RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Јеврејско питање

Рабин Меир Каxана: синтеза јудаизма и ционизма

Рабин Меир Каxана: синтеза јудаизма и ционизма 01.03.2001.Leave a comment

Последњег дана другог миленијума, из заседе постављене недалеко од Офре, убијен је рабин Бењамин Зев Кахана заједно са супругом Талијом. На комби, који је ишао у правцу кибуца Кфар Тапуах, где су живели с породицом, отворена је ватра с оближњег насипа. Нападаче је сачекао аутомобил који их је одбацио у правцу Рамале, града под контролом ПНА. Не улазећи у детаље и могуће калкулације ко би све могао да стоји иза ликвидације шефа једног од два огранка забрањене Ках партије, остаје чињеница да је тридесетчетворогодишњи Бењамин Зев Кахана, син једне од најмаркантнијих личности савремене јеврејске деснице, рабина Меира Кахане, имао непријатеље како међу Арапима, тако и у израелском естаблишменту који је у марту 1994.године ставио ван закона његову партију Кахана Чаи (Кахана живи) као теорористичку и расистичку организацију. Тој одлуци је допринео талас насиља иза кога су стајали ултра-ортодоксни Јевреји од којих је најкрвавија акција напад у џамији на гробу пророка Аврама, у Xеброну, када је бруклински Јеврејин др Барух Голдштајн, 25.2.1994. године, изрешетао муслимане који су дошли да обаве рамазанску молитву.Том приликом је убијено 48 људи, а рањено је неколико стотина. Обучен у маскирну униформу, коју је имао као резервиста израелске армије, Голдштајн је кренуо ка џамији у којој се налазило око 600 – 700 верника. У тренутку док су муслимани били окренути према тлу почео је да пуца. Очевици тврде да је Голдштајн извео масакр уз помоћ израелских војника који су му додавали оквире с муницијом. Неки од преживелих тврде да ватру није отворио само Голдштајн већ и војници који су се налазили на дужности обезбеђивања Пећине патријарха, храма подједнако светог како за јудаисте, тако и за муслимане. Када су неки покушали да побегну од рафалне ватре установили су да су сви излази из џамије блокирани. Голдштајн је на крају линчован од стране присебнијих који су га оборили на земљу да би га дотукли металним штанглама. Др Барух Голдштајн је припадао Каху и био је дубоко инспирисан учењем покојног рабина Меира Кахане који је успешно објединио ционизам и јудаизам.

Пошто су се знали из Бруклина, рабин Меир Кахана му је био идеолошки ментор. Колонисти из кварта Кирјат Арба, у центру старог Xеброна, са пијететом говоре о жртви коју је поднео др Голдштајн истовремено изражавајући отворену нетрпељивост према Арапима, хришћанима и муслиманима, свеједно. Њихов циљ је Израел у коме ће у складу са учењима Торе и Талмуда живети “ одабрани народ“. Гроб др Баруха Голдштајна представља култно место израелских десничара.

„Барух Голдштајн је урадио то што је урадио из љубави према јеврејском народу…..Не осуђујемо никога ко напада непријатеље јеврејског народа.“ – била је реакција Мајкла Гузовског, ученика рабина Меира Кахане, на вест о масакру у Ибрахими џамији.

„Барух Голдштајн, пре него што је урадио ту ствар, био је један од најсветијих Јевреја које сам икада упознао. Био је врло, врло свет. Био је светац.“ Барух Марзел, лидер Ках покрета за Израел.

Сам др Барух Голдштајн је образложио зашто мрзи Арапе: „Мука нам је од њих. Арапи су као епидемија. Они су патогени који нас инфицирају… Сарађивали су с нацистима и неће се смирити док не силују све наше жене и не побију све наше мушкарце.“

Израелски медији су читав инцидент приказали као дело “ лудака“, међутим, бити лудак и фанатик је нешто сасвим различито. Слично је било годину и по касније када је извршен атентат на израелског премијера Јицака Рабина. Његов убица Јигал Амир, јеменски Јеврејин, деловао је урачунљиво током ислеђивања и суђења, као особа чврстих моралних убеђења која је разрадила конзистентан систем размишљања и деловања. На идеју да убије шефа државе дошао је у септембру 1993. године када је потписан споразум у Ослу између Израела и ПЛО који је верификовао палестинску аутономију у замену за “ мир“. Ова политичка одлука, коју је потписала лабуристичка влада Јицака Рабина, фактички је поделила јеврејску државу на два дела. Xебронски масакр и одлазак на сахрану др Баруха Голдштајна пресудно су учврстили Амирово уверење да Рабину треба пресудити. „Био сам заинтригиран како човек попут њега може да устане и жртвује свој живот….Био је човек који је оставио породицу полажући свој живот.“ -рећи ће инследницима Шин Бејта. „Желео сам, пре свега, да их упознам…. Тако сам отишао и видео хиљаде на сахрани. Видео сам љубав коју су осећали према њему и схватио сам да то није проста ствар. Причао сам с људима и почео сам да схватам да они нису обични фанатични екстреми. То су људи који се врло тешко боре за нацију, којима су те вредности веома важне….Имао сам идеју да је неопходно уклонити Рабина. Жао ми је ових речи. Нисам та врста особе. Никада пре тога нисам убио никога и веома волим ову земљу; волим овај народ.“

Вратимо се на учење рабина Меира Кахане који је и сам погинуо у Њујорку 5.11.1990.године, од стране арапског исламисте Саида Ал- Насера. Био је филозоф, теолог, активиста, лидер и оратор. Као младић приступа Бетару, омладинској ционистичкој организацији. Рођен је у Њујорку 1.8.1932. године, а његов отац, рабин Чарлс Кахана, често је угошћавао Јаботинског, оснивача ционистичке групе “ Иргун“, доцније одговорне за масакр арапских сељака у Дер Јасину крај кога ће Израелци подићи меморијални центар жртвама Xолокауста, Јад Вашим. Заједно са женом Либи 1971. године САД замењује Израелом, а Њујорк Јерусалимом. Своју децу је васпитао у духу јудаизма и нетрпељивости према свему нејеврејском и нејудаистичком. Његова фамилија се бави сређивањем манускрипта и штампањем бројних радова на тему устројства јеврејске државе, односа Јевреја и Гојима, перспективе арапске мањине у Израелу итд. Меир Кахана је постао рабин на чувеној Мирер Јешиви у Бруклину, а такође је завршио и Међународно право на Њујоршком универзитету. Током шездесетих предавао је у Њујорку и уређивао “ Џуиш прес“, најпознатији јеврејски недељник на енглеском језику. Био је њихов кореспондент и након пресељења у Израел, све до атентата. Писао је на енглеском и хебрејском. Једанаест објављених књига, као и многобројни чланци, баве се међусобном везом јудаизма, Торе, ционистичке идеје, Израела и политике. Важио је за вансеријског беседника који је често путовао широм САД држећи запаљиве говоре по синагогама и студентским камповима. Као динамичном агитатору била су му отворена врата телевизије и радија на којима је често наступао. У јулу 1968.године оснива Јеврејску одбрамбену лигу као одговор на талас антијеврејских напада, пре свега од стране црначких организација, а и осталих којима је сметао јеврејски уплив у пословне и политичке воде. Његов покрет у САД чиниле су већ поменута Јеврејска одбрамбена лига и Јеврејска одбрамбена организација. У Израелу је основао партију Ках (Ово је начин), а након његове смрти покрет се дели на два крила, једно окупљено око његовог најмлађег сина, сада већ покојног рабина Бењамин Зев Кахане, Кахана Чаи, и друго, Ках, лоцирано у Кирјат Арби, чији је лидер Барух Марзел. Сматрао је да на силу треба одговорити жешћом силом, на терор терором. Јеврејска одбрамбена лига је знала на чијој је страни, на страни Јеврејина који је запомагао. А ако је једини начин да му се помогне кроз насиље, Јеврејска одбрамбена лига је спремна да остави по страни јеврејску књигу и подигне древну јеврејску песницу.“

Рабин Меир Кахана је одбацио концепт пасивне резистенције који је био присутан у јудаизму сматрајући да јеврејски маритреји који су изгубили животе без борбе нису били кадри да се супротставе агресору. Изврћући руглу њихово ненасиље према непријатељу Кахана ће рећи да су “ ти дивни људи себи изградили пут у Аушвиц“. Образлажући сопствени концепт јеврејског маритрејства своје следбенике је упућивао на агресивну будност као средство сатисфакције Бога Израела. Језик насиља је универзална категорија те из тога произилази следеће Каханино упутство:  „Арапи Јудеје и Самарије научиће лекцију, лекцију страха који ће им се увући под кожу. А лекција ће се раширити по избегличком логору Дахаиша, лекција да камење значи депортацију у Јордан. А у Рамали војници ће бити ослобођени криминалних наредби које их спречавају да пуцају и да науче Арапе јединој лекцији коју разумеју- сили.“

Међу првим акцијама у Светој земљи убраја се и растурање памфлета по Xеброну, 1972. године, у коме се позивало на суђење арапским извршиоцима покоља над тамошњим Јеврејима који се догодио 1929. године. У почетку Каханин покрет је био маргинализован и малобројан али је временом стицао све више присталица међу религиозним кибуцарима. Ипак, то није било довољно да Ках уђе у Кнесет 1973. године када осваја само 13000 гласова. Две године касније Ках агитује да се Арапи протерају из Xеброна. Вреди истаћи да је овај град, на ободу Мртвог мора, значајно средиште јудаизма због чињенице да у њему почивају земни остаци Аврама, или Ибрахима, на чијем ће гробу, стотине година касније, муслимани подићи џамију Ал- Ибрахими која пре подсећа на тврђаву него на храм. Од како се десило крвопролиће она је затворена за молитве. Тек с времена на време, крај њених зидова, долазе Јевреји који уприличују своје ритуале. Каханистички покрет је често долазио у сукоб са етаблираним, легалистичким јеврејским организацијама каква је Б’ наи Б’брит, Светски јеврејски конгрес и Светска ционистичка организација. Каханисти су неретко упадали на њихове скупове, прекидали излагања и малтретирали неистомишљенике. Од самог оснивања Јеврејска одбрамбена лига је имала јасну визију како афирмисати милитантни дух који ће комбиновањем светих књига и борилачких спортова превентивно деловати на све врсте антијеврејски настројених појединаца и група. Рабин Меир Кахана је у својим текстовима посебно истицао став о “ јеврејској моћи“ која је исправна мера према непријатељу. У последњем поглављу књиге „Прича о Јеврејској одбрамбеној лиги“, насловљеном „Насиље“, даје смерницу покрета: „Вандали нападају синагогу? Нека синагога нападне вандале. Треба ли банда да окрвави Јеврејина, нека јеврејска група потражи банду.“ Његова кованица је и „Никад више!!!“, што није значило да више неће бити геноцида, већ да Јевреји никад више не седе апатично док се њихови земљаци анихилирају. С тим у вези Кахана је седамдесетих и осамдесетих покренуо кампању против дискриминације совјетских Јевреја која је резултирала десетинама хиљада емиграната који су похрлили у Израел и САД. Због тога је добио надимак „Мојсије руских Јевреја“ јер је његова организација прва предузела конкретне кораке, пишући по новинама о немогућности руског Јеврејства да напусти СССР, организујући протесне маршеве и нападајући совјетска дипломатска и културна представништва по САД. У то доба честе су биле отмице израелских авиона које су изводили чланови различитих палестинских ослободилачких кругова. Подржани од Источног блока, Арапи су убијали спортисте, отимали путнике на прекоокеанским летовима, нападали јеврејске циљеве у Израелу и иностранству. Ношени жељом за одмаздом каханисти су дизали у ваздух канцеларије арапских авиокомпанија пазећи да њихове репресалије не изазову људске жртве које би окренуле јавно мњење против њих. Јеврејска одбрамбена лига је изабрала најбезболнији начин- лидер би негирао да зна било шта о бомбашкој акцији, али би поздравио извршиоце који се с правом свете „јеврејо-мрзитељима“. Међутим, било је и других случајева када су починиоци осуђивани на вишегодишње и доживотне робије због убиства и тешких рањавања експозивним направама и бомба-писмима. Тако је члан Јеврејске одбрамбене лиге 10.2.1994.године добио доживотну робију с правом на помиловање након тридесет година зато што је извршио убиство бомба-писмом. Рабин Меир Кахана је доста времена провео апелујући на америчке Јевреје да се врате у Свету земљу те да избегавају мешовите бракове како би се сачували асимилације. Меир Кахана је значајан зато што је био један од првих Јевреја који је извршио успешну синтезу јудаизма и ционизма.

Већина ционистичких лидера, било да су припадали левици, било десници, нису практиковали јудаизам. Са друге стране, немали број рабина је на ционизам гледао са резервом, како због прокламованог секуларизма, некада и отвореног подсмевања правилима Торе и Талмуда (нпр. Бен Гурион, један од оснивача Израела), тако и због повратка у Свету земљу пре појаве Месије што је представљало бласфемију. Ках је пребродио ову поделу истичући неопходност одржања јеврејске државе по сваку цену. Тако су каханисти почетком осамдесетих планирали минирање џамије Ал-Акса у Јерусалиму, на локацији за коју ултра-ортодоксни Јевреји верују да је некада припадала древном Xраму. Циљ разарања џамије био је да се изазове револт муслиманских маса који ће иницирати глобални сукоб, а глобални сукоб ће довести до појаве жељно очекиваног Месије. У Израелу Ках се борио за елиминацију непријатељске арапске мањине сматрајући да је територијална експанзија било ког степена апсурдна ако се не врши етничко чишћење.

Историја је показала да је етничко чишћење мајка свих освајања, поготово када се има посла са мањином која ће увек бити нелојална, те је са те тачке Кахана био у праву. По њему, Палестина је искључива својина “ одабраног народа“, због тога је често цитиран у негативном контексту, како од стране западних и арапских медија, тако и од стране јеврејских левичара. Његов одговор би гласио: „Јудаизам није Томас Џеферсон, а Средњи исток није Средњи запад.“ Више пута је затваран, како у САД тако и у Израелу. Био је први Јеврејин у Израелу који је затворен без покренутог процеса. Опструирао је и рад хришћанских мисија у Палестини, а његов сан је био Израел очишћен од свих не-Јевреја и секуларизованих Јевреја. Због тога су и данас присутни сукоби између религиозних и позападњачених Израелаца који суботом возе аутомобиле.

„Слушај свете, слушај врло пажљиво. Ја сам Јеврејин, циониста. И време је да јасно схватите шта је држава Израел и ера у којој живимо. Јеврејска традиција види искупљење Јевреја у једном од два начина. Ако Јеврејин завређује сопствено искупљење кроз повратак Богу жудећи да испуни своју улогу светог народа, одабраног од Господа, онда искупљење може да наступи сваког часа. Међутим чак и ако нема покајања, чак и ако Јеврејин остаје стран свом Оцу у Рају, искупљење ће доћи; оно мора доћи, попут чуда Очевих према сину, премда га он љути а себе квари.“

У другом тексту Меир Кахана објашњава зашто је Палестина једино јеврејска и ничија више.

„Централно учење јудаизма је да је Бог од Јеврејина тражио да створи уникатан, тоталан, чист и комплетан јеврејски живот, друштво и државу у Ерец Израелу. Ако је тако, како неко може искрено веровати да је Он уредио демократско право не-Јеврејину, који је потпуно стран и ван јеврејског друштва, и који је ослобођен својих религиозних обавеза, да има и најмању реч у тим делима? Ерец Израел значи „Земља Израела“. Значећи земља народа званог Израел. Прецизно као што је Моаб значио земљу Моабита, а Едом Едомита. Концепт, логични концепт земље је да она служи као дом и пребивалиште за народ који води свој сопствени, уникатни и издвојени начин живота. Није географска област то што дефинише личност, већ је особа та која контролише земљу. Ниједан не-Едомит никада није био грађанин у Едому, баш као што ниједан не-Филистејац није био становник Филистеје, нити је имао икакву реч у њеном националном интересу или карактеру. Према томе, слично је било и с Израелом- јеврејским народом. Земља Израела припада јеврејском народу. Они су ти који је контролишу, који је дефинишу. То је њихова лађа, њихова територија у којој креирају друштво Израела, друштво Божије Торе. Само Израел, само Јевреји, имају поседнички интерес за то.“

Рабин Меир Кахана је 1984. године ушао у Кнесет предводећи партију која је осамдесетих нагло добила на популарности у земљи где већину чине секуларисти. Успех ваља тражити у боље организованом бирачком телу, као и у стандардним промашајима и предизборним лажима лабуриста и Ликуда. Пред изборе 1988. године изгледало је да ће његова партија освојити бар 12 посланичких мандата (толико моментално има Шас, друга ултра-ортодоксна странка), но, видевши опасност за себе владајуће партије забрањују Ках. Интересантно је да су рабин Меир Кахана и његов политички архиривал Јицак Рабин убијени истог дана, 5.11., што је у најмању руку “ чудна“ подударност. Неколико минута пре него што ће погинути изјавиће пред званицама у “ Мариоту“: „Мој живот је, заиста, био живот идеја које су коначно преузете од људи и које су постале прихватљиве….Тиме сам већ победио.“

Његовом смрћу није дошло до краха кибуцарског покрета, већ обрнуто, до даље експанзије Западне обале. За разлику од првих генерација кибуцара које су чинили атеизовани, промарксистички ционисти, последњих деценија преовладава тренд насељавања ултра-ортодоксних Јевреја дубоко унутар арапске територије. Кибуци су стратешки постављени око великих арапских енклава како би у датом моменту пресекли комуникацију, струју, воду и дотур хуманитарне помоћи, уколико би нека од међународних организација решила да је пошаље, а обучени колонисти могу у сваком тренутку да делују у саставу израелских безбедносних снага. Иако Шин Беит процењује да Ках има „неколико стотина присталица“ истина је битно другачија. И поред тога што су ултра-ортодоксни Јевреји мањина у Израелу (свакако да ратоборних има више од неколико стотина), време ради за њих јер имају далеко виши наталитет од секуларних земљака. Што се тиче прираштаја не заостају за муслиманима. Такође, кибуцари нису тек тако дошли на Западну обалу, већ су прошли идеолошко-војничку обуку пре него што су емигрирали у Израел. Након Xебронског масакра Јевреји староседеоци, који живе у том граду преко две хиљаде година, јавно су се оградили од бруклинских придошлица. Независно од резултата фебруарског дуела између представника Ликуда, Аријела Шарона, и представника Лабуристичке партије, Ехуда Барака, религиозни кибуцари ће и даље бити јак фактор дестабилности у областима освојеним 1967.године (Јудеји и Самарији). Како је рекао Барух Марзел, вођа Каха у Кирјат Арби: „Планирамо све што је у нашој моћи да зауставимо мировни процес. Све фантазије Шимона Переза биће спране реком крви.“

Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ

Сродни чланци:

Оставите одговор