Informacioni centar "Komentar"

Izgleda da su optužbe o „tajnim “ računima u stranim bankama, koje je „ekspert“ bez portfelja, Mlađan Đinkić, toliko potezao ovog proleća, bile uvertira za hapšenje doskorašnjeg predsednika SRJ, Slobodana Miloševića. Prvi političar koji je osamdesetih shvatio da je Tito mrtav, da bi na njegovoj ideološkoj zaostavštini uzdigao svoj populizam, završio je u beogradskom Centralnom zatvoru pod optužbom da je zloupotrebio položaj. Pored optužbe da je nezakonito otkupio vilu u Užičkoj ulici, da je preko svojih poverenika između septembra i novembra prošle godine izneo iz zemlje 173 kilograma zlata, da je pokušao lažiranje saveznih izbora u septembru, tužba je podnela zahtev da se ispita njegova umešanost u atentate i nestanke pojedinih opozicionara i novinara. Prijatelji nestalog Ivana Stambolića, nekadašnjeg Miloševićevog mentora iz vremena dok je drugi bio šef Gradskog komiteta komunističke partije, direktno ga sumnjiče kao nalogodavca otmice. Ovakav epilog nije za čuđenje kada se zna da je posle 5. oktobra Milošević moneta za potkusurivanje između DOS-a i Xaškog tribunala. Bilo je pitanje nedelje kada će policija posegnuti za njim koji je stajao kao bačena karta. Čak se i Zoran Lilić, jedan iz plejade samoproklamovanih demokrata, u maniru akutnog poltrona, ponudio da svedoči protiv bivšeg šefa. Neosporno je da se nekadašnji predsednik SPS-a materijalno okoristio, omogućivši svojoj porodici enormno bogatstvo, međutim, isto tako je jasno da njegovi naslednici, želeći da skrenu pažnju sa albanskog terorizma u srpskim opštinama na granici sa Kosovom, sa sudbine Kosova, Đukanovićevog separatizma i enormnog skoka cena, posežu za milijardama dolara kako bi narodu, željnog brojanja tuđih para, omogućili novo polje za kalkulaciju. Kada dokone domaćice nagađaju ko je koliko milijardi sklonio na tajni račun, to nema nikakvu važnost. Međutim, kada se sa najviših mesta iznose paušalne optužbe za malverzaciju i korupciju, onda je to jasan pokazatelj diletantizma i želje da se pozicija gradi jeftinim političkim poenima. Iako aktuelni predsednik Vojislav Koštunica tvrdi da neće biti ekstradicije Xaškom tribunalu, čini se da će se „vožd“ uskoro naći pred tužiocima ove antisrpske i antievropske institucije za vršenje političkih pritisaka. Ne deluju uverljivo obećanja da se neće podleći stranim ucenama, a u istom kontekstu treba gledati na izjavu Vladana Batića, republičkog ministra pravde, da hapšenje nema nikakve veze sa zahtevom iz Xaga i američkim ultimatumom koji je isticao dok su se maskirani policajci šunjali oko Miloševićeve vile. Pre će biti da se sprema promena zakona o ekstradiciji koja će dosovskoj vlasti omogućiti da izađe u susret nestrpljivim tužiocima, a da istovremeno ostane u granicama zakona. Činjenica je da dr Vojislav Koštunica nije bio upoznat s planom akcije Miloševićevog hapšenja, koja se pretvorila u još jedan besplatan šou za gledaoce CCN-a i BBC-a . Biće da su se republički premijer, republički ministar unutrašnjih poslova i republički ministar pravde samostalno odlučili na ovaj potez, što nije za čuđenje, s obzirom na to da je Miloševića te noći na aerodromu čekao avion sa upaljenim motorima i maršrutom do Xaga, s čim se predsednik nikako nije mogao složiti. Sem antimiloševićevskog stava, partije koje su formirale DOS ništa drugo ne drži zajedno te je budućnost koalicije pod znakom pitanja. Kao što su čelnici DOS-a podeljeni na jedne, koji bi ga ekstradirali, i na druge, koji bi mu sudili u zemlji, tako je i narod polarizovan. Prema anketi rađenoj u momentu hapšenja čak 56% ispitanika se izjasnilo za Miloševićevo izručenje, dok je 36% bilo protiv. Na žalost, mnogi Srbi pogrešno shvataju pravu prirodu ovog mont-procesa. Neki su požurili da proslave njegovo lišavanje slobode, zaboravljajući da njegovu glavu traže još nemoralniji od njega. U svojoj poslovičnoj naivnosti i povodljivosti veruju da će kooperativnost biti nagrađena kreditima i boljim imidžom države. Pre svega, niko ne smatra nenormalnim prosjačenje i zaduživanje, što jasno ukazuje na parazitsku psihologiju izniklu na titoističkoj „lako ćemo “ doktrini. Srbija nije toliko siromašna da ne bi mogla da se postara za svoje potrebe umesto što gleda ko će joj udeliti pomoć u vidu novca i sirovina. Izgleda da je decenijska intoksikacija internacionalističkim ideologijama dala svoje plodove, te mnogi Srbi ne vide da je suđenje Miloševiću suđenje srpskoj naciji. Pre svega, njemu neće biti suđeno za dela koja je izvršio, niti za njih postoje relevantni dokazi. Ni u prethodnim procesima organizovanim od Xaškog tribunala tužba nije marila za validnost dokaza, već se stekao utisak da su presude donete i pečatirane davno pre privođenja okrivljenog. U pitanju je klasičan politički tribunal koji sankcioniše ideološku nekompatibilnost Novom svetskom poretku. Ako je Milošević kriv, kako to da niko ne postavlja pitanje odgovornosti Stjepana Mesića i Alije Izetbegovića kada se zna da je prvi direktno radio na razbijanju SFRJ, dok je drugi svesno prekršio Lisabonski sporazum gurajući muslimane u oružane sukobe sa Xrvatima i Srbima? Milošević nije ekvivalent Srpstvu, ali je tužba koja je podignuta ekvivalent harangi koja se desetak godina vodi protiv naše nacije. Da bi Slobodan Milošević do kraja odigrao svoju ulogu „balkanskog Adolfa Xitlera“, neophodno je pripremiti novi Nirnberg na kome će se izređati svi saučesnici i neposredni izvršioci „genocida“ nad nesrbima. U našem je državnom i nacionalnom interesu da Slobodan Milošević ne bude izručen, već da mu se sudi u Beogradu. Njegova krivica je što je dozvolio komadanje i okupaciju srpskih etničkih i istorijskih teritorija, što nije vodio rat za nacionalno ujedinjenje i što je blokirao političare koji su na toj ideji istrajavali. Suđenje koje mu je namenila „međunarodna zajednica“ biće istovremeno amnestiranje Zapada od hegemonističke politike koju vodi prema srpskoj naciji. Svi presedani u međunarodnim odnosima koji su se slomili na našim leđima biće opravdani ovim procesom, a nosioci ovakve politike, „buldožer diplomate“ i ubice sa bezbedne daljine, biće slavljeni kao mudri, dalekovidi državnici koji su „spasli“ čovečanstvo „srpskog fašizma“. Umesto da podržimo intelektualce i javne ličnosti koje su se od početka suprotstavljali tendencioznoj antisrpskoj propagandi, mi ćemo se posuti po glavi i odrecitovati naš deo „demokratske mantre“ o srpskoj krivici za građanski rat na prostoru SFRJ. Ukoliko dođe do izručenja, Milošević će biti prvi šef države (makar i bivši) kome će suditi jedan ovako sklepan tribunal. Liberalkapitalistički imperijalisti nisu uspeli da upriliče takav spektakl 1945. godine zato što se Xitler ubio na vreme, međutim, u nedostatku boljeg diktatora, dobar je i „balkanski kasapin“.

Stefan BRANISAVLjEVIĆ

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka