RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Друга Србија

Сурчински пољубац премијера-паука

Сурчински пољубац премијера-паука 26.09.2002.Leave a comment

Пре шест година, тачније 17. октобра 1996, из редакције „Српске речи“ на превару је одведен новинар Милован Бркић, само дан након објављивања текста у коме је довео у везу тадашњи државни врх Србије са организованим криминалом, односно са широј јавности у том тренутку мало познатим „сурчинским кланом“.

Припадници ове криминалне групе су након отмице Бркића мучили у једној ауто-перионици у Сурчину пуних пет сати, а затим су га са тешким телесним повредама пустили. Била је то својеврсна опомена и њему лично и свим нережимским медијима, шта их чека ако угрозе „националне интересе“. Од тада, вели Бркић, штошта се променило, само се плодна сарадња нових власти са старим подземљем наставила.

Из редакције „Српске речи“, представљајући се као радници Службе државне безбедности, извели су ме Душан Спасојевић и Дејан Миленковић-Багзи (касније сам их идентификовао у полицијској картотеци). Одвели су ме у сервис „Котобања“, власништво Љубише Бухе званог Чуме. Ту ме је петнаест људи на смену тукло пуних пет сати и ни данас ми није јасно зашто су ме оставили у животу. Понижења која сам том приликом доживео далеко превазилазе тешке телесне повреде које су ми нанете, а које су такође биле опасне по живот. Наиме, поломљено ми је неколико ребара, имао сам нагњечење јетре и слезине, остали су ми велики крвни подливи по целом телу. Лекари су повреде оценили као тешке, а укупно стање као опасно по живот. Након „третмана“ у сервису „Котобања“ један од чланова ганга ме је довезао до стана. Случај је пријављен дежурној служби СУП Београд, али они нису хтели да реагују. Употребио сам своје приватне везе и захваљујући чињеници да сам познавао тадашњег начелника ОУП Чукарица, господина Милета Новаковића, дошла је њихова патрола која је наредних пола сата инсистирала у градском СУП-у да пошаљу екипу на увиђај. Када то није помогло, послужили су се лукавством и пријавили су моју смрт. Тек након тога увиђајна екипа је изашла на лице места. Пребачен сам у Ургентни центар где су ме посетили инспектори којима сам детаљно описао догађај и место извршења.

Тадашњи начелник градског СУП-а Симић покушао је да ме доведе у заблуду јер су ми његови инспектори подметали фотографије лица која су личила на учеснике у мом премлаћивању али то нису били они. Ипак, ја сам већину њих касније идентификовао. И поред тога што постоји записник о идентификовању, СУП је поднео кривичну пријаву Четвртом тужилаштву против непознатог извршиоца, због кривичног дела наношења тешких телесних повреда, мада се радило о другој, тежој врсти кривичног дела за које је био надлежан Окружни суд. За мој случај заинтересовали су се и дипломатски представници у Београду: посетио ме је руски амбасадор Јуриј Котов и представници америчке амбасаде, амбасадор Мајлс ми је упутио јавно писмо подршке које су многи медији објавили. Америчка администрација је захтевала од председника Милошевића да се спроведе непристрасна истрага а људи који су ме линчовали приведу закону. То се, као што знате, није догодило.

ЛИЧНИ ПРИЈАТЕЉИ

Подсетимо читаоце шта сте Ви тачно открили и објавили у „Српској речи“ о сурчинском клану, што је изазвало њихову бруталну реакцију?

Разговарајући са неким странцима утврдио сам да постоји група која из Србије убацује дрогу на територију Босне и Xерцеговине, а да се дрога пласира војницима СФОР-а. Постојала је сумња да је, и сама по себи опасна, дрога била озрачена па је изазивала убрзану смрт оних који је конзумирају. У тексту сам опширно описао да поменута група наркодилера ужива заштиту сина председника Милошевића а да је умешан и данас покојни генерал полиције Радован Стојчић Баџа. (Ипак, до данас нисам успео да разјасним ко је из сенке наредио моје мучење, иако га је све време надгледао један од високих функционера Службе државне безбедности. Јовица Станишић је демантовао да је служба на било који начин учествовала у том догађају и спреман сам да то прихватим, да је евентуално за то одговоран онај део изван контроле претпостављених, тј. везан за ЈУЛ и председникову супругу Мирјану Марковић). Интересантно је, такође, да је, према информацијама којима располажем, Слободан Милошевић тражио да се у рашчишћавању иде до краја, али у пракси се то одвијало спорије јер су очигледно различити интереси били испреплетани.

У исто време одиграла су се велика друштвена превирања у Србији, одржани су локални избори и, после вишемесечних протеста грађана због изборне крађе, победничка коалиција „Заједно“ преузела је локалну власт у највећим градовима, па тако и у престоници. Како се то одразило на све ово о чему говорите?

Четири месеца од мог пребијања градоначелник Београда постао је Зоран Ђинђић. Директно сам му се обратио за помоћ, молбом да код правосудних органа инсистира да се лица која су ме изложила тортури изведу пред лице правде. Нити господин Ђинђић нити било ко из његовог кабинета нису ми одговорили. Када сам се мало распитао објашњено ми је да је он лични пријатељ водећих људи из те групе из Сурчина, са некима чак и у кумовским односима. Прибавио сам доказе, снимке са неких њихових ранијих састанака, и то послао Министарству иностраних послова САД. Дипломатски дискретно ми је речено да су ти подаци тачни, а врло брзо након тога Ђинђић је смењен са дужности градоначелника Београда. Претпостављам да је све то утицало, као и чињеница да је он одбио да прими државног секретара САД, госпођу Мадлен Олбрајт, када је она специјалним поводом дошла у Београд, како би пружила подршку демократским променама у Србији.

ОСВЕТЉАВАЊЕ КРИМИНАЛНЕ ПРОШЛОСТИ

Истрага о догађају у ауто-сервису „Котобања“, дакле, окончана је пре него што је честито и започела?

Истрага је званично трајала две године. Тадашњи општински тужилац Богдан Пајковић држао је предмет у фиоци. Додуше, он је формално упућивао дописе МУП-у да му достави податке али га је градски СУП упорно игнорисао. На крају, ја сам се обратио тадашњем окружном тужиоцу, господину Миодрагу Тмушићу, и за мене неочекивано (реч је о његовом, искључиво личном, чину) он је упутио општинском тужиоцу обавезујуће упутство у коме је захтевано да он подигне оптужницу против осумњичених лица или да предмет проследи окружном тужилаштву. Општински тужилац је пронашао компромисно решење: одлучио се за двојицу од 15 људи, па је оптужио Љубишу Буху и Зорана Шијана. Онда је предмет кренуо у процедуру, одржано је неколико рочишта… Све до 5. октобра, када је на власт дошао ДОС и после тога изабрана влада господина Ђинђића – од тада ниједно суђење више није заказано. Садашњи тужилац IV општинског тужилаштва, госпођа Биљана Радовановић, разним смицалицама успела је да то суђење одложи на неодређено време. Када и како сте се недвосмислено уверили у спрегу нове власти са онима који су вас злостављали пре шест година? Када сам се 5. октобра вратио кући, у компјутеру сам пронашао снимке начињене у Градској скупштини које ми је послао један пријатељ. На тим фотографијама видео се господин Ђинђић окружен најистакнутијим припадницима сурчинског клана. На појединим фотографијама они су се грлили и љубили са њим. У свом коментару уз слике, пријатељ ми је написао да су се Сурчинци понашали врло арогантно и да су вређали и остале лидере ДОС-а. Сутрадан сам написао писмо потпредседнику ДС, господину Борису Тадићу, у коме сам га замолио да ми објасни да ли је присуство тих људи резултат необавештености председника његове странке или су они ту доспели на таласу опште анархије која је владала претходног дана. Нисам добио ни куртоазни одговор иако смо се господин Тадић и ја годинама врло добро познавали. После три дана послао сам ново писмо, обавештавајући Тадића да ћу, уколико не добијем одговор, фотографије, заједно са осталим доказима којима располажем о припадницима поменуте криминалне групе, проследити у иностранство. Приватно сам обавештен да је тада Тадић писмо показао ужем кругу људи из ДС, укључујући и самог Ђинђића, али да је овај одговорио „Ма ко га ј…, ко је он?“ После тога, контактирао ме је један страни дипломата и размењујући податке које смо имали о српском премијеру, дошло смо до шокантних детаља који осветљавају његову богату криминалну прошлост.

КАКО СЕ ОТАРАСИТИ „СУРЧИНАЦА“

Када Вам се пружила прилика, Ви сте то и обнародовали…

У јануару 2001. године замољен сам да у једној телевизијској емисији прокоментаришем избор Зорана Ђинђића на функцију председника владе Србије. Ја сам то учинио 13. јануара 2001. у емисији „Компромис“, коју је уређивао и водио господин Марко Јанковић. У тој емисији ја сам објаснио да је Зоран Ђинђић само преузео послове (легалне и нелегалне) које су до тада водили Марко Милошевић и његова дружина. Моје јавно иступање изазвало је жестоке реакције и осуде из ДОС-а, а Марко Јанковић је, због тога што ме је позвао да гостујем на „Студију Б“, избачен са посла. На тврдње ДОС-а да сам ја врло „проблематична личност“ упутио сам јавно саопштење (које је, истини за вољу, „Студио Б“ коректно пренео у својим информативним емисијама) са констатацијом да сам Милошевићев режим преживео али да Ђинђићев, изгледа, нећу. И догодило се што је било једино логично, над Србијом је завладао тотални медијски мрак.

Да ли сте после октобра 1996. године имали било какав контакт са „Сурчинцима?

Не. После линча који извршен нада мном било је најава да ће та група бити ликвидирана али ја сам био против такве врсте њихове неутрализације, сматрајући да су они веома драгоцени сведоци Милошевићевих злочина и да треба да одговарају по закону. Они мени после 17. октобра 1996. године директно нису претили али свих ових протеклих месеци када су звали новинаре због тога што откривају њихове мутне послове са државом (које им је омогућио Ђинђић) опомињали су их да би могли да прођу као Милован Бркић.

Верујете ли у тврдње премијера, изнете у његовом последњем новинском интервјуу, да се он са члановима сурчинског клана није сусрео пуне две године? (Поготово што се незванично прича да је пре неколико месеци обишао болесног Љубишу Буху, који се тада лечио на ВМА).

Наравно да у томе нема ни трунке истине. Према мојим поузданим изворима, премијер је у кући Љубише Бухе Чумета у Сурчину 28. јуна ове године „зарадио“ жесток шамар. Неспоразум је био пословне природе. Али, већ 29. јуна јаке полицијске снаге опколиле су кућу у Сурчину, извршиле претрес а самог Буху привеле на информативни разговор. И покушај атентата на њега може се тумачити као опомена да убудуће припази како се понаша у круговима нове српске елите. Верујем да ће Ђинђић по сваки цену желети да се отараси „Сурчинаца“ јер су они опасни сведоци заједничких криминалних радњи. Он је свестан да га, ако изгуби власт, чека и губитак слободе као и да би, ако покуша да побегне у иностранство, мало која земља у свету пристала да му пружи уточиште.

ТРАЖИ СЕ НОРМАЛАН!

Према тумачењима упућених, и са осталим протагонистима 5. октобра који су чували Милошевићев режим, а затим се нагодили са лидером ДС, идила је на измаку?

Оно што ће Зорану Ђинђићу дефинитивно доћи главе је случај Ивана Стамболића. До 5. октобра Иван Стамболић је био жив, Слободан Милошевић се није смео одлучити да га убије нити је имао ту намеру. Он је хтео да га спречи са учествује на изборима, у том смислу је била и организована отмица, праћена медијском кампањом о Стамболићевим наводним финансијским малверзацијама преко банке на чијем се челу годинама налазио, па је његов нестанак приписиван мафији. Међутим, Ђинђић је 5. октобра желео да узме апсолутну власт и господин Стамболић, као човек од репутације не само код нас већ и у међународној заједници, потенцијално је био његов велики такмац. Сигуран сам да у том смеру треба трагати за мотивима Стамболићеве ликвидације, као и одсуства било какве полицијске истраге, до дана данашњег. Што се тиче полицијске формације ЈСО, познатије као „црвене беретке“, њени припадници су учествовали у многобројним ликвидацијама за време Милошевићевог режима, где спадају и Иван Стамболић и Ибарска магистрала (Сматрам сасвим извесним да су припадници ове тајне јединице извршили поменуте егзекуције). Међутим, када је укупно понашање пуковника Легије, команданта „беретки“, постало медијски веома неугодно, Ђинђић је покушао да га се ослободи, чак га је на кратко и затворио. Али, овај му је из ћелије послао једно кратко писамце у коме га обавештава да се спрема да „пропева“ о свему што зна, након чега је Чеда Јовановић, слично оној на Дедињу, добио своју „преговарачку“ мисију. Два дана после тог сусрета, Легија је пуштен, а кривичан поступак против њега стављен ад акта. Ни данас се не зна са чијим је овлашћењем и у ком својству Јовановић био у затворској посети Легији. И Легијин живот је угрожен на исти начин као и ових из Сурчина, али он уопште није наиван: колико сам обавештен, он је на сигурно место склонио видео-касете на којима је снимљено све што је радио по налогу господина Ђинђића. Ако му се нешто деси све ће бити пуштено у јавност, па пошто премијер то зна држи се подаље.

Како би се исход председничких избора могао одразити на политичку будућност Зорана Ђинђића?

Положај премијера је у сваком погледу катастрофалан, и за њега су ти избори безначајни. Господин Лабус се без обзира на своју страначку припадност већ више пута дистанцирао од председника ДС. И због тога је Ђинђић свестан да његовог кандидата на тим изборима нема. Он се, истина, може лакше споразумети са Лабусом, али оно што је погубно за Ђинђића је принципијелан став међународне заједнице да он мора отићи са тог положаја. Парламентарна криза у Србији је данас таква да се без нових избора ништа не може решити. А на њима премијер нема шта да тражи. Ђинђић има неколико лојалних гебелсовских медија и – ништа више. Међутим, то се и на Милошевићевом примеру на дужи рок показало као контрапродуктивно. Колико је тај господин изгубио компас најбоље сведочи оно што је рекао у свом недавном гостовању на БК Телевизији: свој је народ оптужио да је сам крив за своју судбину, јер, према премијеровој оцени, неће да ради. И да то каже неко ко је већ стотине хиљада људи оставио без радних места и егзистенције?! После таквих изјава, ја не знам ко ће нормалан гласати за његове „реформе“.

Интервју са Милованом Бркићем о сарадњи нових власти са старим подземљем

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор