RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Чега се Срби плаше

Чега се Срби плаше 06.11.2001.Leave a comment

Кад је, ономад, у Шведској нестало струје, па је није било пар дана, вест је, као бомба, обишла свет. И ми смо се наслађивали на крају Дневника гледајући како бабе и осталу нејач умотавају у ћебад и дотурају им храну, док ови само трепћу уплашеним очима, као срна пред горским лавом. Са таквим узбуђењем, код нас се рекламира још само појава детета са две главе, или сусрет са вукодлаком, негде у Влашкој. А и то, само кад понестане надражаја у свакодневном животу… Али, у овом делу приче, нисмо битни ми. Битни су Швеђани. Мора да су се, у сусрету са прекидачем за светло који им, по први пут у историји, отказује послушност, на`ватали страха за цео живот. Јер, кажу стручњаци, људи се највише плаше непознатог. А шта зна Швеђанин шта је распад система… И Срби би се плашили непознатог – кад би тако нешто постојало. Они су, међутим, имали ретку привилегију да им се све ноћне море и остваре, тако да није остало много новотарија за ишчекивање. Што не значи да се Срби ничега не плаше. Српски страхови су не претерано бројни, али пробрани и оригинални. Ствар додатно компликује необичан начин на који се Срби хватају у коштац са својим страховима. Методологија је, зар треба рећи, атипична, а резултати сасвим логични. Узмимо један врло једноставан пример. Из живота је познато и лако проверљиво да се Срби, на пример, страшно плаше да их не ухвати киша. Не зато што се плаше кише као кише, него зато што не воле да буду ухваћени и ошишани као млади мајмуни, ни од кога, па ни од глупе кише. Шта онда Срби раде? Обављају опсежне припреме не би ли киши доакали. Како? Тако што из дана у дан, из вечери у вече, не пропуштају ни једно издање временске прогнозе. Грдно се варају сви који мисле да Срби гледају толике вести на телевизији да би се излагали испирању мозга, или зато што их политика много интересује. Боже сачувај! Срби гледају вести да би чули какво ће време бити сутра! Кад се оне девојке испрсе испред карте са циклонима и антициклонима, у свакој српској кући настаје тајац. Ако неко од укућана случајно зине да нешто каже, домаћин цикне као гуја: „Ћути, да чујем време!“ Ако се несмотрени гости, у невреме, занесу у разговору, газда даљинског управљача појачава тон до максимума, шибајући их мрачним погледима, док ови не умукну. Ако жена, без осећаја за тајминг, промоли главу из кујне са бесловесним питањем – шта ће ко за вечеру – Србин ће је сасећи са пар скраћених псовки и урликом: „Је л` видиш ти да ја слушам време?!“ Кад Србин, после десетих вести (десет вести, а све исте), утврди градиво и дође до податка да ће сутра бити провала облака, протегне се и спокојан легне да спава. Чим ујутру отвори очи, скочи до прозора, погледа облаке отегнуте до земље и зна шта му је чинити. Оно што нико не би. Јер, ту долази до фантастичног српског обрта. Не, Србин у тој ситуацији не посеже за кишобраном и кабаницом. Не да се он тако лако преварити очигледним чињеницама. Он тада окрене леђа прозору, опсује лажљиве метеорологе и гологлав и голорук, креће у натуштени свет: „Море, ови појма немају! Која киша, који пљусак, кој` мој!“ У Србији су и будале мудраци Жена га, на прагу, распаљује глупим питањем (јер српска жена нема онако богату имагинацију, самосвест и унутрашњи живот као српски мушкарац). Глупо питање гласи: „Јеси ли понео кишобран? Рекли су да ће киша…“ Разголићени српски мудрац застаје на прагу, осврће се у гневу, и добацује глупачи: „Дакле, кол`ко си ти глупа, то није нормално! Па, је л` ти, будало, верујеш у све што чујеш на телевизији! Која, бре, киша, све лажу…!“ Пун себе, српски Сидарта излази на светлост дана. Корача и размишља у сентенцама: „Биће кише, али сутра мало! Киша никад не пада кад изгледа да ће да пада и кад ови ударе у таламбасе. Киша пада кад се нико не нада…“ Код последње речи, а у пола мисли, већ га хвата провала облака праћена градом величине јајета и налетима олујног ветра. Покисао као миш, Србин се љуља као сламка међу вихорове, али се и даље не да. Наравно да није он погрешио. Десило се: „Види, мајку му, ови погодили! И ћорава кока нађе зрно…“ Србин трчи колико га ноге носе, набацује кесу на главу, притеже неадекватну гардеробу око озеблог тела, проклиње глупачу која му није спаковала кишобран и моли бога да му се до вечери – не спусти на плућа. Тако улазимо у нови круг српског страха. А то је – страх од болести. У Срба је веома изражен страх од болести. Од болести, Срби признају само две, основне врсте: прехладу и рак. Ова прва, ипак, има првенство, и сматра се извором свих осталих. До тог сазнања, Срби су дошли потпуно самостално, преузимајући на себе и бреме медицинског истраживања, дијагностике и лечења. Јер, према богатом српском искуству, не само да метеоролози појма немају, него га немају ни доктори. Зато су Срби принуђени да сами откривају болести, ескивирају их и траже лек. То је уклесано у чувеном, српском принципу самолечења, који гласи: „Знам ја, ваљда, најбоље шта ми је!“ Пошто доктори, који везе немају, поприлично занемарују тежину болести зване прехлада, Срби су, логично, закључили да је реч о веома тешкој болести, једном од највећих, традиционалних, непријатеља српског народа. Тај непријатељ вреба на сваком месту и у свакој прилици. Посебно је подмукао у возилима градског превоза, налазећи верне слуге и ревносне сараднике у кондуктерима и појединим путницима, који у сред лета, широм отварају прозоре. Они нарочито перфидни, чак, отварају и шибердах, и то онако опасно, укосо, да `ладан августовски ваздух, удари Србе право у главу! Спасавајући живу главу од прехладе, Срби ступају у лукаво дејство. Знају они да са непријатељем не вреди људски и отворено: може будала и да удари, или да се демагошки позове на врућину и смрад. Зато Срби мудро сачекају да кондуктер одмакне до предње платформе, вешто се привуку шибердаху и брзином муње га херметички затворе. Ако се неки изрод међу путницима побуни, Срби посегну за историјским аргументом: „Кад ме НАТО-бомбе нису докусуриле, тебе ћу да пустим да ме промајом уништаваш!? Не прилази шибердаху, руке ћу ти откинути!“ Штитећи се од ове опаке болештине, Срби велику пажњу поклањају одговарајућем одевању. Основни мото је: не дозволи да ти икада буде `ладно, нити да ти озебу леђа. Само будале, по старом српском веровању, мисле да им се у јулу или августу то не може десити. Срби, склони филозофском промишљању живота, знају да ђаво никад не спава и да алауџа може да удари у свако доба. А кад удари, удари право у крста, која су, после главе, најрањивија српска тачка. Зато је логично што у сред лета можете срести толико Срба утегнутих у кожне јакне, кафтане и вунене прслуке. Нису они блесави, они су само опрезни. Мука их научила. Ко не познаје добро Србе, биће збуњен наизглед парадоксалном чињеницом, да у зимским месецима они, готово стопроцентно, ходају гологлави. Разлог за то је двојак: прво, што Срби верују да све невоље долазе од ногу (трећа српска слаба тачка), које ваља утоплити не би ли се сачувала глава (а ако се ноге не утопле, из разлога журбе, недостатка новца, или чега год, онда је узалудно утопљавати и главу, пошто је све ионако унапред пропало); а друго, смештено у метафизичким дубинама српског бића и сажето у принципу: „Неће мене!“ То што болест Србе највише коси управо тада, ни на који начин не утиче на то да они нешто коригују у сопственим уверењима или пракси: да пораде на директној заштити главе, гуше или руку. Не, то само учвршћује њихов оригинални став – да од прехладе нема подлијег непријатеља који, ето, насрће и на голоруке и гологлаве, чак и на температури од минус 10! Што пропусти у јулу, сачека у јануару. Ту, негде, међутим, Србе савлада фатализам живота. Не могу Срби да одиграју два полувремена, па то ти је. Џаба ти борба, кад ће бити оно што мора. Онда се Срби раздрље, баце шалче и рукавице и полете у сусрет мећави. Па, ко жив, ко мртав. На исти начин, и на истим темељима, Срби се рву и са страховима од осталих, секундарних болештина, те нема потребе да их посебно обрађујемо. Србин је Србин само у невољи Ова два примера (страх од кише и страх од прехладе) уводе нас у трећи, виши ниво српских страховања. Ту је смештен један од најважнијих и најопштијих српских страхова, а то је страх од невоља. Срби, као један домаћински и нормалан народ, ма шта ко о томе мислио, гаје озбиљан и дубок страх од тога да не западну у било какве невоље, недаће и несреће. Смејте се ви колико хоћете, али Срби највише воле да све буде у реду и да нема никаквих проблема. Да се људи воле, да нема рата и да Алка Вујица слободно пева у Београду. (Обично им, златна рибица, од ове три, оствари само трећу). Све ће Србин учинити да тако и буде. Што у животу , обично, испадне другачије, то је већ судбинска енигма! Циници, међутим, сматрају да Срби, систематски, себи и другима, производе невоље, да се стрмоглављују из једне у другу, да их упорно изазивају и зачикавају. То је потпуно погрешно размишљање. Срби, заиста, све што раде раде из најбоље намере и по сопственој памети, са жељом да изазову срећан крај, али непредвиђене околности, обично, потерају српску барку у десетом смеру. Кад се то деси, Срби се искрено нађу у чуду, и помисле, кршећи руке: „Како, мајку му, па није требало овако да испадне !?“ Ево једног конкретног примера о томе како је судбина, у ствари, сурова кад јој Срби падну у шаке. Субота увече, породична вечера код Србиновог брата. Он и супруга, колима (ово је битно за причу), путују у насеље надомак града. Све време, са сувозачког места, жена му дроби: „Немој да пијеш, ко бога те молим. Буди човек бар једном. Немој кад возиш, зауставиће нас милиција, скинуће нам кожу с леђа!“ Србин ћути, смркнут, и сева очима. И само процеди кроз зубе: „Умукни. Ти ћеш да ме учиш…“ Стеже волан док му зглобови прстију не побеле. Само наизглед је миран и стамен. У њему, међутим ври. Од немоћног беса и прастарог страха. Рутинским нагваждањем, жена му покреће таласе древне стрепње: да га милиција не пресретне кад се мртвосан од пића буде враћао са братовљевог славља! Тога се плаши највише на свету. Ни луд јој то не би признао. Ни себи. Зато, чврсто понавља: „Ћути. Знам шта радим.“ Тим речима почиње свака српска катастрофа. Док седа за царску трпезу, Србин истински верује да ће је овог пута мудро избећи. Не трпезу. Катастрофу. Брат му, међутим, прилеће са флашом. „Нећу“, каже Србин, „возим. Дај ми, снајка, једну кафу.“ Стварно верује у то што говори, и решен је да то и оствари. Около га, међутим, дочекују салве смеха. Брат му се, зацењен и припит, уноси у лице: „`Ајде, не зајебавај. Може домаћа, татина? Види венац!“ Србинова жена изговара фаталне речи: „Неће. Вози.“ Србин, који се у себи још бори са униформисаним и бркатим демонима који ће га сачекати негде на мрачном путу, коначно кида окове страха и весело упире очи у брата: „Сипај, бато!“ До краја вечери, Србин је већ комиран. Како се час повратка ближи, хвата га алкохоличарска меланхолија и повремени одбљесци страха од судбине која га чека у неком плаво-белом кецу, лукаво сакривеном у крајпуташком жбуњу. Али, само на моменте. Много чешће, запљускују га таласи самопоуздања и осећај да је господар своје судбине. Седа за волан, сигуран да ће јој, овог пута доакати. „Седај, жено, знаш да најбоље возим кад попијем.“ Док пали мотор, Србин је већ весео, уверен у сопствени успех. „Шта си се, бре, смркла. Имам план!“ Ово последње није почетак – то је печат сваке српске катастрофе. Србин заиста има план. Пун ентузијазма, улази у авантуру унапред изгубљене битке. План је лукав: да завара траг. Да не иде главним улицама, него споредним. Милицији, сматра Србин, то неће пасти на памет. Лукав је он. Они имају силу, а он памет. „Мене“, страсно шапуће Србин, „никада нећете ухватити!!!“ Завлачи се у мрачне сокаке, упада у рупе, лута, извлачи се, гребе крила, одваљује бранике, путује дуже него да је кренуо на летовање. И у најмрачнијој улици, остварује се његова најгора ноћна мора. Једна рука наређује – стоп. „Добро вече. Возачку, саобраћајну. Јесте ли нешто пили?“ Србин уморан, с траговима ведрине, излази на састанак са судбином. Глумљеном сигурношћу, одговара: „Нисам. Можда само једно пиво…“ Ово је, већ, епилог сваке српске катастрофе. Детињастим порицањем очигледног, почиње српска агонија… Све остало је историја. Сценарио познат: кукњава, растезање, убеђивање, претње, мољакања, опет убеђивање, одузимање дозволе, борба око дозволе, ипак одузимање. Сутрадан, мамурно и панично тражење везе. Прекосутра, скрушено чекање пред шалтером и шикана од стране шалтерске опајдаре. Једном речју, гордо посртање, са фаталним последицама… И тако, више пута… После солидне количине невоља које му, у буљуцима, улећу у живот, Србин ставља прст на чело и поставља кључно питање – зашто? Шта је Богу згрешио да му се све то дешава? Зашто баш њему? Има оних који мисле да Србин срља и не мисли ништа. Не. Није Србин марионета коју вихорови историје бацају тамо, `вамо, и разбијају о хриди, без да је он промислио сваки свој потез. Напротив, као што рекосмо, за све је имао план. А кад се план изјалови, Србин, опет, не пропушта прилику да се упита – зашто. Није Србин срљао док је доносио одлуке, нити је пуштао мозак на отаву. Не. Двапут је мерио а једном сек`о. И после сваке сече, онако пребијеним прстима, поштено проверавао рачун. То изгледа, отприлике, овако: „Шта ово би, црна жено? Јесмо ли, лепо, све бацили на папир? Јесмо. Јесмо ли продали кућу у Лештанима, за марке? Јесмо. Јесмо ли отишли у подстанаре? Јесмо. Није било лако, али, ко велим, да се помучимо мало, под старе дане, па да после уживамо… Јесмо ли, лепо, све паре однели код Дафине? Јесмо. Добар дан, добар дан. Извол`те паре. Фала лепо. Је л` рекла да је ствар сто посто сигурна? Јесте. Па, како овако испаде, црна друго?!“ По сто пута Србин претреса трагични епилог свог бриљантног плана и природно закључује да нема његове грешке. Све чисто ко суза. И опет невоља на невољу. Ни у том логичком ћорсокаку, Србин не одустаје од искрене анализе. Зашто, па зашто? Није то без врага. Зна Србин да невоље не долазе без везе. Као што зна да није он крив. И онда схвати… Виша сила. Не једна. Милиони. А све црне. И све на њега… И заледи се од страха. Нису Срби увек луд народ Сада већ говоримо о четвртом, пакленом кругу српских страхова. Реч је о страху од црне магије! Веома је распрострањен међу Србима. Црна магија је та која хара Србијом, и прави ршум у животу њених житеља. Где она прође, ту трава не расте. Не морају Срби ни да се приватавају за зелен бор – унапред знају шта ће да буде. Пропаст. О размерама црне магије у Србији, сликовито говори пропорционалан број белих магова и златом окованих врачара, упрегнутих у пионирску мисију да са напаћеног српског тела скину неправедна проклетства. Сипају мелем на српску рану. Срби, обамрли од страха, сипају марке. Немачке. Ако је нешто претекло од претходних добротвора. Знају Срби, све се плаћа. И спас, наравно. Најбоље у маркама. А дебела спаситељка, само везе, као да гледа директно у душу. Све погађа. – Теби је, душо, много тешко, ко да ти је камен на срцу. Је л` тако? – Јесте, јесте. – Знам да јесте. Ништа ти, душо моја, не иде од руке. Је л` истина? – Јао, истина је… – Ко да су се и небо и земља, несрећнице моја, заверили против тебе. Је л` добро причам? – Добро, добро, него шта… – Имаш, срце моје, финансијских проблема. Је л` имаш? – Имам, имам… – Много се, лутко моја, секираш. Сва си се искидала. Јесам ли у праву? – Јао, јесте… – Ни са здрављем ниси најбоље. То знаш? – Знам, знам… – Једна црна жена ти долази у кућу. Је л` тако? – Па, долази…Више је смеђа… – То ти кажем, душо, смеђа. Е та, што се прави да ти је пријатељ, та ти баца црну магију. Лопатом, душо… Сва си ми црна од њене магије, ко угарак… – Јаоооо… То ми је сестра. – Знам да ти је сестра, али је нечовек. Терај то из куће. И ништа немој да бринеш. Дођи код мене у кабинету и има да ти скинем сву магију. Ко нова ћеш да будеш, душо моја. – Јао, хвала вам, по сто пута вам хвала… Повремено, дакле, Србима пође за руком да нађу љуту травку за љуту рану. Лакне им кад увиде да има ко да се постара за њих. Да неко брине. Да има лек. Да зна знање. Да увиђа проблем. Онда се Срби опусте и ухвате мало ваздуха. Чим се опусте и дођу до даха, Срби се препусте својој омиљеној дисциплини – дубокој филозофској интроспекцији. Инвентаришући своје муке и своје јуначко ношење с њима, долазе до закључка – да таквог народа и таквих људи, као што су они, нигде нема! И, богами, буде им лепо на души. Присете се оних тужних Швеђана који замало што не поцркаше од једног искључења струје. Присете их се, јадних, па да пукну од смеха! Једни су Срби, помисле Срби! То мајка више не рађа! У овом пријатном, омамљујућем осећању, открива се, заправо, друго лице петог српског страха. То је страх да неко случајно не помисли да су Срби људи као и сви остали. За Србе, то је највећа увреда на свету. И страх над страховима. Боље да им бациш соду у очи него да им кажеш, или само помислиш, да су као други. Обични. Људи ко људи. Ништа ексклузивно, конфекција. Само то не. Не мисле Срби, при том, да су бољи или паметнији од других, нити траже да им се то говори. Не. Срби само неће да буду спаковани у main stream. Па да може да их разуме свака будала с пола мозга… Срби рачунају да су чиста алтернатива. Andergraund . Drum and base. Реците Србима, слободно, да су откачени, да су ненормални, да таквих лудака на свету нема – и добићете њихову доживотну љубав. А само им реците да се, у основи, не разликују од других, макар ви мислили све најлепше – и сломићете им срце. Зато су Срби, као редак мелем на своју душу привили ону успутну реченицу покојног Јована Рашковића – да су Срби луд народ. Иако изговорена у сасвим практичном контексту, без далекосежних амбиција, од Срба је била примљена као орден са златним венцем. Тријумф правде и истине. Правили су се да се, као, љуте, вртуцкали репом, али им се срце радовало. Луд народ, него шта. Свако може да се научи памети, размишљали су Срби поносно, али се луд рађа. То се не учи. То је тај пут којим се ређе иде. Ставити главу тамо где други не би ни ногу – то је идеални српски манифест. Јавио би се, додуше, во времја, понеки слабији гласић, недорастао историјском тренутку, са питањем: – А што, људи, да стављамо главу тамо где се не меће ни нога…? Срби би би га само ошинули врелим погледом и одрезали: – `Ајде, ћути тамо. Шта се ти правиш паметан!? Чврста вера у то да си луд, дакле ексклузиван, другачији, уникатан, грејала је срце док су Срби, лудирајући се, поуздано пропадали. Да не буде забуне, нису Срби имали илузија у вези са пропашћу: било им је јасно шта им се дешава, и било им је тешко због тога. Једино олакшање доносила им је луча лудости. И стварно: много је лепше кад верујеш да пропадаш зато што си луд. А не зато што си глуп… Натанковани, до врха, тим ексклузивним турбо-горивом, Срби су летели небу под облаке… Држећи се зубима за крило авиона. Као Драгољуб Алексић. То је идеална слика коју су Срби желели да оставе за собом. Да их други виде и памте тако: како се зубима држе за авион и – лете. Коме би то још могло пасти на памет и зашто? Никоме и ни због чега. Само Драгољубу и њима. Срби да лете, скочањеног тела, утрнулих зуба, а ови доле, обични, да гледају. Да гледају, док им се вратови не укоче, и да цркну од зависти. Што то никада не би могли ни да смисле ни да ураде. Ни на памет да им падне. А Срби да пљуцкају одозго… Невоља је што, кад пљуцнеш, мораш да пустиш крило авиона, па полетиш доле, као камен. Право на ледину. Ни то Србима није било тешко. Да се пљуцне, па да се падне. Није Србима било тешко да плате. Па су плаћали и плаћали. Оној досадној келнерици која се зове сила гравитације и која не пропушта ни једну муштерију. А оне најлуђе највише воли. „Маши ручицама, маши!“ командовао је вођа пута, али узалуд. Машу, Срби рукама, али не вреди. Један за другим, само лупају о ледину. Права метеорска киша. А она бештија, пребацила пешкирче преко руке, извадила тефтер и само рецитује: „Да наплатим, молим!“ Како им се наврзла на леђа, једном, двапут, сто пута, тако је Србима огадила лет… Па су, тако, баталили летење на зубе. Атерирало се прилично тврдо… А беше лепо док је трајало… Карла дел Понте је нови цар Мурат Приметили сте, вероватно, да се Срби углавном плаше појава, а људи слабо. То говори о аутентичном јуначком карактеру Срба. Неких људи се, ипак плаше. Занимљиво је видети – којих. И овај, шести српски страх, има оригиналну физиономију. Срби се никада нису претерано плашили оних људи који су имали највећи капацитет могућности и средстава да им од живота направе пакао. Никаквих царева, краљева, султана, државних секретара… Ови подвикну, а Срби ни пет пара… О председнику Америке да и не говорим. Њега су се плашили ко лањског снега. Могао је, председник Америке, да се обуче у смртоносно нинџа-одело и да скочи на сред Трга републике, са све маринцима, Срби не би ни трепнули. Нема страха, па нема. А зашто? Е, одговор на то питање је нешто сложенији. Српски политички и лични живот је, као што смо установили, веома сложен и тежак. Ипак, Србин, као човек широког спектра, све то држи под контролом. О свему размишља и о свему брине. Не само о својим ситним стварима, него и о државним и светским. Сваки Србин, без разлике. Уђе у кујну, потпали шпорет, па на плотну поређа шерпе, велике и мале. Овамо унутрашња политика, овамо спољна, ту национално питање, ту војно, овде шерпица са рођеним животом, тамо жена и деца. И онда, Србин, како најбоље уме, у`вати да меша, кува, надгледа, соли и досољава, све по домаћој рецептури. Сам је смислио, ником је не открива. У једном тренутку, из оне највеће шерпе (светске силе и међународна политика) крене да кипи, пишти и шишти. Председник Америке оданде заурлава, кол`ко га глас носи, прети, куне, жив-недокуван да искочи из шерпе. Просипа се све по плотни, гори, кућа пуна дима. Србин, присебан, хвата шерпу голим рукама – и прсти му горе. Онај из шерпе – ни за јоту да попусти. Види Србин да ствар неће ићи лако. Не можеш уразумити председника Америке, тврдоглав ко мазга… Бори се Србин, као лав – овај ко глуво куче. Около гори све више, прст пред оком се не види. Србин – држ` за једну шерпу, држ` за другу. И оне пламте. Србин, на правди бога, сав знојав и нагарављен. Да ли се плаши? Не. Он нема времена да се плаши! Гледа оног силника који се сав распалио у намери да га упропасти, гледа тужне изгореле шерпе, чуду се чуди, и узима тајни српски лек за критичне ситуације, записан у речима: „Море, једном се живи. Куд оде јуне, нек иде и уже…“ Пали цигару и, опуштен, посматра глобално безумље. Осмуђен, али ослобођен страха. Врти главом, у неверици: „Шта ово би с лудацима, мајко божија?“ Страх му се увлачи у кости, тек кад се, у неко доба, присети да му је регистрација кола истекла и да ће морати до МУП-а. Ту га чекају оне од којих би и руски цар и председник Америке имали шта да науче. И Мурат и Фердинанд. И Клинтон и Карла дел Понте. Ту га чека Фреди Кругер у женском обличју. Умножен у више издања. Особе којих се Србин плаши највише на свету су: а) шалтерске службенице у МУП-у ( регистрација, личне карте, пасоши) б) медицинске сестре у дому здравља ц) банкарске службенице (шалтер – текући рачуни) Тако долазимо до занимљивог сазнања да се Срби највише (тојест, једино) плаше: 1. Срба (јер реч је искључиво о припадницама домаће популације) 2. Проминентних особа женског пола (шта ћете, кад су њима препуштена стратешка шалтерска места). Однос између Срба и ових чуварки реда и поретка је строго дефинисан, непроменљив и има одлике ритуалног. Од Србина се, пред шалтером, очекује следеће: 1. Да стрпљиво чека. Најстрожије је забрањено да пита зашто чека и докле ће. Никада не сме поставити неко од питања: – зашто службеница МУП-а телефонира куми („Причај слободно, нисам у послу!“) док он пред шалтером цепти од страха да је неким случајним, оштријим погледом, не изнервира; – зашто сестра у дому здравља препричава другарици претходних шест епизода „Страсти и чежње“ док он пада у пеницилински шок? – зашто примопредаја благајне у банци, између прве и друге смене, траје дуже од примопредаје државног трезора у Америци, после избора? То Србин, нити сме, нити му пада на памет да нешто пита. Његово је да ћути, и он то поштује. 2. Кад му се пружи прилика да проговори, обавезан је да буде љубазан, насмејан, скрушен и концизан. Уз то, још и самокритичан и кооперативан: – Ма, није ми тешко да узмем и потврду о плаћеном гробном месту… Него нисам знао да и то треба за регистрацију кола…. Сад ћу ја… – Шта сам урадио? Направио уши на признаници? Јао, кад човек оматори и одртави треба га одмах убити! Ма на себе мислим, госпођо, на кога бих? Где на вас, далеко било… – Само један чек бих молио… Да, да, знам да сам у минусу… Ма разумем ја вас, нормално, шта би било од државе кад би сви тако… Фала богу, реда мора да буде… Само један, ако може…Само овај пут… Ма не замерам, знам ја шта је финансијска контрола… Таман посла вас да јуре… Нема проблема, да дођем сутра? 3. Креативно улизивање може дати солидне резултате. Не увек и не обавезно. Ипак, вреди покушати. Што Срби, као изразити креативци, редовно чине: – Јао, госпођице, што вам је дивна блузица! Што је легло то крзно на чипку, немате појма… Ево, ево, ту ми је потврда о држављанству… Дивно вам стоји, некако вас отвара у струку… На бувљаку? … Не могу да верујем… Ја сам мислила у неком бутику… Изволте крштеницу… Али, да вам кажем, госпођице, то треба и умети носити… Не уме то свако… Не, немам формулар…. Нисам знала… Добро, сутра, нема везе… – Ја се вама дивим како имате живце са овим ненормалним народом. Издра се на вас она будала иза мене, као да га живог деру… Лудак, него шта је… Много има поремећеног света, верујте ми… Ко да сте му ви криви што мора да чека… Чекам и ја од пола седам, па шта… `Де журим… Па нормално да морате да доручкујете… И ви имате душу… – Ево, мало да се почастите са колегиницама… Стигла пензија… Ма шта није требало… Знам ја за ред… Не ради стање? Не, мари… Што би ми било тешко да дођем за два сата…? Ту сам, близу, ни пола сата аутобусом… `Ајд, у здравље… Зашто се Срби плаше ових жена? Побогу, зар и то треба објашњавати? Плаше их се зато што су страшне. Зато што су тако страшне… За Србе је ненормално све што је за друге нормално Ретки су мушкарци којих се Срби плаше. Ипак, има и таквих. Опет, међу Србима. Сачињавају убедљиво мањински део популације, и тим су страшнији. Истерују ове, већинске Србе из памети и утерују им страх у кости. То су, такозвани, фини људи. Фини људи су у стању да нормалне Србе, својим делањем, доведу до лудила. Од страха, нормално. Просто их распамећују својим ненормалним понашањем. Ништа што Срби од њих, у одређеним ситуацијама, очекују, ови не раде. Него, све супротно. Тиме потпуно паралишу Србе. А губитак контроле над ситуацијом је нешто чега се Срби, навикли да држе све конце у рукама, највише плаше. Имамо два примера. Пример А: нормално понашање. Пример Б: ненормално. Застршујуће. Пример А: Гужва у рано поподне. Србин се оштро пробија и, одједном, неко га закачи раменом. Случајно, али откуд то Србин зна. А и да зна, је л` треба да трпи да га чепи како ко стигне? Србину падне мрак на очи и он врисне: – Куд си навро, воле? Је л` на појило, сунце ли ти сељачко? Како то изговори, Србин застане очекујући да му овај узврати договореном лозинком. Прећутно и традиционално договореном. Преношеном, с колена на колено. Најчешће је и дочека. Јавка стиже, брзином светлости: – Сад ће во да ти покаже, магарче безобразни! Дођи да ти покажем где сам кренуо, мајку ли ти ј….? Србин му онда, с олакшањем, (јер види да има посла с нормалним човеком), узврати, па овај њему, и тако редом. Потраје то неко време, онако рутински, с разумевањем, па се тако и заврши. Одиграју лепо свој рођачки плес, и свако оде на своју страну. Нема грешке. Пример Б: Шта се дешава кад се Србин, у гужви, очеше о финог човека? Настаје драма са несагледивим последицама. Србин, нормално, крене са својом уводном репликом. Чисти српски хаику: – Куда воле …? Онај фини га, на најбољем месту, пресече: – Извините, господине, молим вас! Боље да му је со сипао на рану! Све је Србин очекивао, само то не. Укопа се, као да га је ударило 220 волти. Покушава да се прибере: – Је л` ти то мене зајебаваш? А онај, само сипа уље на ватру: – Опростите, молим вас, заиста није било намерно! Види Србин да има посла с опасним лудаком. Нит` се води, нит се тера. Ништа ко човек да му одговори, само – извините, па извините. Лепо га изазива да полуди… Покуша Србин још једном да га уведе у нормалу: – А како би било да ти ја дођем, па да ти случајно заврнем ту педерску шију, мајмуне! Фини човек, оним мирним гласом за распамећивање нормалног народа, само везе гоблен са Србиновим живцима: – Смирите се, господине. Немојте да се вређамо. Сви смо нервозни, гужва је… Србин, дубоко увређен, посеже за финалним аргументом: – Е , сад ћу да те поломим! Ти ћеш мени душу да једеш…! Таман Србин замлатара рукама, кад га страшна мисао пресече у пола покрета. Лудак ћути и гледа кроз прозор. Не одговара! „Јао“, помисли Србин, „можда има пиштољ! Само чека да ме изрешета, ни кривог ни дужног. Мами ме, ђубре. Куд се, и ја, качим с лудацима!“ Тужан и скрхан, извлачи се из гужве. Са сигурне раздаљине, опсује још једном зликовца. Реда ради. Без воље и без страсти. „Еее, Србијо“, помисли, „кукала ти мајка. Нормалног човека, свећом да тражиш… Све го манијак…“ А онда је Бог погледао Србе. Баш некако у оно време, кад су Срби решили да батале аеромитинге са зубима. Знате већ: Срби лете, CNN преноси акробације за дебеле паре, а бабе по белом свету гледају и уживају. Кокице у крило, пиво, па зевај! Ред Xомера, ред летећих Срба. „Е, неће више моћи“, рекоше Срби, привијајући облоге на болна места. Тако су Срби, историјског 5. октобра, одлучили да се врате земном животу. Нови Срби, приправљени за ремонт, решили су се, за тили час, огромног броја старих страхова. Како дошли, тако и отишли. А онда се појавио један нови. Велики страх, али конструктиван. Да неко, случајно не уради нешто, а да их није питао. Лепо су Срби извадили блокче, подвукли црту и свечано изјавили: досад се можда, ћутало и трпело, али нема више. Народ има да се пита, а нарочито, радничка класа. Јер, како се, у Србима, пробудио Запад, тако је зарудео и Исток. А друг Тито, са облака, очински шапуће: –Не дајте се, другови, сећате ли се како је било…!? Срби, ганути и разнежени, одговарају: – Сећамо се, како се не би сећали…!“ Седе Срби, окупани, пресвучени, очешљани, седе и чекају да – да чика бону. Да неко изађе и пита, лепо, људски: – Треба ли, народе мој, пара? Лепо би му и одговорили: – Треба. Сипај! А ови, ништа. Онај мали, притего штампарију у Топчидеру, онај други, жутокљунац, стис`о кесу. А Ђинђић, парче леда уместо срца. Само понавља ко папагај: – Да зарадимо, да зарадимо. Срби скоче на ноге лагане. Који страх, који бакрачи. Кад су онога слистили (после само 13 година), од овога ће да дрхте! Прво у штрајк, а онда у лице. Одбрусе му: – Да зарадимо, да зарадимо! То смо, бато, знали и без тебе. Је л` можеш ти нешто боље да смислиш, докторе и филозофе?! Нек` се љути кол`ко хоће, боли их уво. Што да му не кажу. Доста је било. Он, међутим, ни да трепне. У очи их гледа и каже: – Не могу. Они, ушима да не верују: – Па, јесмо ли се за то борили!? Овај ништа конкретно не одговара. Шта би? Мрси опет: да се ради, да се заради…. Србима, тешка гука пада на празан желудац, а страх се увлачи у срце: „Јао, мајко мила, није ваљда дотле дошло…?“

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор