Informacioni centar "Komentar"

Demokratija nije ostvarila ni slobodu ni jednakost ni bratstvo. Nije dala narodu ništa od onoga što mu je obećala. Ali mu je dala obmanu da je suveren i da preko predstavnika koje bira vlada sam sobom. Narodu se najteže odriču sličnih obmana koje laskaju njihovoj sujeti.

Demokratija posmatra i uređuje čoveka kao takva, čoveka za sebe, odvojena od svih prirodnih veza njegovih, od svih odnosa koji ga u stvarnosti okružuju, određuju, ograničavaju. To je njeno oslobođenje pojedinca. Demokratija je nepoverljiva prema svima podzajednicama u kojima se čovek javlja u društvu, jer smatra da su one toliko stega koje sputavaju puno ostvarenje njegove ličnosti. Prirodna pojava za nju nije čovek član porodice, čovek član opštine, čovek član poziva i tako dalje, nego usamljen pojedinac u sredini isto tako usamljenih pojedinaca, u kojoj usamljenosti ona vidi jemstvo njihove slobode.

Ako demokratija šta ne priznaje, to je da može biti drugoga merila vrednosti sem broja. Svi birači, bez obzira na duboke razlike u prirodnoj i socijalnoj vrednosti njihovoj, jer su jednaki pretstavnici narodne suverenosti. Svakako da je ova najveći apsurd demokratije. Ali je to i najbitnija dogma njena. Ako tu načnete demokratiju, onda se posle ceo poredak njen sam po sebi ruši.

Nije sloboda u tome da narod, pod uticajem izborne borbe i svega onoga što ona neminovno donosi sobom, u jednom danu odlučuje za više godina unapred o visokoj državnoj politici za koju u ogrmnoj većini nije spreman i koja ga uostalom ne zanima. Sloboda je u tome da se sa porodice, opština, sreza, pokrajine, poziva, prosvete, crkve skine haotični, ali toliko teži pritisak države koji građane vređa u njihovu dostojanstvu, ometa u njihovu radu, koči u njihovu razvitku. Narodu bi se uzela iz ruku zvečka suvereniteta, ali bi u naknadu građani dobili niz stvarnih vlasti, prava, sloboda.

Bezazleno je i opasno kada se jemstvo za slobode građana traži u demokratskim raspoloženjima vlade. Svaka vlast je sklona da gazi slobode. Demokratska vlast je neminovno osuđena na to, pošto se održava izbornim uspehom, tako da je za nju gaženje sloboda pitanje opstanka. Samo vlast nezavisna od sloboda građana može da ih poštuje, jer nikada nije u položaju da bira između njih i svoga opstanka. Ali su i tada potrebna jemstva, prema vlasti organizovane odbrane sloboda, a ne besplatna vera u njenu slobodoumnost.

Zato što se sloboda ne razume, vidi onde gde je ne može biti a ne traži onde gde joj je mesto, svaki napad na demokratiju shvata se kao napad na slobodu. Međutim, borba protivu demokratije, to je onde gde ona postoji jedino mogućna borba za slobodu.

Kada demokratija uzvikuje da je ona pretstavnik težnji maloga čoveka, i da biti protivu nje znači biti protivu širokih slojeva, onda je veliko pitanje da li demokratija i zadovoljava težnje na koje se poziva. Ali nezavisno od toga pitanja, a ono je, priznaće se, bitno, ima nešto što je ovde još presudnije, a to je da voleti ljude nije isto što i poštovati njihove zablude. Diligendi homines. ali interficiendi errores, kako savetuje Sveti Avgustin.

Odstustvo jakih ličnosti, državnika, to je prirodna slabost demokratija. Demokratija se zasniva na načelu jednakosti. Jednakost se međutim uvek ostvaruje odozgo na niže, to je prirodni pravac njena kretanja, zato što je lakše spustiti se nego dići se. Demokratija se zasniva na načelu većine. Sposobni su međutim uvek u manjini. U demokratiji se dolazi na čelo državne zadobijanjem birača. Sposobnosti kojima se zadobijaju birači imaju samo daleke veze sa sposobnostima kojima se upravlja državom. Postavlja se najzad i pitanje, da li i onim sposobnostima koje su, nasuprot odabiranju na niže, uspele da se prokrijumčare u prvi red, demokratske ustanove dopuštaju da dadu punu meru.

Pre svega, pojam naroda se neverovatno sužava. U monarhiji, narod je jedna istorijska jedinka, u načelu večita. Narod su naši preci, mi i naši potomci, narodje lanac naraštaja u njihovom hodu kroz istoriju čvrsto povezanih ostvarenjem jednog istog dela, narod je istorija narodna. U demokratiji narod je zbir pravnih glasača. To su samo savremenici, i čak kad je pravo glasa najopštije samo jedan deo savremenika. Prva posledica. Jedna beskrajna manjina upravlja jednom beskrajnom većinom. Narodna istorija bačena je vezanih ruku na milost i nemilost haosu potreba i želja savremenika. Većina o kojoj demokratija toliko govori, to je gomila pojedinaca, u kojoj svaki traži svoju sreću i opredeljuje se prema sebi. Jer pojedinac, dogod je u gomili sebi ravnih, opredeljuje se samo prema sebi, to je najviše dokle on može da se uspne. Nema nikoga koji se opredeljuje prema istoriji. Svi su jednaki, sve je povučeno u istu ravan, nema nikoga koji je gore. Ali zato nema ni istorije. Jer nema nikoga koji održava njen kontinuitet. U monarhiji, vlada i upravlja, vodi narod vladalac. Šta je vladalac? To je jedna porodica, prva u narodu, kojoj je povereno, nasledno i jednom za svagda, da održava kontinuitet istorije. Zašto ta jedna porodica,samo ona jedina, može da održava kontinuitet istorije, a sve druge, ma koliko inače dobronamerne i zaslužne bile, ostaju uvek pod udarom haosa trenutnih potreba i želja? Zato što je ona, monarhijskim principom, uzdignuta iznad celoga naroda, nezavisna od sviju i obezbeđena od svih promena i time izjednačena sa samom državom. Država sa svojom istorijom, sa delom koje ima da ostvari, postaje njena svojina, ona je nasleđuje s oca na sina, kao što se u drugim porodicama nasleđuje imanje, tako da je njen interes uvek istovetan sa interesom države, i da ona kad radi za sebe, htela ne htela, neminovno radi i za državu. Nagon svojine i porodični nagon, nasleđem nerazdvojan od prvog, to su dva najjača nagona ljudska na kojima se zasniva svaka zajednica ljudi, i koji su sproveli celu istoriju. Monarhija je vladalačkim domom ta dva nagona uvukla u srce države i na njima zasnovala ovu, i tako, prvo, omogućila stvaranje države, a zatim, učinila od države najjaču ustanovu ljudsku. celu knjigu možete skinuti odavde

Priredio: Tomica Kerčulj

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka