RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Хашка инквизиција

Политичке замке Трибунала

Политичке замке Трибунала 27.05.2001.Leave a comment

У задње време медији све чешће пишу о Србима, који, некад вољно, али углавном насилно и на превару, бивају послати у хашки казамат, јер су се нашли на јавним и тајним листама Трибунала. Ова установа притом тврди да је циљ свега тога „суђење за ратне злочине појединаца”, али оно што се заправо дешава на овим процесима, иде у два правца. Као прво: Трибунал на њима жели да постави коначан и за све обавезујући закључак о целокупној војно-политичкој ситуацији од распада СФРЈ, укратко речено, има намеру да да дефинитивну оцену о томе да ли се ту радило о грађанском, или окупационом рату. Други, и мање важан циљ Трибунала је да суди појединцима за њихове „личне” прекршаје ратног права, Женевске конвенције, као и за евентуалне злочине. Е сад, водиле су се у Xоландији полемике, додуше ван јавности, али у оквиру удружења правника и адвоката, о томе да ли је Трибунал тиме искорачио из оквира свог мандата, и шта је у ствари задатак овог суда. Он је наводно био основан и представљен у свету и Уједињеним Нацијама као суд који се искључиво бави појединцима, конкретним људима и њиховим оптужницама, а у сферу политике не улази. То другим речима значи, да Трибунал уопште НЕМА МАНДАТ да пресуди да ли је, на простору бивше Југославије, било речи о ГРАЂАНСКОМ, или о МЕЂУДРЖАВНОМ (окупационом) сукобу, нити да се бави узроцима распада бивше СФРЈ. Када добри познаваоци права, овом суду пребаце да је он политичка институција, онда га управо подсећају на чињеницу да је прекорачио свој мандат и преузео на себе задатак за који није основан. Пажња: дефиниција карактера рата је есенцијално питање за све западне институције, као и за нашу државу и важно је рећи да за сада ЈОШ НИЈЕ дефининитивно усвојена. А битно је подсетити да је за ту процену (до данас увек био) надлежан искључиво Међународни Суд Правде, такође у Xагу, смештен неколико блокова даље од Трибунала. Из тог разлога је пре више деценија и основан. На њему се парниче државе (он се никада не бави појединцима) и доносе се одлуке – значајне за дефинисање историје. Када је о распаду СФРЈ реч, Међународни Суд Правде (у Xагу), међутим ћути. Није се још увек огласио, иако има вишегодишњи углед у свету у решавању тих проблема. На Међународни Суд Правде нема посебан утицај Америка, нити њена администрација, а финансијски је потпуно ван сфере Вашингтона. Овај суд је током деценија (од краја Другог св. рата наовамо) пустио корене у европске финансијске лобије. Иначе, у њему се званично води парница између Сарајева и Београда за покретање ратне одштете. Два-три пута је суд тим поводом заседао и ништа није одлучио, а онда је све замрзнуто. У то време је СРЈ условила прознање БиX, захтевом да Сарајево повуче тужбу потраживања плаћања ратне одштете, па је због тога настала политичка пат-позиција. То је било у време Милошевића. По доласку ДОС-а на власт, СРЈ је убрзо признала БиX, без икаквих условљавања, те је тако тужба Сарајева и даље остала важећа. Сад Загреб, такође најављује да ће и он покренути исто питање на истом суду, али се оно не може решити, све док се званично не одреди карактер рата на простору бивше Југославије. Зашто је то све важно? Зато што само овај суд, а не Трибунал, који је другог ранга (експериментални и зато ad hoc), може одлучити да ли је рат на простору СФРЈ грађански: у том случају нема плаћања ратне одштете, а нема ни примене Женевске конвенције на појединце (она се примењује само на рат између две независне државе). Остаје само повреда ратног права, што даје блаже казне. Уколико се међутим ПРЕСУДИ да је у питању био „међудржавни” (окупациони) сукоб, значи држава СРЈ је напала државу БиX, онда има плаћања ратне одштете, има повреде Женевске конвенције и има високих појединачних казни, а одговоран је и комплетан државни и војни врх искључиво СРЈ. Е сад, док Међународни Суд Правде (у Xагу) упорно ћути, Трибунал „испод жита” полако заокружује причу да је рат био међудржавни, и да је од прогласа Алије Изетбеговића о отцепљењу, ЈНА постала страна војска у туђој држави и морала је, према томе, да се комплетно преда или повуче, али није, већ је направила ратну штету. Трибунал не сме, нити може још да каже да то сада Београд мора да плати, али се све више приближава закључку да је СРЈ изазивач РЕГИОНАЛНОГ РАТА. Када то коначно закључи, плаћање ратне одштете ће бити само питање дана и износа. Међутим, за тај (гео)политички посао овај суд није створен, то сви у Европској Унији знају, али Вашингтон финансијски „гура” целу ствар. Европа невешто пере руке од свега, осим што Немачка нешто отвореније подржава трибунал. Трибуналу је, због доказивања тезе да је држава СРЈ изазвала регионални рат и освајање признатих држава, важно да се комплетно политичко и војно руководство (искључиво) Срба, са обе стране Дрине, прогласи кривцем и зато (покојног) Фрању Туђмана и Алију Изетбеговића није дирао, као ни њихов војни врх. Они су у том поступку унапред добили одбрамбену улогу „нападнуте земље”. Трибунал признаје да је током те самоодбране дошло „ту и тамо” до ратних злочина муслиманских и хрватских војника, али они МОРАЈУ потпасти под сферу индивидуалног прекршаја, што се у њиховим оптужницама увек јасно нагласи. Њихов врх државе се колективно не терети (логично), јер наводно, нису имали куд, морали су да се бране од спољног агресора, суседне државе, а у ствари нису хтели рат. Увучени су! Срби су рат хтели, Милошевић и Караџић су организовали напад на суседне државе и зато морају у Xаг. Срби данас, из огромне мржње према Милошевићу, мисле да ће му се осветити ако га виде у Xагу, али тиме, и не размишљајући о томе, учествују у историјској игри, навлачећи велику љагу на свој историјски „имиџ” и помажући Трибуналу да преотме посао Међународном Суду Правде (у Xагу), и то на сопствену штету. То је оно што зна Војислав Коштуница и због чега затеже Зорана Ђинђића колико може. Епилог: када се Милошевићу, Караџићу и Младићу једног дана заврши суђење у Xагу, а народ и медији их потпуно забораве (окрећући се новим проблемима), Србија, Београд, ДОС и наши унуци, отплаћиваће ратну одштету, ПО ЗАКОНУ!

Др Срђа ТРИФКОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор