RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Десна мисао

Син Неба

Син Неба 08.01.2003.Leave a comment

У краљу се јавља необјашњива загонетка која се на тако потресан начин разликује од сваког бића које живи на земљи, да када се човек суочи са њом, почиње да сумња у способност свог разума или веродостојност свог искуства. Сама суштина владара, и решење загонетке, је сакривено иза више слојева смисла. У покушају да се ти слојеви ољуште, неумитно се мора доћи до небеског смисла, древног и првог Човека, сина Неба. * Политичко учење које сматра да закони обавезују без обзира на политичку сагласност и које не верује у рационализам, као основу живота појединца и друштва, назива се конзерватизам. Ово учење поставља сувереност као извор права и под њим подразумева неприкосновено и недељиво право доношења одлука. Онај који има то право се назива СУВЕРЕН. Неприкосновеност проистиче из чињенице да ни један владар друге државе не може наређивати у тој држави. Недељивост значи да нико други у држави не може утицати и условљавати одлуке суверена, из чега проистиче да је парламентарна монархија парадокс. Како су конзервативне идеологије настале као реакција на француску буржоаску револуцију, дакле одређеног догађаја у историји, представљају само један слој у разматрању карактера владавине једног. ** Свака форма је облик деспотизма (чаша држи воду у одређеној форми). Тако и принудно одржање стабилног стања, било то вода или држава, захтева лишавање одређеног степена слободе. Како све створено тежи да се врати у стање мањег утрошка енергије, тако и људи теже ка најмањем замору, најмањем болу и ризику. Зато и зачетак цивилизације, у смислу организованог рада и одбране заједнице, оправдава доминацију најјачег (у сваком погледу): господара, аристократе, принца, дакле оног који својом вољом и снагом уздиже остале изнад стадијума животиње. Владар изнад свега треба да буде ГОСПОДАР, онај са ким се не расправља, који мора да одлучује, који подстиче посустале и чије се речи плашимо као корбача.Та снага ауторитета владара, значи да је он најјачи вољом, умом и духом и истовремено најбољи, најбогатији врлинама. Ауторитет представља само још један атрибут владара. *** Изворно значење грчке речи василеа јесте краљевина свештеника. У личности владара сједињена је духовна превласт касте свештеника и световна моћ витешке касте. Идеална слика тог сједињења налази се у грбу ромејске империје – у двоглавом орлу који је символ смисла на врху недељивога организма – православнога Xришћанства, којег су у том облику код нас васпоставили Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани. Краљ је један – очитовање небеског смисла који је ван сваког људског смисла, који нема супротност и нема пандан. Краљ је сакрална личност и његов однос са државом је као однос Бога са светом. Као такав, краљ не дела, већ јесте. Он представља непокретну осу нације и налази се у самом средишту космичког циклуса где је, као у оку торнада, потпуно мирно и сигурно од деструктивних сила историје. Традиција учи да је „за управљање државом потребна дисциплина, за ратно оружје снажна вежба, али краљевство ствара онај који је далеко од сваке делатности”. Тако и данас онај Србин коме је небо покривач, а гора постеља, кога наши непријатељи гоне као пса, дела не-делањем. Иако нема више ни једну полугу власти, хиљаде знају његову команду, хиљаде хиљада га и даље следе. Није ни сувереност, ни ауторитет, ни знање, оно што чини краља способним да влада. Понизни владар који се боји и покорава само Богу и у Њему тражи извор свих својих врлина и способности, једини може имати истински ауторитет у народу и међу својим војводама. Ако дела не-делањем, и постане понизан, краљ постаје душа државе, и тако заслужан за ред и морал људи, добар род жита и поштење министара, одважност ратника и плодност жена. **** Посвећење има пресудан знаћај у духовном и управљачком реду, и посредством посвећења човек се буди, не у чулном, него у натприродном, дакле правом човековом свету. Краљевско посвећење је од највећег значаја и почиње од детињства. Епови и историја упознају младог краља са делима и карактером својих великих предака. Временом све дубље види законе света, све ближе приступа светлости божанског смисла и све више разуме да се поданици не клањају и жртвују маленом и телесном Ја, већ божанском у њему, икони Божијој. „За дело службе и сазидања тела Xристова” поред Цркве, постављен је и крунисани владар као божији слуга и „осветник оном који зло чини” (Рим. 13,4). Као помазанику Господњем, од Бога је краљу дато не само да буде господар државе, већ много више: глава сакралног поретка света. Зато је краљ господар свештенику и војнику, судији и министру, земљи и води. Он је вођа на путу којим се човек враћа свом пореклу, божанском бивству.

Владимир М. ТРИФУНОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор