RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Видовдански завет

Видовдански завет 03.01.2000.Leave a comment

Сваки народ на свету има своје светиње. Светиње су нешто најдраже, најлепше, најдуговечније, најузвишеније. Оне одвраћају човеков поглед од свакодневних зала и прљавштина, оне узносе човека Богу, оне прочишћавају његово срце, душу, ум, оне га уљуђују, просветљују, оне му указују на пут ка Господу, оне га чине бољим и духовнијим но што јесте. Све што човек смисли, узвиси, подигне, надахне Духом божјим, постаје његова светиња. Светиња може да буде све: место где се одржава служба Божја, језик, писмо, сваки предмет који обаспе искрена побожност. Нема народа који нема своје светиње и то без обyира на којем се степену цивилизације и културе налазио: и најпримитивнији народи знају шта је свето и негују своје светиње, успостављањем светиња врши се прва селекција и прво разликовање етичке и духовне природе. Огромна је улога светиња у животу једног народа и ччудна је и необјашњива њихова судбина. Светиње најчешће превазилазе своје народе и трају даље и кад народ изумре. Неки народи расту заједно са својим светињама и остају им до краја верни. Други народи изумиру остављајући иза себе своје светиње као поруку и поуку другим народима. Ко данас зна за народили племе што је створило хуна-молитву и језик у Полинезији или менхире, долмене и кромлеке у Енглеској и Француској или џиновске камене маске у Меланезији? Неки народи остају верни својим светињама остављајући их за собом и после свог изласка из историје, а неки народи мењају своје светиње. Ми смо досад два пута променили своје светиње или два пута „преверили“: први пут кад смо напустили назнабожачку религију и прешли у хришћанство, и други пут кад смо православље заменили марксизмом, материјализмом и потрошачком еуфоријом и не знајући да не идемо напред у сусрет новом времену него назад и да смо се вратили дубље у прошлост од оног стања у коме нас је затекло хришћанство. Заљубљени у реч прогрес, уображени и поносити што предњачимо свету, ми нисмо ни приметили да смо постали робови ствари и предмета и да смо се вратили на најнижи облик фетишистичког обожавања употребних предмета: нама су материјални прогрес и удобни стандард постали нови богови, далеко опаснији и нехуманији од оних које смо са собом донели на балкан и којих смо се одрекли зарад хришћанства. Протерали смо бога из својих срца, определили се за интерес, материјална уживања, јалову утакмицу у гомилању материјалног богатства, у надмоћи над другима, уздигли сопствену празнину до култа, заборавили на све своје духовне вредности које су нас стотинама година подстицале и бодриле дајући нам снагу да издржимо и да се одржимо у историји и на овој светској ветрометини која се зове Балкан. Xајде сада да направимо историјски биланс и положимо себи рачун шта смо добили а шта изгубили приликом овог двоструког преверавања. Када смо почели примати хришћанство, ми смо били дивље, заостало племе. Xришћанство нас је увело у најкултурнију средину, дало нам писменост и књижевност, отворило врата највишим знањима које је створила хеленска цивилизација и која су и данас у темељу светске цибилизације. Створили смо државу, цркву и нацију, почели да кротимо своје дивље природе, смањили укупну количину суровости која је била у нама и у нашем животу, оплеменили се и оспособили за нова искушења, која су нас касније задесила турском најездом. Сада, када је дошао крај нашим заблудама и када смо своју приврженост комунизму платили новим покушајима чаречења нашег народа и нашег националног бића, време је да се из ове празнине у коју нас је бацила садашња криза окренемо својим традиционалним духовним вредностима. Морамо се поново вратити видовданском завету. Видовдански завет позива на опредељење за царство небеско насупрот царству земаљском. Многи злобници и зломисленици, нарочито последњих десет година колико траје борба за одбрану свете српске земље, покушавају да омаловаже и наруже овај највиши видовдански завет без кога Видовдан губи своје неугасло светло и зрачење а историја свој смисао. Шта је ова највиша видовданска порука, шта она значи и на шта обавезује? Наш народ није ни лако ни брзо дошао до овог најдуховнијег од свих духовних завештања. Ми смо почели историјски ход као варвари а достигли смо највише врхове духовности, хуманости и правдољубља. Опредељење за царство небеско значи највиши степен историјске духовности коју један народ може постићи у развоју своје хуманости. То је степен на којем један народ превазилази самог себе јер прихвата као своју животну философију и као критеријуме за свакодневно понашање највише идеале хуманости, правдољубља и племенитости; то је спремност и способност да се сопствени интерес, био лични или колективни, подвргне критеријумима највише моралности какав је „божја правда“; то је стављање закона духа изнад закона материје, а морала изнад користи и интереса. Најсажетију формулу те духовности изговорила је мајка Јевросима у народној песми кад је заклела сина Марка: „Марко сине, једини у мајке! Не била ти моја рана клета, Немој, сине, говорити криво Ни по бабу, ни по стричевима, Већ по правди Бога истинога; Немој, сине, изгубити душе; Боље ти је изгубити главу Него своју огр’јешити душу“.

Др Зоран ГЛУШЧЕВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор