RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Јеврејско питање

Основе антијудаизма

Основе антијудаизма 07.07.2000.1 Comment

Феномен антисемитизма није скорашњег датума у европској традицији: може се слободно рећи да је он пратећа појава развоја европских хришћанских држава, без обзира да ли су католичке, православне или протестантске провинијенције.

Било би крајње погресно везивати антијудаизам, како би се прецизније ваљао назвати систематски погром Јевреја, само за националсоцијалистичку Немачку, заборављајући прогоне које је та нација доживљавала током своје бурне историје. Пре свега, кованица антисемитизам је несрећно употребљена и она означава искључиво систематско насиље према јеврејској нацији, иако су Семити и Арапи, који све до скора нису живели у Централној Европи где је била једна од главних јеврејских база. Арапи, не само да припадају истој расној групи као и Јевреји, него су и најбројнији представници исте, стога је термин антисемитизам неадекватан и потребно је ревидирати његово значење те користити антијудаизам, или антијеврејство.

Већина људи не зна да је усклик „Xип, Xип, Xурра!!!“ скраћеница од латинског слогана „Xиерусyлема Ест Пердита“ – „Јерусалим је уништен!!!“ кога су узвикивали енглески анти-Јевреји у Средњем веку док би Јевреје водили ка вешалима или их протеривали из града. Уопште, Енглези су били веома ненаклоњени Јеврејству док су били поданици Свете столице – тек одцепљењем од католичантства и увођењем Англиканске цркве Енглези постају наклоњенији Јеврејима, да би постепено почели да воде пројеврејску политику. Тако је и чувени министар спољних послова краљице Викторије био генијални, британски Јеврејин, Дизраели.

Или Балфур, који је директно помагао планове ционистичког покрета за колонизацију Палестине током прве половине овог века. До XIX века било је исувише времена за испољавање нетрпељивости према њима, довољно је поменути да их је још 1020. године из Енглеске изгнао краљ Кнут. Недуго затим вратили су се за време Виљема Освајача, да би били поклани, век касније, током крунисања Ричарда Лављег срца. Едвард I је 1292. године поново прогнао 16500 Јевреја са острва. Истовремено, Напуљска краљевина је повела сличну акцију. Током епидемије куге, 1348-1350, која је покосила трећину становниства тадашње Европе, јеврејски магичари и кабалисти постали су предмет сумње, а њихови богати трговци добра мета пљачке коју је систематски водила инквизиција. Неки принцеви и папе, привидно су покушавали да обуздају бес крвожедних маса, не би ли што јефтиније добили финасијске концесије од власника новооснованих јеврејских банака.

Папа Павле IV наређује 1555. године да се Јевреји закључавају у римски гето, те да морају носити жуту Давидову звезду као знак распознавања у односу на католике. Иако је уврежено мишљење да су се Јевреји затварали у гета због нетрпељивости локалних владара и њиховог антијеврејства, то је прилицно нетачно. По тврђењу израелског интелектуалца Израела Сахака, главни узрок њиховог немешања са становништвом домаћих земаља лежао је у рабинима који су унутар гета држали неограничену моћ над паством, редовно пактирајући са локалним властима и обављајући за њих најпрљавије послове. Рабини су стварали паралелну државу својим деловањем у гету, спречавали су Јевреје да се мешају са домаћим становништвом, трудећи се да остану привилеговани посредници између два света. Рабини су били извориште непотизма, корупције и неморала.

Руским царевима је сметала држава у држави па су козаци, осадамдесетих година XIX века, систематски нападали украјинске Јевреје, а 1866. године избијају слични немири и у тек формираној Румунији. Ни у Скандинавији није било мира, те су прогањани 1852.године. Истребљење читаве нације, или расе, није нов историјски детаљ; многи народи су се претапали у друге, племена су се уједињавала, а нови језици формирали мешањем речи дошљака и староседелаца.

Током Велике сеобе народа са историјске мапе је избрисан аварски народ који је вековима држао покорене околне Словене, а у једном моменту, са њима у савезу, стигао до цариградских зидина 626. године. Неколико векова доцније, није било много трагова њихове егзистенције на простору Паноније. Истовремено, Св. Вифрид је благословио саксонску експедицију која је 666. године пошла на острво Вајт да истреби паганско, јутско становништво.

Развој технологије омогућио је ефикаснију екстерминацију свих потенцијалних противника. Тако смо могли да пратимо затирање индијанских племена током индустријализације прерије, њихово сабијање у резервате, ликвидације оружјем, глађу и болештинама. Од милионских племена индијанци Северне Америке су, захваљујући „прогресизму“ америчке владе, спали на мањину у сопственој земљи и на тужне остатке пред изумирањем. У Јужној Америци католички мисионари су огњем и мачем покрштавали домороце, а када су почели масовно да умиру, услед исцрпљености нечовецним поступцима и ринтања по рудницима, на њихово место су дошли издржљивији црнци.

Једно од поглавља европског експанзионизма је и анихилација Тасмањана, коју је предано извршила британска власт. Дејвид Морган је, пишући своје дело „Дневна књига чуда“ оставио илустративно сведочење о овим злочинима: „Тасмањани су потпуно збрисани од стране белог човека… Док пишем ове редове, предамном се налази гомила доказа које сам скупио, проучио, извагао, у вези са методама у којима је бели човек у многим земљама и острвима затро расе…ти злочини су превише прљави и ниски да би се објавили: а суровости и грозоте представљају црно и одвратно поглавље…“. На Тасмањане су се, с подједнаким садизмом, окомили и агенти британске владе и робијаши који су ту служили вишегодишње казне. Xришћански свештеник Аугустус Робинсон скупио је у својој мисији последње, бедне остатке овог народа. Ту су умирали од зараза и злостављања. Последњи представник тасманијске расе била је жена, Тругонин, која је умрла 1869. године; њено тело је изложено на лицитацији, а откупио ју је енглески Краљевски колеџ хирурга, након сецирања тела и пажљивог мерења главе и скелета. Учени викторијанци расправљали су о геноциду над тасманијским староседеоцима, углавном се слажуци да је он последица њихове расне инфериорности. Сматрали су их подљудима, врстом између човека и мајмуна.

Оснивач теорије еволуције Чарлс Дарвин био је један од интелектуалаца који је правдао овај злочин њиховом расном инфериорношћу. Такво гледиште је подржала и госпођа Блавацка, родоначелница теозофије и челна особа окултистичког аријевског друства „Златна зора“ коју многи сматрају претечом нацистичке партије.

Где год су дошли, европски колонијалисти су тежили редукцији већинске нације коју су ту затекли вршећи ревносну хелотизацију. У Белгијском Конгу број домородаца је са 30 милиона пао на само 8,5 милиона, након уништавања глађу, болестима и масакрима. Први светски рат враћа геноцид у Европу-преко 1,5 милиона Јермена бива немилосрдно збрисано, а током двадесетих година сличну судбину доживљавају грчки становници Мале Азије, који бивају убијани, или депортовани у матицу. Козаци сатиру 80 хиљада украјинских Јевреја, а фраикор у Литванији наставља свој програм погрома и по завршетку I светског рата. На Балкану бугарске и аустоугарске окупационе власти вешају, муче и стрељају српске цивиле.

Ипак, вратимо се коренима модерног антијудаизма и његовим претечама из XIX века које су својим списима, брошурама, студијама и идеолошким расправама деценијама припремале терен за индустрализовано екстерминирање Јевреја, које ће 40-тих извршити Xитлер. Једна врста интереса за расе вековима је гајена у европским интелектуалним круговима. Политичко-историјски расизам је узивао широку распрострањеност не само међу политичким ауторима који су на тај начин желели да придобију нове присталице, већ су се академици расписали о расном питању пишући расправе о различитим антрополошким, еугеничким и историјским темама раса. Ауторитети у својим областима, какви су били Фриц Ланц, професор Расне хигијене на Минхенском универзитету, Валтер Сајт, антрополог Xамбуршког универзитета и Вернер Зименс оставили су томове расистичких књига. Књига Xанса Гинтера „Расна истраживања немачког народа“ („Rassekunde des Deutshhen Volkes“) објављена је 1926. године и била је једна од најеминентнијих антрополошких студија тог доба. Многа антрополошка дела из периода између 1871. године и 1933. године садржала су детаљна мерења обима лобање, описе коришћених инструмената и спецификацију немачке лобање у односу на лобање припадника других раса. Расни тип савременог Немца поредио се са древним ликовима јунака античке Грчке и Рима, чији су легитимни сукцесори, по аутору дела, били управо Немци. Увођени су и дијаграми који су доказивали различитост аријевског и јеврејског носа, а ова Гинтерова „открића“ била су од значаја за Xимлеров СС.

Данас се наука по имену физиогномика, с правом или не, сматра споредном, неважном граном антропологије. Пре сто година многи нису тако мислили, покушавајући да у њој нађу одлике „криминалних“ типова физиономије. Гинтерова проучавања „јеврејског“ носа, спадала су у закључке ове научне дисциплине. Џон Каспер Лаватер, у расправи „Есеји о физиономији“ с великим жаром истице управо нос. По његовом дубоком уверењу нос представља „границу мозга“. Улазећи у детаљну анализу истиче цитав низ „најплеменитијих“ људи историје засновавши корен њихове величине на облику носа ког су поседовали.

Паралелено са развојем антропологије и сродних дисциплина осетио се јак дах расног мистицизма који је имао велики број присталица, како у немачким земљама, тако и у читавој Централној Европи. Заштитници расне науке, демонстрирају с времена на време оправданост агресивног приступа који је, поред учења о супериорности њихов заштитни знак. Митолошки и духовни корени расе били су изједначени са националним, а квалитет нације приписиван је квалитету расног корена. Наука о раси и нацији користила се антропологијом и френологијом, а посебно јак талас расизма доспео је у Европу крајем прошлог века. Два фактора су утицала на овај развој. Први је талас спиритуализма који је стигао из САД у Европу; док је други национална унификација која је била реакција на класне разлике које је донело индустријско, либералистичко друство. Ова два елемента су се интегрисала тако да је сматрано да је потребно остварити национално и верско јединство које ће неутралисати социјалне противречности. Сматрало се да је основа за националну хомогенизацију заједничка баштина, митови, религија и историја, тако да имамо читав процват друштвених наука у том периоду. Спиритуалисти су веровали да је могуће продрети у невидљиви свет духова и вантелесних бића, док су политички утемељени истраживаци раса покушавали да користе Кантову идеалистичку филозофију како би мобилисали своје земљаке.

Ипак, спиритуализам није био новост у Европи, шведски инжењер Сведемборг је у првој половини XVIII века уживао „привилегију“ општења са духовима и вантелесним бићима, чак је покренуо и „нову цркву“ 1767.године. По њему, духовни и материјални свет врше интеракцију један на другог, омогућавајуци ретким пророцима да бораве у оба истовремено. Сведемборгизам није замро смрћу Имануела Сведемборга, него се наставио и у следећем веку у коме ће важан импулс дати госпођа Xелена Петровна Блавацка. „Теозофско друштво“, које је дотицна основала заједно са пуковником Олкотом, 1875. године у Њујорку, имало је за циљ проучавање неевропских религија и традиција. У свом централном делу „Изида без вела“, мадам Блавацка износи своја искуства са Тибета приликом иницијације у једном будистичком храму, учећи да је могуће уклонити вео између човека и астралних тела тако да појединац може бити у позицији да сазна све што је иначе недоступно смртницима. Тада се ступа у контакт са „живим духом универзума“. Контакт се успоставља кроз „животну силу“ са свеприсутним „животним етером“ који спаја човека и универзум у једну целину. Индијске религије су имале значајан, ако не и пресудан утицај на теозофске поставке мадам Блавацке. У Европи њено учење доживљава брзу експанзију: у Лондону је основано „Британско теозофско друштво“ само годину дана касније, а одатле се даље ширило по Европи. Многи теозофски центри нићи ће ван Мадраса. Осим тога, ако упућени верује у карму лишиће свој живот трагичности смрти. Преузимање карме и реинкарнације из хиндуизма показало је дубоку фасцинираност ових Европљана индијском баштином. Теозофија, сама по себи, није била расистичка, напротив, могла би се назвати космополитском јер је трагала за универзалним истинама сажимајући позната религијска и филозофска учења без разлике одакле су водила порекло. Она је могла да иницира нови хуманизам.

Антрополошко друштво Рудолфа Стајнера имало је управо ту функцију када је основано у Берлину 1913. године, повезујући спиритуализам са слободом и универзализмом. Буђење немачке националне свести неоспорно је повезано са животом шлеског обућара из XVI века, Јакоба Бемеа. Јакоб Беме је артикулисао народну енергију која је била усмерена против племства и корумпираног свештенства. Контакт са космосом се остваривао кроз уживљење у природу, сав свет се већ налазио у човековој души и њега је требало открити медитацијама у природи. Природа уноси склад души и кроз њу се човек спаја са универзумом. Ствари су управљене једна на другу чинећи Божје јединство. Шлеска мистична традиција, коју је зачео Беме, вековима је преживљавала кроз завичајне песме тога краја. Материјализам, који је преовлађивао крајем XIX века, доживљава контраудар од стране теозофије и шлеске традиције. Дело „Рембрант као учитељ“ Јулијуса Лангбена из 1890. године постаје широко популарно због вишеслојне критике буржоаског еготизма, самодовољности и неутемељености у традицији. Мистицизам, према Лангбену, претвара науку у уметност. Препоручљиво је да Немац буде уметник, што је оберучке прихваћено од млађих генерација ситних буржуја и предузетника који на тај начин беже из учмалог живота средње класе у природу, дискусије о раси и уметност. Лангбен врши симбиозу расизма и креативности истичући да је креативност својствена само немачкој раси, те да је њој најлакше да разуме Божји поредак. Народ утемељен на расном идентитету, посредник је између космоса и човека, уливајући индивидуалност у животни дух, космички етар о коме је писала Блавацка.

Расни идентитети били су симболизовани географским карактеристикама завичаја – тако је Немце красила шума, док је за неутемељен и јалов дух Јевреја то била њихова пустиња. Нација је изражена и кроз физички изглед њених припадника те се Лангбен служио, као и многи пре и после њега, физиогномијом. Лангбен је веровао да ако нација прима космичку енергију и даље је трансмитује на сваког појединца, могуће је допрети до ње, не само кроз природу, већ и кроз екстрасензорну перцепцију. Лангбен је учио да Аријевци имају монопол над њом, па консеквентно и над уметничком креативношћу. Французи су своју душу изгубили за време буржоаске револуције, а Јевреји много пре њих, када су се определили за материјалну страну. Лангбен је био фасциниран феудалним уређењем које је за њега било идеално. Сам Лангбен је доцније из протестантизма конвертовао у католичанство, да би се на крају замонашио. Веровао је да је несхваћени пророк, искрено уживајући у тој фикс идеји.

Гвидо фон Лист у „Сликама немачког митолошког пејзажа“ природу види извором животне снаге. Поставивши себи циљ да поново открије прошлост, Лист пише: „Нашим душама морамо да читамо пејзаж који археологија осваја асовом“. На другом месту каже: „Ако желите да уклоните вео мистерије (прошлости) морате одлетети у усамљеност природе“. Доцније тврди да је пронашао аријевски језик у књизи „Тајна руна“ (1908). Са теозофима Лист је делио уверење у постојање карме, те да це будуће немачке вође бити реинкарнације античких хероја. Лист није био много читан. Његов значај се огледа у томе што су његове ставове прихватили минхенски магичари који су чинили групу звану „космички филозофи“, а који су деловали почетком овог века. У тој групи напроминентнији је био Алфред Шулер кога ће доцније упознати млади агитатор Адолф Xитлер у кући своје пријатељице Xелен Бернштајн, 1922.године. Током разговора Xитлер је тврдио да наука поново мора постати тајна. Гвидо фон Лист је веровао у дефинитиван обрачун сила светлости, које је оличавала аријевска раса, са силама мрака, репрезентованим од стране Јеврејства. Једни су били живот, а други декаденција и мрак. Гвидо фон Лист је полагао наду у коначни сукоб јер су Аријевци током леденог доба изградили своју телесну снагу и духовну способност у сталној борби са суровом природом, те су се разликовали од раса које су поникле у благостању. Још једном су обновљени митови о великим германским сеобама. Велики космички принципи били су затворени у борби која је могла резултирати или победом, или тоталним уништењем. Xитлеровом манихејском погледу на живот ово тумачење је врло погодовало те је извлачио снагу за његов потоњи идеолошки систем, кога је обрадио у „Мајн Кампфу“.

Спиритуализам и теозофија често су биле на маргини расне мисли. Они који су их користили да би хомогенизовали матичне нације, додавали су им још идеалистичку филозофију, која је била пријемчивија центру европске мисли. Паул Антон Батицер био је амбивалентан према расизму, оклевајући да изабере идеализам или теозофију. Његови списи, потписани псеудонимом Антон де Лагард, по коме је стекао славу, базирају се на германској религији чија се потреба наметнула. „Немачки рукописи“ 1878. године, покушавају да укажу на очување животне силе коју је Лагард пронашао у нацији. Политичко руководство, економија и систем не утичу на духовно биће нације; нова религија је покушавала да раскине везе са Павловим интерпретацијама хришћанства у којима се огледао семитски дух. Унутрашња динамика нације мора да води спознаји Бога коју спроводи свака индивидуа понаособ. Немачки човек је посебно надарен за откровење и витални контакт са природом, што, слично претходним учењима, води повезивању са космосом. Лагард је веровао у јеврејску заверу, иако је радо прихватао јеврејске конвертите који су се асимиловали у немачком друштву. При крају живота постаје професор на катедри Гетингена. Лагард је магловита и контрадикторна појава чији ставови нису били конзистентни.

Током осамдесетих година XIX века искрсавају Рихард Вагнер и Xјустон Чемберлен који ће својим антијеврејством засенити све претходне теоретичаре расизма. Њима треба додати и Ота Вајнингера, аустријског Јевреја, који је конвертовао у протестантизам. Вајнингер је био једна од нада европске филозофске мисли прагу овог века, међутим, несрећно ће окончати зивот самоубиством на почетку својих двадесетих. Око Вагнера се развио читав култ обожавања аријевских обичаја и мистерија чије је средиште био севернобаварски градић Бајројт. Иако је у младости испољавао револуционарне амбиције, узимајући директно учешће у револуцији 1848. године, Рихард Вагнер временом постаје све огорченији светом који се није повиновао његовим младалачким идеалима. Свој бес стањем ствари у свету, убрзаном индустријализацијом и све већим утицајем буржоазије, Вагнер је усмерио на јеврејске композиторе који су му били стварни, или замишљени противници. Вагнеров круг, којим је председавала његова прва жена Козима, а доцније његова снаја Винифред, годинама је био култно место немачке и европске деснице. Од 1876.године почињу годишњи фестивали који нису имали само музичку, вец и идеолошку сврху. Штампале су се књиге и памфлети, а две жене су неуморно агитовале за Аријевство и Немство. Своју улогу у пропаганди аријевских идеја Рихарда Вагнера имао је и лист „Бајројтер Блетер“. Вагнер је, са својом супругом, величао укорењененост традиционалног живота у природи далеко од индустријске вреве. Свој гнев Вагнер је усмеравао и на језуите и Французе, мада су му Јевреји били и остали незаобилазна тема у музици и политици. Међутим, Вагнеров став према Јеврејима био је све само не конзистентан; у зависности од индивидуалне користи које је имао од појединих Јевреја, Вагнер је неке осуђивао, а друге, нарочито мецене Бајротског фестивала, какав је био Алфред Прингсхајм, обасипао похвалама. Можда је разлоге Вагнеровог жестоког антагонизма према Јеврејима могуће наћи у чињеници да су неке јеврејске мецене одбиле да финансирају његове прве композиције, а такође, током четрдесетих, Јакоб Мајербир био је популарнији композитор од њега те је своју мржњу према Мајербиру пројектовао и на остале Јевреје који су стварали у европској и немачкој музици тога доба. По Вагнеру, Јеврејин је исувише окренут згртању пара, да би био софистицирани уметник као аријевац. Јеврејска крв је наследно неспособна да проникне у дубину аријевске душе. Вагнерови замишљени ривали Мајербир и Менделсон представљали су катализатор његовог огорчења према свету. Било би погрешно рећи да су Вагнерове опере заглибиле у дубину расне мржње; са те стране, композитор се трудио да кроз њих афирмише оно најпозитивније што је аријевска раса могла да понуди човечанству. Његова замисао је била да кроз њих представи древне немачке врлине које су почеле да се губе доласком буржоаских вредности и којих тадашњи Немци више нису били свесни. Желео је да их пробуди из капиталистичке декаденције која је порицала наслеђе крви предака. Вагнер је извршио спој германских митова и хришћанских тема кроз циклус опера о Светом Гралу. Протестантизам је послужио као средство да Xриста одвоји од јеврејских корена, представљајући га архетипом Аријевца. У операма „Парсифал“, „Лоенгрин“ и „Прстен Нибелунга“ доминирају мотиви греха, покајања и спасења. Чистота крви постала је симболом чистоте расе.

Један јеврејски студент Прашког универзитета, Мартин Бубер, говориће својим ционистичким колегама 1911. године да осећа повезаност са заједницом по крви кроз бесмртност претходних генерација; осећа то као претходни живот, као вечну природу своје личности у оквиру бескрајне прошлости… Крв је корен и храна сваког појединца, али су за Бубера представљали националну, а не расну припадност. Истовремено са Буберовим говором у Прагу, немачки песник, Стефан Георг говори о „просветљењу крви“, што је имало за циљ указивање на прастаре паганске обреде. Ипак, Вагнер је на најбољи начин извршио симбиозу расне мистике и хришћанства. Вагнеров расистички идеал, који га је довео у контакт и доцније пријатељство са француским теоретичаром расизма, грофом Гобиноом, био је уочљив и у његовим прозним делима. Своје опере је крстио „делима у корист Немачке“. Сврха фестивала је била увођење Немаца кроз опере у аријевски сан, а њих је маса лакше могла да перципира од текстова који су, на други начин, сачињавали дијалоге опера. Мада никада неће доћи до њиховог непосредног контакта, Чемберлен се искрено дивио Вагнеровим идејама. Козима Вагнер је желела да привуче што већи број интелектуалаца како би ојачала позицију Бајројтског фестивала.

Леополд Шредер, експерт за индијску баштину, бележи: „Први пут од растурања аријевских народа они могу да се окупе на једном месту…да би били сведоци својих прастарих мистерија“. Чемберлен је учествовао у раду бајројтског кружока да би се, неколико година касније, оженио једном од Вагнерових ћерки. Улога Рихарда Вагнера у укорењивању немачке расе не може се потценити, његове опере и два тома Чемберленових дела представљали су есенцију немачке културе тога доба. Своју теорију Чемберлен је у почетку дуговао Кантовом идеализму, а касније се све више окретао расистичком хришћанству ког је проповедао Вагнер. Немачка „расна душа“ чини их „оданим и вредним“, тако да моралност средње класе, поново постаје карактеристика Аријевства. Чемберлен се у својим делима бавио и антрополошким мерењима лобање, међутим, неаријевски изглед многих Немаца правдао је њиховом унутрашњом суштином која их не чини мање Аријевцима од њихових земљака који су представљали архетип нордијско-алпског аријевског типа. Расна душа је била главно мерило припадности или одбачености из аријевског круга. Xрист је, по Чемберлену, аријевски пророк. Његова нарав испољава све аријевске вредности: милост, предусетљивост, част и доброту, насупрот Јеврејима који су његови антиподи. Германска раса је крочила на историјску сцену као спасилац цивилизације, баштиник Рима и Грчке. Немачки аријевци су водили тешку борбу са непријатељима да би извршили своју цивилизацијску мисију. Католичко хришћанство, у интерпретацији Јеврејина Павла, представља спутавајућу снагу којом се жели поробити аријевска душа германских народа. Као спасилац искрсава нови пророк-Мартин Лутер. Јевреји су само оличење нечастивог, а Немци су изабран народ – између ова два пола налазе се остали, углавном индиферентни народи који са стране посматрају ову исполинску борбу, налик на сукоб Ахураманија и Ахурамазде.

Дужност Аријеваца је борба до сузбијања Јеврејства, њихов крах не доводи до социјалне и економске револуције, већ до духовне еволуције која ће из основа изменити слику света. Тријумф расе води спасењу кроз културу, а дела Шекспира, Микеланђела и Бетовена биће обогаћена новим достигнућима у уметности. У „Основама XIX века“ економски проблеми су тек овлаш дотакнути, сем у виду магловитих сугестија о потреби за корпоративном привредом. Расни мистицизам је имао више успеха у критици актуелних културних трендова, него на плану еугенике где је представљао маргиналну појаву. Xитлер је само донекле био под утицајем Чемберленове мисли, често га критикујући због исувише позитивног суда које је давао духовној подлози аријевског хришћанства. Ипак, неоспорно је да је Чемберлен обележио крај XIX и почетак XX века на немачкој и европској десници. Када је дошло до њиховог сусрета у Бајројту, 1923.године, Чемберлен је био одушевљен Xитлеровом појавом па је изјавио да пред собом види новог Мартина Лутера, немачког Месију, који ће извуци нацију из деклинације након изгубљеног рата. Стари Чемберлен, умро је смирен сазнањем да је открио новог аријевског пророка, 1927. године.

За разлику од Вагнера и Чемберлена који су сексу прилазили са пуританске тачке, Ото Вајнингер је у свом капиталном делу „Пол и карактер“ писао о спрези секса и расне припадности. Књига ће доживети више издања и биће позната бар колико и „Основе XIX века“. Огромна популарност ове књиге и аутора који је веома млад напустио овај свет, дугована је сексуалној анализи која је дата, као и јеврејском пореклу писца. Аријевски мушкарац је идеалан тип на основу пола и расе, чистота ума му омогућава да се уздиже до метафизичких висина мисли, а испољава и завидну дозу одлучности. За разлику од њега, све жене, без обзира на расну припадност стоје као његова противтежа: лукративне, поводљиве, склоне компромисима, издајама, ментално лимитиране. За њих је живот „бескрајни скуп повођења“. Мушкарац је бескомпромисна борба, а жена неодлучност. По Вајнингеру, жена је медиокритет која није ни зла, ни добра. Као и Ничеов Заратустра, и Вајнингер је за жену узео бич. Мупкарац је парадигма херојског и традиционалног док је жена оличење либералистичке конфузије и кукавичлука. Ипак, и сам Вајнингер је могао да се увери да у практичном животу многе жене гаје одређене мушке особине, и обрнуто, да многи мушкарци испољавају женски карактер преко сваке мере. Аријевска жена је поседовала квалитет које ове сексулане мене ублажавају. Иако је жена неспособна да верује у духовност, она компензацију налази у материнству и верности према свом мушкарцу. Јевреји, који су тотално лишени националног осећаја, који су дехуманизовани својим материјализмом, представљају, заједно са женама, негацију нације. По Вајнингеру Јеврејин је идеалан комуниста, интернационалиста и страни елемент. Вајнингер није делио Чемберленово и Вагнерово мишљење да је Xрист био Аријевац, већ га је сматрао Јеврејом који је био антитеза своје средине, јер само Јеврејин може до крајности бити упознат са аномалијама Јеврејства и само он може да их на прави начин раскринка и превазиђе. „Пол и крактер“ је и критика модерне културе, анархије, недостатка етике и културне засебности. „Дегенерисано доба“ уклања идеал чистоте коју је оличавала девица и сношај постаје дужност.

Адолф Xитлер је упијао Вајнингерове реченице, делећи са њим суд о разлици између асимилованих и неасимилованих Јевреја које је први пут срео у Бечу, недалеко од своје убожнице где се налазио гето. Сусрет са хашидским Јеврејом за њега је био неизбрисив о чему сведочи и опис самог догађаја дат у „Мојој борби“. Пратећи развој расне мистике од XVIII до почетка XX века, долазимо до закључка да су се ове магловите теорије полако уобличавале да би Xитлеровим уласком у политику, а затим ступањем на власт, добиле своју политичку и државну тезину. За неке јеврејске историчаре Xолокауст би се одиграо чак и да није било Xитлера, сматрајући га логичном консеквенцом немачког антијеврејства још из времена првих хришћанских погрома, док су други мишљења да је Xитлер, и поред неограничене власти коју ће касније уживати, политичар који је добио свега 33% гласова немачких бирача на задњим слободним изборима у тој земљи.

У наше доба, расизам добија нови вид борбе против унисоности и мелтинг пот-а којим демократија жели да поништи све легитимне разлике међу нацијама и расама, те је потреба за изучавањем расних, националних и социјал-антрополошких разлика већа него икада. Само ако будемо признали и толерисали постојеће разлике међу људима различитих земаља и континената – моћи ћемо да покушамо да ублажимо последице неминовних сукоба, ако већ не будемо могли да их ескивирамо. Било какво игнорисање ових очигледних чињеница, водиће у дубље неспоразуме и крвавије конфликте.

Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ

Сродни чланци:

One comment

  1. razlike su uvek postojale i postojace u mnogim pogledima,i to se nemoze izbrisati tamo nekom demokratijom, melting pot-om i sl.
    to je bozije davanje,
    iza demokratije i melting pot-a stoje sasvim druge namere i interesi odredjenih zajednica i interesnih grupa,tako da ce i to biti i proci, a kakve ce biti posledice saznacemo kasnije.

Оставите одговор