RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Десна мисао

Смер Империје

Смер Империје 18.05.2002.Leave a comment

Успон и пад империја је уобичајен у историји. Ипак сам, и не само ја, био потпуно неприпремљен да откријем колико су сличне арапска и британска империја у њиховом опадању. Било би вредно зауставити се на моменат да се сумирају ове сличности. Обе империје, и неколико других, имале су око двеста тридесет година врхунца. У оба случаја, потпуна дезинтеграција империје уследила је у року од педесет година након њеног највишег домета. Семе дезитеграције било је посејано „либералним“ сентиментом у земљи матици, што је довело до политике децентрализације и давања статуса доминиона великим зависним територијама. Први корак дезинтеграције био је учињен, у оба случаја, док је империја још увек изгледала несавладиво јака. Он је усвојен захваљујући промени мишљења а не као резултат оружане побуне. У оба случаја сугерисано је да круна може да буде довољна веза која би држала империју заједно, чак и када доминиони имају своје сопствене, независне владе. Такви су били Ифрикија, Курасан у доба Мамуна, Канада, Аустралија и Нови Зеланд у доба Едварда Седмог. Појава ових „либералних“ тенденција у матици поклопила се с падом милитаристичког духа и успоном комерцијализма. У току педесет година од увођења либералне децентрализације цела империја се распала. Ни у једном случају та дезинтеграција није узела „разумни“ ток поделе гломазне империје на два, или три, велика дела, погоднија за руковођење. Коначна фрагментација произвела је велики број сићушних јединица, сувише малих да би могле да се одрже и у многим случајевима непријатељске једна према другој. Када је централна власт једном изгубила, или напустила, силу да интервенише у очувању реда у зависним областима, та сила је била зграбљена у свакој од њих од стране онога што данас зовемо војни диктатор. У обе империје, либерали у матици су формулисали идеал мултирасне империје, али ни у једном случају није овој академској сугестији дато ништа више од моменталног разматрања од стране многих новонезависних доминиона. У свакој од тих територија најјача, или најбројнија, заједница приграбила је власт искључујући све остале. И стварно, све док је људска врста подељена у толико раса и језика, једини начин да се јединство и кооперација осигурају у оквиру велике области може да буде кроз доминацију једне расе над другима. Са дезинтеграцијом арапске империје одређене промене су се десиле у менталитету становника бивше матице. Комерцијално доба, јурњава за парама, досегло је зенит у току владавине Xаруна Ал- Рашида и Мамуна. Са губљењем империје, два друга фактора су се појавила – држава благостања и пасија за образовањем. Бесплатне болнице, бесплатно лечење и бесплатно образовање (у неким местима идеал универзалног образовања) нагло су уведени и сведоче постојање онога што можемо назвати друштвена свест. На почетку селџучког периода под покровитељства великог министра Нитхам Ал-Мулка, цело сазвежђе нових универзитета букнуло је широм државе. Па ипак, велики импулс дат образовању у овом периоду, дуговао је своје порекло материјалним приликама. Тако видимо да се брилијантни Газали жали на систем образовања без религиозне, или моралне, основе, који је посвећен искључиво интелектуалним достигнућима, срачунатим да остваре лукративно запослење студената у каснијем животу. Арапски историчари 10. и 11. века ламентирају над пропадањем полног морала, употреби опсценог језика у разговору и утицају који су над младима испољавали „поп“ певачи. У отприлике истом периоду, жене су изашле из њихове кућне изолације и почеле су да се баве професијама које су до тада биле резервисане за мушкарце. У Багдаду је била уведена петодневна радна недеља. Кад је империја била на свом врхунцу централна влада је испољавала неоспоран ауторитет код куће. Њена моћ да тако поступи може се приписати, делимично, поседовању адекватне и лојалне армије, али и неизмерном империјалном престижу због кога су сви њени поданици могли да осећају понос, без обзира на расно порекло. Када је, пак, започела дезинтеграција, слава је нестала и парцијални интереси су почели да заузимају прво место. Међу Арапима, племенски лидери су приграбили власт у корист својих саплеменика. Турци и Персијанци су формирали расне групе, док, после кратке борбе са цивилним политичарима, армија није приграбила сву власт. У току овог периода сама матица је била у приличној конфузији. Поред политичке нестабилности, оружано разбојништво је постало све чешће. На другој страни, велики доминиони су уживали периоде запаженог просперитета под својим сопственим владама после колапса матице. Ова конфузна ера политичког хаоса у матици, заједно са прогресом- прекиданим локалним ратовима у зависним доминионима, трајала је око век до век и по. Бивше империјалне територије и даље су предводиле свет у богатству и култури и на тај начин биле примамљив мамац централноазијским и северноафричким сиромашним народима. Око сто педесет година након дезинтеграције империје цела област је била покорена од стране варварских освајача. Неизбежно рушење империја је историјска фраза. Необична сличност између опадања арапске и британске империје сугерише нешто много дубље од неизбежног пропадања овоземљске славе. Ако се посматра површно, спољни детаљи могу да прикрију сличности. На пример, арапска империја је била покорена од стране турских плаћеника. Дезинтеграцији је следило, у Ираку, Сирији и Арабији, оживљавање трибализма. У Британији армија се не састоји од страних плаћеника, нити популација има племенску основу. Тако можемо да ставимо примедбу да се ништа од поменутог не односи на нас. Али ако дубље гледамо, постајемо мање задовољни. У току умајидског периода, када су Арапи били мужевна, освајајућа раса, турски плаћеници никад не би били толерисани и племенске лојалности су биле подређене, мада не без борбе, већој слави религије и империје. Другим речима, поновно појављивање парцијалних интереса мора се приписати опадању мужевности и идеализма целе популације. Када настане такав суноврат у моралу и упорности, људи поново постају себични и материјалистички без обзира да ли су робови-војници, племенски главари, капиталисти и вође синдиката, и у својој класној борби разарају своју отаџбину. Академско проучавање историје је само по себи занимљиво за оне који томе теже по својој природи, али за човечанство у целини оно мора да буде првенствено важно као водич за деловање данас. Скоро идентични период трајања сукцесивних империја сугерише да такви организми имају животни век уједначен исто као што је живот људских бића. Штавише, у току њихових живота они пролазе кроз одређене промене, годину за годином, које су уједначене као и промене људских бића у њиховом преласку од детињства до старости. Ове промене нису повезане са таквим тривијалностима као што су врста власти, средства транспорта, раса, клима, нуклеарна енергија или млазњаци. Политичке партије које тврде да су заслужне за освајање или растурање једне империје, за увођење државе благостања, или за проширење универзитетског образовања, нису у праву. Ова достигнућа су део историје свих империја, неизбежна као што је и седа коса старца. Британија би прошла кроз ове стадијуме на исти начин и да је њоме владао Набукодоносор, или Раџа од Бонга. Неки од разлога за интересантну и уједначену прогресију у животу империја су раније споменути. Први је, вероватно, губитак најхрабријих и најпредузимљивијих грађана, који или оду у иностранство, у граничне области империје, или погину у рату, остављајући бојаживе и себичне да дају следећу генерацију у матици. Стално понављање овог процеса у току два и по века неизбежно снижава одважност и иницијативу империјалне расе. Велики прилив странаца у главни град империје може да доведе до значајног, мада неприметног, утицаја. Антички Рим, империјални Багдад и савремени Лондон и Њујорк су сви апсорбовали врло велики број особа других раса. Становници таквих градова испољавају несразмеран утицај на политику, мада њихов расни састав може да буде различит од расног састава популације остатка земље. И стварно, на крају два и по века империје, популација матице може да доживи тоталну трансформацију, и у погледу пропадања првобитног становништва, и у погледу емиграције странаца. Ова метаморфоза може да буде тако дубока да када видимо бившу империјалну расу која пропада, тешко можемо да поверујемо да су привидни преци ових људи, они хероји које описује историја. И заиста, ова трансформација расног састава, комбинована са задржавањем старог имена доприноси нашој менталној конфузији. Цитирали смо тврдњу Ибн Xалдуна да када је он живео, у 14.веку, стара освајачка раса Арапа је већ престала да постоји. Па ипак, данас, шесто година касније, људи који живе од Персије до Марока и даље себе зову Арапима. На исти начин становници турске републике имају више албанске, словенске, трачке или черкеске крви него турске. Њихова култура је више персијска, арапска и европска него централноазијска. У оба ова случаја, стара раса освајача се изгубила интеграцијом са многим народима које је покорила, али нове хрибридне расе створене на овај начин задржале су име првобитних освајача, иако се од њих разликују по многим особинама. Колапс империје се обично приписује деморализујућем утицају луксуза и богатства. Ово је свакако тачно, мада пре у пољу моралне, а не физичке дегенерације. Безбројни су примери британских истраживача и пионира, који су одрасли у удобним, чак луксузним кућама, а који су превазишли урођенике удаљених пустиња или тропских џунгли у физичкој издржљивости. И супротно томе, многе расе варварских освајача су се састојале од људи слабе физичке конституције који су вековима патили од неухрањености. Деморализујући ефекат луксуза изгледа више моралан него физички, водећи ка материјализму и опадању религије хероизма и идеализма. Ова промена резултира у цинизму, који оправдава опадање хероизма „бекством“. Религија је оптужена да је лажна, хероји никада нису постојали и нема ничег стварног сем материјалних ствари. Ако је декаденција резултат богатства и софистицираности који воде цинизму, интересантно је запазити да је у прошлости ова дегенерација била често ограничена на богате и аристократске класе. Сељаци су остајали побожни, једноставни и вредни. Револуција је могла да депоседира јалове владаре како би нација обновила своју мужевност. Али у бескласном друштву, чији сви чланови читају исте новине и слушају исти радио, сви ће истовремено постати декадентни. Пун ефекат пропаганде још увек није постао јасан, мада је очигледно да целе нације могу да буду индоктриниране погрешним мишљењима и злим моралним стандардима. Мало је оних, ако их уопште има, чија је свест довољно јака да се одупре идејама које се на њих стално пројектују. Какав год био теоријски облик власти људи који, вероватно невидљиви, контролишу штампу, телевизију и радио, могу ускоро да постану стварне вође нације. Пре постојања модерних дневних новина, и мреже радија, људи нису били потпуно без информација. У тим данима, путници на раскрсницама путева заустављали су се да измене вести, мешана друштва у друмским крчмама седела су дуго, размењујући информације, а возачи поштанских кочија преносили су у провинцију своје приче о догађањима у престоници. Овакви преносиоци информација вероватно нису били образовани, али нису имали ни финансијски интерес са својим вестима. Они нису корумпирали нацију преувеличавајући сензационално и неморално да би продали своје извештаје. Све ово нас води до питања будућности саме Британије. Већ смо видели да је исцрпљеност изражена у тој мери да империјалне расе изгубе не само своје доминионе, већ и своју независност. Од великих империјалних раса у историји, Грци су изгубили свој национални идентитет за две хиљаде година, Рим за хиљаду и четристо година и Арапи за хиљаду. Шпанија, иако у великој мери исмевана од Француске, ипак је задржала своју независност, мадао тек као мала нација после два и по века империјалног замаха. Британија, чија империјална историја је до сада следила у стопу ону њених претходника, достигла је степен када су многи други изгубили не само њихове империје, већ и политичку независност матице. Ова ситуација може да буде закључена у једној оштроумној реченици- Империје су сазидане ентузијазмом, а разрушене цинизмом. Мучно је замислити да научније испитивање успона и пада нација може да омогући људима сваке појединачне земље да тачно одреде где стоје у животном добу своје расе. На тај начин би им било омогућено да уочавајући грешке које су чинили њихови претходници, избегну оне које воде у пропаст. У нашем садашњем стању људског развоја овакве наде могу лако бити илузорне, јер површност и тривијалност изгледају као типичне особине декаденције. Једна за другом нације су играле, певале и тричарећи гурнуле себе у хаос и ропство. *** Убрзане комуникације, једна од најистакнутијих кактеристика 20. века, могу да дубоко измене ток империје у будућности. На неки начин неочекивано, лакоћа комуникације изгледа да је непријатељ империје. У случају најпространијих империја у историји, римске, арапске и британске, влада у матици је била једино способна да комуницира са гувернерима у провинцијама преко гласника који су проводили дане – вероватно недеље и месеце- на путу. Гувернер провинције или колоније, или војни командант, био је, према томе, обично обавезан да се брине сам за себе. И више од тога његова изолација од утицаја у матици обично је резултирала да у великом степену постане посвећен својој провинцији и својим становницима. Он се обично женио женом из локалне заједнице, као што су многи Французи и Британци у Индији чинили пре побуне, и идентификовао се са локалним становницима, који су почињали да га сматрају СВОЈИМ владаром. Понекад су империјални службеници предводили побуну локалних становника против удаљене империјалне власти. На овај начин три велике империје- римска, арапска и британска- нити су биле саздане на програму зацртаном у империјалној престоници, нити се њима у потпуности управљало према наредбама из метрополе. Оне су у великој мери биле освојене иницијативном пионира на удаљеним границама, који једва да су обавештавали централну владу о освајању нове провинције дуго после самог догађаја. Прича о освајању Тексаса и његовом припајању САД је модернији пример овог начина на који су нове територије могле бити освојене иницијативном пионира. Чим су удаљене области британске империје повезане телеграфом са Лондоном, основа овог система је била угрожена. Удаљеним територијама више нису управљали предузимљиви пионири који су посветили своје животе локалној популацији. У све вишем степену званичници од каријере били су именовани гувернери за мандат од три до пет година, који су се надали промоцији и премештају у Лондон, или на другу територију. Ретко су учили локални језик или стекли дубоко интересовање за становнике. Не само да је локални гувернер на тај начин постао службеник пре него пионир, већ је ускоро развио обичај да реферише сваку одлуку влади у матици, на тај начин несвесно уништавајући своју сопствену вирилност. Ускоро је постао неспособан да доноси одлуке. Штавише, његово напредовање је зависило од одобрења ауторитета у матици. Као резултат он је стицао тенденцију да тражи милост империјалне власти нудећи савет који је осећао да ће политичари код куће одобрити- обично решење на линији мањег отпора, које није много таласало. Ако би заузео оштрију линију могао је да буде разрешен телеграмом. На тај начин, телеграф је заменио империјалну контролу пионира контролом политичара из метрополе, особе неподобне да врши ову контролу из неколико разлога. Чињеница је да није могао да зна локалне односе. Обично је сматрао да методи прихваћени у Енглеској требају да буду подједнако погодни у целом свету. Неизбежно, био је обузет својом политиком, много мање интересима људи из удаљених провинција него могућим ефектом своје одлуке на број гласова које би добио или изгубио на следећим изборима код куће. И на крају, професионалне квалификације које се захтевају од демократског политичара биле су антитеза оних неопходних за империалног проконзула, јер партијске политике изгледа да индукују хипокризију, вештину у избегавању доношења одлука и способност да се говори надугачко без да се ишта каже- квалитете неподобне за империјалног владара. Тако је телеграф променио гувернере удаљених територија од индивидуалистичких пионира у мирне, добро истрениране службенике без ауторитета. Да се телеграф појавио два века раније, никад не бисмо чули о Роберту Клајву, Ворену Xастингсу, Џону Николсону, Xенрију Лоренсу, „Раџи“ Бруку, или било коме од великих пионира. Заиста је изазовно изнети да је телеграф био оно што је разорило британску империју, али када се сетимо да је она трајала двеста тридесет година (стандардни животни век империје) ова теза је знатно ослабљена. Када се усудимо да гледамо у будућност можемо да закључимо да, са модерним транспортним средствима, прастари систем освајања колонија и држања гарнизона не мора више да буде неопходан. Неизмерна концентрација богатства и моћи у рукама највећих светских влада неумитно ће резултирати у њиховој доминацији највећим делом света. Вероватно ће свака таква сила, као и у прошлости, одржати свој примат два или два и по века. На тај начин ток империја ће вероватно остати у највећој мери као и пре, иако ће примењени методи моћи да буду на први поглед различити. Највероватније да ће доминација са дистанце уместо лоцирања гарнизона у колонијама резултирати одбацивањем речи”империја“, којој је модерна пропаганда дала негативно значење. „Водећа нација“ може да буде ознака оних који ће убудуће контролисати нашу судбину. Али шта год будућност донесе, нема сумње да је у прошлости империјално освајање било највежнији начин на који се ширила цивилизација. Страно војно освајање не само да је оспособило заостале народе да прихвате вештину и културу освајача, већ је често било спасоносни шок летаргичном менталитету домородаца, међу којима је жеља да се издигну до равноправности са странцима створила нови полет. У одсуству оваквог освајања, те земље су могле да остану непромењене вековима. Многе од најзаосталијих нација данас су управо оне које су очувале своју независност. У Африци античка империја Абисиније, у арапским земљама Саудијска Арабија. Да би се непристрасно просудио стварни ефекат империја на историју, потребан нам је поглед на империје Рима, Арапа и Британије. Да Римљани нису покорили Запад, европска цивилизација, која је данас продрла у цео свет, никад не би настала. Утицај Арапа и ислама, религије коју су пропагирали, продро је у целу Азију и Африку. Арапски обичаји и култура су дубоко утицали на Европу, Северну и Јужну Америку, иако су данас ови континенти хришћански. Британија је продрла у Азију и Африку са својим идејама владе, закона и сређене цивилизације. Људи који припадају расама које су до пре сто година ишле голе сада су адвокати, доктори и државници на светској позорници. Моћне нове нације су израсле из пространих земаља где су раније лутали бизони, медведи и кенгури. САД, Канада, Аустралија и Нови Зеланд су велике силе у савременом свету. Без обзира шта будућност донесе за историју, од Британаца то је довољно. *** Будући ток светског воћства биће дубоко под утицајем одговора на питање може ли, или не, развој раса да буде вештачки убрзан. Кроз целу историју империјална освајања су била главни начин којим је цивилизација преношена у заостале земље. Са напретком модерних комуникација заостале расе не морају да остану у изолацији. Њихове вође могу да досегну било које место у свету кроз пар сати и њихова омладина може да се образује у најразвијенијим земљама. Да ли ће ове могућности оспособити ове расе да одједном преузму цивилизацију старијих нација, или ће овај утицај бити само површан, сличан прерано зрелој конверзацији детета одгајеног међу одраслим људима, које ипак остаје дете испод површине? Ако заостале расе могу „да науче“ цивилизацију, онда ће цео бивши ритам успона и пада нација бити промењен. Ако је, са друге стране, развој много дубљи процес него онај који се може видети у површној и свесној имитацији цивилизованијих нација, онда можемо да очекујемо да ће се наставити временом доказани ритмови. Мере британске владе у току задњих педесет година изгледа, што се и подразумева, одражавају веровање да је курс од неколико недеља у стању да оспособи најзаосталију заједницу да престигне најразвијенију. Оваква политика не изгледа прихваћена као резултат размишљања. Наша је несрећа да је процес који је укључен у успон и пад нација предмет тако мало научних студија, а да оне вероватно садрже решења већине наших међународних проблема. Узнемиравајуће питања расних затегнутости у Африци може бити један од тих случајева. Ако бисмо знали да заостале расе могу убрзано бити уздигнуте образивањем до нивоа старијих цивилизација, онда изгледа исправно да становницима Африке треба одмах дати образовни систем који би их уздигао што брже до менталне, културне и моралне једнакости са белцима. Али, ако је цивилизација много дубљи психолошки, морални и биолошки процес, онда векови могу проћи пре него што обојени становници Јужне Африке стигну до своје златне ере светског воћства. Ми, свакако, немамо право да мислимо да било која раса на земљи мање вреди пред Богом од било које друге. У било ком моменту историје веза између водећих и заосталих нација требала би да буде као између везе оца и његове деце. Не сматрамо нашу децу нижом расом у односу на нас саме. Знамо да ће једног дана бити јаки као што смо ми сада, у време када ћемо ми бити стари и слаби. Ипак, како сада ми спроводимо ауторитет над нашом децом зато што још увек нису досегли снагу и искуство да сами делују. Ако смо добри родитељи и добре водеће нације, ми ћемо употребити ауторитет са љубављу и у интересу те деце. Да ли требамо да појачамо образовање заосталих народа и дамо им једнакост, или су они требали да остану под делимичном контролом, зависи само од чињеничног и научног одговора на питање може ли цивилизација да се научи или она мора да израсте. Политичка дилема је у већини случајева била решена случајем, силом или емоцијом. Ако цивилизација може да се научи, може се очекивати да ће заостале расе у току пар године престићи оне развијеније. Ако цивилизација мора да расте својим природним темпом, онда превремено преузимање силе од стране заосталих раса проузрокује период ретрогресије и конфузије док у току једног, два или више векова, ове нације не одрасту у складу са староставним ритмовима историје. Мој предмет у овој дигресији није да подржим једне или друге мере, већ да сугеришем да су ови покрети вероватно закономерни. Открити ове законе и обликовати наше мере у складу с њима било би много научније него да своје политичке одлуке заснивамо на привременим рачуницама партијских политичких тактика, или емотивним демонстрацијама на Трафалгар скверу. *** Посматрање сталних плима и осека сукцесивних империја може да сугерише бескрајно понављање истог процеса пре него стално кретање напред. Овакав песимистичан закључак није неопходно и оправдан. Упркос уздизању и паду сукцесивних националних култура, свака империја носи човечанство мало даље од њених претходника, пре него што падне исцрпљена те бакљу из њених руку граби следећи тркач. У својој „Студији историје“, професор Тојнби је употребио корисно поређење да илуструје прогрес сукцесивних цивилизација. Упоредио их је са групом алпиниста који се пењу на вертикалне стене. Један или други преузима воћство све док не досегне уску избочину на којој се сручи исцрпљен и заспи. Друга група га ускоро престиже, пролази крај њега и пење се даље све док не колабира на вишој избочини. После неког времена трећа, која је до тада била у заостатку, превазилази оба претходника и наставља успон над провалијом. *** Изазовно је тражити теорију која повезује религију са успоном и падом нација, али наше занање и број претходних случајева које имамо за испитивање је недовољано. Свака сугестија може да буде само мало више од погађања. Свака империјална раса на врхунцу своје снаге је веровала да је именована од Бога да влада и измени свет, тражећи Његову подршку у том подухвату. Само је нација са таквим убеђењем она која достиже стандард посвећености неопходне за одржавање империје. Градиоци империја који траже сами себе, без овог осећаја мисије, су, без изузетка, пролазни. Било како било, већина великих империја се ширила са доста оклевања и углавном против своје воље. Лако се уочава оклевање централне власти да предузме нове одговорности. Чињени су покушају да се избегне терет империјалне одговорности. Савремена идеја да су империје створене од стране похлепних влада које су радиле на томе да „експлоатишу“ слабије нације, није потврђена од историје. Спор темпо римских освајања, невољност Омара Ибн Ал Xатаба да нареди освајање Персије, или халифа Уалида да ауторизује инвазију Шпаније, те напори британске владе да избегне преузимање Индије, говоре исту причу. Када је, дакле, терет империје преузет са тако великим оклевањем, империјална нација је природно тражила Божанску помоћ у извршењу свог задатка. Стога је на врхунцу империјалне доминације, званична религија била пажљиво поштована, владар био Принц верних или Најхришћански краљ и све државне прославе биле су започете религиозном церемонијом. Ипак, ово нису били периоди дубоке унутрашње религиозности, или мистичке љубави према личном Богу. Све у свему, у моменту када је њена светска мисија била испуњена, империја је слабила и њени ученици су преузимали воћство. За империјалну расу ово је често био стадијум не (као што би требао да буде) испуњења, већ губљења илузија. Свет није био измењен, ученици нису били чак ни захвални; била је то фаза разочарања која је доводила до цинизма у масама и индиферентности према религији. Али ако је империјални суноврат доводио ка слабљењу религиозности у масама, до несигурности и губљења илузија, време је водило ка интезификацији личне религиозности међу одабранима и ка оснивању мистичних покрета и унутрашње посвећености. Већина највећих хришћанских светаца живела је у трагичним вековима дезинтеграције Рима, док је, као што смо видели, суфистички покрет досегао своју највећу славу када је муслиманска империја највише трпела. На овај начин религије не нестају падом империја. Оне се обнављају у периодима страха и катастрофа да би се поново појавиле и освојиле масе када моменат сазри. Замисао да ће хришћанство нестати ако религиозност маса у Европи ослаби, није у складу са историјским искуством. Вероватно је ближе истини да ако религиозност ослаби, европска доминација ће нестати, али ће хришћанство преживети. *** Рани хришћани су веровали да је религија коју је Xрист проповедао увела у свет један потпуно нов и револуционаран начин живота, драматичан помак напред у еволуционом процесу. Никада раније није свету био понуђен идеал потпуно несебичног човека, какав је дат у Проповеди на Гори. Врло је мало оних који се усуђују да негирају величанство те слике, а разултат је да они који би да цепидлаче заснивају своје замерке на немогућности досезања тог идеала : „Окренути други образ“- написао је муслимански аутор пре хиљаду година, „је племенит идеал, али у пракси византијска власт је спроводила свој ауторитет мачем и бичем“. Стари арапски писац је овде дотакао проблем који никад није престао да збуњује многе хришћане. Свакако, морамо признати да је у нашим приватним стварима наша дужност да окренемо други образ, да се уздржимо од узвраћања, да не узвратимо када смо псовани и омаловажавани. Али ако видимо човека који убија дете, зар не морамо да интервренишемо силом да бисмо га спречили? Зар треба да стојимо по страни и дозволимо непријатељу да уништава нашу земљу и убија невине људе? У садашњем стању у коме се налази људска раса, изгледа да смо обавезни да с времена на време употребимо неопходан минимум силе да заштитимо друге. Муслимани, у овом погледу, тврде да поседују много „практичнију“ веру. Рат и сила су неопходни, они тврде, да се одржи ред и одбрани религија у овом несавршеном свету. На донекле сличан начин хришћанство тежи да осуди акумулацију богатства и сувише велику обузетост овоземаљским стварима. Ислам, у целини, је много попустљивији и тежи више ка постизању најбољег од оба света. Свака религија убраја међу своје присталице особе које по својој природи теже да живе прописан живот и друге, који формално припадају својој заједници, просто случајем рођења, а који чине мало напора да живе по обрасцу своје религије. Упоређујући свесне чланове једне вере са формалним припадницима друге, супериорност једне религије може лако да се докаже. Једноставно је супротставити Св. Фрању Асишког Газу, али је исто тако лако упоредити Газалија са крсташима који су пљачкали и масакрирали, док су се привидно борили за религију. Ипак, пошто већина оних који су рођени у некој религији мало чини да би поштовали њене постулате, та религија, у току векова, обоји живот заједнице. Xришћанство и ислам су сродне религије и ислам је понекад давао свеце који су мењали свет. У целини, вероватно смо у праву када кажемо да је хришћанство обојеније љубављу, док ислам тежи спровођењу својих веровања снагом ауторитета. Било како било, добро бисмо сви урадили ако покушамо да разумемо пре него што ћемо пожурити у осуди, практикујмо милосрђе уместо критицизма. На несрећу, проналазимо да су трунке у туђим очима тако значајно сумњиве. *** Када је Киплинг изјавио да је „Исток Исток, а Запад Запад, и никад се овај пар неће срести“, додатно је допринео већ постојећој конфузији. Киплинг је живот провео делом у Индији, делом у Енглеској, и његова би изјава била истинитија да је рекао да се индијски и британски начин размишљања јако разликују. Па ипак, идеја о Истоку и Западу утиче на нашу свест. Почнимо са Киплингом и сложимо се да се индијски менталитет разликује од британског, али промена ставова не наступа на некој фиксираној демаркационој линији, као када пређемо Босфор из Европе у Азију. Та промена је постепена, миљу по миљу, и нацију по нацију. Нема оправдања за уобичајно веровање да када испловимо из Атине, на пример, напуштамо „Запад „а када пристанемо у Бејруту стижемо на „Исток“ – Исток од кога очекујемо да је хомоген од Делхија до Сингапура. Ако запажамо различит начин мишљења у Британији и САД, с једне стране, и Индије, са друге, налазимо да земље у којима се говори арапски сачињавају врсту ничије земље између ова два света, неутралну територију која се приклања прво једном, а онда другом у ротацији која траје хиљаду година. Најраније империје које знамо биле су египатска, асирска, вавилонска и персијска. Њихово порекло је изгубљено у Антици али можемо да узмемо 13.век пре Xриста као период асирске снаге коме су следиле ”источне“ империје Вавилона и Персије. 331.године п.н.е персијска империја је прегажена од Александра Великог који је стигао до северне Индије и грчки краљеви, грчка мисао и грчки војни методи остали су супериорни на Блиском истоку до доласка Римљана три века касније. Следећих триста година Рим је задржао супремацију, после које се римска империја распала на два дела. Западну половину су прегазили варвари, али Византија, источна римска империја преживела је све док није поражена од Арапа у периоду од 630-650.године. Након тога Арапи су преузели воћство које су задржали неких двеста педесет година, у току кога су им се придружили Персијанци. 972.године, као што смо видели, ова империја се (слично римској) распала на два дела, где су Фатимиди владали Египтом, а Абасиди Багдадом. Од 11.века надаље Турци су преузели воћство муслиманске империје и пронели су своје победе до Алжира и Београда. Њихов пад може да се одреди неуспешном опсадом Беча осамдесетих година 17.века. У међувремену, супремација се поново вратила на Запад, који је проширо доминацију на Индију и југоисточну Азију. Људска историја не може, свакако, да се дефинише аритметичким терминима или магичним бројевима. Ипак, у вези области коју данас зовемо Блиски исток неке интересантне правилности се уочавају. Тако од 13.века п.н., или пре Александра Великог, до 330.године п.н.е. у периоду од хиљаду година нације Истока су имале воћство. Од Александра 330.године п.н.е. до Мохамеда 630.године, Запад је био у доминантној позицији за, такође, период од хиљаду година. Од смрти Мохамеда 632.године до пропасти отоманских Турака под Бечом 1683.године, Исток је уживао командујућу позицију, такође, за хиљаду година. Дакле, на нашој блискоисточној, ничијој земљи, видимо да су Исток и Запад доминантни са запањујућом временском регуларношћу за алтернативне периоде од по хиљаду година. Још је занимљивија чињеница да у оквиру ових ротација налазимо групну супремацију од по хиљаду година коју деле три различите расе у оквиру сваке групе. Тако од 1300.- 300.п.н.е. воћство држе у сукцесији Египат, Асирија, Вавилон и Персија. Од 330.године п.н.е. до 630.године доминирају Грци, Римљани и Византинци. Од успона ислама нових хиљаду година лидери су били Арапи, Персијанци и Турци. Кад је Европа постепено преузела воћство, Аустрија, Шпанија, Француска и Британија следиле су једна другу као вође западне групе. Није нам намера да сугеришемо да је редослед који запажамо ригидан, нити да су математички сличне ротације пред нама. Ипак, могуће је да такве ротације могу да имају неки значај. Понављање историје изгледа да је вредно даљих истраживања. *** Постоје многе ствари на овом свету о којима нисмо ни сањали у својој филозофији. Тачно је да смо научили како да лансирамо нуклеарне ракете и да летимо брже од звука- достигнућа која могу да створе у нама једно неоправдано самозадовољство. Па ипак, како мало знамо о универзуму око нас, о духовној снази, о екстрасензорној перцепцији, или о тајанственим законима који руководе уздизањем и падом империја. Пословица да проблем са људима није толико у њиховој покварености колико у њиховој ограничености већ је цитирана у уводу. Зар нам шире знање о општим цртама историје не би отворило свест која је затворена као шкољка? У доба несигурности, као што је ово у коме живимо, много је тога што можемо да научимо из историје а што се тиче нашег садашњег стања. Свакако да се чини значајним да се баш у моменту када највише осећамо потребу за таквим воћством окрећемо од истраживања религије и историје из којих можемо да научимо решења наших проблема, сконцентришићи се на испитивање неживе природе. Наш задивљујући прогрес у спознаји материјалног универзума дао је немерљиве користи за човечанство, па ипак, каква је ускост нашег разума да је овај материјални прогрес изродио запостављање, чак презир, према доховном. Обузети хемијским и електричним феноменима привидно смо индиферентни према Божијим путевима човека и према спором процесу људског развоја. Међутим, ми сами смо део ових развоја који, што морамо признати, ако и најмање мислимо о њима, јесу оно што је стварно важно. Јер „Божије су дело и оно је величанствено у нашим очима“.

Џон ГЛУБ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор