RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Српске вештине борења

Српске вештине борења 19.12.2001.1 Comment

Није могуће ваљано вежбати један систем борења, проживљено и истински напредовати у њему, а не усвајати духовне принципе на којима почива и из којих исходи вештина. – За недовољно припремљену српску омладину, често сасвим неупућену у сопствену православну и народну баштину, или упућену крајње површно, несистематски, далекоисточне борилачке вештине су скривено предворје верских секти. И синкретички борилачки системи са модерног Запада су, најчешће, двери у беспуће – каже Милошевић. Или постпепено усвајаш туђу духовност која стоји иза туђег система борења, и миришеш онолико дуго колико откинут цветак, или стичеш вештину без духовности, ступајући у рођачке везе са роботима, пуног габарита и празна срца. Постоји, наравно, и могућност срећних калемова, сусрета баштина, успешног преношења и стваралачког интерпретирања. То су изузетни случајеви венчања, данас поготову ретки; овде, међутим, говоримо о правилима. Из таквих сазнања следило је логично питање: шта је са српским борилачким системом? Наш народ се вековима непрестано бори, у разним епохама, поднебљима, животним ситуацијама, у рату и миру, против најразличитијих противника. Бори се против јунака и паса рата, против уређених империјалних војски и хорди које су обзнаниле степу, против витешких редова и наоружаних индустријалаца, далеких странаца и обесних комшија. Бори се на бојиштима и у кафанама, на турнирима и у уличним тучама, на стадионима и у скупштинама, за девојку и за пехар, за образ и за славу. Бори се за победу над другима и над собом. Зар могуће да из свега тога, кроз векове, није искристалисан наш, српски, систем борилачких вештина и правила? Тачка испод упитника била је почетак дугог и темељног истраживања Бате Милошевића. Иза питања крило се пространство. Модерни Свебор (Српске ВЕштине БОРења) у значајној мери рађан је у библиотеци; библиотека је и данас битно поље у систему Свебора. Реконструисане су древне вештине и методе, потом практично провераване и усавршаване у борби. Следио је дуги сакупљачки рад, сабирање техника које се и данас примењују у народном животу, цвијићевско ходочашће по Србијама. Градња развијеног система борења и стално дограђивање. Од Етрураца и старосрпских династија Свевладовића и Дрвенаровића, преко српских „светлости средњег века”, до „чубурског ударца главом”. Од Несторовог летописа и Константина Философа до „васојевићског борења у трку са или без оружја”, „подавалског и поткосмајског борења”, „песничења с употребом ногу”. Од „командоса краља Милутина”, преко витешких „Реда Змаја” и „Ордо редис” (Ред редова) Високог Стевана, до „војничког борења, с препрекама и оружјем”, „колубарског рвања”, „крајишких техника”. Од српске победе над Тамерланом до „дурмиторске борбе штапом”, стреле, праћке и прстенца. Од манасијских Светих ратника до хајдучког турнира у Црној Бари и обавезног познавања лековитог биља. Концетровани резултат тог великог посвећеничког труда била је књига Свети ратници – борилачке вештине у Срба Бате Предрага Милошевића. Уз Седам српских заповести монаха Теодора и Српски витешки кодекс др Мирјане Поповић Радовић, та књига је камен темељац данашњег Свебора. Истоци „Философску подлогу борења, етичке и моралне принципе изградио је, на темељима народних, витешких и православних правила понашања, принц Растко Немањић”, пише у уџбенику Свеобор, објављеном ове године, 2001 (7509). „Ова идеологија битно се разликује од свих других борилачких система у свету, јер… забрањује прелазак границе која дели добро од зла, Бога од ђавола.” Наук који Свети Сава изговара хиландарским монасима уткан је у уџбеник Свебора: „Па ако би нешто од овога некима изгледало таково да је најслабије, ипак, боримо се, претрпимо, поднесимо храбро, присилимо мало себе”, каже светитељ. „Јер свет не остависмо ради одмора и раскоши, него ради старања и борбе по могућству, ради примања обећаних добара. ‘Присилимо, дакле, себе’, као што је речено, ‘присилимо, јер у царство небеско продире се на силу, и они који се отимају о њега успевају да га уграбе’. Јер нико ленив није никада постигао победу, нити је когод спавајући и сањајући победио свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се боре, који издрже трудове од борби. Кроз многе невоље, каже Господ, ваља нам ући у царство небеско… Што сте чули и научили не одступајте то да чините. Браћо, време је прекраћено, сећајте се душа ваших и не заборављајте наше смерности у молитвама вашим.” Свеборци су добро проучили најразноврсније вештине и технике борења које су примењиване кроз српску историју, али и психологију и тактику борења, као и вођење битака. Знају како је то радио старосрпски војсковођа Даврентије. Шта су чинили најбољи борци краља Милутина у XIV веку бранећи Свету гору од шпанског најамника Рожера Латинина. Којим вештинама је војвода Момчило владао тромеђом Србије, Византије и Бугарске. Каква је „бојна вештина” изучавана у војсци Душана Силног и чему су обучаване његове ударне јединице. Расветлили су како су то радиле велике војводе, како „обичан народ”. Два су имена, ипак, изнад осталих. Милош Обилић и Стеван Високи (деспот Стефан Лазаревић). Милош Обилић је идеал витештва, храбрости, држања речи, свесне жртве. Уџбеник Свебор наводи многе ауторитативне изворе који оповргавају да је Обилић „на превару” убио турског султана. Чак и турски извори указују да је Милош Обилић био предводник групе од дванаест ратника који су, свесно жртвујући животе, знајући да натраг после неће моћи, пробили заштитни обруч око Мурата. И да га је Милош Обилић „убио хладним оружјем, ритуалним српским витешким ударцем – уздуж, за шта је била неопходна изузетна вештина и брзина”. Свеборци се Обилићу диве на исти начин на који му се у XIX веку дивио и славио га владика и мудрац Његош. „Милош Обилић стоји на трону највећег хероја свих времена и свих народа, а исто тако на пиједесталу заветног учитеља српских борилачких вештина”, стоји у уџбенику. – Стеван Високи, свети деспот Стефан Лазаревић, био је једна од заиста најсветлијих фигура читаве наше историје – каже Милошевић. – Последњи Немањић. У најтежим околностима, притиснут са свих страна, он је својом огромном личном харизмом и витештвом побеђивао непријатеље на светосавски начин. Он је свевремени пример не само како се брани и гради, него и како се стоји „усправан међу рушевинама”. Потпуно је јасно да се кроз њега изнова објавила светосавска духовна снага. Победилац је над Тамерланом, унуком Џингис Кана, први у елитном „Реду Змаја”, који је окупљао најпосвећеније европске витезове кроз многе епохе, беспрекорни борац, мудри предводник народа и државе. Из свих крајева тадашње Европе долазили су у Смедерево и Београд најбољи витезови да их баш он рукоположи (посвети, „венча”) у чин витеза. Управо због таквих његових особина, деспота Стефана смо одабрали за свог заштитника, а дан њему посвећен за своју Крсну Славу. Сваке године на Цвети организујемо Мегдан на Калемегдану, на највишој тачки данашње београдске тврђаве. Прошле године нам је покојни Милић од Мачве указао на чињеницу да се мегдан одржава тачно на месту где је био замак деспота Стефана, што су касније провере потврдиле. Историја српског борења је историја свебора, веле свеборци. Но проучавање старих борилачких вештина и њихове философије, етике, морала и начина борења „није само осврт у прошлост и традицију, као што то није ни народна медицина, ни историја, него нас учи, показује правац и непогрешив пут како се треба лечити или борити у свим временима”. Доктрина Витез не подваљује него побеђује часним средствима. Мудар је и може оћутати како би избегао подвале. Није лаковеран, не прича много, поносан је и не трпи увреде. Не хвали се својим подвизима, јер они сами за себе говоре. Веран је пријатељ, не одаје тајне нити своју сабраћу. Непоткупив је и не придаје велику важност материјалним вредностима. Не обесхрабрује га пораз, упоран је у остваривању својих племенитих циљева. Не привлачи га власт над људима, него независност. Познаје све вештине борења, али увек носи нешто оригинално, непредвидиво, чиме најчешће и побеђује непријатеље. Вежба свој дух, вољу и јачину карактера. Вежба своје тело за издрживост и подношење свих неприлика. Мора да зна да се добро сналази у простору, да добро трчи, скаче, плива, влада борилачким вештинама и свим савременим оружјима. Мора да зна свој родослов и све о подвизима својих предака. Од родитеља или учитеља прима завештање и добија своје витешке циљеве (често и сам открива то завештање). Прималац је, чувар и предавач највиших етичких и моралних норми народа. Тако подиже снагу и самопоуздање и вољу људима да се боре против зла. Човек је предања и човек будућности истовремено. Борац је за Правду без остатка и тиме извршилац Божје воље. Родољуб је, без остатка воли своју породицу, свој род и народ. Витез је свети осветник. Борац против тирана. Ратник светлости и светости. То су само неки изводи из традиционалног српског витешког кодекса који су непосредно уграђени у идеологију Свебора. Битан елемент те идеологије је и Његошев наук: „Зла и неправде се човек не сме плашити ма колико да су јачи, јер човек који се бори за добро најјачи је, зато што је Бог на његовој страни. ‘Страх животу често образ каља’.” Један од циљева Свебора је да прерасте у народни покрет, без политичких претензија, каже се у програму. Традиција је наук и темељ, али само здрав и осмишљен рад у садашњости обезбеђује будућност народу. И обрнуто, само кроз живи и самопрегоран рад у садашњости традиција живи: „Од свеборца се тражи храбра и одлучна сарадња у свим народним пословима, јер храброст и љубав према својима је предуслов личне и опште слободе и напретка.” Ваља потрцртати да српске вештине борења нису „артифицијелне”, циркуске, нису намењене паради и камерама. У систем је уграђено реално животно искуство и он је лако, природно, готово инстинктивно примењив у свакодневним ситуацијама. Најраспрострањенија оружја су она која се могу наћи у окружењу или лако направити; пручавају се, међутим, и оружја какав је тајанствени „зелени мач” највећих средњовековних српских витезова. „Свебор је највиши ступањ борилачких вештина, витешки врх борења. У свебор теорији су и савремена сазнања највећих српских савремених борилаца и тренера. Према њиховом искуству, у стварној борби човек никада не примењује оно што је годинама увежбавао на тренинзима, сав наук пада у воду, нарочито оне артифицијелне ‘технике’, и човек се туче онако како му се тукао прадеда, отац, туче се махинално, онако како му је у генима.” Прочитати намере противника. Задати ефикасан контраударац у правом тренутку. Мењати ритам борбе. Компликоване технике и захвати су избачени. Као што је свака истина једноставна, тако је и прави захват једноставан. Приступ је личносни и стваралачки. Свако према личним физичким и менталним предиспозицијама може да бира и дограђује свој приступ, стил. Кретње су нечујне, меке, уз спремност на муњевиту акцију. Xод као лахор, хајдучки. Негују се још и војнички ход, цапарски, пузање, пешачење. Основни трк је такозвани васојевићски, неравномеран, цик-цак, напред и назад, са ударцима на страну и без њих, са оружјем и без, али постоји још десетак типова. Скок је борење за живот, скоком се спасава, брани, напада, у даљ, у вис, постранце, уназад. Пад: важно је знати пасти, и у борби и у животу. Ударци су природни, ефикасни, из свих позиција, свим деловима тела, боксерски, традиционални народни, из домаћег искуства; нема „филмских”, срачунатих на опсењивање, нема далекоисточног „џарања”, нема договорених, нема лажних. Нарочито је разрађен систем самоодбране, укључујући одбрану од захвата и удараца из других борилачких вештина, као и одбрану психолошким методама. Према древном науку, бори се уз песму и песмом. Традиционални борбени инструменти: гајде, бубњеви, трубе, фруле, гусле. Тренира се уз звуке појања Војислава Билбије, Љубе Манасијевића или сличне тонове. Xумор је, такође, важан елемент философије и доктрине свебора. „Ко се шали тај не мрзи, ко уме да поднесе шалу још је бољи”. И „афоризам је српска борилачка вештина”. На вишим ступњевима то прераста у непобедиви осмех или у оно што Драгослав Бокан у Огњеним љиљанима зове „смехом краља Артура”. Лествица Свебору се може приступити на више начина и стићи до различитих степена висине. У доктрини се прецизира да је то и спорт и вештина и рекреација. Вештина се разликује од спорта по томе што се увежбавају борилачки захвати који могу бити веома опасни и упражњавају се само у случају крајње потребе. Рекреација је осмишљена у блажим облицима, као подизање физичке спремности, окретности, здравља. На вишем нивоу свебор се дели на традицонални, експериментални, тотални и духовни. Традиционални, „свебор предања”, садржи витешке вештине реконстрисане са фресака светих ратника, хајдучке и пастирске вештине још живе у народу. Експериментални је област истраживања, провере и практичне стваралачке доградње. Тотални свебор је „борење без остатка, свим расположивим средствима, свим знањем и умењем, најјачим личним способностима и техникама”. У њему могу учествовати само најспремнији и најхрабрији. Најзагонетнији је, међутим, духовни свебор: „борење на нематеријалној равни, на вишем плану, духовном, интелектуалном, уметничком, психолошком, дипломатском и стваралачком нивоу”. Можда управо то објашњава чињеницу да су у Свебор укључени многи духовници, уметници, научници и људи других високих интелектуалних посвећења. Према таквој унутарњој структури, постављена је и скала звања. Има их, објављених, седам: припадник, предњак, челник, учитељ, вођа, стратег и старешина. Изнад звања је тело под именом Савет Свебора, састављено од старешина и стратега. Чланство траје пет година, може се продужавати неограничено и може се наслеђивати. Доступна је и библиотека Свебора, која садржи мноштво важних књига из српске, словенских и укупне европске баштине (централни део попуњен је практично свим насловима српске аутохтонистичке историјске школе). „Нема дисхармоније између вере, философије, делања и живота. ‘Ум царује, снага кладе ваља’.” Провера стечених знања обавља се два пута годишње, семестрално. Свебор је 1998. обновио древни обичај вађења богојављењског Крста. Деветнаестог јануарског дана пробија се лед на реци (у последње две године на Савском језеру) и припадници Свебора пливају за велики богојављењски Крст спуштен из чамца у воду, по нарочитом обреду. Онај ко први доплива и извади Крст за наредних годину дана добија титулу Носилац Богојављенског Крста. О наредном Богојављењу тај Крст враћа се у реку, за њега се поново плива, а дотадашњи носилац добија мали златни одливак крста истог облика, са угравираним својим именом, титулом, годином изборења – да му се потомци имају чиме подичити. То је догађај изузетне симболичке снаге, често праћен надстварним знацима, неколико пута забележеним и на фотографијама. У ситнице спада то што нико ко је пливао за крст, кроз ледену воду, усред јануара, никада није добио ни кијавицу; напротив, један пливач је чак дошао с јаким назебом, који му је по изласку из воде престао. Или то што се оне године кад је богојављенска прослава пренета на Саву нико није током летње сезоне удавио у језеру, први пут после ко зна колико година. – Пре сваког нашег такмичења – прича Бата Предраг Милошевић – свештеник одржи беседу и подсети на принципе часне борбе. Потом благослови борце. Следи „Оче наш”. Прекрстимо се по свом ритуалу, свеборском, и закунемо се на онај начин на који је то учинио Карађорђе кад је подизао устанак. У Јагодини, на првом српском такмичењу у тоталном свебору, прво смо отишли у манастир Раваницу и тамо смо се над моштима Светог Кнеза Лазара заклели да се нећемо борити с мржњом у срцу. Свеборско друштво на Богословском факултету има своју посебну молитву, којом почиње и завршава се такмичење. И сви други борбе завршавају заједничком молитвом. Кроз те обреде, ми призивамо у себи живе структуре светосавске етике, која прожима сваки наш потез и цео наш покрет. Свебор је једини борилачки систем у нашој земљи који има благослов Његове Светости Патријарха Павла. Српски тип човека Најмасовнији део Свебора свакако је онај спортски. Подсећам господина Милошевића на тврдњу Xосе Ортеге и Гасета изнету у есеју Идеје замкова: ратнички дух. „Ратничким духом називам ону уобичајену срчаност која у рискантности подвига не налази довољан разлог да га избегне. Код индустријског духа, напротив, одлучује процена о опасности, јер се живот схвата као сталан опрез. Разлог што у ратничком духу жеља за акцијом надвладава страх од опасности лежи једино у дубоком осећању самопоуздања. И обратно, у жижи индустријског духа делује дубоко несамопоуздање”, пише Ортега. „Ратник је једно, војник нешто сасвим друго. Средњи век није знао за милитаризам. Војник представља дегенерацију ратника кога је корумпирао индустријалац. Војник је наоружани индустријалац, бирократа који је измислио барут. Организовала га је Држава за борбу против замкова. Са његовом појавом почиње рат на даљину, апстрактни рат топа и пушке.” А спорт је, доказује мудри Шпанац, последња оаза ратничког духа у модерном добу. – Слажем се – одговара Милошевић. – Спорт је и авангарда укупне делатности једне друштвене средине, једног народа или групе народа. Он сједињује у себи најдубље и често скривене психо-физичке способности народа. Данас су физички сви мање-више исто припремљени. Сви знају колико дневно треба да тренирају, какве елементе да вежбају, колико калорија да уносе. Ту тајне нема. Побеђује пре свега онај ко је интелигентнији, који брже и дубље мисли и, најважније, онај који је духовно јачи. Побеђује само онај ко има дубоку вољу за победом, ко је ватрено жели. Због тога је тај ратнички дух у спорту нешто што је изнад самог спорта и у спорту се еманира. Сетите се само да су санкције против нашег народа почеле управо санкцијама у спорту. Случајно? Извесно је да је одлуку убразала „Звездина” победа у Барију над моћним „Олимпиком”, иза којег су стајале милијарде, после чега је постала првак Европе и првак света. Стари народи знају да кроз спорт препознају који народ носи велике способности. Спорт ствара и нове кристализације националне снаге и самосвести, отвара перспективе за друга велика дела. Стога су спутавања многих народа почела управо у спорту. Рат индустријалца против замкова, шапуће Ортега, под белим шеширом, заставши на једном мадридском тргу и читајући у новинама о почетку светског рата. Да би подухват какав је Свебор имао дубљег и трајнијег успеха, мора да буде саображен најдубљим слојевима бића народа, мора да одговара типу човека и моделу људскости којем је намењен. Стога покретача Свебора питам какав је, по њему, доминантни тип српског човека у овом добу које очито „припада хомо фабер-у”? – Српски човек је прожет срдачном добротом, племенит, смирен. Тучу не воли и лаћа је се само у крајњем случају, кад заиста другог избора нема. Човек који воли људе, отворена је срца и радује им се. Никако не мрзи странце (прича о српској ксенофобији је обична којештарија), радо прима госте. Старе народне приче у госту-странцу често виде Бога или Божјег гласника. У последњих шездесетак година форсиран је и узгајан један друкчији тип, тип атеисте и антитеисте. То се осветило читавом народу. Ако је у овим последњим ратовима било српских злочина, онда они сасвим сигурно потичу од тог безбожног типа, који суштински није ни српски ни православни. Будите сигурни да није православаац ни један Србин по крви који је убио човека ван борбе, или без нужности самоодбране (на коју и пред Богом и пред собом има право). Али атеизација је, срећом, „површински феномен”, спољашња рана. У дубљим духовним структурама то је произвело само делимична оштећења, атеизација није остварила свој коначни циљ. Наиме, сачувано је довољно да се има на шта ослонити и да се има шта обнављати. – Српски човек је истовремено храбар, врло борбен кад је о части и слободи реч, загледан у вис, измирен са собом и Богом. У драматичним историјским ситуацијама све то испливава нагло и неминовно, чак и кад нам се учини да ничег више од тога нема. Један такав чудновати преображај народа, прелазак у виши ниво историје и спремности на крајња искушења, видели смо оне ноћи у марту 1999. године, кад је почело бомбардовање Србије. Подсетник за ову деценију: написати студију о преображајима сељака у витеза.

Бранислав МАТИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

One comment

  1. U Vranju smo oformili sekciju svebor.sistema, imajuci u vidu istorijsko-versku slicnost i temperament i nazvali je SRUVBOR

Оставите одговор