RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Ивана – грађа од које се творе снови

Ивана – грађа од које се творе снови 13.10.2001.Leave a comment

Игром случајности, како сама каже, Ивана Жигон је за Телевизију Палма направила сценари о, режирала и играла улогу у емисији „Молитва за нови век“ која је први пут емитована на Божић. Желела је да се пред надолазећим новим веком сви заједно помолимо кроз оне који то најлепше умеју – српске песнике. Пре два месеца, управо за ту емисију, награђена је на десетом филмском фестивалу православних словенских земаља у Тамбову, у Русији, дипломом „Златни витез“ на којој пише да се додељује „за екранизовање и оваплоћење лепоте и величанствености српске поезије“ Месец дана раније Ивана Жигон је у Крушевцу награђена „Златном потковицом“ за улогу Нине Заречне у Чеховљевом „Галебу“. У Русији, у Тамбову, а потом и на његовом еху у Пожеги, постављена је изложба фотографија уметничког фотографа Петра Вујанића под називом „Србија“. Овом приликом су биле изложене 22 фотографије, а аутор припрема још озбиљнију изложбу од 55 фотографија за Београд. Ивани је била поверена улога Србије на тим фотографијама снимљеним понајвише на рушевинама Генералштаба и другим симболичним местима. Улога без текста, а тако речита, сасвим другачија, а тако налик на њу потврдила је и на фотографијама снагу и сугестивност Иваниног талента. То је само неколико последњих у низу испреплетаних улога (или живота) које ова млада девојка одиграва и оживљава за све нас. У свом матичном позоришту завршила је сезону као Нина Заречна, Настасја Филиповна у „Идиоту“ Достојевског и Елиза Дулитл у Шоовом „Пигмалиону“. Претходиле су им, раније или касније, Шекспирове Леди Магбет, Дездемона и госпођица Јулија, Ана Проспер у „Маркизи де Сад“ Јукија Мишиме, Памела у „Женском оркестру“ Жана Ануја, као и Милева у „Крмећем касу“ и Зора Шишарка у „Белој кафи“ Аце Поповића, Коштана Боре Станковића, циганчица Гага у драматизацији Андрићевог „Увојка модре косе“… На први поглед етерична, превише нежна и као украдена из полутаме неког средњовековног замка Ивана не пристаје уз преоштре оквире данашњице. Али кад проговори излива се снага бујице која носи све што пожели да понесе, а да притом остане бистра и прозрачна. У полутами осунчаног дана, окружена благим нередом драгих ствари говорила је… ——————————————————————————– Као глумица имате резервну отаџбину, или уточиште – на сцени. Као глумица, кроз ликове сте на неки начин и интернационалиста. Или нисте? Да ли сте националиста и верујете ли да постоји идеална прожетост између космополитизма и патриотизма? – Моја резервна отаџбина, илити стечени завичај на сцени, има смисао у борби за бољим и лепшим, концентрисанијим животом. Представу зато, као ни битку, није пожељно отказати. А у борбу, као и у љубав, па тако и у представу креће се без рачунзијског вагања хоће ли се „победити“ или „изгубити“… Управо то брисање црте између пораза и победе, односно борба упркос ризику да ћеш изгубити и јесте једна врста вере у победу. Ми живимо упркос што знамо да ћемо умрети. Волимо, иако врло добро знамо, и из праксе и из литературе да су све велике љубави несрећне. Тако се боримо и за идеје, иако знамо да се и оне, као и љубави, могу из највеће идиле превратити у најмрачнији амбис… Међутим, потреба да се у животу иде напред, упркос логици ствари по којој би време можда требало бројити уназад – од рођења према смрти, је оно што нас чини људима; то што идемо унапред, чак и онда кад хрлимо у сопствену смрт. На позорници је човек можда најближи томе да буде сам свој господар, те да и лакше него у животу побеђује у својој борби за лепши свет. Јер, у животу човеком господари збир „случајности“, у сну влада неки још луђи хаос, а ни смрт баш није место и време у коме човек одлучује о својој судбини… Човек на позорници пркоси животу, удвостручава га; а могу мислити какво је то понижење за госпођу Смрт кад је тако неумитну и непоновљиву – репризирају… Нико се толико смрти не изругује као глумац на сцени. Супериорнији је, наравно, истински борац, у правом животу, који јуриша у смрт, без страха. Позорница је за мене завичај у коме се укрштају све стране света. Уосталом завичај, односно корени који везују човека за свој народ и јесу веза са свим његовим прецима, па и праоцем свих људи. У том смислу ја сам сигурна да се истински космополитизам црпи управо из човекове повезаности са сопственим народом. Србин је гинуо на Косову пољу штитећи понајвише друге. Није ли онда опасно по глумце који тумаче ликове јунака других нација да покидају везе са сопственим народом? – У праву сте, код глумаца постоји опасност да играјући Французе, Немце и остале Енглезе изгубе своју аутентичност. Можда у тој чињеници треба тражити одговор на питање зашто је међу глумцима, и уопште позоришним светом, много оних однарођених. Међутим, по мени, то се дешава из површног припадања глумачкој уметности. Јер у глуми се душа не губи, већ се усавршава давањем и дељењем с једне стране својим улогама, а са друге – публици, читавом свету, без разлике… По мени је глума усавршавање себе, својих чула, своје љубави према постојању, дакле уметност изражавања пре свега људске индивидуалности. Глумац ће то друго биће, своју улогу успети да дочара као своје, у првом лицу једнине, само онда ако је и сам аутономна аутентична личност; ако је сам по себи занимљив начином свога постојања. И публика ће га волети управо због начина на који хода, дише, корача, плаче, говори, мисли – дакле постоји… Тек тако, ако је сам свој, он ће моћи да буде и „неко други“. Слично је и са учењем страних језика. Како човек да учи страни језик, ако није савладао свој матерњи? Речи ће лако научити напамет, али недостајаће му садржаји. Тако је, чини ми се, и са народом. Народ са здравим, јаким кореном, као што је, надајмо се, још увек српски народ попут глумца – са Французом се осећа као Француз, са Русом Рус, са Индусом Индус. И баш у том тренутку је понајвише Србин, ма колико парадоксално звучало – јер се његова крошња надвија широко над његовим кореном. Што је здравији и јачи корен, шира је и раскошнија крошња, и плодови се разбацују и далеко од корена, нарочито када дувају јаки ветрови, као што обично бива на Балкану. У том смислу за мене је српски национализам наличје истинског космополитизма. Јер, Србин је управо Србин зато што је изгинуо на Косовом пољу, штитећи понајвише друге, а не себе, јер изгинувши себе никако није могао наизглед сачувати. Али по православној вери – човек ће сачувати себе управо онда када штити друге. И српски народ, иако је изгинуо на Косовом пољу израстао је управо на својој погибији, на косовском миту, из својих високих узора, из народних песама у чијим су стиховима хероји изгледа живели дуже него да су се по данашњим мерилима „мудро“ одлучили да изаберу земаљско царство… Зато се ми не морамо плашити негативног призвука у речи национализам. Тога нека се плаше они народи који су војевали и освајали да би живели на рачун других народа. Из оваквог промишљања ја нисам само српски националиста, већ и комуниста, јер верујем да човек не сме живети на рачун другог човека, исто као што ни народ не сме живети на рачун другог народа. Док не будемо схватили да је управо капитализам тај који је суштина новог светског поретка, нећемо га ни победити. Овога мог комунизма ће се згрозити само они површни људи који не схватају да је сваки „изам“, па и комунизам, наравно, искомпромитовао своју суштину. Али и љубав се у браку, својој реалности, веома често исквари; и поред тога људи се и даље заљубљују, и даље венчавају. У том смислу и вера у правду неће угаснути у људском срцу, бар дотле док човек буде веровао у самога себе. Какви су ваши утисци са последњег и ранијих путовања по Русији? Имате ли осећај да смо удаљенији или блискији него раније? – Своју идеалну домовину од детињства слутила сам у руским пространствима. Тако сам већ у средњој школи тражила да уместо енглеског учим руски језик. Па чак и тај енглески, већ од 13 године сам проговорила најпре свађајући се са странцима и доказујући им да је њихова новчана цивилизација проклета и осуђена на пропаст. А руски сам научила не свађајући се, већ волећи Русију, руску литературу, па и понеког конкретног Руса. Ваљда је зато логично да руски говорим много боље него енглески, па чак и него италијански, који сам учила такође пријатно – певајући. Наш „бескрајни плави круг и у њему звезда“, наша дубока чежња за спасом који се крије у руској снази толико је ирационална иидеалистичка да мора доживети и велика разочарења. Тако смо се разочаравали и током последњих дугих десет година. За време бомбардовања била сам у прилици да им на државној телевизији кажем да је за мене њихово ћутање било страшније од НАТО пројектила, јер се од њиховог ћутања није могло побећи ни у једно склониште. Говорила сам им да им не завидим на њиховој одговорности, коју су увек кроз историју морали крваво да отплаћују. Спасавали су и спасили Европу и од најезде Татара, и од њеног Наполеона, и од њеног Xитлера… Ко нам онда даје за право да не верујемо да ће спасити планету и овај пут? Ми смо ипак некако сувише размажено очекивали да се Русија на дугме подигне, уђе у ризик Трећег светског рата зато што нас, Србе, ето, бомбардују, а притом ни сами нисмо изашли на улице да демонстрирамо када су бомбардовали нашу браћу преко Дрине. У Русију се мора веровати, бар онолико колико у себе верујемо. Пре неки дан читала сам поново део из „Ане Карењине“, кад најчувенији руски литерарни јунак Вронски креће у Србију да се као добровољац бори са Србима против Турака. Толстој ту даје широку палету разних ликова: Љевина, пацифисту који не може да схвати зашто би неко ишао тако далеко да би се упуштао у тако ужасну и прљаву работу као што је рат; његов таст тврди да руски народи не зна за кога се то моли по црквама, молећи се за „браћу Србе“, и да то чини желећи само да учини било какво богоугодно дело; ту је и слуга, мужик кога питају шта он мисли о том српском питању, а он одговара да се он ту ништа не разуме, да он воли да о томе одлучује његов свезнајући цар; и сам Вронски говори да одлази у Србију понајвише јер му се више не живи. Само један јунак директно говори о жељи да се помогне једнородном, „истокрвном“, братском народу који страда… Дакле, и тада и сада, и у романима па и у збиљи, и у Русији и у Србији има нас разних. Али очигледно је да постоје међу нама дубоке, нераскидиве везе и сличности, толико свеобухватне да се тешко могу конкретизовати у појединачно и концизно објашњење. Лакше се могу објаснити кроз пример. Пре месец дана срела сам у Москви униформисаног (притом пијаног) младића који ми је, кад је чуо да сам из Србије, стиснуо руку, крикнуо болно „Косово!“ и ударио о стаклени зид телефонске говорнице поред које смо се налазили. Стакло се поломило и њему је из шаке потекла крв. После тога сазнала сам од његове сестре да су њиховог брата пре неколико година отели Чечени. Ето, то су те наше руско-српске везе. Срела сам и једну пропалицу свог у кожи и са кајлама, арбатског мафијаша који ми се представио именом Људојед, у преводу Људождер, и лагао да је био код нас на ратишту, али да је, ето, заборавио тачно у ком граду, јер је од рањавања задобио амнезију. Али мени је била некако драга његова лаж. Схватила сам да чак и руска бараба са Арбата осећа грижу савести што нису притекли у помоћ кад је требало. А честити људи су чини ми се погурени, онеспокојени, у очима им суза и огромно руско „опрости“, у коме се крије свест о томе да не могу спасити ни себе ако не буду штитили нас. Мада та свест обећава да Руси ни овог пута неће изневерити своје предназначење и веру Достојевског да су Руси у ствари последњи прави Европљани. Ето, и то је такође наша руско-српска веза, нимало случајна. Можете ли упоредити свој доживљај Русије и Енглеске приликом боравка у обе земље? – Не би било фер да одговарам на ово питање. У Енглеској сам била веома кратко, два пута на позоришним фестивалима. Искрено речено, једино лепо чега се сећам био је један сунчан дан када сам решила да на Ковент Гардену оживим, крајем двадесетог века, Елизу Дулитл из Шоовог „Пигмалиона“, са почетка века. Обукла сам се у дроњаву продавачицу цвећа, купила од последњих пара неко јефтино цвеће и почела да га делим пролазницима. Улетела сам тако и у улични панк концерт и схватила да ми је најдраже не кад се у животу игра и глуми, већ кад оно позоришно, наживотно заживи на позорници живота. Такође, не само да не познајем Енглеску довољно добро, већ ми се још од детињства, кроз литературу, нарочито Дикенса, Енглеска урезала као земља у којој муче децу по сиротиштима. Уосталом, не би било праведно такође ни упоређивати једно изоловано острво и осмину земаљског копна које се зове Русија, и у којој тече 3.000.000 километара само река. Мени се тако чини да би се само у језеро Бајкал, дубоко и до 1600 метара, утопила читава Енглеска. Рекла бих само једну веома битну разлику. Русија, чак и када је држала под својом влашћу Источни блок, није то чинила да би сисала туђу крв и крала, као што је то чинила Енглеска по својим колонијама, већ да би очувала, тека сада схватамо колико важну равнотежу на планети. Без равнотеже међу светским половима, некако упоредо губе се границе и међу мушко-женским половима, па смо, ето, доживели да чак и у Београду, на Балкану, педери и лезбејке желе да одпарадирају свој „понос“. Кажу да се крај света слути када се полови исувише приближе један другом. Ја се бојим да је то истина. Зато ми се чини, као што се на позорници негују дикција, књижевни језик и лепи манири, треба чувати и женску женственост, као и мушку мужевност, што и јесте најизразитији део људске индивидуалности. Да ли је већа одговорност или привилегија бити глумица у националном театру, и како то изгледа данас, у Народном позоришту у Београду? – Позориште је за мене наука о животу. Не можете ни замислити како се сваке вечери завеса неумитно спушта и колико је све што си одиграо те вечери после тога непоправљиво. Глумац тако живи на стотине живота, веома јасно осети краткотрајност оног свог једног јединог… Тако, позориште нас учи животу као увек зачудо јединственој, непоновљивој, аутентичној појави. А појам национално је такође веома близак – аутентичном. Тако у националном позоришту и глумац и гледалац би требало да се осећају некако удвостручено аутентичним. Поготову то важи за српски нациопнални театар. Тада би та аутентичност требало да се утростручи, јер су Срби последњих десетак година предњачили у борби за очување своје индивидуалности , а самим тим и аутентичности уопште. Били смо десетак година позорница на којој истрајава један свет паралелан са „светским“ светом и његовим новим поретком; испуњен, идеалистичан, концентрисан, згуснут у догађајима, страстима и сукобима! Све су то особине карактеристичне за позориште. Имали смо и овде гледаоце широм света, а и пристрасне, необјективне критичаре. Организованом хајком желели су да упропасте њену премијеру побуне против „новог светског живота“… Верујте, дешава се то веома често и по београдским позориштима – да се и најлепше представе прогласе за најгоре, као и да се оне најпросечније проглашавају за изузетне, по принципу царевог новог одела. Међутим, ти позоришни критичари и њима аналогне светске судије и моћници су заборавили да публика ипак воли да гледа оно што је заиста лепо, истински добро и аутентично, без обзира на то колико јој покушавају испирати мозак. А ми глумци којима је наизглед посао да „лажу“, изигравајући да јесте оно што није, у ствари најбоље знамо колико ниједна сценска околност не може оправдати глумца који лаже. Ми најбоље знамо да ниједан глумац који лаже публику неће опстати дуго у позоришном животу. У ствари, и на сцени и у животу, у фокус истинске патње улази само оно што осветљавамо нашом љубављу. Љубав тако расветљава, ако већ не може да објасни све недокучиве тајне. А човека можеш можда да натераш да каже да му се свиђа оно што му се у ствари не свиђа, али никако не можеш да обманеш некога да истински заволи оно што у ствари не воли. Ваша појављивања на последњим протестним митинзима СПС-а и Српске радикалне странке изазвала су и коментаре којима Вас декларишу као партијског човека неке од ових двеју странака. Да ли сте стајали на бини поред политичара због неке од ових странака или због нечег другог? – Како је глума за мене истраживање сопствене људскости и аутентичности и индивидуалности, тако у животу нисам могла постати чак ни члан на пример Савеза драмских уметника, а камоли какве партије. Наиме, од самог детињства Достојевски ме је учио да је човек, сам за себе, „крив за све“, па би ми било превише да се са таквом врстом светоназора добровољно и учлањујем у неку додатну колективну кривицу. Сада се, претпостављам. чудите како себи онда дозвољавам да стојим на митинзима поред људи који симболизују партијски живот, поред Анђелковића или Шешеља на пример. А за мене је то веома једноставно, јер је из срца. Када неки поступак човек чини искрено, из својих најдубљих идеала, из онога што га и чини човеком какав јесте – чини му се да је то толико чисто да се не може ничим испрљати. Мада сам, наравно, свесна да многи са стране тумаче та моја појављивања веома површно и банално. Додуше, и ја сматрам да глумица мора припадати свима и да је ниједна партија не сме својатати. Такође, знам да ме многи људи са митинга на пример својатају и говоре „наша“, али ја то „наша“ увек схватам као припадање своме народу. То ме подсећа на случај када је мој отац Стево стигао у неко село да рецитује, и кад га је неки сељак загрлио и рекао: – Ево га НАШ Кригер. Било је то давно, али српски сељак добро антиципира ствари: мој отац, Словенац, па још и Кригер, испао је нашији од већине Срба. За мене је у свим тим мојим, ризичним по моју професију наступима била пресудна прича виша од оне на први поглед и тумачење и, како парадоксално, тиме сам управо себе сачувала као глумицу чувајући и негујући своју искреност, па и темперамент. Прво, ја мислим како осећам и како јако осећам тако јако и мислим. Друго, глумац је као нека ходајућа уметност. Уверена сам да би нека уметничка слика или песма, а нарочито родољубива (уосталом, ако песма сме да буде родољубива, зашто онда глумац не може?) одшетала до борца на фронту који брани свој народ; да би дошла и испред скупштине да се буни против издајничке власти која је депортовала кроз Слободана Милошевића ако не баш сваког грађанина Србије, а оно бар сваког који је последњих десет година гласао за њега… Али не може песма сама да дође где је потребна као мелем на рану, просто јер не уме да хода. Зато глумац уме. Тако сам ја, понекад, и поносна што се уметност често преко мене сусретала са народом. И то оним „најнароднијим“ народом, са најчеститијим, обично најсиромашнијим светом, са оним“последњим“ који ће по Библији „једног дана бити први“. Треће, ја још и разумем сироте политичаре, несрећног Ђинђића и, за мене још неморалнијег Коштуницу, и неке економисте и бизнисмене који су већ на неки начин својим животним опредељењем одабрали „земаљско, а не небеско царство“, који нису схватили да било чији један леп и комфоран живот, како га замишљају они који сањају „амерички сан“, у исто време значи бар тридесет обогаљених живота; али не могу да разумем ниједног уметника који се пита не – зашто живети, него само – како живети? До пре свих ових ратова још сам и могла разумети Србина који је прозападно оријентисан, мада ми је то и тада парадоксално звучало, али после свега мени се то учинило као помањкање увида у реалност. Удубљујући се у њихову психологију (јер удубљивање у психологију и јесте мој посао) схватила сам да није све тако црно-бело. Многи од њих чезнули су и сањали неки заиста бољи и лепши свет. Тај њихов сан, ако већ не раније, експлодирао им је пред очима 1999. године у свом пуним сјају. Међутим, човек слабог карактера не може да се суочи са својом грешком, а поготову јер је та „грешка“ последњих десет година прерастала и у кривицу и саучесништво у свим злоделима која нам је Запад учинио. Последњих дана видим да су се дубоко замислили над собом. И зато, не плашим се кад ми се смеју што сам међу „последњима“ који верују у изневерене идеале који нису више у моди. Лако ми је, и истовремено веома тешко на души, јер ће нажалост имати још много, много разлога да се разочарају у свој амерички сан, а помало и у себе. Али човек и може израсти у бољег и исправнијег ако се суочава са својим грешкама.

Весна АРСИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор