RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Десна мисао

Рене Генон и метафизика друштва (1942.)

Рене Генон и метафизика друштва (1942.) 24.02.2002.Leave a comment

Име Ренеа Генона заправо је већ одавно требало да буде познато. Још почетком двадесетих година почео је да ради за Voile d’Isis. Прве његове књиге општије вредности појавиле су се у исто време. Ова дела спадају међу најзанимљивија у новије доба. Предмет им је увек изненађујући, тон занимљив, размишљање оштро и брзо, закључивање отвара до сада неслућене узајамне везе, осећање за истину је неподмитљиво, знање је тако снажно, богато и многострано, да онај ко му је једном разумео намеру, очаран jе и присиљен да га следи. Све су то повољни предуслови за ширење књига. Ипак, иако аутор поставља горућа питања данашњици и, очито, дубљи је од свих данашњих живих мислилаца – изузев руских емиграната (Мерешковски, Иванов, Берђајев, Успенски) – од појаве његових књига Crise и Autirite spirituelle већ је минуло више од десет година, а он није познат. Само се на Леополду Циглеру и Ђулију Еволи види да су под утицајем Генона кренули путем којим, раније или касније, неизбежно сви морају да пођу, или бар морају да га упознају. Ова дела су незаобилазна. Има он више ученика, међу њима је Андре Прео, чији коментари за кинески Златни цвет на неколико страница досежу оно што нису умеле три генерације научника за осамдесет година, од Макса Милера до Рихарда Вилхелма: разумео је и проанализирао је старокинеско друштво. Ово дело иначе се супротставља и К. Г. Јунгу, чије коментаре Златног цвета готово у целини ставља ван снаге, односно овим трагом се испоставља да Јунгов пут није исправан. Окупљени око Voile d’Isis, под вођством Генона, приватили су се посла који је већи и значајнији од свих досадашњих подухвата: на основу до данас издатих и још необјављених предисторијских списа реконструишу духовност прачовечанства. Било како посматрали овај рад, он има светску перспективу. Карактеристично је да они истраживачи који се баве сличним предметом ипак не знају за Генона. Не зна га ни Кајзерлинг, иначе будни посматрач, чак ни у свом последњем делу (Vom personlichen Leben). У Гајгеровој књизи (Die indoarische Gesellschaftsordnung), написаној након тога што је Генон већ стигао до Еволе и Циглера, није ни поменут. Исто тако за њега није чуо ни Xилко Виардо Шомерус, иако би му био од велике користи у више његових књига. Изгледа да у немачкој науци увек постоји неко слепило које ништа не жели да примети од онога што се догађа изван немачких граница. Иако би у овом случају било речи о нечем вишем него што је једноставни научни резултат. Генон не само да одбацује нововековни рационалистички материјализам и позитивистички прагматизам. То су учинили и други, и Немци. Генон се супротставља целокупној европској научности одомаћеној од средњег века, коју је људски дух сузио, сматра је профаним, инфериорним одломком, држи да је потпуно непоуздана, а коначно је без било какве резерве презире и пориче. Дела Ренеа Генона, изгледа, као за Еволу и Циглера, данас значе суштински и одређени корак само за онога човека који је до краја истражио целокупну филозофију и науку новог доба, али у пет стотина година целога света није нашао ни једну једину неоспорну истину, ни једно једино чврсто полазиште, ни једну једину апсолутну мисао. Штавише: оно што у Европи новога доба може бити апсолутно полазиште и истина, то се може наћи потиснуто, у наказном облику, у парчићима и избледело код оних које је наука жигосала као фантасте, занесењаке, мистичаре, а није их ни узимала озбиљно. У овом погледу је рад Генона сличан Ничеовом, с одређеним устезањем и Шелеровом. Управо је зато Генон најодређенији и једини духовни корак новога доба само за оне који су се после десет-двадесет-тридесет година рада разочарали у целокупна научна и филозофска настојања човека новог века и све то одбацили. Таквих је људи данас, разуме се, мало. Генонов духовни корак, одлучујућа мисао по последицама, бескрајно је једноставан: Традиција. На датом ће примеру сместа све постати разумљиво. А пример је: злато. Када су шпански освајачи упознали праамеричко друштво у Мексику, на полуострву Јукатан, и у Перуу, пала им је у очи блиска веза између злата и владара. Тада то нико није разумевао. Злато није било новац, није било имовинско добро, није било накит ни украс у данашњем смислу. Изгледало је да је све злато припадало владару, било где да се нађе и било где да је. Владар, међутим, није користио метал. Према забелешкама, Инкама је било забрањено да додирну неки предмет, сем ако није био од злата. Златни прибор за јело, тањир, шоља, штап, балчак мача, буздован, трон, копча, игла, дугме, сандале, све од злата. О луксузу нема ни говора. О размажености још мање. Било је неког поистовећења између бића владара, злата и чињенице владавине. Што се може наћи и у старим египатским, кинеским, хинду и блискоисточним друштвима. У овом тешком, чаробном металу пригушеног сјаја, у његовом блиставилу попут сунца, као да је заустављена светлост значила саму владавину. Али из корена друкчије него што се данас схвата владавина. Владавина није била вечита активност као код нас, непрекидна делатност инстинкта власти. Владавина је пасивна чињеница, као што је сунце пасивно, када само постоји, а његови топли зраци су извор живота. Активитет владара је неделовање (Тао). Сунце – злато – владар су рођаци, ако и не у земаљској, оно у космичкој перспективи. Аналогије. Због тога је кинески владар син Сунца; Ра је у Египту инкарнација бога Сунца; у Индији то знају исто као и у Мексику. Да се традиција у свим временима и међу свим људима, чак и сасвим позно, схвата монолитно, пример за то је Луј XIV који је себе називао краљем сунца. Сунце је само други израз за бога, јер је Сунце симбол бога. А када злато припада само владару, то значи да злато припада само Сунцу, односно злато је само Сунце и све је то само симбол и аналогија: знак средишта: Бог. Међутим, велика ствар тек сада следи. Злато не припада владару, него богу. Никоговић, биће од меса не може имати од њега ни мрвицу. За профаног човека који је држао код себе злато сви су сматрали да врши светогрђе и у Кини, Индији, Египту, Перуу, и у старој Xалдеји. Сасвим је било природно што мора да умре. Јер ко за себе скрије једно једино парченце злата, тај је скрио једно парче светлости и сунца који припадају свакоме и тај је скрио за себе један део моћи на који нема право. Себично и лично граби за себе нешто што припада целом свету. Опакијег греха од овога уопште нема. Скривање материјализованог сунчевог светла значи да је космички поредак поремећен и да је симбол бога обешчашћен. Злато се налази на цркви и у цркви, а једино припада богу који га зрачи на људе. Ако је владар окружен златним предметима, то не значи да је метал сада постао његов плен, као што за њега ни владавина ни моћ нису плен. И краљ је само симбол и чувар. (риXа^, као што каже Платон у Држави. Тако уче и Тао те ђинг, Веда, Заратустра. Све прастаре традиције, у свим деловима земље од Перуа до Кине, непоколебљиво знају да је злато сунчева светлост, земаљска манифестација владајућег Бога — налази се изнад човека недохватљиво и недодирљиво. Краљев симбол, круна, златни украс за главу, златни диск сунца, само његову главу може да окружује. Да би слика била Још дубља, оштрија и истинскија, треба открити још и четврти мотив. А тај је мотив: време. Метафизичка веза злата и времена прилично је јасна у овом погледу, као: златно време, златно доба, или: „време је новац“, где новац заправо значи злато. Еквивалент времена је злато. Ако од нечијег живота тражим време, то му морам златом надокнадити, јер једино оно одговара изгубљеном времену. Људи и нису плаћени због рада, него због времена, плаћање за резултате рада већ је симптом позног и материјалистичког размишљања. Коме одузимам сунце, морам му сунцем вратити. Сунце је господар времена и значи само време, као што злато није ништа друго до концентрисана сунчева светлост, ништа друго до концентрисано време. Злато је материјализована вечност. Зато је – скупо. Има тренутака и часова који се „не могу платити“ – има кад човек нешто неће учинити „ни за какве паре“ -има што неће оставити „за све благо света“. Тако су скупа четири елемента: Сунце, владавина, време, Бог. То је злато. Док је злато стигло до данашњег стадијума, када је постало валута, средство плаћања, покриће за новац, накит, табакера, ланац за сат филмских дива, берзанских шпекуланата и белосветских караконџула – превалило је велики пут. Одмах треба рећи: низбрдо. Краљ је почео да га сматра својим. Али истовремено тада већ у средишту није био Бог, васељенско Сунце, животворна трансцендентна Моћ. Краљ је постао човек а не божански Филакс. Злато је његово приватно власништво. Већ само плен и луксуз. Али истовремено је потамнела космичка божанска светлост, а истовремено је нестало златно доба. Јер зашто је мањи грех ако краљ скрије злато од света него ако то учини обичан лопов? Када је први краљ тутнуо у џеп злато, тутнуо је у џеп неограничену доброту надљудске божанске Моћи и њену животворну снагу, резервисао њен део за себе и тиме пореметио снагу светлости која је свима зрачила, која је одржавала златно доба. Злато је постало краљево – индивидуално, себично, демонско, црномагијско. Није више светлост без сметњи сијала на живот, а земља се помрачила. Време се помутило. Тај корак зна свака света књига Истока, Веда исто као и Тао те ђинг, у Египту знају за то исто као у Ирану и Перуу. Други је корак када је већ злато исклизнуло и из краљеве руке и срозало се још ниже у руке ратника витеза, санскртски: кшатрија. Још ниже када је постало плен ваишија. Већ новац. Трговачка роба. Већ сунчеву светлост ставља на себе жена малог дућанџије, златом се плаћа животињско месо, земља и репа. Златом се све може постићи. Већ је трговачко. Али злато се ни ту није зауставило. Срозало се међу шудре, и због злата су почели да убијају скитнице и разбојници и гусари, а злато је постало сан маса. И олош се дочепала злата и свако је могао себи да начини круну какву хоће, ако може. Јер сада је одлучивала једна једина ствар: колико ко злата има. Ко га има више, моћнији је, јачи, изузетнији, срећнији. Сунце се спустило међу витезове, затим међу трговце, затим у масу. Време га је следило: доба је постајало све издробљеније, тамније, немирније. Власт је из руку аристократије дошла у руке трговца грађанина, на крају у руке народа. У рукама шудре злато више није симбол, него тек материја: метал. Не примећује се да злато није ништа изгубило од своје изворне природе и данас је исто тако знак моћи, сунца и божанске снаге, као што је и у прадавна времена било: материјализована сунчева светлост и симбол Златног доба. Али тиме што је потиснуто у материју, претворило се у зло. Свако зна шта је златна грозница – грозница власти – економска грозница — о њој говоре поља Аљаске, рудници Урала, шпанска освајања, сефови америчких банака – велике паклене опруге модерног живота, очајно дивљаштво којим човек јурца због богатства – крв и злато – све то прилично јасно означава да је овде реч о жутом металу који се претворио у демонско, што није ништа друго до моћ. Али ко уме да види у овом смеоном, на изглед фантастичном симболу – катастрофу? Ето, то је парабола о злату. О овом примеру Генон не приповеда. Он је само илустрација у којој човек приказује размишљање према традицији. Генон је одбацио модерни ум као средство знања и сазнања и уместо њега ставио интелектуалну интуицију (intuition intellectuelle). Одбацио је модерну науку и на њено место поставио традицију. Људско знање није засновао на напретку, него: на праљудском. Први спомен традиције је непознат. Најстарија забележена дела, која знамо, јесу египатски папируси, Веде, дела из древне Кине. Али и пре њих је постојала традициja која се преносила живом речју. Генонова је традиција „метафизичко подручје, потпуно независно од свега што није сасвим изнад интереса и што не спада у царство чисте истине“. Овај esprit traditionel је једина легитимна основа на којој се човек може задржати. Ко напусти ову основу, навлачи на себе катастрофу. Постоји само једно знање: традиција: само један поре-дак: традиција; само један закон: традиција. Модерно (ново) доба је веровало да је, вођено идејом напретка, премашило све висине које је до сада човек досегао. Али модерно доба је карактеристичан заступник esprit antitraditionel. Наука је знање ниског реда (connaissance inferieure), а уз то је нелигитимно, профано. Данашње знање и није ништа друго до отпадак древних знања. Напредак: regression de i’ntelligence. Различите науке су илустрације чистог традиционалног знања са профаног гледишта. Целокупно модерно знање нема основног принципа – односно основни принцип је нихилизам. Ум, који би могао бити основа ове науке, чиста је негативност: порицање интелектуалне интуиције. Иако се: „несумњиве истине могу наћи само интуицијом, интуицијом, дакле: непогрешиво“. Наравно, ова интуиција се не сме бркати с оном коју овако назива модерна филозофија. Интелектуална интуиција традиције није рационална, него надрационална. У друштву се може видети иста нелегитимна и неуредна збрка, као и у науци и мишљењу. И овде је напуштена основа. Пориче се традиција. А традиција пак није самовоља, није теорија, него једном за свагда засновано људско постојање – древно знање које важи за сва времена, људе, раздобља, врсте, друштва. Модерно доба је поверовало да су измишљене нове истине; „истина никада не може бити нова, јер она никада није плод људског духа – независна је од нас и ми је само можемо упознати“. Али кад је већ спозната, од ње се више никада не може некажњено удаљити. А чињеница да се истина, као данас, процењује с практичног становишта, просто је смешна. Природа истине је метафизичка и налази се изнад сваке праксе. Натурализам новог доба, који је поставио ову мисао, заправо је метафизика, а отуда и порицање традиције. Као што се види из одељка о злату и уз њега додата неколика запажања, традиција Ренеа Генона је тако универзална и темељна мисао која стварно има само једну карактеристичну појмовну ознаку, а она је: метафизичка. Што отприлике значи да се у једној јединој тачки сустичу филозофија историје, историја, друштвене науке, поглед на свет, карактерологија, антропологија. Дакле Генон поставља тако универзалну основу која, поред тога што је метафизичка, има и историјску перспективу. Али је важно још нешто: ова метафизика није његова, него древног човечанства, и свагдашњег човечанства, јер је то једина, истинска, легитимна, то је апсолутна доктрина, Геноново знање се протеже на све оно што је битно обележје човечанства: на египатске, иранске, индијске, кинеске, праамеричке, старогрчке, ранохришћанске записе и дела, и изгледа да се ово мишљење и знање, привидно расуто и у највећој мери хетерогено, под његовим руководством претвара заиста у јединство, такво јединство по коме заиста изгледа: прастаро знање и вечита традиција. Традиција: synthese complete. Не религија. Религија је много, традиција је само једна. Историјске религије су једна једина пројекција надрелигиозне традиције у појединим родовима, народима и раздобљима. Традиција је извор, зачетак и почетак сваког духа – древно учење о постојању, о поретку, о човеку, о друштву, о историји, о религији и о животу. „Све што постоји и свако ко постоји на начин на који јесте, нужно суделује у универзалним принципима, а нема ничега што би било могуће изван овог суделовања…ови принципи пак вечни су, непроменљиви, стални, жива стварност у божанском смислу“. Ко из ове традиционалне метафизике хоће да издвоји знање које се односи на друштво, чуће следеће: поредак традиције је да човечанство живи у истој таквој хијерархији као човек. Дух га води, а снага да следи реч духа, економија да се покорава снази, материја пак економији. Ове четири животне функције су у друштву четири касте. Дух је брахман, снага кшатрија, економија ваишија, материја шудра. Свештеник, ратник, трговац и радник. Највиша је делатност свештенства, јер дух свему претходи и стоји изнад свега. Функција свештеничког реда је „очување и даље предавање учења традиције, а ова традиција чува законе и основне принципе социјалне организације“. Брахманско наслеђе је чиста метафизика. Није само тако било у Индији. Свако је древно друштво живело у овом поретку. Генон је неисцрпан у набрајању паралела које потврђују ову чињеницу. Надмоћ свештенства пореметио је ратник витез. То је оно раздобље у којем злато више не припада цркви, Богу, већ није светлост, моћ, вечност, симбол златног доба, него почиње да се хуманизује – демонизује: меша се у судбину и претвара се у ђавољи жути метал због којега почињу убијања, и започиње борба, проливање крви, рат. Златно доба нестаје. На предњи план ступају витез, племић, аристократа, ратник, што значи да је снага изнад духа. Поремећена је равнотежа духа и моћи: не говори дух шта треба чинити, него моћ делује без претходне одлуке духа. Почетак расула. Тиме је ушло у живот порицање разноврсних трансценденталних принципа. Свештеник је чувар духовности. Ова чињеница преведена на друштвени језик: autorite spirituelle мора бити на највишем месту. Ратник не може да води. Ратник само регулише снагу. То је: pouvoir temporel. Les hommes, qui sont faits pour l’action, ne sont pas faits pour la connaissence*. У друштву заснованом на традицији свако треба да ради онај посао за који је способан и рођен: свештеник да буде свештеник, ратник ратник. Свештеник је човек духа који зна закон и који поседује трансцедентно знање. Ратник је човек снаге који спроводи закон. Аutorite spirituelle је духовни ауторитет: тип посматрача и функције; pouvoir temporel је извршна и дејствена власт, активан тип и функција. Други је подређен првом, као снага руке подређен је мозгу и духовном размишљању и његовим одлукама. Ако у деловању недостаје дух, онда је оно зло и неразумљиво. Ратник је ступио у први план и са собом донео борбу: метафизику рата: то је првенство деловања над духом. Тим чином је он ускомешао ниже касте и пореметио традиционални поредак. Ова прекретница у светској историји је VI век пре наше ере: појава Лао-цеа, Конфучија, Буде, последњег Заратустре, Xераклита, Питагоре, почетак историјских времена, рађање модерног човека, коначан нестанак златног доба, побуна, ослобођење мржње, поремећење касти и први корак кризе. Знање Ренеа Генона много је богатије, садржина његових књига битнија и мисао о традицији универзалнија него што је овај покушај овде да се прикаже његово целокупно дело. Сада би то и иначе било немогуће. Истина, он је већ изложио битне делове традиције, нарочито у књизи о хиндуизму. Заснивање универзалне традиције, међутим, управо је у току а укупно откривање можда и не треба ускоро очекивати. Генон са својим ученицима, као што кажу, сада живи у Египту, где истражује древну египатску и муслиманску традицију, док су многи прибрали или прибирају материјал Далеког Истока, Тибета, Ирана, северне Африке, келтског света и Америке. Такав покушај јединства традиције на основу Генона је дело Леополда Циглера Uberlieferung. Проналажење узајамних веза свакако ће довести до формирања схватања раздобља, а што се тога тиче свака реч о томе за сада је прерана. Још само неколико речи о садашњици: данас смо, по Генону, на самом крају Кали југе (тамно раздобље), када је злато потонуло у материју, претворено у ситне паре, каља се крвљу и прљавштином, што значи: моћ и дух, хијерархија и поредак су се распали смрвљени и осрамоћени. После овог раздобља више ништа не следи. Срозати се ниже није могуће. То је апокалипса – за коју знају Веде исто као Еде, Египћани, Кинези и Нови завет. Модерни човек све то не узима озбиљно – све су то фантазми, религија, визије, каже се данас. И тиме људи попуњавају своју судбину што не верују ничему за што се знало и пре десет хиљада година. И пошто наука непрекидно говори још, с аутоматизмом достојним сажаљења, о напретку и снази човековог ума, моћ утонула у политику избезумљено јурца за решењима, сметена маса сањари о братству и светском миру – за то време традиционално знање види да је ситуација безнадежна и да је окончан један велики светски период. Уследила је криза – discernement des esprits – као што пише у Откровењу: добро зрно се одваја од лошег. Време одвајања је сама криза. Пут стиже до краја и сада се треба вратити на изворе. Повратка неће бити за све. Discernement des esprits значи: раздвајање плодних и јалових духова. То је смисао кризе. Плодни иду у смеру обнове. По Генону, то је први знак да смо нашли предводника: вечну традицију. Она ће нас поново одвести почетку, новом поласку и пре-породу. У својој књизи о стварности он не таји да ће крај раздобља, суд, раздвајање – бити ужасно. Веома је мало изабраних. Али ко је изабран, у њему већ живи страсна радозналост да се ослободи од данашњег лажног хуманизма, идеја братства и да се смести у хијерархију. Томе ће претходити рестаурација духа традиције – c’est l’unique remede du desordre actuel. Као и у сваком раздобљу пуног живота, чак и у европском средњем веку, друштво последњи пут престаје да буде акционарско друштво или радни логор или експлоатисана руља, враћа се изворној хијерархији, слојевима који одговарају човековој природи, без обзира да ли се називају класама или кастама. Враћа се поретку којим управља дух, чија је основа и суштина увек била метафизика и увек ће метафизика бити. (* Временска моћ. Људи који су створени за акцију, нису створени за знања.)

Бела XАМВАШ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор