RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Досије Милошевић Хашка инквизиција

Хашка оптужница против Слободана Милошевића

Хашка оптужница против Слободана Милошевића 05.04.2001.Leave a comment

Пре и после хапшења Слободана Милошевића, у медијима се непрестано расправља о његовом изручењу „хашком трибуналу“. Нигде се, зачудо, не спомиње оправданост (или неоправданост) оптужби против бившег председника Србије и СРЈ, упркос томе што га је главни тужлац Карла дел Понте већ осудила на доживотну робију. Да ли је разлог незаинтересованост (!) медија или су разлози политичке природе, тек о садржају оптужнице се не пише. Прочитали смо оптужницу против Слободана Милошевића, Милана Милутиновића, Николе Шаиновића, Драгољуба Ојданића и Влајка Стојиљковића и немало се изненадили. Оптужница се практично може свести на две тачке: 1. масакр у селу Рачак; 2. протеривање албанског становништва са Косова за време бомбардовања СРЈ. За „случај Рачак“ је већ одавно познато да је исцениран, а за албанске избеглице је ваљда свима јасно од чега су бежале. Очекивали смо да ће се хашки тужиоци бар мало више потрудити да оцрне „диктатора“, али као да нису имали довољно повода и материјала. Уосталом, просудите сами. Преносимо кључни (завршни) део оптужнице, у коме се говори о „ратним злочинима“. ——————————————————————————– ОПТУЖБЕ ТАЧКЕ 1 – 4 ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ КРШЕЊЕ РАТНИX ЗАКОНА И ОБИЧАЈА 90. Од јануара 1999. године до дана подизања ове оптужнице, Слободан МИЛОШЕВИЋ, Милан МИЛУТИНОВИЋ, Никола ШАИНОВИЋ, Драгољуб ОЈДАНИЋ и Влајко СТОЈИЉКОВИЋ планирали су, подстицали, наредили, починили или на други начин потпомогли и допринели кампањи терора и насиља уперених против албанског цивилног становништва које живи на Косову у СРЈ. 91. Кампања терора и насиља уперена против косовског албанског становништва на Косову вршена је снагама СРЈ и Србије које су поступале по налогу, на подстицај или уз подршку Слободана МИЛОШЕВИЋА, Милана МИЛУТИНОВИЋА, Николе ШАИНОВИЋА, Драгољуба ОЈДАНИЋА и Влајка СТОЈИЉКОВИЋА. Операције усмерене против косовских Албанаца вођене су са циљем да се уклони знатан део косовског албанског становништва са Косова у настојању да се обезбеди даља српска контрола у покрајини. Ради постизања тог циља, снаге СРЈ и Србије, делујући у спрези, предузеле су добро планирану и усаглашену операцију као што је даље описано у ставовима 92-98. 92. Снаге СРЈ и Србије су широм целе покрајине Косово на систематски начин насилно протерале стотине хиљада косовских Албанаца из њихових домова или их раселиле унутар Косова. Да би потпомогли ова протеривања или расељења, снаге СРЈ и Србије су намерно створиле атмосферу страха и притиска употребом силе, претње силом или насилним делима. 93. Широм Косова, снаге СРЈ и Србије су харале и пљачкале личну имовину и привредне објекте косовских Албанаца истераних из њихових домова. Полицајци, војници и војне старешине користили су масовне рације, претње силом и насилна дела да би косовским Албанцима опљачкали новац и драгоцености, а власти на граничним прелазима СРЈ систематски су крале лична возила и другу имовину косовских Албанаца који су депортовани из покрајине. 94. Широм Косова, снаге СРЈ и Србије водиле су систематску кампању уништавања имовине косовских албанских цивила. То су чинили масовним гранатирањем градова и села; спаљивањем кућа, пољопривредних газдинстава и привредних објеката и уништавањем личне имовине. Услед тих усаглашених активности, села, градови и читаве области постале су ненастањиве за косовске Албанце. 95. Широм Косова, снаге СРЈ и Србије су физичким и вербалним иживљавањем шиканирале, понижавале и деградирале албанске цивиле на Косову. Полицајци, војници и војне старешине су косовске Албанце упорно подвргавали увредама, расним погрдама, понижавајућим делима, батинама и другим облицима физичког злостављања заснованим на њиховој расној, верској и политичкој припадности. 96. Широм Косова, снаге СРЈ и Србије систематски су одузимале и уништавале документа за личну идентификацију и саобраћајне дозволе за возила која припадају албанским цивилима на Косову. Како су косовски Албанци истеривани из својих домова и упућивани ка границама Косова, на одабраним пунктовима на путу ка граничним прелазима и на граничним прелазима према Албанији и Македонији од њих је тражено да предају лична документа. Ове радње су предузимане како би се избрисао сваки траг присуства депортованих косовских Албанаца на Косову и како би им се ускратило право на повратак њиховим домовима. 97. Почев од 1. јануара 1999. године или приближно тог дана па све до дана подизања ове оптужнице, снаге СРЈ и Србије, наступајући по налогу, на подстицај или уз подршку Слободана МИЛОШЕВИЋА, Милана МИЛУТИНОВИЋА, Николе ШАИНОВИЋА, Драгољуба ОЈДАНИЋА и Влајка СТОЈИЉКОВИЋА, извршиле су дела наведена у ставовима 92 до 96, што је имало за исход насилну депортацију приближно 740.000 албанских цивила са Косова. Та дела су вршена у свим крајевима Косова и та средства и методи су коришћени широм покрајине, укључујући и следеће општине: а. Ђаковица/Гјакове: 2. априла 1999. године или приближно тог дана, снаге СРЈ и Србије почеле су да присиљавају становнике града Ђаковица/Гјакове на одлазак. Снаге СРЈ и Србије развиле су се по граду и идући од куће до куће истеривали косовске Албанце из њихових домова. У неким случајевима људи су убијани, а већини лица је било запрећено смрћу. Многе куће и радње које су припадале косовским Албанцима спаљене су, док су радње Срба биле заштићене. У периоду од 2. до 4. априла 1999. године, хиљаде косовских Албанаца који су живели у Ђаковици/Гјакове и суседним селима приступили су великој колони, било пешице или колима, камионима и тракторима и кренули ка граници с Албанијом. Снаге СРЈ и Србије усмеравале су избеглице ка унапред одређеним правцима, а на полицијским контролним пунктовима већини косовских Албанаца одузети су лични документи и аутомобилске таблице. У неким случајевима коришћени су камиони југословенске војске за превоз лица до границе са Албанијом. б. Гњилане/Гјилан: снаге СРЈ и Србије ушле су у место Прилепница/ П?рлепниц? 6. априла 1999. године или приближно тог дана и наредиле становницима да га напусте рекавши им да ће следећег дана град бити миниран. Мештани су отишли и покушали да оду до другог села, али их је полиција вратила. Становници Прилепнице/П?рлепниц? су 13. априла 1999. године поново обавештени да морају напустити место до следећег дана. Следећег јутра, мештани, косовски Албанци, напустили су место у колони од отприлике 500 возила и запутили се ка македонској граници. Убрзо пошто су мештани отишли, запаљене су куће у Прилепници/П?рлепниц?. Косовски Албанци из других села у општини Гњилане/ Гјилан такође су истерани из својих домова и присиљени да се прикључе другом конвоју према македонској граници. Успут су из конвоја издвојени неки мушкарци и убијени поред пута. Када су косовски Албанци стигли на границу, одузета су им лична документа. ц. Косовска Митровица/Митровиц?: крајем марта 1999. године, снаге СРЈ и Србије почеле су са систематским претресом града Косовска Митровица/ Митровиц?. Улазили су у куће косовских Албанаца и наређивали станарима да одмах напусте своје куће и оду на аутобуску станицу. Неке куће су запаљене па су станари били присиљени да побегну у друге делове града. У периоду од две недеље снаге СРЈ и Србије наставиле су да истерују косовске албанске становнике из града. У том периоду је уништавана имовина која је припадала косовским Албанцима, а косовским Албанцима је пљачкан новац, возила и друге драгоцености. Слично се поновило и у другим селима у општини Косовска Митровица/Митровице, у којима су косовски Албанци истеривани из својих домова, да би затим снаге СРЈ и Србије разориле њихова села. Косовски албански становници општине присиљавани су да се прикључе колонама које су ишле ка албанској границе. На путу до границе српски војници, полицајци и војне старешине пљачкали су им драгоцености и одузимали им лична документа. д. Ораховац/Раховец: ујутро 25. марта 1999. године, снаге СРЈ и Србије опколиле су село Целине тенковима и оклопним возилима. Након гранатирања села, у село су ушли војници који су систематски харали и пљачкали из кућа све што је имало било какву вредност. Већина косовских албанских мештана побегла је у оближњу шуму пре него што су стигле војска и полиција. На дан 28. марта један број српских полицајаца натерао је хиљаде људи који су се скривали у шуми да изађу. Пошто су цивиле натерали да отпешаче до оближњег села, мушкарци су одвојени од жена, претучени, опљачкани и одузета су им сва лична документа. Мушкарци су натерани да отпешаче до Призрена, а касније су натерани до оду на албанску границу. На дан 25. марта 1999. године велика група косовских Албанаца отишла је на планину у близини села Нагафц, такође у општини Ораховац/Раховец, тражећи спас од напада на оближња села. Снаге СРЈ и Србије су их опколиле и наредног дана наредиле да 8.000 људи који су ту потражили склониште оде с планине. Косовски Албанци су присиљени да оду у оближњу школу, а затим су насилно раштркани по оближњим селима. Три или четири дана касније, снаге СРЈ и Србије ушле су у села, ишле од куће до куће и истеривали људе из кућа. На крају су их поново натерали да уђу у куће и рекли им да не излазе. Они који нису могли да се сместе у куће морали су да остану у аутомобилима и тракторима који су били паркирани недалеко одатле. На дан 2. априла 1999. године, снаге СРЈ и Србије почеле су да гранатирају села убијајући притом један број људи који су спавали у тракторима и аутомобилима. Преживели су се упутили ка албанској граници. Док су пролазили кроз друга села косовских Албанаца која су била уништена српски војници су их изазивали. Када су ови сељани стигли на границу, одузета су им сва лична документа. е. Пећ/Пеј?: снаге СРЈ и Србије су 27. и 28. марта 1999. године ишле од куће до куће у граду Пећ/Пеј? присиљавајући косовске Албанце да их напусте. Неке куће су запаљене а више људи је стрељано. Војници и полицајци били су размештени дуж сваке улице и усмеравали косовске Албанце ка центру града. Када су људи стигли до центра града, они који нису имали кола или возила присиљени су да уђу у аутобусе или камионе којима су одвезени у град Призрен. Пред Призреном косовски Албанци су натерани да изађу из аутобуса и препешаче око 40 километара до албанске границе, где им је наређено да предају своја документа српским полицајцима. ф. Приштина/Присхтин?: на дан 1. априла 1999. године или приближно тог дана, припадници српске полиције обишли су куће косовских Албанаца у граду Приштина/Присхтин? и натерали станаре да их напусте у року од неколико минута. У току ових насилних истеривања један број људи је убијен. Многи од оних који су били истерани из својих домова отишли су директно на жељезничку станицу, док су други потражили склониште у оближњим насељима. Стотине етничких Албанаца, усмеравани на свакој раскрсници од стране припадника српске полиције, окупили су се на жељезничкој станици, а затим су, после дугог чекања, без да им је обезбеђена храна и вода, укрцани у пренатрпане возове или аутобусе. Они који су укрцани у возове отишли су чак до села Генерал Јанковић у близини македонске границе. За време путовања возом многим људима су одузета лична документа. Када су сишли из воза, српски војници су косовским Албанцима рекли да пођу пругом до Македоније пошто је околни простор миниран. Они који су покушали да се сакрију у Приштини/Присхтин? на сличан начин су истерани неколико дана касније. У истом периоду, снаге СРЈ и Србије ушле су у села општине Приштина/ Присхтин? где су претукле и убиле многе косовске Албанце, опљачкале им новац, имовину и спалиле им домове. Многи сељани су камионима одвезени у Глоговац у општини Липљан/Липјан. Оданде су возом пребачени до села Генерал Јанковић одакле су отпешачили до македонске границе. Другима су, након што су се пробили до града Урошевац/Феризај, српски полицајци наредили да се укрцају на воз за Генерал Јанковић, одакле су пешице прешли границу и ушли у Македонију. г. Призрен: 25. марта 1999. године снаге СРЈ и Србије опколиле су село Пирана тенковима и различитим војним возилима. Село је гранатирано и један број мештана је погинуо. Полиција је затим ушла у село и спалила куће косовских Албанаца. После напада, преостали мештани су напустили Пирану и отишли у суседна села. Неки од косовских Албанаца који су бежали према Србици убијени су или рањени снајперима. Српске снаге су затим започеле офанзиву у околини Србице и гранатирале села Рети е Утлет, Рети и Рандобрава. Косовски албански сељани су истерани из својих домова и послати на албанску границу. Од 28. марта 1999. године, у самом граду Призрену српски полицајци су ишли од куће до куће наређујући косовским албанским становницима да оду. Натерани су да се прикључе колонама возила и људи који су ишли пешице до албанске границе. На граници су им српски полицајци одузели сва лична документа. х. Србица/Скендерај: на дан 25. марта 1999. године или приближно тог дана, села Војник, Лецина, Клладерница, Туриqевц Броје и Избица разорена су гранатирањем и спаљена. Група од око 4.500 косовских Албанаца из ових села окупила се испред села Избице где су припадници снага СРЈ и Србије од њих тражили новац и раздвојили мушкарце од жена и деце. Велики број мушкараца је онда убијен. Преживеле жене и деца пребачени су у групи према Војнику, а затим до албанске границе. и. Сува Река/Сухарек?: ујутро 25. марта 1999. године, снаге СРЈ и Србије опколиле су место Сува Река/Сухарек?. Током наредних дана припадници полиције су ишли од куће до куће, претили косовским албанским становницима и под претњом оружја одводили многе људе из њихових домова. Жене, децу и старија лица полицајци су отерали а затим су припадници СРЈ и Србије убили један број мушкараца. Косовски Албанци морали су да беже, пробијајући се у камионима, тракторима и приколицама ка граници са Албанијом. Док су прелазили границу одузета су им сва документа и новац. На дан 31. марта 1999. године, отприлике 80.000 косовских Албанаца расељених из села у општини Сува Река/Сухарек? окупило се у близини места Белланице. Следећег дана, снаге СРЈ и Србије гранатирале су Белланице, присиљавајући расељена лица да беже према албанској граници. Пре него што су прешли границу, одузета су им сва лична документа. ј. Урошевац/Феризај: у периоду између 4. и 14. априла 1999. године, снаге СРЈ и Србије гранатирале су села Софтај, Раховица, Злтара, Појатишта, Комоглава и Сојево, убивши један број мештана. После гранатирања, полицијска и војна возила ушла су у села и наредила мештанима да их напусте. Када су мештани напустили своје куће, војници и полицајци су куће спалили. Расељени мештани су се прикључили конвоју ка македонској граници. На граници су им одузета сва документа. 98. Почев од 1. јануара 1999. године или приближно тог дана па све до дана подизања ове оптужнице, снаге СРЈ и Србије, поступајући по налогу, на подстицај или уз подршку Слободана МИЛОШЕВИЋА, Милана МИЛУТИНОВИЋА, Николе ШАИНОВИЋА, Драгољуба ОЈДАНИЋА и Влајка СТОЈИЉКОВИЋА, убиле су стотине албанских цивила на Косову. Та убиства извршена су масовно или на систематски начин широм покрајине Косово и имале су за последицу смрт многобројних мушкараца, жена и деце. Међу случајевима масовних убијања налазе се и следећи: а. На дан 15. јануара 1999. године или приближно тог дана, у раним јутарњим сатима, снаге СРЈ и Србије напале су село Рачак (општина Штимље/Схтиме). Пошто су јединице ВЈ гранатирале село, касније истог јутра у село је ушла српска полиција и почела да врши претрес од куће до куће. По целом селу убијани су мештани који су покушавали да побегну пред српском полицијом. Група од око 25 мушкараца покушала је да се сакрије у једној згради али их је српска полиција открила. Тукли су их а затим одвели на оближње брдо где су их полицајци стрељали. Све заједно, снаге СРЈ и Србије убиле су 45 косовских Албанаца у Рачку и његовој околини. (Убијена лица чија су имена позната наведена су у Прилогу А, који је приложен као додатак овој оптужници.) б. На дан 25. марта 1999. године или приближно тог датума, снаге СРЈ и Србије напале су село Бела Црква (општина Ораховац/Раховец). Многи мештани Беле Цркве побегли су до корита једног потока изван села и потражили заклон под жељезничким мостом. Док су се мосту приближавали нови сељани, патрола српске полиције отворила је на њих ватру убивши 12 лица, укључујући и 10 жена и деце. Полицајци су затим наредили осталим сељанима да изађу из корита потока и тада су одвојили мушкарце од жена и мале деце. Полицајци су мушкарцима наредили да се свуку а затим су им систематски опљачкали све драгоцености. Женама и деци је тада наређено да иду. Сеоски лекар је покушао да разговара са командиром полиције, али је устрељен, као и његов сестрић /или братанац/. Осталим мушкарцима је затим наређено да се врате у корито потока. Када су послушали, полицајци су на мушкарце отворили ватру убивши око 65 косовских Албанаца. (Убијена лица чија су имена позната наведена су у Прилогу Б, који је приложен као додатак овој оптужници.) ц. На дан 25. марта 1999. године или приближно тог дана, села Велика Круша и Мала Круша/Крусхе е Махде и Крусхе е Вогел (општина Ораховац/Раховец) напале су снаге СРЈ и Србије. Мештани су потражили заклон у пошумљеном подручју изван Велике Круше/Крусхе е Махде, одакле су могли да виде како српски полицајци систематски пљачкају а затим спаљују куће мештана. Ујутро 26. марта 1999. године или приближно тог дана, српска полиција је открила сељане у шуми. Полицајци су наредили женама и малој деци да оду одатле и пођу у Албанију. Полицајци су затим претресли мушкарце и младиће и одузели им лична документа, а затим су их натерали да пешице оду до једне напуштене куће између шуме и Мале Круше/Крусхе е Вогел. Када су се мушкарци и младићи окупили у кући, српски полицајци су отворили ватру на групу. После неколико минута пушчане паљбе, полицајци су преко мушкараца и младића набацали сено запаливши га како би спалили тела. Услед пуцњаве и ватре, око 105 косовских Албанаца, мушкараца и младића, убијени су од стране српске полиције. (Убијена лица чија су имена позната наведена су у Прилогу Ц, који је приложен као додатак овој оптужници.) д. Увече 26. марта 1999. године или приближно тог дана, у граду Ђаковица/Гјаков?, наоружана лица, Срби, дошли су у кућу у улици Yмер Грезда. Жене и деца који су били у кући одвојени су од мушкараца и наређено им је да оду на спрат. Наоружана лица, Срби, затим су пуцали и убили шесторицу косовских Албанаца који су били у кући. (Имена убијених наведена су у Прилогу Д, који је приложен као додатак овој оптужници.) е. На дан 27. марта 1999. године или приближно тог дана, снаге СРЈ и Србије напале су у јутарњим сатима село Црколез/Падалисхте (општина Исток/Истог). Улазећи у село пуцали су на куће и на сељане који су покушали да побегну. Осам чланова породице Беке Имерај истерани су и убијени испред своје куће. Други мештани села Црколез/Падалисхте убијени су у својим домовима и у кориту потока у близини села. Све заједно, снаге СРЈ и Србије убиле 20 косовских Албанаца из села Црколез/Падалисхте. (Убијена лица чија су имена позната наведена су у Прилогу Е, који је приложен као додатак овој оптужници.) ф. На дан 27. марта 1999. године или приближно тог дана, снаге СРЈ и Републике Србије напале су село Избица (општина Србица/Скендерај). Неколико хиљада мештана села потражило је уточисте на једној пољани изван села. На дан 28. марта 1999. године или приближно тог дана, снаге СРЈ и Србије опколиле су сељане а затим им пришли тражећи новац. Када су војници и полицајци покрали од њих драгоцености, мушкарци су одвојени од жена и мале деце. Мушкарци су затим подељени на две групе од којих је једна послата на оближње брдо, а друга је упућена у корито оближњег потока. Снаге СРЈ и Србије су онда отвориле ватру на обе групе мушкараца и убиле приближно 130 мушкараца, косовских Албанаца. (Убијена лица чија су имена позната наведена су у Прилогу Ф, који је приложен као додатак овој оптужници). г. У раним јутарњим сатима 2. априла 1999. године или приближно тог дана, српска полиција је започела акцију у насељу Qерим у Ђаковици/Гјаков?. У периоду од неколико сати, српски полицајци су насилно улазили у куће косовских Албанаца у насељу Qерим, убијајући станаре и палећи затим зграде. У подруму куће у улици Миллосх Гилиц, српски полицајци су пуцали и убили 20 станара, а затим запалили кућу. Услед пуцњаве и пожара који су запалили српски полицајци, убијено је 20 Албанаца, међу којима је било 19 жена и деце. (Убијена лица чија су имена позната наведена су у Прилогу Г, који је приложен као додатак овој оптужници.) 99. Почев од 1. јануара 1999. године или приближно тог дана па све до дана подизања ове оптужнице, снаге СРЈ и Србије, поступајући по налогу, на подстицај или уз подршку Слободана МИЛОШЕВИЋА, Милана МИЛУТИНОВИЋА, Николе ШАИНОВИЋА, Драгољуба ОЈДАНИЋА и Влајка СТОЈИЉКОВИЋА користиле су се средствима и методама изложеним у ставовима 92 до 98 да би извршиле кампању прогона косовског албанског цивилног становништва на политичкој, расној или верској основи. 100. Овим делима Слободан МИЛОШЕВИЋ, Милан МИЛУТИНОВИЋ, Никола ШАИНОВИЋ, Драгољуб ОЈДАНИЋ и Влајко СТОЈИЉКОВИЋ планирали су, подстакли, наредили, извршили или на други начин помогли и допринели планирању, припреми или извршењу следећих дела: ТАЧКА 1 (Депортација) Тачка 1: депортација, што представља ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ, кажњив према члану 5(д) Статута Међународног суда ТАЧКА 2 (Убиство) Тачка 2: убиство, што представља ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ, кажњив према члану 5(а) Статута Међународног суда ТАЧКА 3 (Убиство) Тачка 3: убиство, што представља КРШЕЊЕ РАТНИX ЗАКОНА И ОБИЧАЈА, кажњиво према члану 3 Статута Међународног суда, а предвиђено је чланом 3(1)(а) (убиство) Женевских конвенција. ТАЧКА 4 (Прогони) Тачка 4: прогони на политичкој, расној или верској основи, што представља ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ, кажњив према члану 5(х) Статута Међународног суда /потписано у оригиналу/ Louise Arbour Тужилац 22. мај 1999. године Xаг, Xоландија

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор