RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Десна мисао

Хитлер и тајна друштва

Хитлер и тајна друштва 18.11.2000.Leave a comment

Упечатљиво је да су неки аутори у Француској истраживали однос немачког националсоцијализма са тајним друштвима и иницијацијским организацијама. Разлог за то је претпостављена окултна позадина Xитлеровог покрета.Ова теза је прво изнета у добро знаној и мајсторској књизи Пауелса и Бержијеа,“Вече магова“, у којој је националсоцијализам дефинисан као савез „магичарског размишљања“ и технологије. Израз који је коришћен био је „Тенковске дивизије плус Рене Генон“: фраза која је лако могла да проузрокује да се еминентни представници традиционалне мисли и езотеријских дисциплина озлојеђено окрену у свом гробу. Прво неразумевање јесте конфузија између магичних и митских елемената,мада ово двоје немају ништа једно с другим. Улога митова у националсоцијализму је непорецива, на пример, идеја Рајха, харизматског Фирера, Расе, Крви, итд. Али пре него што неко ово назове „митови“, треба да им приложи Сорелов концепт „мотивизирајуће енергије-идеје“ (што су све сугестивне идеје обично искоришћене од стране демагога), а не приписати им било какав магични састојак. Слично, ниједна рационална особа не мисли о магији у вези са митовима фашизма, као што је мит Рима, или Дучеа, више него што је то случај са онима о Француској револуцији и комунизму. Истраживање би се одвијало друкчије уколико бисмо пошли од закључка да су одређени покрети, без да им је то самима познато, били субјекти утицаја који нису били само људски. Али ово није случај са француским ауторима. Они не мисле о утицајима те врсте, већ о конкретној природи, испољеној од стране организација које су стварно постојале, међу којима су биле неке које су у различитим степенима биле „тајне“. Слично томе, неки су говорили о „непознатим надређенима“ за које се предпоставља да су призвали националсоцијалистички покрет и искористили Xитлера као медијум, мада је нејасно какве циљеве су могли имати на уму док су то радили. Ако узмемо у обзир резултате, катастрофалне последице до којих је довео националсоцијализам, чак и индиректно, ови циљеви су морали бити опскурни и деструктивни. Морамо идентификовати „окултну страну“ овог покрета са оним што Генон зове „контраиницијација“. Но, француски аутори су , такође, приложили и тезу да је Xитлер-„медијум“- издигао себе у одређеној тачци од „непознатих надређених“, скоро као Голем, и да је покрет тада кренуо својим фаталним правцем. Међутим, у том случају морамо признати да ови „непознати надређени“ нису могли у потпуности да предвиђају и да су имали ограничену силу, те су били неспособни да зауставе њиховог претпостављеног медијума, Xитлера. Много је маште било исплетено о пореклу националсоцијалистичких тема и симбола. Позивало се на одређене организације као предходнике, али пре свега на оне којима је врло тешко приписати било какав оригиналан или фактички иницијацијски карактер. Нема сумње да Xитлер није измислио немачку расну доктрину, свастику, или аријевски антисемитизам: све ово је одавно постојало у Немачкој. Књига насловљена „Човек који је Xитлеру дао идеје“ спомиње Јорг Ланца фон Либенфелса (племићку титулу је дао сам себи), који је претходно био цистицеријански калуђер и основао је ред који је употребљавао свастику;Ланц је уређивао часопис „Остара“ од 1905. године, који је Xитлер вероватно знао, у којем су аријевске и антисемитске расне теорије већ биле јасно разрађене. Али много важније од „окултне позадине“ националсоцијализма је улога Друштва Туле. Овде су ствари знатно сложеније. Ово друштво се развило од Немачког реда, основаног 1912. године, и водио га је Рудолф фон Зеботендорф, који је био на Истоку и објавио је чудну брошуру „Обичаји древне турске масонерије“. Обичаји који су ту описани укључивали су понављања слогова, покрета и корака чији циљ је била иницијацијска трансформација човека ка којој је, такође, тежила алхемија. Није јасно са којом је турском масонском организацијом Зеботендорф био у контакту, а ни да ли је он сам практиковао гореописано, или је о томе само писао. Поред тога, не може се утврдити да ли су ови поступци били практиковани у Друштву Туле које је Зеботендорф предводио. Било би врло важно да се то зна зато што су многе највише личности националсоцијализма, од Xитлера до Рудолфа Xеса, често посећивали ово друштво. На неки начин, Xитлер је већ био уведен у свет идеја Друштва Туле од стране Xеса у току њиховог заједничког боравка у затвору, после пропалог Минхенског пуча. У сваком случају, мора се нагласити да је Друштво Туле било у мањој мери иницијацијска организација него што је било тајно друштво, које је већ користило свастику и било означено децидираним антисемитизмом и немачким расистичким размишљањем. Морамо бити опрезни када је у питању теза да се име Тула озбиљно и свесно односи на нордијску, поларну везу, у жељи да се направи спој са хиперборејским пореклом Индо-Германа-пошто се Тула појављује у античкој традицији као свети центар, или свето острво на најдаљем северу. Тула може бити и игра са именом „Тале“, локацијом у Xарцу, где је Немачки ред одржао конференцију 1914. године на којој је одлучено да се створи тајна, „народњачка“ група која би се борила против претпостављене јеврејске интернационале. Изнад свега, ове идеје су биле изражене од стране Зеботендорфа у његовој књизи „Пре него што је дошао Xитлер“, која је објављена у Минхену 1933. године, у којој је указивао на митове и „народњачки“ поглед на свет који је постојао пре Xитлера. Према томе, озбиљна истраживања у Xитлерове иницијацијске везе са тајним друштвима не воде далеко. Неколико објашњења је неопходно која се тичу Xитлера као „медијума“ и његове привлачне моћи. Чини нам се као чиста фантазија да је своју снагу дуговао иницијацијским поступцима. Уколико је то тачно, морамо да прихватимо исто када су у питању психичке моћи других вођа, као што су Мусолини и Наполеон, што је апсурд. Много је боље поћи од претпоставке да постоји психички вихор који настаје у масовном покрету, и да се он концентрише у човеку који је у центру, те му даје одређено зрачење које осећају нарочито сугестибилне особе. Особина медијума (која је, да кажемо отворено, антитеза квалификованости за иницијацију) може да се припише Xитлеру уз неколико ограда, зато што на одређени начин он јесте давао утисак да је обузет (што га разликује, на пример, од Мусолинија). Када је нагонио масе до фанатизма имао се утисак да га нека друга сила води као медијума, иако је био човек врло необичан и посебно обдарен. Свако ко је чуо Xитлерове говоре усхићеним масама није могао да има други утисак. Пошто смо већ испољили нашу резервисаност око предпоставке да су „непознати надређени“ били укључени, није лако дефинисати природу ове надперсоналне силе. Што се тиче националсоцијалистичке теозофије, тј. њене предпостављене мистичне и метафизичке димензије, мора се прихватити јединствено пријањање у том покрету и у Трећем Рајху мистичних, просветитељских, па чак,и научних аспеката. У Xитлеру се могу наћи многи симптоми типичног „модерног“ погледа на свет који је био суштински профан, натуралистички и материјалистички; док је, са друге стране, веровао у Провиђење, мислећи да је његово оруђе, посебно у односу на судбину немачке нације (на пример,видео је знак Провиђења у преживљавању покушаја атентата у свом источнопруском штабу). Алфред Роземберг, идеолог покрета, прогласио је мит Крви, у коме говори о „мистерији“ нордијске крви и приписује јој сакраменталне вредности, па ипак, напада све ритуале и сакраменте католицизма као илузије, управо налик на једног од људи Просветитељства. Он је проклињао „човека мрака нашег доба“, док је истовремено приписивао аријевском човеку врлину стварања савремене науке. Националсоцијалистичка преокупираност рунама, античким нордијско-германским сликовним писмом, мора се сматрати као чисто симболичка, управо као што су фашисти употребљавали одређене римске симболе, без икаквог езотеријског значаја. Програм националсоцијализма да креира надчовека био је нека врста „биолошког мистицизма“, али је ово, такође, био научни пројекат. У најбољем, то је могло бити питање „суперчовека“ у Ничеовом смислу, али никада питање вишег човека у иницијацијском смислу. План да се „створи нови расни, религиозни и војни Ред иницијаната, удружених око обожаваног Фирера“ не може да се сматра као званична политика националсоцијализма, као што пише Рене Ало када представља овакав однос и чак га упоређује, међу осталима, са исмаилитима у исламу. Неколико елемената вишег реда видљиви су само у СС-у. На првом месту може се јасно видети намера рајхсфирера СС-а, Xајнриха Xимлера, да створи један ред у коме ће елементи пруске етике бити комбиновани са елементима старих витешких редова, нарочито тевтонског реда. Стално је тражио признање такве организације, али га није могао добити, зато што су ови стари католички редови били директно супротстављени радикалном крилу националсоцијализма. Xимлер је, такође,трагао, без могућности било какве традиционалне везе, за односом између нордијско-хиперборејског наслеђа, и његовог симболизма (Туле), иако горепоменута „тајна друштва“ нису над овим имали никакав утицај. Он је водио рачуна, као и Роземберг, о истраживањима Xоланђанина Xермана Вирта у вези нордијско-атлантистичке традиције. Касније Xимлер је, заједно са Виртом, основао истраживачку и образовну организацију названу „Аненербе“. Није без значаја да овде није било никакве „окултне позадине“. Дакле, коначан резултат је негативан. Фантазија француских аутора достиже врхунац у књизи „Xитлер и катарска традиција“ од Жан -Мишел Анжебера (Париз 1971.године). Ова књига се бави катарима, такође названим албигенежани, који су били јеретичка секта нарочито распрострањена у јужној Француској, између 11. и 12.века, која је имала свој центар у тврђави Монсегир. Према Оту Рану, тврђава је била разорена у току „крсташког рата против Грала“, што је и наслов једна од његових књига. Каква је веза Грала и његових витезова са овом сектом остаје у тоталном мраку. Секту је карактерисао фанатични манихејизам: понекад су њени сопствени верници умирали од глади, или неког другог узрока, да би доказали своју одвојеност од света и непријатељство према земљском постојању у телу и материји. Данас се сматра да је Ран, са којим смо комуницирали током његовог живота и покушали да му укажемо на неоснованост његове тезе, био есесовац, и да је једна експедиција послата да врати легендарни Грал за кога се сматрало да је био на сигурном у моменту када је катарска тврђава Монсегир била разорена. После пада Берлина речено је да је једна јединица стигла до Зилертала и сакрила овај предмет у подножју глечера да сачека ново доба. Истина је да је било речи о јединици командоса која је, пак, имала много мање мистичну мисију, тј. спасавање и сакривање блага Рајха. Два последња примера показују куда такве фантазије могу да воде када им се да потпуна слобода. СС (који није укључивао једино борбене јединице већ и истраживаче и научне експерте) организовао је експедицију на Тибет како би дошли до открића у областима алпинизма и етнологије, и другу , на Арктик, привидно са циљем научних истраживања, а уствари да би се установила могућност организовања немачке војне базе. Према овим фантастичним интерпретацијама, прва експедиција је тражила везу са тајним центром Традиције, док је друга тражила контакт са изгубљеном хиперборејском Тулом…

Барон Јулиус ЕВОЛА

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор