RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Досије Милошевић

Видовдан 2001. године

Видовдан 2001. године 29.06.2001.Leave a comment

Пре тачно дванаест година, на шестоту годишњицу Косовског боја, битке која је заувек обележила српску, балканску и европску историју, тадашњи председник СР Србије, Слободан Милошевић, обратио се стотинама хиљада присталица. Иако је говор одисао југословенством злонамерници су у њему „препознали“ повампирени српски национализам. Као и пуно пута касније, неаргументоване претпоставке и отворене лажи биће безрезервно прихватане и експлоатисане како од домаће, тако и од међународне јавности. На Видовдан 2001. године, дотични је екстрадиран хашком трибуналу не би ли одговарао за „геноцид „почињен на Косову између 1998.године и 1999.године. Не треба сумњати да ће оптужница бити проширена „прилозима“ из ратова на територији авнојевске Xрватске и Босне и Xерцеговине. На тај начин, кривица за распад земље и грађански рат пашће на српску страну, иако се велики број неупућених Срба одушевио илегалним слањем бившег председника, након што је Уставни суд поништио одлуку савезне владе да се установи сарадња са хашким трибуналом која би обухватала екстрадиције југословенских држављана, што је противно уставу земље. Синоћ је досовски режим продао душу ђаволу, понављајући грешке Слободана Милошевића који је пактирајући с њим издавао једну по једну српску територију, мислећи да ће бити прихваћен као равноправан партнер. У својој поквареној глупости није видео да признавањем Венс-Овеновог плана сече грану на којој седи. „Међународна заједница“, тај конгломерат мултинационалних компанија, војне силе и глобалних медија, не прихвата никога као себи равног, већ гледа ко ће јој служити по разним основама и на који ће начин искористити нова тржишта људи и робе. Њој не пада на памет да дотира српске нераднике и титоистичке сирочиће. Ко то до сада није схватио имаће времена да научи. Нема никакве разлике између Србије и Срба и Тајланда и Тајланђана. Свет се дели на релативно малобројну плутократију и хелоте који под различим условима пристају на израбљивање. Донаторске конференције нам неће помоћи ако коначно не схватимо да само ми можемо да изграђујемо своју државу и да је само ми можемо бранити од удара изнутра и споља. Докле год будемо веровали да ће нам помоћи ММФ, Светска банка, САД, НАТО , ЕУ и ОЕБС нећемо напредовати ни економски, ни политички, ни морално. Тиме што нисмо у стању да испоштујемо одлуке својих правосудних органа показујемо да смо зрели за протекторат, што у ствари и јесмо када се пажљиво анализирају догађаји од 1945. године до данас. Земља у којој већина становништва, или један велики део популације, перманентно машта о лагодном животу на туђим кредитима не заслужује да има сопствену државу. Није требало много чекати па да се огласе српски непријатељи. Један од првих кога су интервјуисали западни новинари био је бивши командант НАТО пакта који је водио операције ваздушних удара на СРЈ, Весли Кларк. Овај експерт за даљинско убијање је рекао да је Милошевићева предаја оправдала НАТО интервенцију. „НАТО акције су биле први корак који је омогућио слабашним демократским снагама да на изборима свргну Милошевића . Без НАТО акције да се дискредитује Милошевићева политика , не верујем да би демократска победа на изборима била могућа.“ -оценио је Весли Кларк. Наравно , Весли Кларка и Ричарда Xолбрука, Милошевићевог „buddy“-a из дејтонске фазе, интересују и остали са хашких оптужница, пре свих др Радован Караџић и генерал-пуковник Ратко Младић. Тешко да ће западни Молох бити задовољан само исцеђеним, прерано остарелим Милошевићем. Свако ко се на било који начин експонирао као српски националиста, свако ко критички оцењује НСП и његове домаће кло(в)нове је потенцијална мета овог политичког трибунала. Један од колабораната, републички министар унутрашњих послова Душан Михаиловић, недељама „открива“ потопљене хладњаче и масовне гробнице. Нигде у свету не постоји овакав култ самопљувања какав гаје српски мондијалисти и западне улизице. У стилу овејених штребера, ови политички превртачи ревносно извештавају о есхумацијама у околини Београда где је , према њиховим „проценама“, „сахрањено најмање 900 албанских цивила и припадника ОВК“. Иако је случај крајње морбидан, не може се рећи да им фали добар смисао за црни хумор када тврде „да су у џеповима распаднутих лешева налазили личне карте које указују да је реч о Албанцима побијеним у току операција ВЈ и МУП-а Србије“. Када се зна да је довољно пар седмица да се леш скелетизује поставља се питање успешности идентификације остатака који су већ више од две године под земљом. Друго, нико не поставља питање где су стотине отетих Срба, нити Албанци планирају да позову светске патологе да чепркају по њиховој територији. Читава прича делује бесмислено- лешеви које војска и полиција са Косова разноси по Србији, прелазећи стотине километара под бомбама, иако имају на располагању високе пећи у Трепчи ; затим бацање комплетне хладњаче те напрасно вађење исте. Као по сценарију најглупљег америчког хорора. Што би ВЈ транспортовала лешеве у Бор, када је могла да их уништи у Трепчи, и откуд лешевима личне карте? Ако их је неко побио логично је да је уништио све што би могло да помогне приликом идентификације. У току ваздушних удара на СРЈ Стејт депертмент је саопштио да се на Косову налазе масовне гробнице са телима сто хиљада Албанаца. До овог „открића“ америчке обавештајне службе су дошле скенирајући сателитима област Космета. Нико после није ни покушао да демантује ову ноторну лаж, камоли да је одговарао за ширење дезинформације, што би било нереално познајући западну хипокризију. Слично је било и у Босни и Xерцеговини где је број погинулих муслимана рапидно растао, досежући триста хиљада у лето 1995.године , да би временом почео да пада. Интересантно је и како су „жртве“ сребреничког масакра гласале на изборима у Тузли. Приче о „потопљеним хладњачама“, „измасакрираним лешевима“, „обезглављеним труповима“ служе за „денацификацију“ Срба и амнестирање западног експанзионизма и државног тероризма. Није само важно шта се чини већ и ко чини. Душан Михаиловић , бивши шеф ДБ-а за Ваљево, Милошевићев коалициони партнер и председник фантомске Нове демократије, није особа којој би Срби требали да верују. Реч је о политичару који је опортунизам ставио на прво место лествице идеолошких приоритета. И поред убедљиве победе на децембарским изборима и поверењу које је ДОС уживао код већег дела бирачког тела, нови избори на савезном и републичком нивоу постају све извеснији. Вишемесечна затегнутост на релацији Коштуница -Ђинђић кулминирала је самоиницијативном одлуком другог да упркос одлуци Уставног суда, уз могућу конфронтацију војске са полицијом, пошаље Милошевића хашком трибуналу. Изгледа да су дани ДОС коалиције одбројани , што не чуди када су познати сви ривалитети српске политичке сцене. Жижићева оставка на савезном нивоу доводи у питање и будућност србијанско-црногорских односа што је још једно поље шпекулације западних агентура. Српска историја је пуна примера херојства и издајства. Свако време је имало своје Обилиће и Бранковиће. 2001.године једни упропаститељи настављају деструкцију отпочету Милошевићевим тринаестогодишњим деловањем. Како ствари стоје ДОС( или партије које га чине ако дође до распада коалиције) је на одличном путу да премаши СПС и ЈУЛ у багателисању српског националног интереса. Додуше, овакав епилог је очекиван када се изме у обзир да су и „власт“ и „опозиција“ испали из титоизма и да је највећи број српских јавних личности обилато профитирао у том систему. Шта очекивати од некадашњих партијских цензора и подобних „научних радника“ који су ускочили у демократску Нојеву барку? Зар такви мутанти могу достојно да репрезентују православље и српски национализам? Овакви моменти општег моралног, политичког и економског расула носе у себи и нешто позитивно. Српски народ би требао да из себе избаци некомпромитоване појединце који ће представљати нуклеус будуће елите. Уколико до тога не дође следи нестанак са историјске сцене који ће по свему бити заслужен.

Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор