Реч је о механизму узрока и последица, и тај пут води у теорију космичких циклуса. У „Револуцији против савременог света“ Евола доказује да се савремени хаос уклапа у оквире вишег традиционалног поретка, јер је „у таблицама записано“, да за периодом светлости долази период таме, док не настане нова епоха светлости и не заврши се тај циклус. „Да би се родило ново старо треба да умре“. Наша цивилизација је осуђена да погине. Тужна судбина. Шта може да учини човек који је кренуо путем традиције у оном часу када се више ништа не може учинити јер се цивилизација клиже надоле и немогуће је зауставити тај пад? Супротставити се. Као и увек у том случају знаменити савет Еволе о неопходности тога да се остаје на ногама усред света рушевина добива свој пуни смисао. У данашњем свету и у блиској будућности вратити се ка традиционалном облику постојања не изгледа могуће, али човек, личност, који је схватио садржај Традиције, треба да зна да „оседла тигра“ то јест да се не преда пред неповољним условима, да не капитулира пред њима, него да их искористи. Искористити их? За шта? Да, да ли се икада питате зашто је међу националним револуционарима толико раширен лик „витеза Грала“? Данас није реч толико о борби за достизање политичке победе, колико о борби за пуну реализацију личности. Циљ те борбе је унутрашња реализација активиста који на тај начин превазилази материјалност постојања и ступа у свет више реалности. Исто као што су витезови Грала посвећивали свој живот тражењу Свештене чаше, видећи у тој потрази коначан циљ – унутрашње преображење – тако и сада активиста национал – револуционар треба да постане нови витез Грала, треба да се посвети тој борби, због тога што је само тако могуће створити нову расу слободних људи, који пале светлост нове зоре. Идеја „Оседлати тигра“ била је развијена у књизи са тим називом, где је као и у књизи „Лук и палица“ сабрана цела серија егзистенцијалних оријентира за живот у савременом друштву. Али колико год био активиста предан принципима Традиције он је принуђен да живи и дели егзистенцијалне реалности савремених услова, од којих се не може сасвим одвојити и које је дужан правилно да прима и оцењује. У „Револуцији против савременог света“ Евола чисти различите западне традиције од другостепених детаља са циљем да обнови и открије традицију заједничку за све европске народе. Књига је подељена на два дела. Први је посвећен опису принципаТрадиције, док се у другом делу укратко анализира историја Запада, почевши са митолошким циклусима и завршавајући са поменутим разматрањима о совјетско – америчком капитал – империјализму. Идеални тип друштва конкретизује се за Еволу у три историјске етапе – древне Империје, средњовековни витешки редови и гибелинска представа о Императору. У свим случајевима постоји заједнички темељ – власт има натприродну вишу основу, духовна и световна власт тесно су повезане, световна власт се опире на духовни ауторитет. Нит која их повезује прекида се када Исус из Назарета изриче свој суд „Цару царево, а Богу божије“ Краљеви – жреци уступају своје место ратницима – реч је о Средњовековљу – основани на вечним принципима витешки редови престројавају Запад на основу људског типа – типа ратника – монаха. Када ти редови престају да постоје гибелинизам, тј. доктрина, која органски обједињује духовну са световном влашћу, преузима заставу борбе. Данте је прекрасно одразио идеале гибелина у својој „Божанској комедији“. Доласком епохе ренесансе мерило по коме се све мери постаје човек, хуманизам отвара пут рационализму, а он припрема наступање епохе буржоазије, која је заузела место дегенерисане касте аристократа. Десио се коначан раскид са Традицијом, и остало је само да се чека док Бог времена, Кронос, подстакне буржоазију у њеној трци за раскоши и комфором на рађање пролетеријата, који је у својству четврте касте и изашао на историјску арену после европског рата у виду октобарске револуције у Русији. У Тамном веку закон кастинске дегенерације делује пуном снагом, и ми се данас налазимо у коначној фази те дегенерације. Евола је умро 1974. год. Урну са његовим прахом сахранила су двојица италијанских алпиниста, чланови центра еволистичких истраживања, на врху планине Монте Роза. Данас се његове књиге изучавају са великом пажњом у свим омладинским национално револуционарним круговима. Јединственом алтернативом за национал – револуционаре остаје борба против система и изградње у току те борбе нове елите, од које ће зависити будућност. превод: Жељко Познановић

Ернесто МИЛА

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор