RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Хашка инквизиција

Иницијатива за оцену уставности савезног закона о сарадњи СРЈ са xашким трибуналом

Иницијатива за оцену уставности савезног закона о сарадњи СРЈ са xашким трибуналом 18.04.2002.Leave a comment

Иницијатива за оцену уставности савезног Закона о сарадњи СРЈ са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године САВЕЗНИ УСТАВНИ СУД, Београд На основу члана 127. става 1. Устава СРЈ покрећемо поступак за оцењивање уставности савезног Закона о сарадњи Савезне Републике Југославије са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године због противности неколиким одредбама Устава СРЈ, с предлогом да се у целини прогласи неуставним. На основу члана 39. става 4. Закона о Савезном уставном суду такође захтевамо да се обустави извршење свих појединачних аката којима се извршава оспорени Закон. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I Састављачима и доносиоцима овог Закона припада непролазна заслуга због кршења Устава СРЈ већ самим називом оспореног Закона, што вероватно представља јединствен случај у скоро двовековној традицији и пракси судске контроле уставности закона, почев од чувеног случаја Marbury v. Madison (1 Cranch 137, 1803) од 1803. године, којим је судска контрола уставности коначно успостављена у Сједињеним Америчким Државама. У називу овог Закона, који обухвата и дословни српски превод енглеског назива Xашког ad hoc суда за бившу Југославију, изричито се помиње „кривично гоњење лица одговорних за тешка дела кршења међународног хуманитарног права”. Како је израз „одговорни” у нашем правничком језику примерен лицима чија је кривична одговорност већ утврђена правоснажном судском пресудом, овај део назива оспореног Закона противан је уставној претпоставци невиности, садржаној у члану 27. ставу 3. Устава СРЈ, који гласи „Нико не може бити сматран кривим за кривично дело док то не буде утврђено правоснажном одлуком суда.” Отуда се уместо поменутих спорних речи морала употребити синтагма: „кривично гоњење лица осумњичених за тешка кршења међународног хуманитарног права”. Иако сам назив оспореног Закона нема нормативни карактер, Савезни уставни суд би требало да упозори савезног законодавца да увек, па и у самом називу закона, мора да доследно уважава уставну претпоставку невиности. Како се, међутим, исте речи – „кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права” – изнова наводе у члану 1. ставу 1. оспореног Закона, Савезни уставни суд би морао да утврди и прогласи њихову неуставност, пошто оне у овом контексту имају нормативни карактер. II Чланом 9. оспореног Закона истражним органима и тужиоцу Међународног кривичног суда за бившу Југославију поверавају се следеће процесне радње на територији СРЈ: 1. прикупљање обавештења од грађана; 2. саслушање осумњичених, оптужених, оштећених, сведока и вештака, укључујући и обдукције и есхумације лешева; 3. прикупљање материјалних доказа и 4. разгледање и преписивање исправа, укључујући и оне које сачине или прикупе југословенски правосудни и други државни органи међународног хуманитарног права. Овим одредбама нарушава се начело територијалне јурисдикције југословенских правосудних и других државних органа тако што се страном суду уступа вршење појединих радњи у кривичном поступку на југословенској државној територији. И што је још важније, то није пружање уобичајене правне помоћи него предаја дела надлежности домаћих правосудних органа једном страном суду. Још је, међутим, важније што се овим одредбама нарушава члан 67. став 4. Устава СРЈ који зајемчује судску заштиту уставних слобода и права. Под изразом „судска заштита” очигледно се подразумева заштита домаћих судова. Како, међутим, против процесних радњи које предузимају истражни органи и тужилац Међународног кривичног суда није допуштен никакав правни лек нити обраћање било каквом суду, тиме се ускраћује судска заштита зајемчена чланом 67. ставом 4. Устава СРЈ. III Члан 13. став 3. оспореног Закона допушта уступање Међународном кривичном суду за бившу Југославију и предају окривљеног чак и ако је против њега поступак против њега окончан правоснажном судском пресудом. Том одредбом поврежен је члан 28. Устава СРЈ који утврђује да „нико не може бити поново осуђен ни кажњен за дело за које је поступак против њега правоснажно обустављен, или је оптужни акт против њега правоснажно одбијен, или је правоснажном одлуком ослобођен или осуђен”. Противно овој уставној одредби, члан 13. став 3. оспореног Закона допушта Међународном кривичном суду за бившу Југославију да изнова понови суђење лицу које је за исто дело пред домаћим судом већ осуђено, што представља тешку повреду уставног кривичноправног начела non bis in idem. IV Чланом 18. ставом 1. оспореног Закона утврђује се да се поступак за предају окривљених Међународном кривичном суду за бившу Југославију односи на сва лица, оптужена пред овим Судом, ако се затекну на територији Савезне Републике Југославије, без обзира на права и привелегије који проистичи из њихове државне, политичке, јавне или службене дужности. Речи „права и привелегије” очигледно се односе на имунитет који према Уставу СРЈ уживају савезни посланици (члан 87), Председник Републике (члан 97. став 5), чланови Савезне владе (члан 100. став 4), судије Савезног суда (члан 109, став 4) и судије Савезног уставног суда (члан 125. став 5), као и посланици скупштина република чланица и уставних судова, што је утврђено одговарајућим одредбама републичких устава. Како се ови имунитети (тј. „права и привелегије”) практично своде на посланички имунитет, члан 18. став 1. оспореног Закона најпре је противан члану 87, ставу 1., 3. и 4. Устава СРЈ, који гласе: „Савезни посланик ужива имунитет. … Савезни посланик не може бити притворен без одобрења већа Савезне скупштине чији је члан, осим ако је затечен у вршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању дужем од пет година. Против савезног посланика који се позива на имунитет не може се без одобрења већа Савезне скупштине, чији је члан, покренути кривични или други поступак у коме се може изречи казна затвора.” Члан 18. став 1. оспореног Закона такође је противан члану 97. ставу 5, члану 100. ставу 4, члану 109. ставу 4 и члану 125. ставу 5. Устава СРЈ, као и одговарајућим наредбама једног и другог републичком устава. V Чланом 29. и 30. оспореног Закона обезбеђена је наводна двостепеност у поступку за предају окривљених тако што у првом степену одлучује истражни судија београдског Окружног суда, а у другом степену веће од троје судија истога суда (у Црној Гори то је Виши суд у Подгорици). Овако утврђена „двостепеност” је обична фарса која је у најдубљој супротности члану 119. Устава СРЈ, који гласи: „Против решења и других појединачних аката судских, управних и других државних органа, као и против таквих аката органа и организација које врше јавна овлашћења, донетих у првом степену може се изјавити жалба надлежном органу. Ако је на други начин обезбеђена заштита права и законитости, законом се, изузетно, у одређеним случајевима, може искључити жалба.” Став 1. овог члана налаже двостепеност у судском и сваком другом поступку. При том је посебно наглашено да се против одлука у првом степену може изјавити жалба надлежном, дакле другостепеном органу. У судском поступку, тај другостепени орган једино може бити виши Суд. Под видом обезбеђења двостепености у одлучивању, чланом 29. и 30. оспореног Закона истражни судија Окружног суда у Београду учињен је првом инстанцом, а трочлано веће његових колега у том истом Суду другом инстанцом. Истражни судија, међутим, никада не одлучује о меритуму него само о појединим рањама и актима у само једном делу иначе јединственог првостепеног поступка. Стога је првостепени суд једино могао бити београдски Окружни суд као такав, а другостепени Врховни суд Србије. Занимљиво је да су састављачи ранијих нацрта овог закона о сарадњи са Xашким судом то добро знали, па су предвиђали да првостепену одлуку о изручењу доноси окружни, а другостепену Врховни суд Србије. тако су поступили и демократска странка Србије и последња „експертска група” (односно њена већина) владајућих странака у Савезној скупштини. Став 2. члана 119. Устава СРЈ, додуше, допушта да се, изузетно законом у одређеним случајевима искључити жалба вишој инстанци, али само под условом да је на други начин обезбеђена заштита права и законитости, што једино може бити судска заштита. Посреди су, очигледно, коначни управни акти против којих се не може изјавити жалба вишем управном органу него само покренути управносудски спор (члан 120. став 1. Устав СРЈ), а никако првостепена судска одлука. Иначе, како Окружни суд у Београду, односно Виши суд у Подгорици, и врховни судови обеју држава чланица примењују савезни закон уз неизбежну могућност да та примена не буде једнообразна, начело федерализма је налагало да се уведе и ванредни правни лек против другостепене судске одлуке – захтев за заштиту законитости о које би одлучивао Савезни уставни суд. VI Чланом 39. ставом 1. оспореног Закона утврђује се да се његове одредбе о уступању кривичног поступка и предаји окривљених Међународном кривичном суду за бившу Југославију примењују и на југословенске држављане против којих је до ступања на снагу овог Закона подигнута и потврђена оптужница Међународног кривичног суда чиме се практично допушта изручење домаћих држављана једном страном суду. Ова одредба противна је најпре члану 17. ставу 3. Устава СРЈ који утврђује да „југословенски држављанин не може бити изручен другој држави”. У време када је ова одредба постала важећа није било ниједног Међународног кривичног суда, па данас има неких мишљења да се забрана изручења домаћих држављана не односи на међународни суд. Но, како је и међународни суд творевина, додуше, не једне друге државе него већег броја других држава, по нашем мишљењу ова се забрана изручења југословенских држављана односи и на потоњи Међународни кривични суд за бившу Југославију, јер је ratio legis члана 17. става 3 Устава СРЈ био у томе да домаћи држављани буду искључиво подрвгнути јурисдикцији домаћих судова. Занимљиво је да је овакво становиште доскора заступао и наш познати кривичар процесуалиста проф. др Момчило Грубач који, позивајући се на члан 17. став 3. Устава СРЈ у свом Коментару Закона о кривичном поступку (страна 846) намењеном свим судијама чак тру пута вели да је било какво издавање домаћих држављана забрањено. ваља додати да, попут нашег савезног Устава и хрватски држављанин „не може бити изручен другој држави”, па су не само хрватски правници, него и хрватски званичници исправно закључили да се та уставна забрана не може отклонити доношењем обичног закона него искључиво уставним законом о сарадњи са Xашким судом као једино исправним путем за измену поменуте уставне одредбе. VII Чланом 39. ставом 1. оспореног Закона, којим се утврђује да се „одредбе овог Закона о уступању кривичног поступка и предаји окривљених Међународном кривичном трибуналу примењују на југословенске држављане против којих је до дана ступања Закона на снагу подигнута и потврђена оптужница окривљених Међународног кривичног трибунала”, тешко се повређује уставна одредба о забрани ретроактивности закона , садржана у члану 117. ставу 1. Устава СРЈ који гласи: „Закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство.” Како став 2. овог члана допушта да „само поједине одредбе закона, ако то захтева општи интерес утврђен при њиховом доношењу, могу имати повратно дејство“, ваља додати да је члан 39. став 1. оспореног Закона кривичноправна одредба и да је као таква противна и члану 27. ставу 1. Устава СРЈ који утврђује апсолутну забрану ретроактивности у кривичном праву. Биће наравно оних који ће рећи да су кривична дела која кажњава Међународни кривични суд за бившу Југославију већ била предвиђена важећим Кривичним законом, те да стога нема повреде уставне забране ретроактивности. Ни то није тачно. Иако наш важећи Кривични закон инкриминише иста или слична кривична дела, не инкриминише слочин против човечности, који кажњава Међународни кривични суд за бившу Југославију. Затим, овај Суд кажњава и за такозвану командну одговорност, која је за разлику од индивидуализоване, својеврсна објективна одговорност, коју наш Закон никако не допушта. Уз то, овај Суд изриче и доживотне казне затвора, што наш Закон не предвиђа. Коначно, сем одредбе о командној одговорности и физичким лицима као субјектима кривичног прогона, Статут и Правилаовог Суда уопште не садрже такозвани општи део кривичног закона, тако да ће приликом утврђивања виности и других општих института кривичне одговорности пред Xашким судом наши држављани, уколико буду изручени, бити лишени оне законске заштите коју им пружа општи део нашег Кривичног закона у тренутку када су наводно извршили кривична дела за која су осумњичени. Отуда нема никакве сумње да би изручењем југословенских држављана Међународном кривичном суду за бившу Југославију била тешко нарушена и уставна забрана ретроактивности у кривичном праву. Као зачуђујућу нелогичност ваља истаћи чињеницу да став 1 члана 39. оспореног Закона допушта изручење југословенских држављана против којих је до дана ступања овог Закона на снагу већ подигнута и потврђена оптужница Међународног кривичног суда за бившу Југославију, док став 2. забрањује изручење наших држављана против којих је подигнута оптужница после ступања на снагу овог Закона. Уставна забрана ретроактивности у области кривичног права налагала је управо обрнуто решење: забрану изручења наших држављана који су оптужени до ступања на снагу овог Закона и допуштање евентуалног изручења Међународном кривичном суду домаћих држављана који су извршили ратне злочине после ступања на снагу овог Закона, наравно под условом да је претходно измењен важећи Устав, односно донет уставни закон којим се у начелу допушта изручење југословенских држављана било којем страном, па и међународном суду. VIII Коначно, противуставан је и сам основ на темељу којег је оспорени Закон донет. У члану 1. ставу 1. овог Закона помиње се да се он доноси зарад извршења „обавеза које за Савезну Републику Југославију произилазе из Резолуцију Савета безбедности бр. 827 (1993) и Статута Међународног кривичног трибунала”. Према члану 16. став 2. Устава, Савезну Републику Југославију обавезују само међународни уговори, који су потрвђени (ратификовани) и објављени (у „Службеном листу”) у складу с Уставом, и општеприхваћена правила међународног права. Сходно томе, они са становишта Устава не обавезују нашу државу и не могу представљати основ за доношење закона. Уз то ваља рећи да поменута Резолуција Савета безбедности и Статут Xашког суда не представљају легислативни (законодавни) неги извршно-политички акт који би у унутрашњем праву био раван уредби, пошто у међународном праву статус легислативног акта (закона) имају мултилатералне конвенције које ратификују државе као такве. Отуда је позивање на поменуту Резолуцију и Статут као основ за доношење савезног закона више него неумесно, док би непосредно примењивање поменутом Статута и Правила Xашког суда било противно члану 26. ставу 2. Устава СРЈ, који зајемчује слободу и права „у законом утврђеном поступку” и добро познатом правилу nullum crimen nulla poen sine lege, садржаном у члану 27. ставу 1. и 2. Устава СРЈ. IX Напослетку, ваља образложити и наш захтев да Савезни уставни суд одмах обустави извршење свих појединачних аката којима се извршава оспорени савезни Закон. Скорашње ритуално самоубиство Влајка Стојиљковића, једног од хашких оптуженика и сугурног „путника” за Xаг, недвосмислено упозорава да је за неке од тих несрећника захтевана привремена мера питање живота или смрти. На то се нико, па ни судије овог Суда, не смеју оглушити. Београд, 15. априла 2002. године 1) проф. др Коста Чавошки 2) проф. др Мирјана Стефановски 3) проф. др Љубиша Лазаревић 4) проф. др Зоран Стојановић 5) проф. др Смиља Аврамов 6) др Бранко М. Ракић 7) др Владан Д. Јончић 8) проф. др Оливер Антић 9) Ненад Тешић 10) др Милан Шкулић 11) др Саша Бован 12) Александар Гајић 13) проф. др Мирко Васиљевић 14) др Наташа Делић 15) проф. др Снежана Петровић 16) проф. др Загорка Јекић 17) др Слободан Панов 18) проф. др Драгутин Шошкић 19) проф. др Ратко Марковић 20) проф. др Миодраг Орлић 21) Милојко Стојановић 22) проф. др Небојша Јовановић 23) др Оливера Вучић 24) проф. др Момир Милојевић 25) проф. др Ђорђе Игњатовић 26) проф. др Љубиша Кандић 27) проф. др Добривоје Радовановић 28) проф. др Иван Максимовић 29) мр Драган Павић 30) проф. др Ранко Кеча 31) др Александар Јакшић 32) проф. др Стеван Ђорђевић 33) проф. др Данило Баста 34) Игор Вуковић 35) Владан Петров 36) Бојан Милисављевић 37) проф. др Владимир Милић 38) проф. др Радован Павићевић 39) др Жика Бујуклић 40) мр Јадранка Мешић 41) мр Зоран Мирковић 42) проф. др Верољуб Рајовић 43) проф. др Златија Ђукић-Вељовић 44) Вук Радовић 45) проф. др Милан Пауновић 46) проф. др Боривоје Шундерић 47) проф. др Вера Чучковић 48) мр Дејан Ђурђевић 49) проф. др Југослав Станковић 50) др Мирослав Милошевић 51) мр Горан Илић

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор