Informacioni centar "Komentar"

Inicijativa za ocenu ustavnosti saveznog Zakona o saradnji SRJ sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine SAVEZNI USTAVNI SUD, Beograd Na osnovu člana 127. stava 1. Ustava SRJ pokrećemo postupak za ocenjivanje ustavnosti saveznog Zakona o saradnji Savezne Republike Jugoslavije sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine zbog protivnosti nekolikim odredbama Ustava SRJ, s predlogom da se u celini proglasi neustavnim. Na osnovu člana 39. stava 4. Zakona o Saveznom ustavnom sudu takođe zahtevamo da se obustavi izvršenje svih pojedinačnih akata kojima se izvršava osporeni Zakon. OBRAZLOŽENjE I Sastavljačima i donosiocima ovog Zakona pripada neprolazna zasluga zbog kršenja Ustava SRJ već samim nazivom osporenog Zakona, što verovatno predstavlja jedinstven slučaj u skoro dvovekovnoj tradiciji i praksi sudske kontrole ustavnosti zakona, počev od čuvenog slučaja Marbury v. Madison (1 Cranch 137, 1803) od 1803. godine, kojim je sudska kontrola ustavnosti konačno uspostavljena u Sjedinjenim Američkim Državama. U nazivu ovog Zakona, koji obuhvata i doslovni srpski prevod engleskog naziva Xaškog ad hoc suda za bivšu Jugoslaviju, izričito se pominje „krivično gonjenje lica odgovornih za teška dela kršenja međunarodnog humanitarnog prava”. Kako je izraz „odgovorni” u našem pravničkom jeziku primeren licima čija je krivična odgovornost već utvrđena pravosnažnom sudskom presudom, ovaj deo naziva osporenog Zakona protivan je ustavnoj pretpostavci nevinosti, sadržanoj u članu 27. stavu 3. Ustava SRJ, koji glasi „Niko ne može biti smatran krivim za krivično delo dok to ne bude utvrđeno pravosnažnom odlukom suda.” Otuda se umesto pomenutih spornih reči morala upotrebiti sintagma: „krivično gonjenje lica osumnjičenih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava”. Iako sam naziv osporenog Zakona nema normativni karakter, Savezni ustavni sud bi trebalo da upozori saveznog zakonodavca da uvek, pa i u samom nazivu zakona, mora da dosledno uvažava ustavnu pretpostavku nevinosti. Kako se, međutim, iste reči – „krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava” – iznova navode u članu 1. stavu 1. osporenog Zakona, Savezni ustavni sud bi morao da utvrdi i proglasi njihovu neustavnost, pošto one u ovom kontekstu imaju normativni karakter. II Članom 9. osporenog Zakona istražnim organima i tužiocu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju poveravaju se sledeće procesne radnje na teritoriji SRJ: 1. prikupljanje obaveštenja od građana; 2. saslušanje osumnjičenih, optuženih, oštećenih, svedoka i veštaka, uključujući i obdukcije i eshumacije leševa; 3. prikupljanje materijalnih dokaza i 4. razgledanje i prepisivanje isprava, uključujući i one koje sačine ili prikupe jugoslovenski pravosudni i drugi državni organi međunarodnog humanitarnog prava. Ovim odredbama narušava se načelo teritorijalne jurisdikcije jugoslovenskih pravosudnih i drugih državnih organa tako što se stranom sudu ustupa vršenje pojedinih radnji u krivičnom postupku na jugoslovenskoj državnoj teritoriji. I što je još važnije, to nije pružanje uobičajene pravne pomoći nego predaja dela nadležnosti domaćih pravosudnih organa jednom stranom sudu. Još je, međutim, važnije što se ovim odredbama narušava član 67. stav 4. Ustava SRJ koji zajemčuje sudsku zaštitu ustavnih sloboda i prava. Pod izrazom „sudska zaštita” očigledno se podrazumeva zaštita domaćih sudova. Kako, međutim, protiv procesnih radnji koje preduzimaju istražni organi i tužilac Međunarodnog krivičnog suda nije dopušten nikakav pravni lek niti obraćanje bilo kakvom sudu, time se uskraćuje sudska zaštita zajemčena članom 67. stavom 4. Ustava SRJ. III Član 13. stav 3. osporenog Zakona dopušta ustupanje Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju i predaju okrivljenog čak i ako je protiv njega postupak protiv njega okončan pravosnažnom sudskom presudom. Tom odredbom povrežen je član 28. Ustava SRJ koji utvrđuje da „niko ne može biti ponovo osuđen ni kažnjen za delo za koje je postupak protiv njega pravosnažno obustavljen, ili je optužni akt protiv njega pravosnažno odbijen, ili je pravosnažnom odlukom oslobođen ili osuđen”. Protivno ovoj ustavnoj odredbi, član 13. stav 3. osporenog Zakona dopušta Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju da iznova ponovi suđenje licu koje je za isto delo pred domaćim sudom već osuđeno, što predstavlja tešku povredu ustavnog krivičnopravnog načela non bis in idem. IV Članom 18. stavom 1. osporenog Zakona utvrđuje se da se postupak za predaju okrivljenih Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju odnosi na sva lica, optužena pred ovim Sudom, ako se zateknu na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, bez obzira na prava i privelegije koji proističi iz njihove državne, političke, javne ili službene dužnosti. Reči „prava i privelegije” očigledno se odnose na imunitet koji prema Ustavu SRJ uživaju savezni poslanici (član 87), Predsednik Republike (član 97. stav 5), članovi Savezne vlade (član 100. stav 4), sudije Saveznog suda (član 109, stav 4) i sudije Saveznog ustavnog suda (član 125. stav 5), kao i poslanici skupština republika članica i ustavnih sudova, što je utvrđeno odgovarajućim odredbama republičkih ustava. Kako se ovi imuniteti (tj. „prava i privelegije”) praktično svode na poslanički imunitet, član 18. stav 1. osporenog Zakona najpre je protivan članu 87, stavu 1., 3. i 4. Ustava SRJ, koji glase: „Savezni poslanik uživa imunitet. … Savezni poslanik ne može biti pritvoren bez odobrenja veća Savezne skupštine čiji je član, osim ako je zatečen u vršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina. Protiv saveznog poslanika koji se poziva na imunitet ne može se bez odobrenja veća Savezne skupštine, čiji je član, pokrenuti krivični ili drugi postupak u kome se može izreči kazna zatvora.” Član 18. stav 1. osporenog Zakona takođe je protivan članu 97. stavu 5, članu 100. stavu 4, članu 109. stavu 4 i članu 125. stavu 5. Ustava SRJ, kao i odgovarajućim naredbama jednog i drugog republičkom ustava. V Članom 29. i 30. osporenog Zakona obezbeđena je navodna dvostepenost u postupku za predaju okrivljenih tako što u prvom stepenu odlučuje istražni sudija beogradskog Okružnog suda, a u drugom stepenu veće od troje sudija istoga suda (u Crnoj Gori to je Viši sud u Podgorici). Ovako utvrđena „dvostepenost” je obična farsa koja je u najdubljoj suprotnosti članu 119. Ustava SRJ, koji glasi: „Protiv rešenja i drugih pojedinačnih akata sudskih, upravnih i drugih državnih organa, kao i protiv takvih akata organa i organizacija koje vrše javna ovlašćenja, donetih u prvom stepenu može se izjaviti žalba nadležnom organu. Ako je na drugi način obezbeđena zaštita prava i zakonitosti, zakonom se, izuzetno, u određenim slučajevima, može isključiti žalba.” Stav 1. ovog člana nalaže dvostepenost u sudskom i svakom drugom postupku. Pri tom je posebno naglašeno da se protiv odluka u prvom stepenu može izjaviti žalba nadležnom, dakle drugostepenom organu. U sudskom postupku, taj drugostepeni organ jedino može biti viši Sud. Pod vidom obezbeđenja dvostepenosti u odlučivanju, članom 29. i 30. osporenog Zakona istražni sudija Okružnog suda u Beogradu učinjen je prvom instancom, a tročlano veće njegovih kolega u tom istom Sudu drugom instancom. Istražni sudija, međutim, nikada ne odlučuje o meritumu nego samo o pojedinim ranjama i aktima u samo jednom delu inače jedinstvenog prvostepenog postupka. Stoga je prvostepeni sud jedino mogao biti beogradski Okružni sud kao takav, a drugostepeni Vrhovni sud Srbije. Zanimljivo je da su sastavljači ranijih nacrta ovog zakona o saradnji sa Xaškim sudom to dobro znali, pa su predviđali da prvostepenu odluku o izručenju donosi okružni, a drugostepenu Vrhovni sud Srbije. tako su postupili i demokratska stranka Srbije i poslednja „ekspertska grupa” (odnosno njena većina) vladajućih stranaka u Saveznoj skupštini. Stav 2. člana 119. Ustava SRJ, doduše, dopušta da se, izuzetno zakonom u određenim slučajevima isključiti žalba višoj instanci, ali samo pod uslovom da je na drugi način obezbeđena zaštita prava i zakonitosti, što jedino može biti sudska zaštita. Posredi su, očigledno, konačni upravni akti protiv kojih se ne može izjaviti žalba višem upravnom organu nego samo pokrenuti upravnosudski spor (član 120. stav 1. Ustav SRJ), a nikako prvostepena sudska odluka. Inače, kako Okružni sud u Beogradu, odnosno Viši sud u Podgorici, i vrhovni sudovi obeju država članica primenjuju savezni zakon uz neizbežnu mogućnost da ta primena ne bude jednoobrazna, načelo federalizma je nalagalo da se uvede i vanredni pravni lek protiv drugostepene sudske odluke – zahtev za zaštitu zakonitosti o koje bi odlučivao Savezni ustavni sud. VI Članom 39. stavom 1. osporenog Zakona utvrđuje se da se njegove odredbe o ustupanju krivičnog postupka i predaji okrivljenih Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju primenjuju i na jugoslovenske državljane protiv kojih je do stupanja na snagu ovog Zakona podignuta i potvrđena optužnica Međunarodnog krivičnog suda čime se praktično dopušta izručenje domaćih državljana jednom stranom sudu. Ova odredba protivna je najpre članu 17. stavu 3. Ustava SRJ koji utvrđuje da „jugoslovenski državljanin ne može biti izručen drugoj državi”. U vreme kada je ova odredba postala važeća nije bilo nijednog Međunarodnog krivičnog suda, pa danas ima nekih mišljenja da se zabrana izručenja domaćih državljana ne odnosi na međunarodni sud. No, kako je i međunarodni sud tvorevina, doduše, ne jedne druge države nego većeg broja drugih država, po našem mišljenju ova se zabrana izručenja jugoslovenskih državljana odnosi i na potonji Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, jer je ratio legis člana 17. stava 3 Ustava SRJ bio u tome da domaći državljani budu isključivo podrvgnuti jurisdikciji domaćih sudova. Zanimljivo je da je ovakvo stanovište doskora zastupao i naš poznati krivičar procesualista prof. dr Momčilo Grubač koji, pozivajući se na član 17. stav 3. Ustava SRJ u svom Komentaru Zakona o krivičnom postupku (strana 846) namenjenom svim sudijama čak tru puta veli da je bilo kakvo izdavanje domaćih državljana zabranjeno. valja dodati da, poput našeg saveznog Ustava i hrvatski državljanin „ne može biti izručen drugoj državi”, pa su ne samo hrvatski pravnici, nego i hrvatski zvaničnici ispravno zaključili da se ta ustavna zabrana ne može otkloniti donošenjem običnog zakona nego isključivo ustavnim zakonom o saradnji sa Xaškim sudom kao jedino ispravnim putem za izmenu pomenute ustavne odredbe. VII Članom 39. stavom 1. osporenog Zakona, kojim se utvrđuje da se „odredbe ovog Zakona o ustupanju krivičnog postupka i predaji okrivljenih Međunarodnom krivičnom tribunalu primenjuju na jugoslovenske državljane protiv kojih je do dana stupanja Zakona na snagu podignuta i potvrđena optužnica okrivljenih Međunarodnog krivičnog tribunala”, teško se povređuje ustavna odredba o zabrani retroaktivnosti zakona , sadržana u članu 117. stavu 1. Ustava SRJ koji glasi: „Zakoni, drugi propisi i opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo.” Kako stav 2. ovog člana dopušta da „samo pojedine odredbe zakona, ako to zahteva opšti interes utvrđen pri njihovom donošenju, mogu imati povratno dejstvo“, valja dodati da je član 39. stav 1. osporenog Zakona krivičnopravna odredba i da je kao takva protivna i članu 27. stavu 1. Ustava SRJ koji utvrđuje apsolutnu zabranu retroaktivnosti u krivičnom pravu. Biće naravno onih koji će reći da su krivična dela koja kažnjava Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju već bila predviđena važećim Krivičnim zakonom, te da stoga nema povrede ustavne zabrane retroaktivnosti. Ni to nije tačno. Iako naš važeći Krivični zakon inkriminiše ista ili slična krivična dela, ne inkriminiše sločin protiv čovečnosti, koji kažnjava Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. Zatim, ovaj Sud kažnjava i za takozvanu komandnu odgovornost, koja je za razliku od individualizovane, svojevrsna objektivna odgovornost, koju naš Zakon nikako ne dopušta. Uz to, ovaj Sud izriče i doživotne kazne zatvora, što naš Zakon ne predviđa. Konačno, sem odredbe o komandnoj odgovornosti i fizičkim licima kao subjektima krivičnog progona, Statut i Pravilaovog Suda uopšte ne sadrže takozvani opšti deo krivičnog zakona, tako da će prilikom utvrđivanja vinosti i drugih opštih instituta krivične odgovornosti pred Xaškim sudom naši državljani, ukoliko budu izručeni, biti lišeni one zakonske zaštite koju im pruža opšti deo našeg Krivičnog zakona u trenutku kada su navodno izvršili krivična dela za koja su osumnjičeni. Otuda nema nikakve sumnje da bi izručenjem jugoslovenskih državljana Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju bila teško narušena i ustavna zabrana retroaktivnosti u krivičnom pravu. Kao začuđujuću nelogičnost valja istaći činjenicu da stav 1 člana 39. osporenog Zakona dopušta izručenje jugoslovenskih državljana protiv kojih je do dana stupanja ovog Zakona na snagu već podignuta i potvrđena optužnica Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, dok stav 2. zabranjuje izručenje naših državljana protiv kojih je podignuta optužnica posle stupanja na snagu ovog Zakona. Ustavna zabrana retroaktivnosti u oblasti krivičnog prava nalagala je upravo obrnuto rešenje: zabranu izručenja naših državljana koji su optuženi do stupanja na snagu ovog Zakona i dopuštanje eventualnog izručenja Međunarodnom krivičnom sudu domaćih državljana koji su izvršili ratne zločine posle stupanja na snagu ovog Zakona, naravno pod uslovom da je prethodno izmenjen važeći Ustav, odnosno donet ustavni zakon kojim se u načelu dopušta izručenje jugoslovenskih državljana bilo kojem stranom, pa i međunarodnom sudu. VIII Konačno, protivustavan je i sam osnov na temelju kojeg je osporeni Zakon donet. U članu 1. stavu 1. ovog Zakona pominje se da se on donosi zarad izvršenja „obaveza koje za Saveznu Republiku Jugoslaviju proizilaze iz Rezoluciju Saveta bezbednosti br. 827 (1993) i Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala”. Prema članu 16. stav 2. Ustava, Saveznu Republiku Jugoslaviju obavezuju samo međunarodni ugovori, koji su potrvđeni (ratifikovani) i objavljeni (u „Službenom listu”) u skladu s Ustavom, i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Shodno tome, oni sa stanovišta Ustava ne obavezuju našu državu i ne mogu predstavljati osnov za donošenje zakona. Uz to valja reći da pomenuta Rezolucija Saveta bezbednosti i Statut Xaškog suda ne predstavljaju legislativni (zakonodavni) negi izvršno-politički akt koji bi u unutrašnjem pravu bio ravan uredbi, pošto u međunarodnom pravu status legislativnog akta (zakona) imaju multilateralne konvencije koje ratifikuju države kao takve. Otuda je pozivanje na pomenutu Rezoluciju i Statut kao osnov za donošenje saveznog zakona više nego neumesno, dok bi neposredno primenjivanje pomenutom Statuta i Pravila Xaškog suda bilo protivno članu 26. stavu 2. Ustava SRJ, koji zajemčuje slobodu i prava „u zakonom utvrđenom postupku” i dobro poznatom pravilu nullum crimen nulla poen sine lege, sadržanom u članu 27. stavu 1. i 2. Ustava SRJ. IX Naposletku, valja obrazložiti i naš zahtev da Savezni ustavni sud odmah obustavi izvršenje svih pojedinačnih akata kojima se izvršava osporeni savezni Zakon. Skorašnje ritualno samoubistvo Vlajka Stojiljkovića, jednog od haških optuženika i sugurnog „putnika” za Xag, nedvosmisleno upozorava da je za neke od tih nesrećnika zahtevana privremena mera pitanje života ili smrti. Na to se niko, pa ni sudije ovog Suda, ne smeju oglušiti. Beograd, 15. aprila 2002. godine 1) prof. dr Kosta Čavoški 2) prof. dr Mirjana Stefanovski 3) prof. dr Ljubiša Lazarević 4) prof. dr Zoran Stojanović 5) prof. dr Smilja Avramov 6) dr Branko M. Rakić 7) dr Vladan D. Jončić prof. dr Oliver Antić 9) Nenad Tešić 10) dr Milan Škulić 11) dr Saša Bovan 12) Aleksandar Gajić 13) prof. dr Mirko Vasiljević 14) dr Nataša Delić 15) prof. dr Snežana Petrović 16) prof. dr Zagorka Jekić 17) dr Slobodan Panov 18) prof. dr Dragutin Šoškić 19) prof. dr Ratko Marković 20) prof. dr Miodrag Orlić 21) Milojko Stojanović 22) prof. dr Nebojša Jovanović 23) dr Olivera Vučić 24) prof. dr Momir Milojević 25) prof. dr Đorđe Ignjatović 26) prof. dr Ljubiša Kandić 27) prof. dr Dobrivoje Radovanović 28) prof. dr Ivan Maksimović 29) mr Dragan Pavić 30) prof. dr Ranko Keča 31) dr Aleksandar Jakšić 32) prof. dr Stevan Đorđević 33) prof. dr Danilo Basta 34) Igor Vuković 35) Vladan Petrov 36) Bojan Milisavljević 37) prof. dr Vladimir Milić 38) prof. dr Radovan Pavićević 39) dr Žika Bujuklić 40) mr Jadranka Mešić 41) mr Zoran Mirković 42) prof. dr Veroljub Rajović 43) prof. dr Zlatija Đukić-Veljović 44) Vuk Radović 45) prof. dr Milan Paunović 46) prof. dr Borivoje Šunderić 47) prof. dr Vera Čučković 48) mr Dejan Đurđević 49) prof. dr Jugoslav Stanković 50) dr Miroslav Milošević 51) mr Goran Ilić

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka