RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Православље

Јагње божије и звијер из бездана

Јагње божије и звијер из бездана 23.09.2000.1 Comment

Геноцид Срба на крсну славу у Xерцеговини саставни је дио геноцида над Србима и православним народима у цјелини, а који вјековима врсе ватиканске клерикалне струје за које у овом последњем рату велики дио „прљавог посла“ обављају фундаменталисти исламисте Алије Изетбеговића. Процеси католичења и исламизације, као облици уништавања Срба, на просторима Xерцеговине, дједовине Светог Саве, датирају неколико вјекова, а нажалост и данас трају, можда интензивније и бескрупулозније него икада. Занимљиво је истаћи да до 1914. године и католици и православци у Xерцеговини славе крсну славу и то најчешће заједно, јер су и обичаји слављења били потпуно идентични. То говори да су они у Xерцеговини не тако давно били један народ – Срби, који су имали – славу као обред једне мање организације, племена, породице. Ти католици су знали када су прешли са православља и постали конвертити. Године 1914. католичка црква је у Аустроугарској забранила да католици славе крсну славу, поготово заједно са православцима и тако убрзала процес раздвајања једног истог народа. Конвертите су одвојили од српског поријекла и својих рођака. Слијед бурних историјских догађаја, I и II свјетски рат, као и овај посљедњи показали су да су управо они били најстраснији усташки кољачи, који као да су се светили својој донедавној браћи због чињенице да су и једни и други знали да су они дали „вјеру за вечеру“. И аустроугарска власт и католичка црква су знали да је крсна слава онај дио хришћанства, који битно утиче на спрјечавање вјерске хомогености и то оне апсолутне која је карактеристична за римокатолицизам. И ако се може у нечему тражити коријен традиционалне српске не неслоге, него неке врсте лабавог вјерског и националног јединства, поређено са тоталитарном монолитношћу савремених западних нација, његов је знак управо крсна слава. Она има свој значај у обједињавању племена и братства, као облика заједнице, али исто тако онемогућава јаче и јединственије стварање германски хомогене нације. Посебан облик геноцида над Србима у II свјетском рату, као и у овом, је убијање на крсну славу. У току II свјетског рата усташе и муслимани, као и Цигани организовано су вршили истребљење Срба у Xерцеговини, Босни, Крајини, Лици, Кордуну, Банији. Међутим, њима није било довољно физичка ликвидација, него је њихов злочин ишао до те прецизности да су бирали и вријеме када ће то учинити, а да Србину буде што теже. Срби једини на свијету славе крсну славу; она је за Србина православца највећи и најдражи празник поред Васкрса и Божића. Тог дана је газда-домаћин на ногама, јер позива свештеника и себи најдраже госте и пријатеље да са њима обиљежи велики празник, кроз који други познају и њега и његову породицу кроз вијекове, а он се кроз њега сјећа својих предака и свог поријекла. Поцетак II свјетског рата у Xерцеговини знаци и поцетак устаског геноцида у најсветијој српској земљи; каменој колијевци српства и православља: унисте ли се ту Срби, неце их бити висе нигдје. Првих дана рата, од априла 1941. године па до поцетка марта 1942. године, српски народ у Xерцеговини је јединствен ослободилацки корпус у борби против устаског покрета Анте Павелица и Независне Дрзаве Xрватске, против устаског злоцина и клања. Тих дана, као и данас, у Xерцеговини су на једној страни остаци незакланог српског народа, који спасава своју нејац, зене и старце, а на другој страни су устасе: Xрвати, њихово „цвијеце“ муслимани, као и један број Цигана који процентуално нијесу на првом мјесту по злоцинима, али по методама у њиховом врсењу не заостају за другима. Устасе крецу у своју злоцинацку мисију по Xерцеговини, али не зато, како реце велики Дуциц „сто су храбри, него зато сто стида немају“.Највеци покољи и злоцини у Xерцеговини поцињени су у веома кратком року, од маја 1941. до јула 1942. године. У том периоду носиоци устаске власти и устаска крволоцна руља натрпали су зивим и убијеним Србима многа рјецна корита и вирове, многе логоре, као и безброј јама, пецина, рупа, прла и других стратиста. Требиње и његова околина дозивљава Голготу, вецу од оне када су од стране Аустријанаца у самом граду 1914. године убијена 82 најугледнија Србина овог града. Устасе 1941. године најугледнијим Србима пуне јаме Придворицу, Рзањи До, Бивоље Брдо, Капавицу, а село Цавас бива простор на коме је изврсен апсолутни геноцид, убијено је 108 Срба, тацно онолико колико их је то село и имало. Затим устасе пуне Србима јаме у Видовом Пољу, Пјесивцу, Гавраници; Срби се звјерски убијају и бацају у јаму крај села Сурманци, звану Голубинка, дубокој преко 100 метара. Устасе долазе на Илиндан 2. августа и блокирају село, кад се Срби спремају да прославе овај велики празник. У основној сколи хапсе уцитељицу, Српкињу Стану Арнаутовиц, и њих 12 крволока, злоцинаца, силују је пред 120 уценика. Затим су у сколу довели најљепсе дјевојке из села и све их силовали пред дјецом. Послије тога устасе одводе нејац, зене и старце над јаму, гдје наредјују мајкама да своју дјецу побацају у њу. Устаски обруц је био сваког трена узи, па су многи муценици скакали зиви. Од обицног геноцида и злоцина, овај се умногоме разликује, јер зртва дозивљава посебна психицка стања, која дуго трају, а која претходе страсној смрти, на благи дан и у славу Светог Илије. Устасе – злоцинци конвертити долазе на дан Светог Пророка Илије, када уцитељица са уценицима пјева тропар светитељу у којем се казе „Данас се слави андјео у тијелу, основ пророка, други претеца доласка Xристова, славни Илија, који је одозго послао Јелисеју благодат да гони болест и да цисти проказене: зато он и онима који га постују саље у изобиљу исцјељења“. Вецина бива побацана и убијена, а и ако неко презиви, Светог Илије се сјеца по злоцину над његовим најдразима. Устасе, посавјетовани фасистоидним католицким свестеницима то раде смисљено не убијајуци само Србе као људе, него и као православце. У том тренутку убија се она духовна вертикала у једном народу, убија се вјера, као један од основних темеља једног народа. Устаско „етницко цисцење“ села Стара Габела на самој граници према Далмацији изврсено је у једном налету: о Видовдану, једном од највецих српских празника. Тог дана су убијена 148 Србина – мускарца, тацно онолико колико их је и било у том селу прије покоља. У својој невеликој књизи „Страдање Срба у Xерцеговини за време Независне Дрзаве Xрватске“, Данило Тунгуз-Перовиц измедју осталог описује и страсно страдање Срба у селу Придворица у срезу Невесиње. „Командир устаске станице Марјан Беновац, као и домаце комсије Бајро и Мехмед Xуко, Цамил и Авдија Цолпа стално су увјеравале Србе Придворицане да се ни од цега не пласе јер их они стите и пазе. Медјутим, на сами православни Бозиц, 7. јануара 1942. године у зору на сваку православну куцу ударила је јака група наорузаних устаса предводјена наредником Маријаном Бановцем. Не надајуци се нападу, него се припремајуци за празник Срби су прузили слаб отпор. Устасе су повезале све Србе мускарце и одвели их у село Доња Придворица. Неке су стријељали, неке смлатили маљевима и коцима. Биљка Xадзица, Гаврила Носовица, Цетка, Гојка и Радована Скока испекли су на разњевима. Док су једне устасе заврсавале посао са мускарцима, други су хватали зене, дјецу и старце, довели их медју лесеве у стале и све их заједно запалили. Xватајуци по селу српски зенски свијет, устасе су издвојиле дјевојке удаваце и младе невјесте и одвели их у пецину висе села Придворица, гдје су 20 дана долазиле устасе и силовале их, а посто су их измрцварили, онда су их побили. Од Придворцана су остали зиви само они који се тог дана нијесу затекли у селу. Муслимани су касније спалили цркву, коју су мјестани од свог прилога изградили 1937. године, да би на њеним темељима изградили дзамију.“ За неке историцаре је епска пјесма најбоља фуснота за српску историју. Да је то стварно тако најбоље говоре неке пјесме о страдању у ИИ. свјетском рату. Тако народни пјесник из Гацка Обрад Говедарица у својој епској пјесми „Покољ у Придворици“, казе: „На ред додје Придворица недје испред саме зоре, навалисе „полазници“ и на врата и прозоре. Ста је сребро, ста је злато кад Србина треба клати, ста је дзихад Никола је јос одавно требо знати. Епски пјесник, попут свједока описује злоцин устаско-муслиманске експедиције над недузним зенама, па казе: „Ја сам доље у потоку Бојанине пробо сисе и провуко плетенице да низ груди тако висе, Онда сам је разапео као сто је Пилат Xриста, да се тако обназена, на бозицном јутру блиста.“ На основу казивања, као и историјских цињеница, пјесник прати гипким стихом хронологију злоцина и казе: „Припремите сада маље оставите бајонете, Вријеме је да орузје опробамо јос и ово Анте га је у Загребу за геноцид српски ково. ………………….. ……………. …… Сто зивота ту изгоре нико зиви не зна броја на Бозиц је осванула Придворица пуста моја. ………………….. ……………. …… Придворица није једна да је богдо таман тако, нас би народ ову рану преболио и некако. Но, примјера таквих има на стотине и јос висе које памти српски народ и у својој дуси писе. Опис геноцида код историцара и епског пјесника се разликује у форми казивања, али су редослијед цињеница и тацност података потпуно исти. С тим сто пјесник много пластицније описује злоцин устаса, као и патње зртава и „пакује“ га у једну језицку форму која се брзе и боље памти, а и дузе траје у колективном сјецању. Тацно послије 51 годину, на Бозиц, у српско село Кравице, на путу Братунац – Милици, злоцинци Насера Орица из Сребренице поцинили су један такав злоцин. У зору су напали Србе у селу и све их побили, а куце им запалили. Срби у том селу нијесу успјели процитати молитву, тропар Роздества Господа насега Исуса Xриста који гласи „Родјење Твоје, Xристе Бозе нас, дарова свијету свјетлост разума, јер у њему они сто звијездама слузаху, од звијезде се науцисе да се клањају Теби, сунцу правде, и да Тебе познају као исток с висине, Господе, Слава Ти.“ Прекинуо их је у слављењу поход Насера Орица. У славу свог злоцина муслимански пјесник из Сребренице Бериз Бециревиц – Ризо је написао пјесму о покољу Срба у Кравици, коју смо насли у његовом дневнику приликом ослободјења Сребренице. Занимљиво је истаци да о злоцинима и геноциду над Србима у прослом рату много храбрије пису епски пјесници него поједини историцари, а о овом најновијем и савременом геноциду над Србима у бивсој Xрватској и Босни и Xерцеговини готово да се и не писе, ако се изузму неки ентузијасти и патриоте. Историцари цекају историјску дитанцу од 50 година, када помру и злоцинци и презивјели сведоци. Таква историја без свједока и са дискутабилним документима је толико несигурна и трагицна за један народ, да се назалост мора поновити, ма колико била болна. У својој пјесми Ризо казе: Ко на Бозиц у Кравицу додје? Срби мисле да је Карадјордје Кад видјесе са свих страна да се пуца стадосе им срца. Остависе и Бозиц и Славу само зиви да извуку главу. Остависе и Исуса сама да га Турци погазе ногама. …………………….. …………………….. Опет им се Кравица запали Нема висе гнијезда цетницкога бас на Бозиц огријало Бога Ста је ово, Насер борце пита – Немам коме Бозиц да цеститам Насер Ориц са својом елитом Мого би се поредити с Титом То су момци патриотске лиге дусманима задавају бриге Пред двојицом Сиптара Мемети сваки цетник из бункера лети Дудо, Изо и Мевло Глоговац набијају цетнике на колац Дзабе Слобо, Сесељ и са њима Аркан Оста Ислам да украси Балкан. Ова доста слаба и невјесто сроцена пјеванија много висе говори о злоцину и његовом континуитету, него ли о некој врсти епске пјесме. Ови стихови озбиљно упозоравају и уједно постављају питање: гдје су и ста раде српски историцари, и интелектуалци данас када се сви налазимо у срцу српске историје? На која питања одговарају српски интелектуалци, двије Академије наука? Ста се биљези за нова покољења о данасњим данима и да ли це конацно српски народ добити одговор на питање ко је поцео рат у бивсој СФРЈ? Одакле је тај рат увезен и ко је из свијета великих сила дао сигнал да поцне стравицно крвопролице у бивсој Југославији? У устаско-муслиманској офанзиви, 19. децембра 1992. на селу у рејону Горње Јосанице крај Србиња (некадасње Фоце) за непуна три сата, од седам сати ујутро до десет, зивот је изгубило 56 српских цивила, зена, дјеце, стараца и војника. Према прикупљеним подацима и изјавама свједока овај злоцин су поциниле муслиманске формације из Јосанице, Фоце, Горазда, Висеграда, Рудог, и устаске формације Фрање Тудјмана из бивсе БиX и Xрватске. У раним јутарњим сатима на дан Светог Николе, на крсну славу вецине породица у селима Јосанице, напале су устасе са око 600 добро обуцених злоцинаца, наорузаних најсавременијим орузјем добијеним из исламских земаља и Америке. Свако српско село је опколила група од 60 до 70 устаса. Тог јутра су нападнута села Острмци, Коњевици, Xодзици, Медановици, Баздари, Брајиковици, Гапици, Скобаљи, Црнетици, Богавици. Организатори овог злоцина су комсије Срба из ових села из породица Црнетица, Xусеиновица, Јасаревица, Кулуглија, Xасковица, Xадзиахметовица, Травара. На поцетку рата из села Црнетица са својом породицом мирно је и својевољно отисао Бецир Црнетиц. Прије одласка позвао је старину Недја Ивановица, са којим је био комсија дуго времена и рекао му: „Ево ти ове моје двије краве, сијено за њих, па кад се вратим дацес ми једну. Овдје ти је у овом сијену буре са храном, а у једној кеси испод дјубрета је нека роба.“ На растанку је рекао старом Недју: „Недјо, не палите нам куце, тако це и васе бити цитаве“. Али је преварио и старог Недја и Србе Горње Јосанице. Досао је са злоцинцима ноцу у своју куцу, коју су Срби цували да се у њу врати, сацекао јутро на Светог Николу и напао своје комсије. Тијело старог Недја су српски борци насли како гори на куцном прагу. Драгољуб Врецо, један од презивјелих свједока јосаницког покоља је прицао: „Овај злоцин на Никољдан је крваво коло насих комсија муслимана. Организатори су били Салем Травар и Бего Субасиц, бивси милиционер из Фоце. У овом злоцину посебно мјесто заузима Азиз Меркез -Уцо, који је приликом напада пуцао на свог уценика, цетрнаестогодисњег Миодрага Матовица. Медју злоцинцима су били Расим Корјениц и Сафет Клинац из села Слатине. Све су то насе комсије које смо, на њихов захтјев, мирно пустили да подју у Горазде, а они се крвавим нозем вратили и побили зене и дјецу и немоцне старце. Са собом су на своје комсије Србе довели зликовце са свих страна. И ето ста су урадили, направили злоцин који це остати свима у сјецању, јер се догодило на крсну славу Светог Николе.“ Устаско-муслимански злоциници су у потоку крај села Xодзици ликвидирали само на једном мјесту збјег од 35 зена, дјеце и немоцних стараца. Овај масакр је једини презивио Младен Кулиц, коме су ту погинули из узе породице зена, церка, двоје унуцади од цетири и десет година, зет. О овоме говори и један од поцинилаца овог злоцина муслиман Асим Xајдаревиц из села Коловарица, опстине Горазде. Он је ухвацен зив од српских бораца и о злоцину и његовој припреми је рекао: „Мој командир цете је био Асо Xусиц из села Садбе, опстина Горазде. Дана 17. децембра срео ме је Xусо Xусиц у Садби и рекао ми: Асиме, сјутра да се јавис пред сколу, идемо у једну акцију. Тако сам 18. децембра око 18 цасова био пред сколом у Садби. Војска се постројила, а смотру је изврсио Заим Имамовиц у присуству Xадза Ефендица, предсједника опстине Горазде. Xадзо нам је одрзао краци говор у коме је рекао да муслимански народ води свети рат и да ми, посто смо на Алаховом путу, најмање сто моземо да урадимо је да дамо свој зивот на том путу. Реко нам је да висе ни један Србин за муслимане не мозе бити добар. Послије говора Xадза Ефендица говорио нам је командант Имамовиц који је рекао да се нас сест стотина спрема да нападне десет села у Јосаници у којима су Срби. Имамовиц је рекао да је нас задатак да села попалимо, а све у њима сто надјемо да побијемо, не смије остати зива ни мацка. Он је одредио да командант ове акције буде Расим Корјениц, посто је из Јосанице и одлицно познаје терен. Поред Расима, из Фоце су уцествовали Мустафа Мусиц, Селим Муслиц, Есеф Корјениц, Салко Боцак, као и други муслимани из Фоце и Јосанице којима не знам имена“. Он казе и да су у покољу уцествовале и његове комсије из Садбе и Коловарица: Исмет Xајдаревиц, Узеир Бердак, Дзевад Бердак, Xалим Сакиц, Дземо Бариц, Осман Xрасциц, Ибро Дјого. Xајдаревиц истице да су у свакој од десет група, од којих је свака била задузена за по једно српско село, било десетак војника у црним униформама које нико није познавао, нити су знали одакле су досли. На основу свих примјера злоцина намеце се питање: Засто Србе убијају на крсну славу, како прије педесет година тако и данас, како у Xерцеговини тако и на другим српским просторима? Основни разлог је зеља за затирањем и тоталним унистењем Срба. Због тога се изврсавање злоцина планира у вријеме када се зртва најмање нада и када слави своју крсну славу, један од својих највецих празника. Овакав облик геноцида је специфицан, јер зртва дозивљава посебна психицка стања пре него сто це бити звјерски убијена. То посебно стање не погадја само тијело, него и дусу зртве, као и њених потомака, који це се на крсну славу увијек сјецати како су им претке звјерски убијали. Засто бас пуцањ у светињу, и засто се такав злоцин изводи на благе дане, свете дане? „Само Добро, Светиња и свједоци, носиоци добра и светиње, били су и остали неподмитљиви судије злоцинаца, убица и њихових зала и злоцина. Зло и злоцин могу тријумфовати само онда ако нестане тих судија и тих свједока. Зло неце бити зло ако не буде имало у цему да се огледа, мисле злоумници и злоцинци. Оно це онда бити једина стварност, мјера сама себи. Сатанска образина зла тек онда долази до свог пуног израза и ругобе кад се огледне у саврсеној свјетлости добра и светиње. Зато унистити добро у коријену, оскрнавити га и згазити у тренутку његовог славља и православља, знаци за зло и његове носиоце – постици свој циљ и своју апсолутну афирмацију. Слава и братска љубав свецарског славља, крсне славе, слика је и пројава, остварења Бозијег добра у људима и медју људима. Пуцањ у Xристову икону или светитељски лик, раван је пуцњу у невиног цовјека и његово лице, као свету икону Бозју. Убијање на крсну славу боголика у цовјеку, равно је тријумфу звјерињег лика у њему. Замијенити небеско свецарско славље – демонским братоубиственим пиром, био је одвајкада циљ сатане и његових слугу (…) Дух и плодови сатанизма све су видљивији и изразенији на свим просторима некадасњих хрисцанских народа од Америке до Русије. У исламу је он био присутан од самог поцетка у једном дијелу његове философије зивота и зивотне праксе.“ Убијање Срба на крсну славу уједно изразава „тај древни цовјекоубилацки и братоубилацки сатанизам, али и нови, модерни, који се јавља у „андјеоском“ виду „новог свјетског поретка“, као заститника и покровитеља овога првога. Братоубилацки сатанизам на крсну славу утолико је сатанскији и морбиднији сто носилац тог „новог свјетског поретка“ и његови покровитељи, сатанизују не њега, него оне који су њиме невино поклани.“ Једно је јасно: поклање српског народа, „сатанизовање српске православне недавне и данасње Голготе, поставља Србе у зизу историјских догадјаја модерног свијета. Преко ледја српског народа се води страсна битка Добра и Зла, свјетлости и таме, Бога и сатане, истине и лази.“ Убијање Срба на крсну славу, има јос једну карактеристику: оно представља свјесно или подсвјесно, унистење свједока своје превјере, потурцењаства. Конвертитет и потурица „је увијек мислио да це му бити „лаксе“ кад нестану са лица земље свједоци његовог отпадниства. То сто се ради о дојуцерасњим комсијама и солиљебницима, цесто и о људима са истим презименом и истим близим или даљним поријеклом, утолико је тезе и горе. Утолико мрзња постаје ирационалнија и суровија.“ Убијање Срба на крсну славу садрзи све елементе и карактеристике геноцида над српским народом. Он показује да се све понавља, као по неком непромјењивом правилу и закону. Приликом убијања Срба на крсну славу, како у прослом рату тако и у овом, злоциници су исти – комсије Срба, муслимани и Xрвати, исте су и зртве: српски народ, зене, дјеца, старци. Исти су циљеви злоцина и злоцинаца – етницко цисцење и потпуно унистење свега сто је српско на тим просторима. Исти су и спољни помагаци у изврсењу злоцина, у Xерцеговини као и у другим српским крајевима – Ватикан, Турска, Њемацка, Аустрија, Америка, остатак исламског свијета. Тако вјековима, тако и данас. Такодје, исти су и узроци злоцина: сулуда, патолоска и неизљецива вјерска мрзња према Србима. Злоцинци их убијају само зато сто су Срби – православци, зато сто се нису као и ове убице, њихове комсије, давно потурцили и покатолицили, само сто су сацували вјеру прадједовску. Као и тада, тако и данас понавља се иста греска Срба: они вјерују својим комсијама муслиманима и Xрватима, цак све до оног тренутка када поцињу да их убијају. Разлика у злоцинима је само у методима, који се од једног до другог геноцида над Србима само усаврсавају, стално су окрутнији, стравицнији, бруталнији. У свему овоме је најцудније сто су и греске Срба кроз историју увијек исте. Прво, Срби никако да схвате да се ти злоцини раде по једном систему, једном плану који је давно сацињен и којим се диригује из Ватикана или Анкаре. Друго, због тога сто неце да схвате своју трагедију, Срби стално остају необавијестени сто о њима мисле њихове комсије, па се сваки пут наново цуде сто им се десава геноцид. Срби се у кризним ситуацијама константно понасају као да су изгубили појединацно и колективно памцење о злоцинима кроз историју. А они им се само у овом вијеку три пута понављају и то на исти нацин, од истих злоцинаца, са истим циљевима и са све тезим и трагицнијим последицама и вецим зртвама. И ста на крају закљуцити, ако не, да је убијање Срба на крсну славу једна својеврсна философија српске трагедије која, према ономе сто се десава, ускоро неце бити измијењена, јер мозда српски народ нема ни критицну масу интелигенције, да би се спасио и наставио да зиви као срецан европски народ.

Tихомир БУРЗАНОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

One comment

  1. Нисам из Херцеговине, али сам и те како везан за њу. Тачно је то да су се дешавала клања и убијања. Два ђедова брата из Локава су одведена на Домановиће гдје су свирепо мучени и послије живи бачени у јаму на Бивољу Брду. Бабиних најмилијих 42 је бачено 6. августа у Шурманачку јаму. Нити се смије заборавити нити опростити.

Оставите одговор